Драган Стојменовић

Креманско пророчанство: рукопис, Интелекта, Ваљево 2001/2002

Морам признати да сам, уз сву могућу сопствену имагинацију, добру намеру и урођену сумњичавост, са извесним умором, неспреман поново крочио у исту реку. У реку истог имена, али сада сигуран: не и исте садржине. Помислим: то је ипак нека врста иригационог система, функција његова требало би да је потпуно јасна и одређена. Велики тираж, пријемчив формат књиге, исувише познат наслов. Прво издање?!
Неколико месеци раније сазнао сам од своје колегинице да је пронађен и објављен оригинални рукопис Креманског пророчанства проте Захарија. Помислио сам, наравно иронично, да то случајно није онај „рукопис” из предизборне кампање, двехиљадите године, за који се нешто касније прочуло да је био директно источен из пера нашег драмског писца, професионалца Душка Ковачевића. Испоставило се да није. Опет неко чудо у Шаргану ЖТП-а? Зона сумрака, Досије X, Треће око, Шесто чуло? Ма, није ништа од тога. И, шта сад? Прочитаћу књигу, и то је то. Нахранићу свој „метафизички немир”(1) и задовољити знатижељу.
Очекивања, слутње, трагање за некаквом народном визионарском епопејом и стална сумњичавост која ме држи на дистанци. Имао сам прилике да пре неколико година упознам главног уредника и издавача ове књижице, г. Ацу Видића. Било је то када је са историчарем Велибором Берком Савићем у НБ Бор као гост пристигао и представио књигу Синови војводе Мишића. Ове године на Мајском сајму књига, исти господин дошао је са својом издавачком продукцијом. Наравно, искористио сам прилику да сазнам нешто више о издавачкој политици „Интелекте” из Ваљева. У библиотеци „Писмо” објављене су књиге Е. Паунда Како да читамо, А. Бретона Манифест надреализма, Ј. Парандовског Алхемија речи; Креманско пророчанство: рукопис…; у другој библиотеци објављени су Јосиф Бродски, Теофил Готје и још штошта. То је оно што ми је било познато, али некако ми се кремански рукопис није уклапао у све то. Јосиф Бродски, Езра Паунд, Бретон и прота Захарије са Тарабићима?! Нема већег скептика од Бродског. Њему је позадина хартије црња од оловног мастила којим су исписане речи. Езра Паунд са антенама и стиховима: Птица слеће на бели глог / И намах од додира умире тог. / Неког конопац, неког метак чека. / Жалосна је судба човека;(2) Тарабићи са сокоћалима, гвозденим путевима, огњеним колима, ратовима – велики распон за „метафизички немир”. Помислим на крају да се све то, можда, у неку руку и добро уклопило, али хајде да видимо: одкуд се поново створише Тарабићи?
Нешто раније, морам признати, већ сам размишљао у том смеру. Читајући Тајанствене појаве у нашем народу др Казимировића за време студија, разврставао сам садржину те књиге по Леви Стросовој тези да су врачање и гатање аналогни симболичном писању и симболичном читању. Али, код једног дела књиге, који се односи на пророчанства манитих људи, видовњака и народних пророка, нисам могао применити исту аналогију зато што они нису имали прецизно одређену религијску праксу на коју бих се у овом случају позвао, него сам је онако, прерано и олако, назвао симболичким говором. Поред „специјализованих” лица, која познају и за која се подразумева да упражњавају разне технике гатања(3) народни пророци нису користили никакве технике предвиђања будућости, већ су били нарочито обдарени да „виде” будуће догађаје. Прорицања су се изговарала и усменим путем преносила. Таква фрагментарна прорицања бележе се тек у 19. веку упоредо са систематским прикупљањем и бележењем етнографске и фолклорне грађе. Углавном немамо прецизне податке о пореклу и времену настанка тих фрагментарних прорицања, али један од важнијих мотива у тим предсказањима свакако је „долазак цара у опанцима” (старац Стања), који се везује за 17, односно 18. век, време за које је карактеристично појављивање