Слободан Љ. Јовановић

“У такво сам доба живео на земљи
кад човек беше толико ниско пао
да је својевољно, страсно, без наредбе клао”

Ово су стихови великог песника Миклоша Раднотија, чију годишњицу смрти обележавамо данас.
Променимо ли, намерно и свесно, само задњу реч у њима и ставимо “крао”, добићемо тачан опис онога што се догодило Раднотију, историји, култури, свима нама.
Заправо, то се нама догађа дуго времена, али ми, људи опустошени и обездуховљени, као да не примећујемо: примитивизам, нискости сваке врсте, вандализам и културну прљавштину која се годинама таложи и прекрива наше животе.
Окорели у незнању, равнодушни према свему, ишчашених погледа на људске вредности и морал, ми окрећемо главу од оваквих догађаја, они се нас не дотичу и не размишљамо о њима.
Некима, чак, они служе као узор и подстицај, или је, обратно, нешто претходило овом догађају.
Јер можда и сада неко одвлачи цигле са рушевине дворца кнеза Александра Карађорђевића у Бањи; и сада, као и претходних година и деценија, пропада чувена кафана “Весели рудар”, најстарија грађевина у Бору; и сада је руина, као што је и била, француска основна школа, касније прва гимназија у Бору…
Дозволили смо да нас освоји инерција тупе свакодневице и такви какви смо, тупи, глуви и слепи, можда и не заслужујемо друго но да се о нама говори као о крадљивцима споменика. За ово што се догодило сви сносимо кривицу.
Миклош Радноти, велики песник, борски логораш, истопљен је два пута.
Први пут истопио се и нестао на мученичком путу од борских логора до северозапада Мађарске, оставивши на њему десет чудесних песама, његову и нашу “Борску бележницу”
Други пут украден је, исечен и истопљен у некој примитивној ливници неког нашег примитивца, а терет и грех тог чина пада на све нас.
Миклоше Радноти, опрсти нам нашу бездушност.

Борски културни клуб,
Слободан Љ. Јовановић

Штампај (пдф)