Предраг Црнковић

Ђуко Рашета се шета испред Градске библиотеке. Топло је, пролеће се већ годинама хвали летњим температурама одмах чим се отопи ускршњи снег – клима се шали – али он је у мантилу, и као да има неколико слојева одеће испод њега. Шетка се нервозно, као да се премишља да ли да уђе. Као да оклева, или се плаши. Или чека прави тренутак?
Ђуко Рашета је одувек мрзео штампарске грешке. Типфелере, како им је тепао. Ужасавао их се. Мислио је да књиге с погрешно одштампаним речима, па макар се радило и о најситнијим пропустима, не треба ни да постоје. Боље да нису ни биле тискане, кад су такве, фаличне, уносе забуну, одузимају од лепоте света уместо да доприносе уметничком складу. Осим тога, оне уносе и забуну у погледу поруке дела, мислио је Рашета. Та, књижевно дело је ионако тешко дешифровати, само још фале типфелери! Шта је писац хтео да каже? Да не уме да куца на писаћој машини? Или је хтео да поручи да издавачи заобилазе ту штампарију у широком луку? Или, по некима, можда је порука сасвим ненамерна, мада истинита: писац није однео гајбу пића ноћној смени у подруму тискаре. Тако је било некад. Постојали су писци с много типфелера у књигама, чак и у самим насловима и поднасловима, на пример „Збрка прича“, „Цревна хаљина госпође те и те“, „Отимачи светог грила“, и слично. А било је и писаца којима ни свећом нису могли да нађу никакав типфелер. Ама ниједан. Нове методе штампања укинуле су обавезу писаца да чашћавају графичаре и штампаре, али нису укинуле и типфелере. Људска рука је слагала слова у калупе, али та иста рука данас укуцава текстове. Ђуко Рашета још није чуо да се дактилографкињама или онима који раде на уносу текста, доносе картонске кутије пуне брендија или пива. Где ће припит чово или нацврцана девојка да куца текст како треба?! Штампари су нешто друго. Они знају да попију. А и треба им, алкохол помаже због свог оног олова, кажу стручњаци. „Унос текста!“ Звучи као ложач у парној локомотиви. С друге стране, „словослагач“ уопште нема тај метални, оловни призвук у речи. Делује некако растресито, лагано, у Ђуки та реч изазива асоцијацију на витког параглајдера, на летача који лети држећи се за змај од лаког дрвета док ветар дува у најотпорнији али и најлакши синтетички материјал.
И некако данас има и више тих типфелера него некада, када се све радило ручно. „Ручно?“ Ђуки је пало на памет да се каже да се текст уноси ручно и данас, када се само куца, и прави „прелом“ на рачунару. Није још видео неког ко типка ногама. Па да, сетио се Ђука, то је метафора. Она скривена, као када и дан данас на радију веле да „Сунце излази“ иако се зна да то Земља обиграва.
Али некад се знало, прво је песник пијан док пише, онда је уредник ушикан кад прихвати такав рукопис, па онда треба напојити штампаре да трукају написотину без грешака, а затим треба напити и критичаре да похвале збирку, јер трезни не би ни у лудилу, док ето у књи- жарама ни пијан то неће да купи.
Данас се тај алкохолно-књижевни ланац прекинуо, и то не ваља, мисли Ђука, та трезна карика у стоном издаваштву квари пос’о, ту се уноси отуђење и песник губи контакт с технологијом стварања књиге.
Шета се Ђука, изгледа као ормар у мантилу, а на плус двадесет пет степени, људи га погледују, они у мајицама с кратким рукавима, он као да је хладно јесење вече. Хоће неће хоће неће и…хоће! Улази Ђука у Градску библиотеку, као да то ради више да би коначно избегао љубопитљиве погледе пролазника него што се истински, у себи онако, одлучио да уђе јер има неког посла у „храму књига“. У библиотеци више није чудан, хвала Богу! Ту је сталан гост, климају му главом, знају да воли да уђе, поседи, прелиста, прочита, толико га често ту виђају да се и не сете да примете како је Ђука натронтан, а дан тако леп, топао, сунчан, више летњи него пролећни. Али тако је то, после снега за Ускрс, лето обично порани и угреје још крајем априла.
Ђука Рашета је и писац. Не много познат, не много плодан, али се може похвалити да у три до сада објављене књиге нема ниједан једини типфелер. Од те три књиге, две су збирке песама, а трећа је роман. У песмама је била реч о романописцу који жели да постане песник, а у роману о песнику који покушава да напише роман па одустаје када схвати да је истину једино могуће рећи у песми. Рашета се много намучио да му ама баш све до сада објављене књиге буду без грешке. Оне штампарске. Додуше, бар је знао што му је било чинити, јер у време када је он то објављивао, још су се књиге штампале у штампаријама. Па је имао коме ракију, вино и пиво однети. Ђука је издао прву збирку некако и »залио« од хонорара, али да напоји штампаре приликом тискања друге збирке песама, морао је да узме кредит. Био је то наменски кредит за набавку беле технике, како је слагао у редакцији листа гдје је био запослен. А за штампање романа, који су му објавили у време када је економска криза већ обезвредила уобичајене хонораре, морао је да прода „пеглицу“ и да стан замени за мањи. Али, типфелера у његовим делима није било.
