Милица Матијевић

Јавна библиотека представља значајан едукативи ресурс за младог човека. Традиционална школа као место планског васпитања и образовања са задатком да омогући младима стицање професионалних знања и знања за наставак школовања не ствара много могућности за едукацију ван формалног образовања.
Овакав образовни систем отвара простор јавним библиотекама да својим услугама задовоље разноврсне потребе младих и утичу на развијање комуникационих компетенција, како ученика тако и наставника, у смислу читања, начитаности и заузимања критичког става.
У свом делу Увод у перманентно образовање Пол Лангран истиче да је „један од основних задатака модерног образовања да навикава људе на промене”. Дух пустоловине, ризика, истраживања, експеримента, обнављања, свега што сачињава прави смисао науке, мора да продре дубоко у структуру и програме институција информалног образовања, па самим тим и у активности јавних библиотека. У супротном, дешава се оно што већина запослених у јавним библиотекама уочава као тенденцију: из године у годину опада број корисника услуга библиотеке у категорији деце и омладине.
Библиотечка статистика говори да су деца и средњошколци и даље најбројнији активни читаоци и од укупног броја чине више од 60 посто корисника услуга јавних библиотека. Оно што статистика не говори, али искуства већине библиотекара потврђују је да је број читалаца у овим категоријама знатно већи од званичног броја јер позајмљену књигу обично чита више деце и младих. Ако се опет вратимо на статистику, видећемо да су деца и млади она категорија корисника која у просеку прочита највећи број књига годишње. Оно што не видимо из статистике је да су те књиге углавном део обавезне лектире.
Моје истраживање усмерено је пре свега на младе кориснике, оне које смернице IFLA за библиотеке намењене младима дефинишу као групу људи у периоду између детињства и одрасле животне доби. То су они који су, уместо једнократног и дефинитивног обреда иницијације који је постојао у старијим друштвима, у савременом добу изложени дугом процесу школовања, који као крајњи резултат има матуру или испит зрелости. Да ли се икад питамо колики је у том испиту зрелости удео јавних библиотека? Инструменти помоћу којих бисмо измерили утицај ваншколског образовања не постоје. Тешко је утврдити у којој мери јавна библиотека утиче на развој потребе и стварање и одржавање навика за читање и стицање знања.
Вратићу се опет на IFLA смернице за библиотеке намењене младима где се у одељку „Задаци и сврха” наводи да библиотеке могу бити значајан фактор у успешном развоју особе на прелазу из детињства у одрасло доба. Оне то чине омогућавањем приступа грађи и окружењем које подстиче интелектуални, емоционални и социјални развој и истовремено нуди позитивне снаге као алтернативу друштвеним проблемима.
У развијеним земљама у којима постоји свест да је писмено, образовано и обавештено становништво најважнији ресурс сваке земље, у порасту је број истраживања читалачких интереса и навика и утицаја библиотека у мултимедијалном окружењу. Код нас таква истраживања не постоје или се спроводе на узорку појединих библиотека или неке друге уже групе младих, тако да су и активности које спроводе библиотеке несистематичне и спроводе се од случаја до случаја.
Истраживање које желим да представим у овом раду има тај исти недостатак. Оно обухвата групу од 105 омладинаца, ученика завршне године Гимназије у Лазаревцу. Истраживање је спроведено у два наврата у октобру 2003. и мају 2004. методом анкете и интервјуа. Ова група и ови термини су одабрани зато што су ти ученици у сезони октобар 2003. – мај 2005. били активно укључени у рад омладинске трибине „Укључите се у разговор” која се у организацији библиотеке „Димитрије Туцовић” одржава више од петнаест година, али је 2003. године дошло до извесних промена у организацији рада ове трибине.
Ово кратко истраживање није имало за циљ да дâ коначне одговоре на питање утицаја библиотеке на развој свести, знања, читалачких капацитета и истраживачких вештина младих, већ више да подстакне на размишљање и конкретне партнерске активности библиотекаре, наставнике и младе.
Шта смо сазнали из истраживања?
Пре свега, да један број њих (значи ученика завршних разреда Гимназије) нису чланови библиотеке. Велика већина њих чита књиге из задовољства, али не мали број чита и зато „што мора”.
Тек половина од укупног броја знала је да користи каталог, а информације о новим насловима и књигама које њих интересују у највећем постотку долазиле су од вршњака.
Неадекватан простор и прометна читаоница су један од разлога за слабо коришћење референсне збирке, али, такође, и слаба упућеност на самостално истраживање.
Од почетка октобра до краја маја одржано је девет трибина у библиотеци. Свака од њих је имала госта предавача. На почетку циклуса припремљен је флајер са терминима и темама које ће бити презентоване. Свака трибина је имала и два ученика уводничара, при чему је један од њих износио информације и аргументе који афирмишу феномен о коме се говори, док други ученик уводничар настоји да наведе све негативне појавне облике феномена. Ученици уводничари су имали задатак да у сарадњи са библиотекаром припреме и материјале за остале ученике учеснике трибине.
Овакав приступ и активно укључење ученика у реализацију програма трибине резултирао је пре свега да су сви млади укључени у рад трибине постали и чланови библиотеке и стекли навику да долазе редовно у библиотеку.
Знатно више су читали и после краћег упућивања од стране библиотекара били су спремнији да самостално истражују и проширују знања.
Сви укључени били су оспособљени за самостално коришћење ауторског и стручног каталога. Имали су иницијативу, сами су предлагали теме за наредне трибине и били веома заинтересовани за грађу која обухвата те теме. Лакше су се укључивали у рад других институција образовања као што су Београдска отворена школа и Истраживачка станица Петница.
Важно је напоменути и да је континуирано дружење и жива комуникација утицала позитивно на односе међу младима, али и на побољшање комуникације на релацији професори – млади – библиотекари.
Наравно, и даље је остао проблем неадекватне и нефункционалне читаонице, али сви остали капацитети библиотеке високо су вредновани од стране младих корисника у истраживању обављеном у мају 2004. године.
Приликом заједничке процене стања пре и стања после, дошло се до закључка да се њихово читање квантитативно и квалитативно побољшало. „На путу смо”, каже један од анкетираних младих корисника. „То знам зато што се више не осећам добро само док читам књигу. Још се боље осећам док мислим о свим будућим књигама које ћу прочитати”.
„Цивилизацију једне земље не чини један или два
генијална човека. Њу чине милиони осредњих, али
на разуман начин образованих људи.”
Стендал
Ова Стендалова мисао уводи нас у сам крај приче о улози библиотека у образовању и формирању младих. Формирање човека је футуристичка категорија. Преношење знања и умећа је секундаран циљ увек подређен главном: навести младог човека да запосли своју имагинацију да мења, обогаћује и исправља властито знање, полазећи од света идеја и чињеница. Активним учешћем у овом процесу јавне библиотеке се стављају у функцију будућности.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Пол Лангран, Увод у перманентно образовање, БИГЗ, Београд, 1976.
2. Јелена Криш Пигер, „Зашто млади све мање читају” (истраживање рађено за овогодишњу Конференцију о читању, одржану у Загребу.
3. Said Sherine, Young People Librar (представљено на IFLA конференцији у Берлину, 2003).
4. Јован Љуштановић, Црвенкапа грицка вука, Дневник, Нови Сад, 2004.
5. IFLA Guidelines for Library Services for Young Adults.

Штампај (пдф)