Горан Миленковић

Апстракт:

У тексту покушавам да опишем, с једне стране, начелне посебности у развоју типографског и електронског човека, с друге да повежем судбину читања у новом времену са кризом хуманизма. Прелазну кризу прати теорија, која делимично успева да усмери процес у одређеном правцу. Неке теорије читања постварују се у кибер-простору, нпр. у облику хипертекста, па то посматрам као граничну ситуацију у којој се издваја посебан положај модерног читаоца виртуелних простора. Читање је овде схваћено широко, па се један део текста бави и неким од могућих стратегија читања простора од стране заинтересоваинх диверзних група. Простор може да се чита јер је простор сав од језика. Природа простора је лингвистичка. Простор се стрикутурира, подложан је анализи и мењању. Виртуелно (са свим својим метафизичким и практичним импликацијама) треба да буде само средство, не и суштина. Читање одређује свет у истој мери у којој свет одређује читање.

Кључне речи: читање, типографски човек, човек електронске ере, кибер-простор, хипертекст, криза хуманизма.

Далеко после Хегеловог “завршеног”, а готово истовремено са Фукујаминим “последњим”, лагано из стања кризе у живу прошлост клизи и у историју се претвара “типографски човек”, човек нововековне модерне,(1) човек обележен предзнаком “хуманистички”. Као и његов хуманизам, моделован усмераваним читањем (читање у овом тексту треба схватити у најширем смислу: подразумева и интерпретацију и ре-интерпретацију и писање као читање), и овај човек још увек јесте ту, и у тој његовој присутности/одусутности видимо прву и парадигматичну особину којој треба, поред осталог, посветити пажњу. (Исти положај пратио је и његово рођење.) Реч је, заправо, о несталности. Допуна овога нестајућега човека јесте човек електронског доба, кибер-простора и виртуелних заједница.
“Тема ове књиге (тј. Гутембергове галксије, прим. Г. М.)” рећи ће на једном месту Меклуан(2) “није да у штампи има ичег доброг или лошег, већ да је одсуство свести о дејству ма које силе – катастрофа, а нарочито ако је у питању сила коју смо сами створили.” Ова свест, која за типографског човека већ постоји, а за посттипографског се тек уобличава, биће у некима од много још прилично мрачних нијанси значења осветљена у овом тексту, мислећи пре свега на оно што долази после нестанка типографског човека. Дакле, предмет о коме, између осталог, покушава да мисли овај текст није “типографски човек”, него његова смрт. Док је живео и усмеравао се кроз нову, типографску галаксију (тзв. Гутембергову), тек је његову касну младост (и то у виду метафора и парабола) почела лагано да обавија благодет теорије (нпр Паскал, Монтењ). Данас, напротив, теорија и пракса иду руку под руку, и у неким сегментима овог будућег означавајућег и одређујућег живота, теоријска свест чак покушава да иде и испред онога чиме се бави, у смеру прескриптивности (можда она тиме престаје да буде теорија, но време у којем се данас мисли, чини се бар, толико је либерално и неискључиво да се то можда и неће приметити). Дакле, на примеру и потенцијама химеричног човека штампе пратимо како се развија и куда иде модерни човек виртуелних заједница и хипертекста.
Меклуанове медитације над интелектуалном и духовном историјом прожетом феноменом штампе као основне истакле су далекосежну детерминацију западне мисли, постварене у свима наукама и уметностима. Тачније – не само мисли, него и егзистенције поменутих. Када Меклуан каже “Типографија је разбила гласове ћутње.”,(3) а ми под том метафором препознамо “традиционални израз за вајарство”, са узнемирењем почињемо да сазнајемо да архитектура и вајарство с појавом пресе улазе у кризу. У ту кризу улази и сам језик. Шта је све одређујуће и саодређујуће у том смислу: политичка аритметика седамнаестог и хедонистички рачун осамнаестог века; однос Шпанаца према Маврима; или: стварање интуитивног човека, проглашење штампе за надљудско и, посебно, гаргантуовско; развод поезије и музике; стварање централних сила модерних национализама; или: дислокација чула, ламенти краља Лира; у међужанровским борбама алеф постаје и остаје роман(4) итд. Снага која проистиче из вековних сила типографских димензија толико нас је одредила да данас није нимало чудно да теоретичари прекорачују традиционалне границе својега дискурса и с меланхолијом говоре о смрти једног света са којим и они сами нестају. Тај нови свет, дакле, који настаје праћен фанфарама теорије, ако је судити по снази коју је имао онај претходни, одредиће у неком смислу и судбину свакога од нас који ће га се дотицати. Треба рећи и то да за типографског човека не би ваљало рећи да је човек “пре свега” – но његова улога у историји никако није ни на маргинама живота и развоја.
Једну више од пола миленијума дугу епоху смењује управо ових дана, пред нашим очима, једна друга, у свом својем сјају и са свим могућим страховима које може са собом да донесе и да нам их с наклоном преда. Помињем страх, у једном тексту који би хтео да буде теоријски, те тако улазим у предворје књижевног дискурса: с меланхолијом, опет (о којој свакако треба размислити), почињем ово мало речи о читању и судбини читања, склапајући по тастатури синтагму у којој се додирују типографија и њоме одређен човек, с једне, и грозничава нужност хватања тренутка у вечност, са друге стране. “његов Шчовеков – Г. М.Ћ плен је сенка” рећи ће, мислећи о томе, један теоретичар.
Ова сенка, која је у једном специфичном смислу ипак била за типографског човека датост сигурности, јер је се помоћу ње одређивао у мишљењу себе и историје (а метафора је била библиотека у којој су редом наслагане књиге, књиге испуњене простором и временом, које могу да се листају, одложе и да им се поново врати), претворена је данас у неизвесност. Линеарност, логика и редослед нестају у бездану Мреже (Интернета). След усменост (или мисленост) – типографско (запис, рукопис, штампа) као да се враћа данас на своје почетке. “Кад су похрањене у електронску меморију, ту као да се догодила реверзија смера експресије – повратак експресије у мисао”(5) рећи ће Свен Биркертс на једном месту. Ова експресија у облику мисли није ништа друго до језик сам. његов запис као такав (чак и на харду или на дискети), гледано из свести типографског човека, у потпуности је изгубио хабитат, меру постојања. Та мера је скоро непостојање (типографско је сменило аудитивно визуелним, направило визуелну цивилизацију; нова галаксија је виртуелна). По А. Чикоњани(6), сваки феномен који се дешава у кибер-простору заправо је резултат електронских трансформација лингвистичких процеса. И још:

