Станиша Милосављевић

Пре неколико година сам, одговарајући на напад познатог књижевника (а, заправо, вежбајући се у изражавању), написао да је за разумевање његовог писанија потребно пуно штампарских грешака. И дан-данас мислим да нисам погрешио у тој тврдњи, без обзира што број написаних књига награђиваног књижевника вртоглаво расте, но догодило се нешто о чему нисам ни помишљао да је могуће: у поновљеном, проширеном издању моје прве збирке Затурени редови, две штампарске грешке битно мењају исказане мисли.
Штампарска грешка, као категорија, стара је ваљда колико и замисао да се осликавањем знакова остави порука, а свакако је старија од Гутенберга. Но, грешка у једном истоветном издању, писано руком, није толико опасна као погрешка у више истоветних примерака. Преписивач у наредном издању може исправити грешку, штампар то не може, сем да, а било је и таквих случајева, уништи све што је фелерично. Као какву реткост, страствени колекционари лове такве са грешком одштампане књиге, публикације, новчанице, поштанске марке и слично.
Коректори државне штампарије су, бар што се Србије тиче, ухлебљење налазили у том лову на штампарске грешке уз послове провере написаног у стилском, језичком и граматичком погледу, проверавајући написано пре него што пође непредвидивим путевима међу широке народне масе. Ово не треба поистоветити са исправком или допуном коју аутор чини у наредном издању.
Будући да је штампање и издавање књига посао који се вишеструко проверава, грешака је мање, или се у посебном прилогу упозорава на примећене штампарске грешке. Код других, периодичних и дневних публикација, у недостатку времена и пажње, грешке су чешће. Бес уредника новина изазван заменом некада само једног слова у речи, на једној страни, и увесељавање читалаца, на другој, пратио је такве случајеве. Уместо: „Принц и принцеза су се искрцали…”, како је написано, одштампано је: „Принц и принцеза су се испр…и…”; приликом штампања текстова о банкарима и свињама, помешани су текстови и слике, итд, итд. Од редакције листа зависи хоће ли се у наредном броју читаоцима извинити због штампарске грешке, јер некада такво подсећање додатно потврђује непажњу.
Озбиљна књига, боље речено дело о коме аутор води бригу, када је штампање завршено, даје обавештење о уоченим неотклоњеним штампарским грешкама. Како моја збирка афоризама припада тзв. лаком жанру, пажљивији читалац, какав аутор мора бити, примећује две очигледне штампарске грешке које неко, први пут прочитавши књигу, неће приметити. Напомињем да уредник и издавач, проверио сам, дакако, нису на своју руку ништа мењали у рукопису. О чему се заправо ради?
„Дисидент је пљунуто дете које обећава”, написао сам у рукопису, а у књизи је из речи „пљунуто” изостављено слово т, те је мисао добила друго значење. Уместо просте констатације да од детета, уз добар одгој, може постати дисидент, или се од постојећег дисидента пажљивом прерадом ствара дете које обећава, уз неке друге могућности и значења, новим изразом, да је постојећи дисидент пљунуо, обележио, подстакао…, такав капитал којим наше поднебље не оскудева, афоризам је добио замах, радњу и ново, више значење.
„Нисам злопамтило. Светим се”, написао сам, а у књизи се може прочитати: „Нисам злопамтило. Сетим се”. Испрва бесан због новог смисла исказа, анализирањем, са задовољством прихватам мирнију мисао, сећање уместо освете (иако се, ако баш хоћемо да цепидлачимо, освета и рађа из сећања!). Нешто мање агресивнији тон, рекао бих, у временском периоду писања и изласка из штампе, више приличи и са задовољством га прихватам и присвајам као да је властитих руку дело.
Овакви примери, да штампарска грешка мења, поправља замисао писца су, верујем, реткост и управо због тога може бити интересантна као својеврсна чудноватост. Будући да се овде ради о афоризму, мисли сажетој у једној, две реченице, довољна је једна словна грешка да поправи смисао, док је познатом књижевнику са почетка приче, будући да се ради о песнику, приповедачу, романописцу, есејисти…, потребно више среће

Штампај (пдф)