Димитрије Ђорђевић

Богови нису подарили ништа лепше човеку од величанства писане речи. (анонимни атински песник)

Одавно нисам са таквим и толиким задовољством почињао да пишем о нечему као што то сада чиним, почињући прве редове о Бориславу Михајловићу. Он, Борислав Михајловић, најшире и најлакше препознатљив као Михиз, изузетан писац, и појава која је с правом ушла у просторе историје наше националне књижевности, оставио је за собом обилан духовни тестамент: писао је поезију, романе, драме, бавио се есејистичком и путописном прозом, писао је једним ванредним начином књижевну критику. Бриљантан беседник међу писцима, драмски писац, кум и сценарист Атељеа 212. Обилна и отворена личност. Noblesse oblige, писац са аристократким шармом ерудиције, господин од соја. Ватрени читалац, а читанији од многих писаца. Многи текстови овога естете парадокса су тријумфи духа, духовне лепоте над свакодневном тривијалношћу, здравље и иронија и прочишћујуће надношење над крутошћу непокретне логике.
Када је критика у питању, Борислав Михајловић је био члан српске критичарске елите, један од најобразованијих међу њима. Његово перо се борило против забрана и није се устручавало да каже истину у временима када се истина није смела говорити. Некомформиста и јак индивидуалац, био је у првим редовима Удружења књижевника из Француске 7: пише и публикује протестна обавештења књижевних одбора, противи се идеолошким грубостима режима која задиру у свето тле мишљења и слободе.
Имао је нешто фасцинантно у себи, вероватно би то могла бити његова фанатична обузетост тиме да шармира читаоца. А то је од његове критике правило уметност. Као истакнутом критичару, овако или онако, до њега су долазили и различити писци – с њима је сарађивао, саветао их је, деловао учитељски, благовремено казивао и указивао. И тиме је оставио траг.
Незадовољан стањем у савременој академској књижевној мисли, он се изнова бави изворним уметничким вредностима српског грађанског песништва 18. века, затим уметничким стваралаштвом Јакова Игњатовића, Бранка Радичевића. Јована Јовановића Змаја, па Владислава Петковића Disa, Антуна Густава Матоша, периодом између два рата. У временима дисконтинуитета указивао је на повезаност појава у оквиру наше литераруре и културе. Дао је неколико сјајних портрета писаца средње генерације: Лалића, Д. Ћосића, Данојлића, затим Селенића, Пекића, Киша, Бећковића, Бране Црнчевића.
Пишући ове редове, мислио сам и на једну сасвим конкретну књигу: из Аутобиографије о другима, вештом говорењу о себи и другима, еманира пријатељство, духовно ћаскање и блискост. Прочитате ли је, бићете лепо прочишћени и осећаћете се лепо, у свету бесконачне ерудиције и шарма. Своју причу Михиз је развијао у у једну ретку оркестрацију прецизности, фине мелодије, осећајности и топлине. Текст ванредне реторике и смелости, који казује истину. Реченица гипких, милујућих, брушених и избрушених, стилом грациозним, доведеним до истанчаности, готово до ранфинмана. Читајући Михизова дела, осетио сам се поласканим и привилегованим. Читаоцима, којима га препоручујем, желим пријатан и плодан сусрет са њим

Штампај (пдф)