Све у свему, постоје две главне употребе језика у кибер-простору:

– комуникација; природни језик се прогресивно прилагођава новом медију и протоколима омогућеним Интернетом. Комуникација је у кибер-простору омогућена типичним језиком који узима у обзир ограничења медија и у стању је да надокнади губитак ‘емотивности’ уколико ју је било;
– конструкција; програмски језици учествују у развоју, ширењу и модификовању кибер-простора. Браузери, и интерфејси уопште, базирани су на језику. На њихову сложеност ослања се лакоћа и ефикасност употребе кибер-простора.
Обе ове употребе легитимне су и фундаменталне за постојање кибер-простора. Штавише, наш сопствени ‘идентитет’ у кибер-простору повезан је са нашим начином коришћења језика и тиме како можемо да изградимо ‘аватар’ Ш…Ћ лик који одражава нас саме или оно што мислимо да јесмо. Што је језик рафиниранији, то је кибер-простор способнији да угости виртуалне заједнице, које ће, на крају, бити у стању да прогласе своју независност од структуре физичког света.

У смислу језичке организације интерфејса, у смислу окружења текста, читање постаје (исто као и писање) у исто време и ограничено и ослобођено; ограничено у смислу да на њега делују боја, слика и звук (као такви, или у облику метафора, икона, упућивача, алармера, за разлику од већинског принципа црног типографског знака на белој позадини), а ослобођено у смислу да нестаје једнообразност и линеарност претходнога читајућег решења.
Књига нестаје, библиотеке нестају. Но, није све тако једноставно: идеја књиге нестаје. Теоретичарске суптилности упозоравају нас да текст у типографском облику и текст у електронском облику изражавају ништа мање разлике него однос између двеју цивилизација, или двају времена са свим својим субјектима и међусобним односима. Трансформација средстава за комуникацију доводи до трансформације свести, ова нас мапира у смислу да одређује термине којима тумачимо свет, и накнадно нас одређује чак и у смеру реаговања. Једном речју, средства која смо створили постају наша когнитивна парадигма. Наш доживљај света је редефинисан. Није далеко тренутак када ћемо се зачуђени питати како смо могли уопште до сада да свет читамо без Мреже.
Мрежа, са своје стране, отисак је (или, можда, предводник у некој будућој перспективи) доминанти либералне теорије постиндустријског друштва. На плану језика и читања десило се то да је свест угрожена неуспехом холистичке доместикације у циљу испуњења (не)писаних хуманистичких постулата посегла за деконструкцијом егзактних анализа (читања): увођењем идеолошких дискурса у неутрално семиолошко писмо, релативизацијом смисаоног облика текста, релативизацијом концепата знака и прелажењем граница између различитих дискурса. Узмимо само један елемент, по којем је читалац морао да буде у духу демократских доктрина разрешен интерпретативних нужности. Читалац мора да постане субјект, и то не мора да изгледа превише тешко с обзиром на идеју о смрти аутора (исто као и Р. Барт, и Хајдегер(7) ће нешто раније покушати да формулише своју идеју о смрти аутора: аутор је Биће само, а пасторални чувар мудроснога стада и знања је само записничар у близини Бића; Биће пребива у кући језика; дакле, из тога, Хајдегер није аутор писма о хуманизму). Читалац се у првом реду претвара у коаутора, јер се негира линеарност текста – то је основа читања хипертекста. Читалац лута од места до места у хипертексту, могуће је увек другим путем. И књига у нашем традицијском смислу нестаје. (Јако занимљив случај јесте покушај кортасар-павићевске концепције да наведе читаоца да чита романе-школице, романе-укрштене речи, романе-лексиконе на овај начин. Ако постоји, такав читалац је изузетно редак. Роман-лексикон у штампаном издању се чита у духу традиционлне типографске читалачке свести, линеарно, сукцесивно, од прве до последње странице. Но, чим изађе на Мрежу, Павић, на пример, прави хипертекст. (И моје читање Павића на мрежи је, следствено, било “хипертекстуално”, макар оно било вођено чистом радозналошћу. О искуству са хипертекстом више у поменутом тексту Свена Биркертса.(8)) Нестаје и идеја традиције, сталности. Узмимо само као пример неки од текстова који се заснивају на причи и на поетичком темељу вероватности: сегментирајмо, рецимо, Принцезу де Клев ауторке Госпође де Лафајет (сетимо се те чувене приче), па онда допустимо себи да замислимо неког читаоца из последњих деценија 17. века како по екрану, сав у саблазни, тражи причу, и кроз њу нестале обрисе својега света. Ствар је у томе што је могуће да тај непознати читалац напише по својем времену припадајућим правилима опет овај роман; али, истовремено, неки други читалац ће направити неку модернистичку пародију. У 17. веку није било могуће да неко направи од свога света либерални фантазам. Постојао је Један свет, бар за већину мислилаца. Дакле, и савремени свет који је створио хипертекстуалну могућност, подлеже тој истој могућности, постаје хипертекстуалан. Такав свет јесте прочитан као свет плуралитета, али је то и свет дисперзије субјекта, децентрирања смисла, немогућности синтетисања. Добра ствар је (да ли?), ипак, што постоје језички обликовани апарати за стварање неке врсте заједница (мишљења). То су конференције, виртуелна друштва, собе у којима се могу срести истоврсни читачи појединог сегмента стварности, повезани емотивним, полним или идеолошким разлозима. Овде подвлачим – добро је све док рачунари кибер-простор схватамо као средство, а не суштину. За корисника рачунара, односно Мреже и хипертекста, свако поновно налажење испред екрана монитора покреће механизме новога читања, у којем се губе, ма читао Декарта или Честертона, или неки правни закон, све могуће метаприче које је донео хуманизам (целина, правда, хуманост, прогрес, све натемељу логоцентризма), и то само из разлога суштине на којима почива нова галаксија записа. А сам хипертекст је постварење тога стања, слика нестабилности и промене свести. Заправо, као што смо видели, могућа је ре-конструкција, стварање заједница, али је читање само по себи (са природом свога записа и облицима које му нуди либерална матрица) осама у свету који не постоји (угао типографске свести), односно постоји на специфичан начин. Чикоњани у смислу постојања овог простора као реалности наводи неколико карактеристика: могућност акције, станишност (ливабилитy), конструисање заједница, временска организоваост, просторна организованост (са структурама и метаструктурама, односно логичким организаторима). Од ових карактеристика најпроблематичнији статус има станишност (могућност постојања, или живљења у одређеном простору), па се стога кибер-простор сматра више метафором простора (иако је то простор у којем већ живе метафоре). Јасно је да је тај простор-метафора читљив као такав једино у смислу језичке когниције, па се у општем смислу сама текстуалност узима за срж организовања самог виртуелног универзума. При читању тога простора дешавају се, дакле, као аналогон просторном освајању новога света, иницијалне расподеле и разграничења у смислу синтаксичког и семантичког диверзитета између подвојених ентитета. Кибер-простор се прво узима као неутралан и бескрајан, али подложан структурирању. Структурирање може бити посматрано у светлу нпр. импликација пола, текстуалности и идентитета, па се интересне групе труде да у свету нових технологија (нарочито у оквиру важних симулација простора као што је виртуелни, раније и сада, наравно, социјални) истакну онај моменат разлике, не би ли стекли своја права. Право се потврђује просторним поседовањем, као и могућношћу да се простор уобличи посебним језиком/писмом. Тако на пример неке ауторке виде као кључни тренутак за разумевање питања идентитета у кибер-простору проблем феминизације виртуелнога простора.