Пише: Горан Миленковић

Начелно, данас постоје и оваква два приступа фашизму. По првом, фашизам је постојао. О њему се може размишљати, он се може проучавати, али тек као део прошлости. Он је бивша идеја, некадашња реалност. Он је мртав. Други каже да фашизам постоји и да га није могуће историјски ограничити и изоловати стога што га није могуће уништити – фашизам је прекодирани део структуре тела масовне демократије. У редовима који следе покушаћу да представим потоњи приступ читајући есеј холандског мислиоца Роба Римена (Rob Riemen) „Вечито враћање фашизма“, који је на српском језику објављен (Дерета) у истоименој књизи 2019. и који је написан 2010. године. Књига је, заправо, превод Рименовог наслова The Fight Against This Age. On Fascism and Humanism, објављеног 2018, који је постао светски бестселер у категорији есејистике.  

Почетна методолошка Рименова теза тиче се једног вида феномена порицања – у питању је идеја да се променом једне речи мењају и чињенице њоме описане. Фашизам је реч са бодљом и као таква неодговарајућа је у савременим политичким условима. Будући да је табуизиран, место овог појма јавља се обиље других као што су: радикална десница, десничарски екстремизам, популизам, десничарски популизам, неолиберална ксенофобија, парохијални конзервативизам, неонацизам и сл. Рименов захтев је да се врати вредност појму фашизма и да се путем његовог повратка у употребу призна да је фашизам као истина стварности дејствен данас у друштвеном ткиву. Фашизам, дакле, није мртав, нити је тек тамна сенка бивших епоха која живи у поглављима историографских монографија.

Други Рименов указ тиче се формалних карактеристика фашизма. Прво, у времену, фашизам није исправно везати искључиво за најопасније и најпознатије његове појавности, Адолфа Хитлера и Бенита Мусолинија и тридесете и четрдесете године XX века. Фашизам се, по Римену, лагано развија од времена Француске револуције. Друго, супстанцијално, место да га посматра превасходно као друштвени, политички и идеолошки феномен, Римен фашизам разуме као вид политизације духовног стања.  Велики део есеја даље је посвећен евокацији појединих места у развоју историје идеја на којима се позорност интелектуалаца зауставила у тачкама опасних промена европског, односно западноверопског духа.

Тако Гете још 1812. године запажа силазно преобликовање најбољег и најузвишенијег у људима које долази као последица „глупости времена“. Алексис де Токвил 1832. описује стање ропства у условима када власт „уређено, благо, ненасилно“ контролише гомилу коју чине усамљени појединци, немирно усмерени ка безусловном остваривању баналних и вулгарних задовољстава. Де Токвил нарочито наглашава да стварање овога ропства није немогуће чак и под условима суверености народа. Јудаизам, хришћанство, Сократ, Спиноза и др. – на много места истакнуту средишњу идеју да човек мора да се уздигне изнад инстикта и физичких потреба култивацијом душе, Ниче је узнемирио спознањем о апсолутној вредности слободе, где је при неспутаним препуштањима нагонима све дозвољено. Таква слобода, неосвојена разумом, чита Римен Ничеа, рађа нихилизам, а његова најопаснија последица је та да ништа више нема смисла. Човек угађа себи, а недостатак угођаја рађа насиље. Ничеове речи звуче невероватно познато: мржња, завист, махнита тежња ка успеху, нестрпљење данашњице, потреба за луксузом, нестабилност влада, сумња и непрестана потрага. Вредности пропадају, а као последица губитка духовног ослонца долази рађање масовног друштва и човека масе (Ортега и Гасет). Тај човек, којем је маса квалитативна одредница, у својим визијама прописује да не постоји потреба за духовним вредностима и да не постоје истине, мерила и вредности којима се он може потчинити. Живот за човека масе није трагичан, већ угодан и изобилан. Човек масе је пун себе и понаша се као размажено дете. Нема потребу за слушањем, нити за критичким преипитивањем себе, својега мишљења и назора. Није потребно водити рачуна о другима – битан сам ја и мени слични. Остали нису битни, нити су важни њихови аргументи. Место језиком разума, човек масе служи се језиком тела, односно насиљем. Будући да нема смерница, мерила и истина, и будући избачен из сопствене равнотеже, он се држи масе. Прилагођава се моди и медијима. Масом управљају страхови и жеље. Када маса крене да влада, демократија постаје масовна демократија. Европа је, закључује Гасет, изгубила морал. Даље, бечки сатиричар Карл Краус истиче новине као бескрајан низ тривијалности, бесмислица и сензација и види њихову публику, која је у стању још сам такве новине да разуме. У истој боји Пол Валери наводи модерну неосетљивост људског духа и сталну потребу за догађањем и догађајима, читаву зависност од догађаја, потом опседнутост брзином и кванитетом, склоност великим бројевима, одрицање од слободног времена и непостојање стања духовног дистанцирања од свега и ослобађања унутрашњих простора и најосетљивијих елемената живота као живота. Животом управљају импулси тренутности – све мора бити одмах. У свету уметничког стваралаштва, то значи да се човек може опростити са ремек-делима, за које је потребан читав живот, пун искустава и пажње. Живот је по Валерију постао једноличнији, јер модеран човек тежи да свој изглед и свој карактер прилагоди другима. Тако се стиче општа осредњост, а осредњост природно тежи најнижој вредности, одуству напона и притиска. Напор је искључен, мишљење је искључено. Интелигенција се све више специјализује, а убрзани технолошки развој потребује професионалце, који су такви какви јесу лако замењиви. Ово је Валери писао 1920. године. Макс Шелер 1912. године пише о первертованој идеји социјалне правде у идеал једнакости за све, где сви морају да добију све, такво да мора да буде свима разумљиво и свима доступно. Такође, не сме да буде тешко, стога јер је тешко непотребно, антидемократско и елитистичко. Уколико, на пример, у тај модел убацимо универзитетско образовање за све, добијемо резултат да свако може да студира и добије диплому, али добијамо и пад универзалног знања. Човек ресантимана плаши се слободе, а једина слобода коју поседује и којој тежи је слобода нагона. Коначно, Мено тер Брак, холандски мислилац, 1937. године у есеју „Het nationaal-socialisme als rancuneleer“ („Национал-социјализам као доктрина мржње“) описује једно друштво, настало тридесетих година, друштво квазикултуре, са идеологијом која је лишена дубине (има само површину), чије је једино усмерење одржање власти и експлоатација друштвеног ресантимана, реакционарно, засновано на култури фраза и слогана и формулама мржње, клевета и зависти. Друштво у које се све претходно речено сливало природно и логично и у којем, по речима Примо Левија, један цивилизован народ, тек изашао из Вајмарске републике, креће радосно за опасним шарлатаном и следи га слепо до потпуне катастрофе, која постаје светска, и коју свет, изгледа, има намеру да заборави, тако што тој апокалиптичној стварности укида име (Римен).

