Тарифа која ступа на снагу од 1. јануара 2025. прети опстанку јавних библиотека у Србији

Последњих месеци јавност, пре свега она читалачка, сусрела се са овом темом и чињеницом да, изузев што су је покушавале наметнути библиотеке преко свог репрезентативног удружења, Библиотекарског друштва Србије, остале институције система нису показале одговорност и спремност да управо тој јавности (али и себи самима) протумаче о чему се у ствари ради, а потом у једном заједничком системском наступу пронађу најбоље решење како за библиотеке тако и за писце и преводиоце.

Разложан, детаљан и јасан опис стања нуди текст колеге Јовице Кртинића, директора Библиотеке „Милутин Бојић“ (Београд). Ево линка ка чланку:
https://milutinbojic.org.rs/vesti/obavestenja/tarifa-koja-preti-opstanku-javnih-biblioteka-u-srbiji?fbclid=IwZXh0bgNhZW0CMTEAAR1KIW2ZvwuOxr59e2CsCJo58R1EzkIzqei_6HJw5_f5ZBqcRJQfU016Y-0_aem_llG58PWrExLSLiEX7YqHGA

У овом тексту пронаћи ћете одговоре на питања: шта је то Тарифа на послугу књига, ко намерава да убире овај намет и како и коме ће се расподељивати тантјеме; како се дошло до свега овог и ко је дао зелено светло да се од 1. јануара 2025. започне и са глобљењем јавних библиотека.

Биће објашњено да решење ООРП да се као основица за наплату Тарифе узму све књиге које се у календарској години дају на послугу у библиотекама није засновано на српском законском решењу и расветлиће рашомонијаду по којој ће од јануара 2025. библиотеке морати да имају сагласност ООРП за свако давање на послугу свих књига у својим фондовима, што је у потпуној супротности са основним актом по којем су устројене и делују библиотеке у Србији – Законом о библиотечко-информационој делатности, а који предвиђа да се корисницима мора омогућити слободан приступ библиотечкој грађи. Све то је последица незаконито усвојене Тарифе у којој је Завод за интелектуалну својину прихватио туђе законско решење и репертоаром ООРП прогласио све књиге у фондовима јавних библиотека, уместо да репертоар ООРП буду искључиво књиге оних аутора који су им се пријавили за остваривање/заштиту својих репрографских права, што и наш Закон о ауторском и сродним правима јасно прописује.

Текст Јовице Кртинића, у маниру правог истраживачког новинарства, детаљно указује и на тешку злоупотребу ООРП, која је узурпирана од стране адвоката Душана Мијатовића, јер он од ове организације годинама уназад убире енормне приходе на име адвокатских услуга.

Све то је предочено Заводу за интелектуалну својину, који је и дао сагласност на Тарифу. Тражено је да се поступак доношења Тарифе понови и да се одложи њено ступање на снагу да Завод уради надзор над радом ООРП јер се смо анализом њихових докумената (доступних на сајту oorp.rs), могу установити бројна огрешења о Закон о ауторском и сродним правима, као и о Статут саме организације.

Јавне библиотеке Србије и њихови представници у удружењима нису против тога да се Закон о ауторском и сродним правима примењује и да аутори, по основу својих репрографских права, добијају правичне надокнаде по јасно утврђеном плану расподеле. Јавне библиотеке у Србији само траже да се питање Тарифе уреди и уради на правичан начин, у складу са постојећим законским оквирима и онако како је то у другим европским државама. А тамо ту накнаду плаћа држава (најчешће преко Министарства културе).