хилијастичких верских покрета који својим погледом на свет наговештавају друштвени и културни препород, месијански култ и ослобођење. Непосредна идеолошка и друштвена важност и утицај тих предсказања на Балкану у целини, заиста су одиграли своју улогу. Тумачењем ових мотива прелазило се из религије у идеологију и стварао један савим другачији контекст и дискурс. Интересовање за ту врсту фолклорне грађе све више је расло и народни пророци временом добијају посебно место у народној религији Срба, као људи који су обдарени натприродним способностима и као такви обавијени велом тајне и углавном на маргини друштва. Профил личности народних пророка свакако би вредно било дубље анализирати и прецизније утврдити њихово место у корпусу синкретичке народне религије, али ово је само приказ књиге и треба мало охладити главу и вратити се музичкој фрази.
Дакле, књига се састоји из три дела: преписа рукописа, факсимила рукописа у интегралном изгледу (на каро папиру) и два поговора аутора који су приредили ово издање (г. Аца Видић и г. Милан Ђурашиновић). Рукопис Креманског пророчанства нађен је у једном селу на потесу од Ваљева до Београда. Случајно. Идентитет претходног власника рукописа: непознат. Потврда о аутентичности рукописа: постоји, и уредно је оверена код надлежних органа. Укратко, ово би били основни подаци које сам сазнао на промоцији књиге, али оно што је господин Аца Видић у једном трену рекао на промоцији, сурвало је моја очекивања са ивице паранормалног српског фолклора. Признајем, и иронични осмех који сам уљудно крио и који сам, надам се, успео да дочарам у претходним редовима, претворио се у лукове обрва подигнутих од изненађења. Наиме, г. Видић је овај рукопис препоручио пре свега као књижеви текст, и причу „Како се мртав Милош јавио живоме Митру” сврстао у сам врх српске и светске књижевне фантастике. Тада сам први пут чуо причу која је и прочитана исте вечери. Нисам остао равнодушан. Уследили су свакодневни разговори и упознавање. Нешто ми се „јавило”: написаћу приказ те књиге.
Уистину, књига је лишена свих оних бесмислених, бизарних, сензационалистичких тумачења, импликација, аналогија, „статистистичких истина”, квази–пара–псеудо–ПСИ фактора. Никог није брига што су Делфи и Кремна на истој надморској висини. Ето прилике, вратићу се накратко на поменути симболички говор о којем сам имао намере да интензивније размишљам. У исто време, један мој други драги пријатељ храни ме Димитријем Митриновићем, још једним српским (додуше можда више југословенским и европским) пророком. Сетим се Стане Лазове, пса везаног кобасицом, Димитрија Митриновића и Кваке 22. Постаћу пророк. Та дебела српска кобасица којом је пас везан и гладан не сме да је прегризе, уствари је уроборус кобасица, симбол нашег српског, колективног, несвесног. И Димитрије је баш њу понео у Лондон и увалио је европејцима нашу вечну српску жељу за интеграцијом. Ето, то је то. Ми смо сада гладни и не смемо да је прегриземо. Надам се да сада нисам ушао у неприлику без своје кривице, а ако јесам, макар нисам продао своју косу за израду перика за англиканске судије. А Свети Николај Српски је написао:
„Свако може бити пророк. Ономе што зло ради реци да ће зло проћи, а ономе који добро чини да ће бити награђен, па нећеш никада погрешити, јер је то вечни закон природе. Никада у историји није остало зло некажњено, нити добро ненаграђено.”
У знак захвалности
г. Аци Видићу,
Адам Круг
(1) Како сам то прочитао у научном раду Лидије Радуловић, „Чудна нам чуда. Савремени фолклор паранормалног”, у: Чудо у словенским културама, 2001.
(2) Езра Паунд, Песме, превод Милована Данојлића, Београд 1975, стр. 73.
(3) Којима се, претпоставићемо, „чита” неки догађај који тек треба да се догоди у будућности и задовољи нечију знатижељу да докучи оно што је непознато.

Штампај (пдф)