Весна Тешовић
Милан Мирић као ретко који књижевни стваралац у Бору може бити задовољан 2002. годином. У једној години промовисане су му две песничке књиге (Трачки коњаник, Инорог, Бор и Босоног у Бањском пољу, ауторско издање) и уврштен је у две антологије: Антологија српског пјесништва 20. вијека Небојше Деветака (Српско културно друштво “Просвјета”, Загреб, 2002) и Чудесни кладенац: антологија српског пјесништва од Барање до Боке Которске Здравка Крстановића (Српско културно друштво “Зора”, Београд, 2002).
У наш град Милан Мирић стиже 1998. године са четири књиге песама (Прстен од пијеска, 1984; Проклетије, 1996; Умножен у огледалима, 1996; Свијетлост црног дуда, 1997) и две књиге кратке прозе (Град на нишану, 1998. и Футошке и друге приче, 1999), а Душан Иванић, књижевни историчар, у Књижевности српске крајине (БИГЗ, 1998) пише о Милану Мирићу као о ствараоцу који особеним песничким изразом обележава последње деценије века, уз ауторе као што су Милош Бајић, Милан Лалић, Милан Ненадић…
Својим првим песничким књигама Милан Мирић показује поетску физиономију којој ће остати мање-више веран и у песмама којима се представља јавности откад живи у Бору. “Борски песнички опус” чине четири књиге: Станица Бор (Инорог, Бор, 1999), Круг црне ријеке (Књижевна омладина Србије, Београд, 2000), Трачки коњаник и Босоног у Бањском Пољу. У лирским минијатурама он успешно прави преплет дескриптивног, емотивног и мисаоног. његов израз је згуснут скоро као у хаику поезији, језгровит, елиптичан. Препознатљива је опсесивна везаност за воду, била то плавет реке Купе, Бистрице, Тимока или Злотске реке, мора или Борског језера. Мирићева жена је шимићевски сетна, дучићевски етерична, потпуно стопљена с природом зрачи неком префињеном еротиком. Особеност стихова чини и сета и носталгија коју носи искорењени човек, чија је судбина да у једном животу буде два пута прогнан са свог станишта.
Познавање песникове биографије, као услов за добро читање његове поезије потврђује се на посебан начин када читамо песме Милана Мирића. Поетска топонимија осликава физичке сеобе које је аутор преживео. Замирисаће нам “виноград у Глинској пољани” и заболеће “метохијско небо” и Раваница, да би се у песничком сазвучју ујединили са Злотом и Малиником, Штубиком и Рајцем, Тимоком, Брестовачком Бањом. А онда ће, ненадано, читаоца ошинути псовка, мирис барута и туга ратника. Занимљиво је да је и у таквим песмама, емотивно веома проживљеним, песник сублимирао своја осећања. Облагородио их је ванредним талентом да, и поред свега ружног и суровог, у животу види оно лепо, узвишено, које проналази у природи, свом окружењу, у способности да воли.
Можемо рећи да све песничке слике Милана Мирића представљају једно јединствено дело доследног песничког израза, препознатљивих мотива и снажних емоција. Преплетеност стварности и фикције, рата и мира, прошлости и садашњости, географски различитих простора и времена, богатство асоцијативних токова и снага да се све то сажме на универзални ниво поетског сагледавања чине поезију Милана Мирића савременом и свевременом истовремено.
Штампај (пдф)