(9) Оне истичу да је кибер-простор до сада читан углавном у бинарном наративном кључу, где се осим односа мушко/женско јако мало импликација види на плану рецимо расних, етничких или класних квалитета, тј. разлика. При томе се узимају у обзир најшире могуће визије читања, проблематизоване и образложене исказним формама новијих модуса постфројдовске психологије, што изгледа смешно, јер као да постоји у, да поновим, гаргантуовском обличју. Тежња је ка деконструкцији “мушких” тропа и расветљавања самог начина мишљења кибер-простора. Један занимљив тренутак у том читању и реструктурирању виртуелног простора је и истицање да је текст као такав у новом свету контекстуализован још увек у парадигми шампарског отиска, који сам собом носи, кажу ове ауторке, мушку филозофију света/писма. Наравно, у светлу постхуманистичких покушаја, о којима је било речи, важно је било истаћи да овај свет/галаксија и није тако либералан, како се обично мисли. Феминистички усмерене теоретичарке траже промену кибер-културне матрице: она је нужна пре свега због тога импликоване природе самог простора који је физички сличан жени толико да несвесно покреће и код незаинтересованих питање идентитета по роду (суштински просторно као суштински женско). И поступак је, што је најважније, једнак преобраћењу језика рода у видљиву матрицу технологије, и усмерава се на аспекте комуникације уопште (дељења информација, структурирања реченица, стрктурирања интерфејса који јесте језик итд.)
Са друге стране, можемо размишљати и у правцу поистовећивања или постваривања неких нових или донедавно нових концепција читања (субјективисти, психоаналитичари, феноменолози, постструктуралисти)(10), доводећи га опет у везу са славним хипертекстом. Хиљаду читалаца, хиљаду читања. Сви могу да се усмере, пре свега, на постизање толеранције између раличитих читања, на ламент над разликама које се јављају у том насталом интерпретативном свету. Оном који више није (у ствари, одавно није) – један. Важна је разлика, која је безопасна. Безопасна је, али је сегментирала свет.
У једном свом познатом огледу(11) Петер Слотердајк, на маргинама, проглашава пораз школе од стране медија. Али то није једино. Концепција хуманизма по којој свет ради на матрици слања “пријатељских” писама (читај: књига, или текстом уопште обликованих целина, схватања), која нас уче како да организујемо своју свест и сам свет не би ли се подвојили од бестијалнога дела нашег бића, губи се данас у екстази ослобођенога читалачкога субјекта, који живи у свету који може да нестане за трен, нестанком струје електрона у локалној струјној станици. Зато се Слотердајкова упутница да ће свет спасити архивари (чувари мудрости), надам се и верујем, делом односи на традиционалне библиотеке, пуне додира и мириса. И смисла у традиционалном кључу, иако није савршен.
Но, и само размишљање о читању које за сада још увек деле типографски и електронски човек бива обележено том врстом двојности. У том светлу задивљујуће звуче чињенице да се у тренутку када се увелико праве цитатне базе и дигиталне библиотеке са којих је могуће скинути већи (читати: углавном недовољан) део садржаја књига, публиковање у традиционалном облику (са димензијама и квалитетима који карактеришу постојање историје, идентитета и целовитости) диже по квантитету до неслућених гигантских висина.
Тренутку кризе теорија је у том смислу и захвална и није. Многе се ствари виде, као што се многе и скривају. И ових неколико малих речи на малом простору читају тај свет у нестајању/настајању са неизбежном сумњом на лицу.

Напомене:

(1) Вид. Волфанг Велш, Наша постмодерна модерна, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци 2000.
(2) Маршал Меклуан, Гутембергова галаксија: настајање типографскога човека, Нолит, Београд 1973, стр. 280.
(3) Исто, стр. 282.
(4) Михаил Бахтин, О роману, Нолит, Београд 1989.
(5) Свен Биркертс, “Судбина читања у електронском добу” (превео Александар Б. Недељковић), Кибернетичка реч: подлистак Књижевне речи за теорију и праксу информатичке цивилизације, 0 (1998), у: Књижевна реч, 500 (1998), стр. 81.
(6) А. Чикоњани,”О лингвистичкој природи кибер-простора и виртуалних заједница” (превео Бобан Арсенијевић), Неодинамика, 1 (1999), њњњ.неодинамика.нет
(7) Мартин Хајдегер, О хуманизму, Градина, Ниш 1998.
(8) Отворена критика Биркертсове меланхолије и уопште схватања природе кибер-простора, који се тичу баш наше теме, износи Колин Гифорд Брук у тексту “Судбина реторике у електронском добу”, (превео Александар Б. Недељковић), Кибернетичка реч: подлистак Књижевне речи за теорију и праксу информатичке цивилизације, 0 (1998), у: Књижевна реч, 500 (1998), стр. 84–85.
(9) Вид. о томе у: Дон Дитрих, “(Пре)обликовање техно-еротске жене: пол и текстуалност у кибер-културној матрици”, у: Виртуелна култура: идентитет и комуникација у кибер-друштву (уредио Стивен Xоунз, превела Владислава Гордић), XX век, Земун 2001, стр. 229–252.
(10) Вид. о томе у: Јован Попов, Ослобођени читалац: огледи о теорији и пракси читања, Матица српска, Нови Сад 1993.
(11) Петер Слотердајк, “Правила за људски врт: одговор на Хајдегерово ’Писмо о хуманизму’”, Реч, 57/3 (2000), стр. 187–202.

Штампај (пдф)