Петак, 4. октобар, 18 часова отварање изложбе Марка Ђурице, Ројтерсовог фото-репортера, Брижности и бриге: Кривељ, 2024.

Изложба фотографија Марка Ђурице Брижности и бриге: Кривељ, 2024. биће постављена на платоу испред Народне библиотеке Бор, односно Дома културе.

Изложбу отварају Марко Ђурица, аутор фотографија, и Драган Стојменовић, библиотекар Завичајног одељења, селектор.

Марко Ђурица, као визуелни новинар Ројтерса, каријеру започиње током рата на Косову 1999. године. Након тога је наставља у ратним и кризним ситуацијама у Авганистану, Турској, Израелу, Палестини, Украјини, Ираку, Бангладешу, Сирији, Хонгконгу, избегличким кризама на Балкану. Поред тога, истиче се и као фотограф важних спортских догађаја као што су летње Олимпијске игре у Лондону 2012, Рију 2016, Токију 2020, Паризу 2024, зимске Олимпијске игре у Сочију 2014, Пекингу 2022, као и низа светских првенстава и спортских купова. Добитник је више домаћих и међународних признања за свој фотографски рад: осмоструки је победник на конкурсу Press Photo Србија; двоструки је добитник награде за фотографију године магазина Статус; добитник је награде за фотографију године коју додељује новинска агенција Бета, као и специјалне награде за хуманитарна питања коју додељује Медијска организација југоисточне Европе (SEEMO).

О изложби

Током марта и априла 2024. године фото-репортер новинске агенције Ројетерс Марко Ђурица боравио је у Кривељу како би забележио блокаду пута и еколошки протест који су организовали мештани села у сарадњи са Саветом месне заједнице. Вишедеценијски проблеми и бриге мештана многоструко су се увећали, убрзали и нагомилали због екстензивне рударске и металуршке производње компаније која обавља своје делатности у атару њиховог села. У последњих пет година, угрожени су им безбедност, здравље, имовина, као и основни животни, хигијенски и комунални услови за опстанак заједнице на том подручју. Међутим, реткост и специфичност ове заједнице, разглог због којег мештани Кривеља привлаче пажњу, јесте њихова тежња да активно учествују у дуготрајним преговорима и административним процедурама како би се обезбедили равноправни и законити услови за пресељење читавог села. Наиме, због ширења производње и рудника, од краја седамдесетих година ХХ века, поједина домаћинства су се већ селила. Важно је напоменути – да би одржали своју сеоску заједницу живом, мештани су успели да организују и једно колективно пресељење у насеље Бањица, које је плански изграђено у атару села. У тренутку када Марко Ђурица долази у село, мештани су у јеку преговора око услова за колективно пресељење на локацију „Трујканов поток“. У сарадњи са Градском управом, ову локацију су мештани Кривеља сами одабрали, уз претходни договор да се на тим локацијама неће рударити. Ипак, у међувремену, компанија у нерегулисаним и нетранспарентним тржишним условима наставља процену и откуп појединачних имања мештана Кривеља, што најпре изазива подозрења, нарушава заједништво и подрива саму идеју колективног пресељења. Притом  компанија несметано и свакодневно, све више продире у атар и пролази кроз сам центар села, загађујући целокупни животни простор мештана, угрожавајући њихову безбедност, животе, међусобну солидарност и опстанак на том месту.

Из Маркове обимне и свеобухватне серије фотографија снимљених у Кривељу и Бору, као кључне смо одабрали речите портрете жена, наизглед усамљених у својим домаћинствима, на радним местима и на барикадама, чији су погледи, преко фотографа, упућени нама и јавности. Вероватно су упућени и нашој, можда неискреној, заједничкој бризи о неизвесној будућности. Њихова брижност, нежност, снага, понекад и рањивост окружена је једнако речитим стањем у којем се село налази, о којем оне непрестано брину. Оваквим свеобухватним приступом визуелној анализи и вештим образложењем комплексне и вишеслојне проблематике, фотограф, најпре, као да даје својеврсни „неми гласʺ свима нама који смо на корак до њиховог стања али и на корак од њихових брига, са жељом да их упознамо и разумемо као заједницу, не само као личности. Приђимо слободно, обиђимо Кривељ и остала борска села са њима, тако ћемо најбоље запамтити како је њима сада.

Драган Стојменовић, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор