Горан Миленковић

Стабла, и брда, и њихове боје, и магла, тамо споља, које посматрам заточен унутар једне једва подношљиве принуде, бескрајно су чисти. Стојим у овом бесконачном простору, испуњеном књигама, у којем ме нема толико да ме готово нема, ближи небу и облацима, облацима ближи него безбојном и празном свакодневном трајању. Ближи магли него људима и законима.
•••
Одлучујући тренутак у људској еволуцији је вечит. Стога управо револуционарни духовни покрети који објављују да су све раније ствари безвредне имају право, јер ништа се још није догодило.
И зато је могуће да буде изговорено: хоћемо да уништимо музеје и библиотеке.
Ове последње, о којима мислим осећајући бескрајно више према нечему другом што пролази и кроз и око њих, љубоморно и самопохвално чувају управо оно што их може послати равно у ништавило.
Јер, ово прво написао је Кафка (текст је фрагмент из необјављених рукописа), а ово друго Маринети („Манифест футуризма”).
Ово што је у хтењу остварио је, тек да поменем један од случајева, цар Ши Хуанг Ти, онај цар који је спаљујући књиге спалио три хиљаде година кинеске традиције, и исти онај који је подигао велики зид.
Књиге и библиотеке са страшћу су уништаване, из многих разлога и на различите начине, кроз време: слободоумни Атињани, хришћани, калиф Омар, француски револуционари, радикални стаљинисти, Хитлерови студенти и пилоти, амерички ултралиберали…
И биће и даље спаљиване, сакаћене и брисане, овако или онако, и то заправо из самог срца непристајања на такво што. Књиге ће спаљивати да би све било истинитије, праведније, трајније и темељитије. Да би свет био онакав какав је одувек требало да буде.
Горде библиотеке… Не.
У овом смислу пре ће бити: беспомоћне библиотеке. Разнежене библиотеке, у разнеженој култури, са свим својим свељубним ентузијазмом.
Требало би заборавити ту општу хигијену заборава и обмањивања. Или ће људи међу књигама, људи међу текстовима, бити буднији и захтевнији према свету, или књига и библиотека више неће бити, за нас. Ако уопште нечега буде, за нас, којих такође неће бити.
То је прво.
Борхес на једном месту описује свет бесмртника:
Та задужбина, рећи ће тамо, последњи је симбол на који су бесмртници пристали; он означава период у коме су одлучили да живе у размишљању и чистом расуђивању пошто су сматрали да је сваки подухват узалутн. Подигли су Град, заборавили га, и настанили се у пећинама. Заокупљени мислима, они готово уопште нису примећивали свет око себе.
Боб Блек на овај начин описује свет смртника:
Усред стања продавања себе у служби неког цивилизацијског плана треба тражити потпуно укидање рада, што значи тоталитарних техника контроле (по Фукоовој аналогији из Надзирати и кажњавати: затвор, школа, азил за умоболне – надзор, рутинске операције, задати радни темпо, производне норме, звоно за почетак и крај радног времена); треба укинути тзв. радно време тражити потпуну еротизацију стварности путем бесконачне и добром жељом одређене игре. Блек исто тако зна да је лудички живот потпуно непојмљив у постојећој стварности. Али, додаће, утолико горе по стварност.
У предговору једном својем несавременом разматрању, из 1874. године („О користи и штети филозофије за живот”), млади Ниче овако је поставио проблем: нама јесте потребна историја, али другачије него размаженом доколичару у врту знања – потребна је за чин и дело према животу, и само ако историја служи животу, онда и ми можемо служити историји. Историја не служи животу ако се бесмислено самопонавља или ако само понавља туђе говоре, ако служи као празна декорација живота.
Борхесови бесмртници, будући да се све мора једном догодити (све, то је све и све супротно од свега), уклонили су напетост хтења из својих историја, а Блекови смртници историчност напетости чињења у животу.
Они, тј. ми. Сувише је нелогично, сувише нестварносно, сувише неразумљиво, и сувише непотврђено, да би то они-ми прешло из стања литературе у живу стварност. Утолико горе по стварност, то је литература дисидента од хиљаду пута виђеног лица живота
Они – то још и некако постоји, али ми – скоро никако.
Само је субјективно у стању да обећа.
Само субјективно.
То је друго.
Како мучно и бесмислено стога бива бити узнемирен правилима просте службе, која је оно ми, оно украшено и лажно чистунство клизања по времену, руку под руку са светом, овде и тамо: овде међу књигама које су одлучиле да шапућу својим хиљадоструким језиком, обливене и улепљене од врха до дна горким мелемом ироније, и тамо, свуда око њих.
Бити узнемирен, то јест бити присутан, на трен, у ономе што стварност мисли да треба да будем, и што жели да буде изговарано без случајности, без живота.
Стабла, и брда, и њихове боје, и магла, тамо споља, које посматрам заточен унутар једне једва подношљиве принуде, бескрајно су чисти. Стојим у овом бесконачном простору, сетан, одсутан и далек, простору испуњеном књигама. У њему ме нема толико да ме готово нема. Ближи сам небу и облацима, облацима ближи него безбојном и празном свакодневном трајању. Ближи магли него људима и законима.
То је треће.
•••
Још док је напољу студени новембарски ветар почињао да пролеће кроз град, град га је, умотан у шал, већ потпуно заборавио.

Штампај (пдф)