Горан Миленковић
Човек нема околину, него свет.
Бела Хамваш
И не припада времену, већ вечности.
Јован Пејчић
Како се то види из наслова текста, посветићу овом приликом неколико речи теорији библиотекарства. Теорија бибиотекарства је, међутим, пре свега теорија, један посебан и ванредан начин одношења према свету. Кратко ћу усмерити своје размишљање према двема посебним чињеницама везаним за то одношење – прва се од њих односи на историју појма теорије, а друга на природу и функцију теоријског.
Када је у питању прво, потребно је вратити се у старо доба, где за Плутарха или Амонија теорија првобитно означава посебан контемплативан однос према светом, и надгледање нечег јединственог, издвојеног, узвишеног, битног – ову ће боју смисла теоријског у XX веку јасно препознавати и враћати Мартин Хајдегер, који је сматрао да је теорија највиши облик људског бића–на–делу и да теоријско сазнавање није само по себи сврховито, већ само такво сазнавање које зна за оно што је егзистенцијално највредније мишљења, а то је оно што се односи на присуство егзистенције у не-скривености. Теорија је, у том смислу, избегавање „страхопоштовања према безначајном”.
Други се моменат, везан сада за природу и функцију теоријског, односи на ставове Макса Вебера изречене 1919. године у предавању Наука као позив. Наука, односно теорија, про-мишљање је позвање које људе који про-мишљају обавезује на јасност и одговорност. Тако зачета и утемељена, на засновима специјализације у служби самоосвешћења, наука (односно теорија) постаје савест општег одношења према свету, а Вебер један од далекоутицајних моралних законодаваца теоријског мишљења о стварима и људима и односима међу њима. Мислити, у овом смислу, значи бити савестан.
Напослетку и у инверзији према почетно изреченом, теорија је и теорија библиотекарства, и ова се може посматрати тако што ћемо пратити њен унутрашњи однос према двема наведеним посебностима – према томе шта то теорија бибиотекарства може да третира као свето, узвишено, јединствено, вредно мишљења, и на који начин она постаје савест библиотекарске професије, а тиме и опредмећена савест у општем смислу.
Две посебности о којима сам изрекао кратку мисао сада ћу приближити тако што ћу рећи да је данас за теорију уопште свето и узвишено управо бити савестан. Но, какве је врсте та савест? То је, прво, она која је пробуђена у тренутку у којем се присећамо да је Декартова Расправа о методу, која је постала универзални картезијански органон, створена управо на месту које по природи није било људском вољом посвећено том крајносном утемељењу, тј. није била створена у затвореним собама и кабинетима за истином трагајуће Сорбоне, на Универзитету. Та савест нам заправо каже да је место универзалних истина увек већ унапред деконструисано неким другим местом, другим гледиштем. И да је савесно бити свестан да је истина увек већ негде другде, управо у тренутку док је изговарамо, измештена и нецеловита. (Дакле, свестан сам, у тренутку док ово изговарам, да је истина увек будна у некоме другоме.)
Свет и библиотеку даље посматрам као вишеслојне системе у којима се односе моћи. Систем је створен избором, а теорија је савест утолико што стално говори да коначног избора нема, да се опредељујемо за типове будућности тако што им прилазимо у гарду.
Ово је покушај одмеравања односа између библиотекарства, библиотека и библиотекара, са једне стране, и њиховог окружења или света, са друге, тако што кроз обе равни провлачимо нит једне велике моћи, економске. Каква је природа тога окружења?
Имануел Валерштајн посматра данас доминантни западни капиталистички систем кроз низ његових базичних особина: то је историјски систем који се развија кроз самосвесност, негујући интелектуалне или идеолошке оквире који га оправдавају и подстичу његово одржање и даљи развој; то је систем који је створен спајањем географски раширеног скупа производних процеса, у којем су главни економски притисци интернационални, а главни политички – национални; то је систем који функционише на принципу ширења у низу, у облику цикличних ритмова; то је систем који почива на бесконачној акумулацији по формули – радити више, а платити мање; то је систем који се самопроизводи по принципу новитета; то је систем који је поларизујући; то је систем који развија потребу и колективну оријентацију ка потрошњи; то је парадоксални историјски систем који мора да нестане услед нагомиланих поларизујућих противречности, а проповеда могућност неограничене експанзије, односно неограничености; то је систем који се налази у кретању, а ствари, пак, које утичу на његов настанак наставиће да постоје и после његове смрти; то је систем, коначно, који се служи семиотичким моделима да би себе модулирао (као што је нпр. менаџмент).
