Јован Христић (1933-2002) био је један од оних који су се критички разрачунавали са сопственом поезијом клешући сопствену фигуру, насупрот оних песника који су поезију у времену просто нагомилавали, остављајући нетакнутим своје бивше естетске и поетичке профиле. Тако је, након објављивања своје прве збирке песама Дневник о Улису (1954), у другу књигу Песме 1952-1959 (1959) Христић унео тек неколицину песама из своје прве збирке, док је остале одбацио. Приређивач књиге коју имам у руци (Сабране песме, Матица српска, 1995), и сам песник, Иван В. Лалић, испоштовао је принцип („темељ и исходиште“) којим је Христић још у педесетим годинама уредио своје стваралаштво. Песме је уредио хронолошки, укључујући и последње необјављене „Три пјесни љувене“, осим једне битне интервенције, што је из тога временскога и стваралачког редоследа издвојио уводну и закључну песму, успостављајући међу њима јак вредносни и смисаони однос. Уводна песма је „Вечерња тишина“, закључна песма је песма „Федру“.

Песма „Федру“ једна је од најпознатијих Христићевих песама (поред песама из тзв. кавафијевског циклуса, од којих смо једну већ објавили на овом месту, вид. „Варвари“, ту су свакако и монументална „Mezzogiorno“ и још неколике). Оно што је најбитније, најмонументалније, најдирљивије, најдубље, највеће код Христића може се читати из ових четрнаест стихова, уколико заборавимо на трен колико такав редукционизам може да буде неопрезан и недовољан, у сазнајном смислу. Христићеви александризам, љубав и пасија према Медитерану и медитеранским темама, његова дубока и промишљена меланхолија, узвишен стил нетипичан за ружну политичнст и раскалашност савремености и једна трагична величина неодређености и судбинске недостатности, јасност и уређеност мисли и осећања које чине ову поезију, остају далеко изван и изнад наших очајних времена, нудећи ретким читаоцима прилику за дубоки спокој изазван мирном мером надношења над ругобом света.