А типфелери су у стању да уни- ште и најбољег списатеља. Не зна се шта је горе, када они, типфелери, задесе живог или мртвог писца. Ако је писац мртав, онда се може догодити да нико и не примети брљотину. Тако се, на пример, догодило да је име преводитељице Анице Савић-Ребац изостављено са корица једне књиге Томаса Мана. То се приметило тек после неколико година. Па су онда само доштампали цедуљицу коју су турили међу корице непродатих примерака. С друге стране, живог писца то много више боли; штавише, то може прерано да га отера у гроб. Ђуки се понекад чини да је типфелер живом писцу као операција без анестезије. А мртвом као погрешно уклесан епитаф.
Ђука се завукао дубље међу регале у позајмном одељењу, и загледао у полицу где је писало Књижевна критика. Гледао је наслов Облик и мисао, Светозара Петровића. Требало је да буде Облик и смисао. Ето шта типфелер може да уради од дела!
Ђука је дошао у Градску библио- теку с планом. У петпарачким причама се то обично пише „паклени план“. Или дијаболични план. Имао је Ђука и четврту књигу. Недавно је успео да сакупи, пробере и објави изабране приче које је до тада био штампао по новинама и часописима. Биле су то приче у којима се говорило о љубави, те приче је Ђука посветио својој правој, али несрећној љубави и насловио их Писма љубави. Јер, како је објаснио једном критичару, он је тим причама слао поруке вољеној, позивајући је, преклињући је да се врати, сваком причом јој изјављивао љубав. Али, та четврта књига није била тискана као претходне три. Није било словослагања, није било гаравих, пријатељских, насмејаних, познатих лица из подрума у улице у центру Коњиц града, није било његових првих читалаца, ноћних птица, којима би комбијем однео гајбе вина, и пива и неколико боца комовице. Ђука уопште није имао појма ни ко то „уноси текст“, ко то типка по тастатури, и није имао увида у процес штампања.
А када је видео наслов, пао је у несвест. Наслов је гласио Песма љубави. Тако да је у издавачком проспекту најављена у едицији поезије – експериментални гласови.
Ђука је цео свој књижевнички живот посветио савршеним текстовима, без иједне словне грешке, а о правопису да и не говоримо. Већ у годинама, није себи могао да дозволи – тако је мислио – да заврши књигом која има типфелер у наслову, који, уосталом, збуњује читаоце, смањује продају, али и његов приход, јер је добио хонорар као да је написао песме, књига му је имала и цену песничке књиге, а о њој је критику написао критичар поезије, чиме је само потврдио гласине да он заиста не чита књиге о којима пише приказе.
И то је била мисија Ђуке Рашете. Морао је да уништи откупљене примерке у Градској библиотеци. Тираж је био мали – као за песничке књиге! – а будући да је реч била о поезији, већина примерака није ни била у слободној продаји. Осим тога нико и не купује поезију. Те примерке је Ђука Рашета већ одавно био покуповао. Према томе, уништење библиотечких примерака његове завичајне библиотеке би завршило посао.
Једини проблем је био у томе што је једини начин да уништи библиотечке примерке био да запали целу зграду. Наиме, Ђука је прво мислио да појазмљује сопствену књигу и да онда пријављује губитак или оштећење исте док не уништи све примерке. Међутим, како да позајмљује сопствену књигу, када као аутор има сигурно више него један ауторски примерак?! Ђука није имао никога да замоли да уместо њега позајмљује књиге и уосталом, ко би се за њега жртвовао и пристао да каже библиотекаркама да је уништио збирку песама. Треба то и платити. Ето, погрешан наслов је толико слудео Ђуку да више и не препознаје властито чедо, отуд и мржња према том фаличном литеарарном дегенчету, и решеност да то све спали. Да га не би памтили по грешкама. И колико само ту има типфелера и у самом тексту. А име аутора?! Ђура! Назвали су га Ђуром. У тексту је било свега и свачега. Крупне очи су постале очи као купине, што има неког смисла у поезији, али то је била мисао књижевног лика који уопште није био песнички нада- рен. Као лик. И који је, као лик, био алергичан на купине.
И Ђука је урадио оно што је мислио да мора. Испод мантила је извадио боце са гасом. Радио је брзо, пре него што су се људи снашли. Док се један од посетилаца досетио да оде до шалтера и упозори да се нешто чудно догађа поред полица с књигама, Ђука је одврнуо вентиле, плин је почео да цури, писац је извадио и упаљач, и …
Није било живог сведока који би истрагу усмерио у правом смеру, па је врло брзо заживела теорија да је реч о терористичком акту, будући да је град у којем се налазила библиотека био у региону познатом по међунационалним сукобима и по шверцу људи, дроге и оружја.
Ђука се решио типфелера.
Али, ја нисам. Јер наслов је требало да гласи ПОЖАР ЗБОГ ГРЕШАКА; не грашка. Какав грашак?! Наиме, причу сам сазнао у Клубу књижевника, и објавио је у локалном листу. Изашла је под наведеним фаличним насловом. Из чисте оданости чињеницама, објављујем је под тим уклетим, погрешним насловом.

Штампај (пдф)