Драгица Радетић

Захваљујући пројекту Bibliodyssey 2003–2006. остварена је размена књига међу библиотекама из Хрватске и Србије и Црне Горе. Границе између ове две (три) земље прелазиле су књиге без застоја и тешкоћа под окриљем програма Прекограничне књиге.
Уз добру организацију и обострану вољу за сарадњу обезбеђени су сви предуслови за остварење програма, тако да успех није изостао. О техничком делу размене бринуо је Bookbridge, који је имао улогу центра за дистрибуцију књига и посредника у пружању информација свим заинтересованима о условима и начину наручивања, као и о одабиру жељених наслова. Наслови књига су бирани из унапред достављених каталога у складу са потребама библиотека.
До краја 2005. године двадесет матичних библиотека из Србије и Црне Горе приновило је своје фондове са укупно 1 186 књига (894 наслова) хрватских издавача. Из Хрватске је седамнаест библиотека учествовало у програму и на овај начин обезбедило својим корисницима 1 352 књиге (1093 наслова) од 211 издавача из Србије и Црне Горе.
Борска библиотека је у оквиру програма размене добила 79 нових наслова. Бирани су наслови који могу бити вредни пажње наших корисника од хрватских аутора или страна дела која до сада нису била преведена на српски језик. Стручно одељење посебно се може похвалити пристиглим новим насловима из различитих научних области, као и из уметности.
Долазак ових књига на одељења изазвао је различито интересовање корисника, почев од оних који су показали посебно занимање, до оних који упркос препоруци библиотекара нису били заинтересовани. Међу њима није мали број средњошколаца који су тврдили да им хрватска терминологија представља тешкоће у разумевању текста. С обзиром на то да је ова генерација стасавала у време распада заједничке земље, а са њом и заједничког језика, њихова тврдња је разумљива.
Међутим, повод за писање овог текста дали су припадници старије генерације, који су у не тако давној прошлости говорили српскохрватским језиком, чији разлози за неприхватање хрватских књига нису терминолошке, него би се пре могло рећи идеолошке и емотивне природе.
Растакање српскохрватског језика неодољиво подсећа на причу о Вавилонској кули, када су људи говорили истим језиком и несметано се споразумевали све док се нису осилили и због своје гордости изазвали бес божији, те им он помеша језике, да не разумеју једни друге. Нестанак разумевања у Вавилону беше „казна за колективан грех”. По свом узрочно-последичном догађању прича о настанку и нестанку српскохрватског језика личи на причу о Вавилонској кули, с тим да њу не бележи легенда него историја.
Историја језика неодвојива је од друштвених и политичких збивања, те ћемо се укратко подсетити на историјске догађаје који су довели до појаве заједничког језика Срба и Хрвата. Илирски покрет (1830–1850), са идејом о јужнословенском народном и језичком јединству, био је основа за склапање Књижевно-језичког договора у Бечу 1850. године. Бечки договор је почетак хрватског и српског језичког обједињавања. Новоштокавски дијалекат одабран је као основа за заједнички језик. Хрвати су преузели вуковски модел српског књижевног језика са свим граматичким и лексичким својствима, а из постојећих језичких двојстава одабрали су латиницу и ијекавицу.
За сложени назив језика, српскохрватски, сматра се да је највише заслужан Дубровчанин Перо Будмани, Србин католик, који је први употребио овај назив у једном стручном спису 1867. године.¹ Са уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, у Краљевини СХС српскохрватски језик се званично признаје и у службеној употреби је све до 1941.
Поновно исказивање државне воље за уједињење 1945. године, одразило се и на шире књижевно и језичко обједињавање. Од укупно шест југословенских република четири су припадале српскохрватском језичком подручју.
Захваљујући Новосадском договору склопљеном 1954. године, истојезичне републике су добиле заједички правопис 1960. године у издању Матице српске и Матице хрватске. Правопис је уважавао постојеће језичке и изражајне одлике и српског и хрватског. Тако је правопис у Новом Саду објављен ћирилицом и екавски, а у Загребу латиницом и ијекавски. Рад двеју матица на заједничком речнику почео је 1967. године. Од планираних шест књига, Хрвати су објавили две књиге, док је у Србији завршено издање Речника 1976. године. Заједничка нормативна граматика није никада објављена.
Иако се Новосадски договор заснивао на жељама да се српскохрватски и даље развија као један језик, његов развој је кренуо различитим развојним правцима, који су били одређени спољашњим, првенствено политичким чиниоцима. Мада у лингвистичком смислу један, српскохрватски није био јединствен језик. Разједињавао се по територијално-националном принципу; разликовао се и у називању и нормирању као српскохрватски, хрватскосрпски, српски или хрватски. Заједничко, двочлано име језика симболизовало је државну и политичку целовитост и исказивало жељу за очувањем кутурног јединства и идентитета. Засебна и једночлана национална имена истицала су разлике и указивала на тежњу за одвајањем.
