Горан Миленковић

Године 1960. у оквиру збирке Творац објавио је Борхес кратку прозу под именом „Заплет”. Први од два њена дела у оштрим прецизним изразима описује ужаснуто лице Цезара који, притеран нестрпљивим бодежима пријатеља до подножја мраморнога кипа, препознаје свога миљеника а можда и сина, Марка Јунијуса Брута. Узвик, заправо „патетични крик”, који касније „преузимају Шекспир и Кеведо”, у Борхесовој верзији гласи: „Зар и ти, сине мој!”
Судбини се, каже Борхес даље, и то ће бити претежући разлог због којег настаје ово кратко увођење у свет преплитања и зачудних односа, изгледа свиђају симетрија и понављање: деветнаест столећа после тога, на југу провинције Буенос Аирес, једнога гауча нападају други гаучи. У паду он препознаје својега посинка, и изговара речи, речи које „треба чути, а не читати”, благо прекорно, и с малим изненађењем: „О сунце му!” Убијају га, а он не зна да умире како би се поновио један призор, каже Борхес.
Негде између 1945. и 1953. године, пише Јуриј Борјев у књизи Стаљин у анегдотама, упутио је Иван Иванович Анисимов, заменик председника Комитета за питања уметности, иницијативу за покретање Резолуције Централног комитета о опери Вана Мураделија Велико пријатељство. Анисимов је заправо писмом дојавио Стаљину да његов надређени, Храпченко, председник Комитета, отворено подржава ту представу, у којој је Орџоникидзе незгодно супротстављен Стаљину. Брижљиви чувар своје наднаравне величине, Стаљин је у театру, после представе, бесно махао руком испред Храпченковљевог лица, говорећи му: „С тобом, Храпченко, тек треба да се обрачунам! Ти мислиш да си професор! Ти си свињар!” На седници Политбироа Стаљин је отворено критиковао представу, а онда се гневно окомио на Храпченка: „Како се могло догодити да Комитет пропусти једно такво, идејно порочно дело?”, викао је он, поменувши у срџби опасне речи „директно саботерство” и „идеолошка диверзија”. Када је Храпченко то зачуо, скочио је на столицу и закукурикао… „Саботер” није, због, како то наводи Борјев у „Чудесном спасењу”, привременог помрачења ума, ухапшен и убијен, већ само смењен.
Године 1972. објавио је Борхес прозну збирку Злато тигрова, и у њој кратку причу „Запрепашћење”. Наратора те приче сусед из Морона извештава о следећем случају: у граду нико не зна зашто су се посвађали Моритан и мулат Рива рола, звани Црни, и постали смртни непријатељи. Црни је Моритана надживео много година. Није био вођа, нити било шта слично, али је тако изгледао. Био је омален и тежак, и облачио се раскошно. Нити су он, нити Риварола били кукавице, али је Црни изгледа био виспренији. Поступао је опрезно: урадио би „као будала” ако би убио Моритана, а затим трунуо у затвору. У једну недељу, око седам сати увече, вели наратор, на тргу је било пуно света, а ту је као и увек био и Риварола. Црно одело, с каранфилом у рупици, шетало је кроз свет, водећи за руку нећаку. Изненада, Црни одгурује девојчицу, пада на земљу и почиње да кукуриче као петао. Људи се престрашени склањају пред њим – невероватно, недеља је, трг је пун света а Риварола је тако угледан, отмен! Риварола наставља да се креће, да би педесетак метара даље зашао за угао, кукуричући непрестано и машући рукама. Онда је упао код Моритана. Једним скоком нашао се у дворишту, а потом се појавио Моритан. Хтео је, затечен и неспреман, да пред страшним непријатељем побегне назад у кућу, из које је изашао зачувши буку, али га је стигао један хитац, а одмах затим и други. Риваролу одведоше жандарми, док се он непрестано бранио и кокодакао. После месец дана, закључује причалац, био је на слободи. Судски вештак је изјавио да је Црни био жртва изненадног лудила. „Зар га цео град није видео како се понаша као петао?”
Тек неколико речи на крају. Борхес је додиривао тамну срж ствари: ако постоји нешто што се може назвати судбином, из овде претходећега следи да то нешто воли понављања. И Емерсон је тврдио у Управљању животом: „У васељени нема случајности ни анархије”. Маларме је пак шапутао негде из таме да “обртање коцке никада неће поништити случај”. Јан Кот и Дерида су преиначавали: „Случај никада неће поништити обртање коцке”. Запазимо коначно, у борхесовском тону: Борхес је умро, а да није знао да је написао једну причу (ако искључимо доиста невероватну могућност да је знао за сукоб између Храпченка и Стаљина) само стога да би се један призор, са свим својим мајестетичним крхотинама, поновио. Запазимо даље ово благо и запрепашћујуће суштинско римовање неких имена, ствари и идеја: Цезар и непознати гаучо; Храпченко и мулат Риварола, звани Црни; на крају, Борхес и онај који пише ове редове, чија је реч ту да буде сведок и учесник сневања и преплитања. Запазимо: границе на којима дише и опстајава општи морал, пламени звуци из шарених глава са крестама, фарсични драмолет смрти, аура животних каприса. Овим се ништа не доказује, нити се то жели, али је на неки начин убедљиво. Овим позивајућим, каткад меланхоличним, каткад руменим свођењем, уводи нас нека рука која руководи свим могућим и немогућим световима у стање блаженог творећег сањарења, стварања, придодавања. Почели смо, и завршимо Борхесом. Снева, у песми под називом „Бусола”: Све ствари око нас само су ријечи / Језика у ком дању и ноћу Нетко или Нешто / Пише оно бескрајно шкрабање невјешто / Што га повијешћу свијета зову…

Штампај (пдф)