Драга Гавриловић

Загледана у пространо и влажно језеро, Жеђ погну главу и прислони своје лице на глатку површину воде. Осети пријатну хладноћу и крупним залогајима крену да гута прозирну течност. Крупне капљице су се сливале низ њена уста, падајући низ читаво њено тело, стварајући јој осећај бескрајног задовољства и среће.
Језеро замахну руком као веслом, па приђе ближе њеној жељи, да јој удовољи и да покаже једно од својих најлепших лица. Седе на крај своје доброћудности и испружи длан ка госту и Сунцу.
Жеђ прихвати руку, уђе у воду до појаса, а онда зарони са главом напред и потону до прве дубине. Преплива мирни део, око ока језера, а онда увежбаним покретима спусти тело низ валове отегнутог слапа, који је, веслајући кроз простор, витлао млазеве воде, претварајући их у нескладне фигуре. Вода је то губила смисао за пад, па је падала у страшном ударцу на камене обале језера. Жеђ рашири своје тело преко средине слапа и у меком лету се спусти у мало језерце, које је, луда од болног ударца, вода већ ископала по пупку језера.
Заплива зналачки и опуштено, гњурајући и гутајући огромне клобуке таласасте масе. Играла се деловима свога тела, бацакајући жедне ножице изнад површине, а онда их уз вриску враћала да се напију и од умора заспе. Простирала се по површини, хватајући замах и у лету гутала пуне тестије воде. Подизала је млазеве високим ходом, а онда тонула у душу воде испијајући је са лаганим задовољством, цепајући јој биће на ситне гутљаје. Шетала је кроз мале таласе гутајући им мала срца к’о зреле јагоде, у једном залогају, а они су нестајали као поквашене креде, губећи главу и облик.
Жедна провода и љубави, љубила је лице језера, док је његова душа нестајала у њеном грлу. Задивљена њеном чистотом, Жеђ је јела халапљиво, смањујући његову површину – до барице.
Незасито се церекала и гњурала по малом телу воде, испијајући јој тугу из очију, грлећи њена скупљена рамена и љубећи њену садржину до смрти.
Очајно, мало језеро, слепо на једно око, загледа се у таласе неба, који са богате звездане трпезе просуше пехар вина кроз сузу кише.
Заспалу, ситу Жеђ није пробудила бука громова, ни тутњава олује. Мирно сањајући, протезала се на бившој обали планинског ока. Није видела кад је барица затруднела и кад је златна рибица положила своје ново јаје испод велике стене која је била уво великог језера. Није чула ни урлик баричиног порођаја, није видела ни одрастање, само се непријатно најежила док јој је леден, груб и намргођен талас прекривао уснулост. Пробала је да се подигне и заплива, али су јој уста била пуна водене траве и опалог лишћа које је ветар наносио, давећи је.
Покушала је да поједе талас који јој је прилазио, али он је био бржи, па је одгурну левом ногом високо у ваздух. Жеђ паде на линију између живота и смрти. Осети јак удар у пределу срца. Хтеде да се ухвати за траг сунца, али он се беше измакао дремајући на другој страни обале. Она се зато ослони на лакат и очајнички се загледа у своју мисао тражећи брзо решење. Пре него што схвати шта се догађа, подиже је нови талас и убаци је у своју утробу. Крену да је круни ситним, брзим ударцима од којих је постајала модра и све мања. Њена природна потреба за самоодржањем тихо се гасила.
Поучено родитељским страдањем, младо језеро одлучи да помери линију између себе и својих обала. Између две различите дубине, сакри своје лепоте и своје срце, а на дно самога себе закопа своју душу.
Постаде глатка и тамна површина из које се није чуо никакав тон.
(Трећа наградана Конкурсу за кратку причу)

Штампај (пдф)