Десило се тако да је неки мање познати швајцарски књижевник, пишући из Милана „познатом историку“ Милеру, поменуо и Стјепана Зановића, који ће бити главни јунак ове наше препоруке за читање. Година је 1772. а Стјепан, млади литерат из „Далмације“, затечен је у нереду радне собе како крај угашена камина и крај огромне боце воде седи косе пребачене преко лица, укочена погледа, говорећи да је сада, када је Волтер остарио, а Жан Жак (Русо) више не пише, остао само он да људима каже истину. Сомнабулна величина ове редукције при којој се одстрањују највећи умови европског просветитељства и хуманизма да би се у немогућем светлу лажи приказао један дрски виртуоз живота, само су епизодица у невероватној историји постојања овога човека, који је живећи у другој половини 18. века и шпартајући Европом као заводник, криминалац, кривоклетник, фалсификатор епских размера, исписао једну од занимљивијих прича балканске и европске књижевности и културе.

Стјепан је рођен у Венецији, а његов отац је конте Антун Зановић, Будвљанин. Отац је 1766. изгнан из Венеције због организовања забрањених хазардних игара. Брат Примислав ни са ким другим него са Казановом опијао је и пљачкао некога енглеског лорда, па је стога био протеран, као и Казанова, из Фиренце. Фиренци се, претходно, Стјепан покушао да наметне као песник. У своју књигу песама, он је уврстио и сонет некога наводног италијанског песника, у којем се слави писац књиге и који је, заправо, дело самога младога Зановића. У то време назвао се academico, као наводни члан фирентинске уметничке академије, мада на њеном списку никада није могло да се нађе његов име. После ситних и крупних али непрестаних катастрофа са дуговима и срамне епизоде са језуитима, која је, изгледа, била језовита, на ред долазе крупни епски фалсификати. Прво је открио европским владарима да је он, уистину, Шћепан Мали Црногорски, убијени и обезглављени краљ који је срећном преваром остао жив. А онда се пронашао и у фантазији да је он једанаести праунук Скендербега, те да је тиме предодређени претендент на земље и поседе Црне Горе и Албаније. С тим намерама пише Фридриху II, проводи време са Огинским, претендентом на пољски престо, дописује се са Катарином Другом. Своја писма и преписку са европским владарима објавиће у оквиру књиге Турска писма, коју Милорад Павић пореди са Монтескејовим Персијским писмима. Глас о његовим фаслификатима и непочинствима шири се Европом, па мора да се брани. Каже, порекла сам католочко-римско-апостолског, али што је важније, ја сам филозоф. Ипак, протерају га и из Берлина, па у Риму ступа у љубавну аферу са остарелом али још увек лепом и фаталном бабом леди Кингстон, која ће, лаке финасијске руке, помагати „албанског“ момка до краја живота (леди Кинстон ће бити романескни прототип за два Текеријева женска лика). Стјепан је гоњен и осуђен у одсуству у Венецији. Крстари полуилегално Немачком и Белгијом. Пише америчком конгресу са саветима за организовање државног и политичког живота. Меша се у најављени рат између Холандије и Аустрије, мешетарећи и обећавајући за новац војску лудака, Црногораца и Албанаца, који руше све пред собом и слушају само њега, а не на пример Његоша, којег је срео у Бечу. Условљава државно веће Холандије, у којем се јавно читају његове бестидне и скупе понуде. У време мира, који је убрзо склопљен, коначно заврши у затвору, из којег пише патетична и молећива писма својим заштитницима са Острва и из Прусије. На послетку, последњим иметком, паром златних дугмади, подмити стражара, овај му донесе врч вина, попије га и потом себи пререже вене, те га ујутру нађу у крви, мртвог. То је био крај Стјепана Зановића, човека који је био песник, мислилац, аутобиограф и путописац, који је мењао идентитете као љубавнице, који је имао дар да своје фаслификате изводи на високом нивоу и постане партнер многим европским владарима, иако је са своје стране имао само голу митоманску страст и строгу и делотворну вештину лагања.

Много више детаља ове сочне и узбудљиве приче можете наћи у есеју „Стјепан Зановић, алазон са наших страна“, који је аутор Петар Џаџић објавио 1987. године у књизи Homo Balcanicus, Homo Heroicus. Алазон је стари термин, поменут још у првом веку у расправи Tractatus Coislinianus, сродној Аристотеловој Поетици. Појам је оживео Нортроп Фрај у оквиру своје Анатомије критике, у којој се, укратко, помиње као име комедиографског типа варалице, у пар могућих значењских варијанти, а Џаџић га употребљава у значењу „митоман“. Изгледа да је појам трансисторијске природе, заправо, можда је најбоље погледати данас око себе. Када се читалац појмовно опреми, сигурно ће, у оквиру генерације или у оквиру друштва, или нације, или културе, препознати знамените примерке. Есеј у закључном делу смешта појаву алазона Стјепана Зановића у релевантан психолошки и културолошки оквир, тако да осим бизарних и зачудних чињеница из живота овога пустолова, могу да се протресу и донесу и неки темељнији закључци о природи људи са Балкана.

Штампај (пдф)