Пре него што је издвојио пар лекција, наводећи мисли неколико европских интелектуалаца и државника, Римен ће још кратко посматрати однос елита и фашизма у време његовог успона у Немачкој. Учинак либералних елита описив је кроз следеће атрибуте: самопрецењивање, кукавичлук, издаја, политичка манипулација, фасцинација (фашистичком естетиком). Нацисти на власт долазе, каже Римен, демократским путем, да би одмах размонтирали и слободу и демократију и уметност и све моралне и цивилизацијске вредности, доносећи насиље, ускогрудост и демагогију. Свет је био на коленима. И то је једна од главних порука текста – да је опуштање недопустиво, макар и оно лексикографско, које уклања термине и њихова значења. Лекција Примо Левија гласи: догодило се, то значи да може да се догоди опет. Исто тако, Адорно: „Једина истинска противтежа феномену Аушвица јесте лична аутономија, способност рефлексије, самоопредељење, не учествовати, не прилагођавати се, не бити бескарактерни појединац, већ личност, независни дух“. Стању друштвеног реда претходи нова пријемчивост за племенитост духа, стварање новога морала, непокорнога и оданога заједничком достојанству света и човека, оснивање модерних држава на темељима духовних идеја Европе (Винстон Черчил).         

Римен је направио једну практичну формулу. Потребно је убацити у тај идејни калуп савремено стање духа у људима, сазнања о друштвеним моћима, о назорима људи, о вредностима. Уколико су нам друштва глупа, уколико њима управљају страхови и жеље, уколико су нам медији пуни тривијалности, уколико су нам политичари наказни шарлатани, уколико нам је друштво управљено сензацијама и болесно од догађања, уколико су нам потомци празни, неинвентивни, хладни, себични и необразовани, уколико смо дозволили да неко мисли место нас и доноси одлуке у наше име, уколико до мучнине личимо једни на друге, уколико су нам професионални животи заменили све искуство, уколико не постоји довољан ниво критичког у управљању друштвом, уколико су нам други странци и уколико нам је друштвени живот опточен мржњом, онда сигурно живимо у предворју фашизма. Први корак, предлаже Римен, мора бити тај да такво стање прихватимо као истину и назовемо то правим, древним, ужасним и опомињућим именом. И такође, није потребно да нам неко драге воље и поносно себе представи као фашисту, да бисмо га ми као таквог почели да схватамо.   

Рименов есеј је мека, пријемчива и јасно ангажована варијанта увода у генезу фашизма (за разлику од нпр. студије Данијела Вудлија Фашизам и политичка теорија овај есеј није обојен нити исцрпношћу, нити стриктном теоријском солидношћу). За пристојан и препознатљив шлагворт који служи разумевању онога што есеј тврди, Римен је изабрао Камијеву Кугу. У телу масовне демократије бацил фашизма остаће заувек присутан. У роману, у којем људи умиру од бактерије pasteurella pestis, на једном месту градски лекар узвикује: зашто се претварамо да не знамо шта је ово? Врло добро знамо о чему се ради.