Под утицајем политичких, а касније и ратних антагонизама, „међунационални језички чвор се расплео”.² Језик као симбол националног идентитета званично је потврђен у уставним и законским документима бивших југословенских република. На светској листи словенских језика 1994. године су се појавили одвојени називи „српски” и „хрватски”. И међународно библиотечко-документацијско удружење (FID) унело је у систем Универзалне децималне класификације различите ознаке за два изворна конституента српскохрватског. Са потписивањем Дејтонског споразума о миру 1995, својеврсно међународно признање добија и „бошњачки језик”.
Са распадом Југославије настале су нове друштвене, политичке, етничке, културне и лингвистичке прилике. Засебно именовани политички наследници бившег српскохрватског имају нову улогу засебних националних стандарда. Да би се што више разликовали, средства јавног информисања, као основни извор промена, у свакодневни говор уносе „националне маркере”.³
Заједничка генетска основа и израстање српскохрватског из српског, утицало је да српски језик, изузев већег прихватања англицизама, не трпи значајније промене и не нарушава континуитет у развојном смислу. Хрватски језик доживљава радикалније измене, вештачки се граде кованице, убрзано се замењују „србизми” и интернационализми хрватским архаизмима и регионализмима. Босански уноси оријенталне језичке елементе.
Сличну појаву разграђивања једног заједничког језичког стандарда на три, а са одвајањем Црне Горе можда и на четири одвојена језика, није до сада забележила лингвистичка историја. Разумљиво је да језик има свој еволутивни развој и да се мења због многих спољашњих фактора. Миграције становништва, међуетнички односи, сусрети различитих култура и њихово прожимање, различити видови комуникације, од којих су данас најзаступљенији електронски медији, свакако да утичу на непрекидне промене у језику. У највећој мери промене су лексичке природе, док је граматичка и гласовна структура језика мање подложна променама. То је случај и са српскохрватским језиком. Истицање разлика у одељеним варијантама некадашњег заједничког језика најизраженије је у домену лексике. Али, ако се узме у обзир да је граматика биће, срж једног језика, њихова подељеност у линг вистичком смислу остаће још дуго ван утицаја политичких и идеолошких актера. Упркос политичким чиниоцима који су највише допринели разним, па и језичким деобама, језик и даље остаје основно средство комуникације.
Вишејезичност која је карактеристична за скоро све европске земље, осим Исланда и Португалије, постаје одлика и простора бивше Југославије. Вишејезичност подразумева паралелну употребу више језика у једној друштвеној заједници и право на међусобне разлике које су израз националног и регионалног. На жалост, у међуетничким и вишејезичним срединама неретка је појава језичког национализма који се исказује кроз нетрпељивост и агресију према другим језицима. Али, истовремено у таквим срединама могућа је и већа ширина духа уколико постоји спремност да се прихвати другачије и различито. На питање шта је етика интелектуалца, француски мислилац 20. века Мишел Фуко даје одговор: „Бити стално способан да се отргнеш од самог себе.”
У томе смислу може се рећи да је сваки прави интелектуалац вишејезичан. Његове духовне потребе, жеља за знањем и информацијом, нису омеђене географским и административно-политичким границама, нити језичким баријерама. А све док су библиотеке одређене сврхом којој служе – задовољавању духовних потреба људи, оне ће учествовати у несметаном протоку знања и идеја и омогућавати слободно струјање људског духа.
Зато Народна библиотека Бор поздравља акцију размене књига међу хрватским, српским и црногорским библиотекама и захваљује свима који су помогли у њеној реализацији. Захваљујући програму Прекограничне књиге, поново су се на библиотечким полицама нашле књиге издавача из суседства, уз већ постојећи књижни фонд створен у минулим деценијама, који чини део заједничке културне ризнице.
Није пресудно на којем језику су писане књиге, важан је смисао написаног. Подсетимо се како је то лепо рекао наш књижевник Иво Андрић, у својој беседи 1961. године када је примао Нобелову награду: „Свак сноси моралну одговорност за оно што прича. Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни отрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или други начин не служе човеку и човечности.”
НАПОМЕНЕ:
¹ Бранислав Брборић, С језика на језик: социолингвистички огледи. 2, Београд, Нови Сад, 2001.
² Српски језик на крају века, Београд, 1996.
³ Ранко Бугарски, Нова лица језика, Београд, 2002.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Српски језик на крају века, редактор Милорад Радовановић, Београд, 1996.
2. Бранислав Брборић, О језичком расколу: социолингвистички огледи. 1, Београд, Нови Сад, 2000.
3. Бранислав Брборић, С језика на језик: социолингвистички огледи. 2, Београд, Нови Сад, 2001.
4. Ранко Бугарски, Нова лица језика, Београд, 2002.

Штампај (пдф)