Међу књигама чији се наслов налази у топ-листама забрањиваних књига које је израдила Америчка асоцијација библиотека за претходне три деценије, једна од високо котираних је и прва објављена књига Тони Морисон Најплавље око (Toni Morrison, The Bluest Eye). Књига која је објављена 1970. године преведена је код нас тек 2019. године, после других читалачкој јавности познатијих књига ауторке (Вољена, Милосрђе, Соломонова песма и др.).

Испрва лепо примљено и читано (New York Times), Најплавље око рано доспева под шаку цензуре и тај ће статус подносити до данашњег дана, нарочито у крајевима САД у којима је бројније бело становништво. У међувремену је Тони Морисон отишла заувек у неки вероватно шаренији свет, из којег даље није (за сада) могуће бранити смело постојање књиге, наводно испуњено сексуално експлицитним садржајима и сценама злостављања деце. Док је то могла да ради, говорила је да је одувек желела да прочита књигу као што је Најплавље око и да ју је на крају сама написала јер такве књиге до тада није било. Ипак, изгледа да се један део америчког друштва већ пола века згражава тек над двема сценама сексуалних чинова које су и у седамдесетим годинама могле бити описиване као меке. И то је довољно и тако књига престаје да живи у кућама, школама или библиотекама.

Тони Морисон тематизује гротескну демонизацију читаве једне расе тако што је смешта унутар бића „најделикатнијег дела друштва – детета“ и његовог „најрањивијег члана – особе женског пола“, а исходиште приче замишља као од сломљеног наратива склопљену идејну нит којом се тражи самопреиспитивање могућег саучесништва сваког посебног читаоца у процесу опорог мрвљења јунакиње. Девојчица Пекола представља ту сложену целину нежности, крхкости и самопрезира, а њено деликатно биће перципирамо не само као собом представљиву чињеницу, већ и као одраз, илузију, закривљење, преплет унутар чинова и језика којима је окружују други, такође сложени ликови. Њена жеља да има плаве очи и да се тако изједначи са некаквим идеалом лепоте који би био једнак лепоти белине бића њених господара, на концу свршава у грозној врсти књижевно описивог лудила.

Толико је у појединим тренуцима ова проза луцидна, прозирућа, пробадајућа, паметна, иронична, да се над масом огавног затајавања друштвене патологије јавља јасан победнички смех читаоца.