Томас Филипс (Thomas Phillipps), рођен у Манчестеру 1792. године, у предговору својем Catalogus librorum manuscriptorum in bibliotheca назвао је себе савршеним веломанијаком („perfect vello-maniac”, од vellum, пергамент), спремним да за жељени рукопис издвоји онолико новца колико год продавац тражи. Посебно је вредновао историјске и необјављене рукописе, нарочито оне који су били пергаментни. Потакнут извештајима који су говорили о њиховом масовном уништавању, стругањем злата којима су каткад била писана слова или извлачењем састојака од којих се добијало лепило, или простим немаром и неинтересовањем власника, Филипс је истраживао изворе и архиве и бесомучно куповао, нарочито по манастирима који су после Француске револуције јефтино продавали своје архиве. Имао је неку своју малу логику: њихова вредност, тренутно мала, биће већа када рукописи буду откупљени, па обзнањени јавности, а када буду део културне и финасијске свести, онда ће и њихова егзистенција бити сигурнија. Тако је у дугом времену створена вероватно највећа колекција рукописа коју је поседовао неки појединац – сер Томас Филипс је направио збирку од 60000, за чије ће му делове касније бити захвале многе познате и знамените библиотеке света.

Рођен је као незаконити син оца, неожењеног текстилног фабриканта и његове кућне домаћице. Отац га је посинио, одшколовао у Оксфорду и охрабривао синовљеву пажњу према књигама. Из тог времена значајан је један детаљ из Томасове биографије – отац га строго и претећи прекорева да може да испуњава своје књишке жеље само уколико за то има материјално покриће. Потом се оженио и добио три кћери, а од тридесете године страсно се предао куповини књига, рукописа и уметничких предмета. Проблем са Томасом Филипсом био је следећи: годишњи приходи куће износили су око 6000 фунти, а за своје рукописе и књиге трошио је годишње око 5000. Такво понашање доводи породицу и њене послове често на ивицу банкрота. Породична кућа се распадала, а породица није имала новца да плати поправке. Међутим, манијакални отац не одустаје и, у посебно лошим тренуцима, задужује се, али само да би могао да купује. Једна од већих криза наступила је када је прошена најстарија кћер, па је Филипс проценио да би та удадба и касније следствена деоба имања и заједнички живот успорили или онемогућили га у истрајавању и испуњењу базичне страсти. Одбио је просца, а кћер је потом побегла и удала се без допуштења. Дошло је до спора и Филипс је изгубио кућу, која је била његова лична библиотека. Пресељење је било епско јер су за његово извођење била потребна 230 коња, 160 људи и 100 кола и трајало је 8 месеци. У таквим условима, супруга и кћери биле су третиране као другоразредни предмет у односу на колекције и често су играле улоге пуких служавки и службеница у кући која је стицајем околности постала место где расте и развија се првокласни библиоманијак. Супруга и кћери биле су принуђене да сређују, пописују, чак и преписују поједине рукописе. Његова несрећна жена, чија је спаваћа соба била од врха до патоса затрпана кутијама и папирима, развила је зависност од наркотика и коначно је умрла у 37 години. Огласио је да је он њим самим на продају, за 50000 фунти. Толико је било потребно да уреди своје књишке послове. Али, и нова супруга није издржала са њим до краја.               

Филипс би улазио у књижаре и куповао целокупну понуду. Или би прегледао каталоге и куповао све оно што већ није поседовао. Имао је агенте широм Европе. Са продавцима се жестоко сукобљавао, одбијао би да плати дугове, али књиге није враћао. Неколики од њих отишли су у стечај због таквог његовог понашања. Кризе и принуде прекидали су, срећом, ратови, а после је настављао по старом. За разлику од неких других типова библиоманијака, његову колекцију било је могуће разгледати и користити, али је била строго забрањена за очи римокатолика. Пошто је дуго и неуспешно покушавао да кроз преговоре са Дизраелијем организује прелазак колекције у руке британске нације, остало је да се о њој старају наследници. У опоруци је наведено да се колекција не сме дирати, да се његова каталогизација не сме реметити, да се у целини мора држати у кући (Thirlestain House) и, као што је и речено, да је затворена за католички свет. Тек 1977. године, више од века од његове смрти, окончана је продаја колекције. Посебни делови ове богате збирке, која је на крају поред огромног броја рукописа, бројала и 40000 књига, краси краљевске библиотеке у Берлину и Бриселу, библиотеку у Утрехту, музеје у Њујорку и многе друге.  

Пише: Горан Миленковић