По Валерштајну постоји и феномен културе, који је идејни регулатив тога система, резултат колективних напора да се изађе на крај са његовим двосмисленостима и противречностима, као потврђива ње непроменљивих реалите та у свету који се мења. Међутим, овакав концепт показује одређену двосмисленост, грешку – сама идеја регулатива је применљива, али идеја културе као колективног експонента економског система је превише уска, јер је култура далеко шири феномен. А ширина у схватању представљала би сасвим други концепт.
Мој општи став гласи да се изабирањем разноликих матрица из окружења практично библиотекарство може наћи негде на линији која спаја ова два концепта, или се може подударити са једним од њих. Али шта је са теоријом? Теорија мора бити двојако према томе опредељена, следећи поменути теоријски идеал светости као савести. Другим речима, ма шта тврдила, теорија (промишљање) библиотекарства мора бити отворена у мери која превазилази нужности из стварности и верност сопственим самоостварењима. Затим, требало би да следи: принципе отворености, критичности, сумње у све, па и у себе, сумње у сумњу, и извесну парадоксалност, као посвојче модерности.
У Београду је 2003. године објављена књига Менаџмент у библиотекама аутора Гордане Стокић-Симончић и Жељка Вучковића. Аутори ове књиге у складу са тзв. општим захтевима, односно нужностима времена, усмерени су ка проналажењу друштвеног смисла и оправдања постојања библиотекарства, као и парадигме која ће бити прилагођена захтевима новог, информатичког доба. Погледајмо четири за ову прилику илустративна сегмента ове књиге: у првом аутори парафразирају закључке књиге Примена маркетинга у библиотекама у променљивој и глобалној средини, објављене 2000. године као резултат рада IFLA-ине Секције за менаџмент и маркетинг, по којима маркетинг није теоријски луксуз, пролазна мода и издвојена функција, већ прожимајућа нит целокупне делатности савремене библиотеке, начин рада, филозофија живота, начин размишљања, витални предуслов за успостављање друштвеног утицаја савремене библиотеке; у другом следе номенклатуру Адријана Мола, бранећи самосвојност професије од бирократизације, дакле – да менаџмент, али не менаџери у библиотекама, него професионализовани библиотекари–менаџери; у трећем, који проглашавам изванредно занимљивим али и ужасним, цитирају неименованог америчког колегу, који је у једној анкети написао да «морамо бити агресивнији у обуци нових професионалаца и одстранити све оне који не виде или не разумеју потребу за креативним задовољавањем информационих потреба”; у четвртом своје сакупљене есеје сматрају овдашњим пионирским покушајем сагледавања савременог менаџмента у библиотекама из аспекта историјских, социолошких и епистемолошких координата, те као такав он бива крајње отворен за све добронамерне сугестије и примедбе.
Према овоме, условни кабинети Сорбоне били би: интерсубјективни консензус на планетарном нивоу у лику IFLA-е, институционализовано знање, усаглашавање парадигми према свету, коришћење поменутих семиотичких модела једног економског историјског система, простије – уклапање, прихватање доминантних матрица, универзализација облика постојања, теоријска одбрана професије према опробаним и већином прихваћеним модусима. Спој трећег и четвртог поменутог сегмента желим да видим као неутрализацију агресивности, као један можда благ и уобичајен, али свеједно присутан облик очишћења од теоријског и практичног једноумља. Премда логичан, практичан, инструктиван, спој ових есеја ипак не показује горе наведену отвореност која превазилази априорне нужности стварности. Једна моћ, која није својом сржи посвећена оној Хајдегеровој присутности егзистенције у не-скривености, написала је ову књигу.
Исте 2003. године написан је, а ове објављен текст антрополога и библиотекара Драгана Стојменовића под насловом „Време у протоку књиге”. То је покушај заснивања метафизике библиотекарства на метафорама и симболици књиге и читања, односно на идеји трансцедентног библиотекарства као могућег надорганског чиниоца културе. Следе четири сегмента његовог текста: у првом текст проговара из самога себе, речима да не жели да буде прочитан, да се жури с ону страну стварности, да жели да се измести из себе и напише другачије; затим, следи критика методолошког система Жељка Вучковића из књиге Јавне библиотеке и јавно знање (2003), у смислу да се негира компетенција социјалне епистемологије и поперовског објективног знања – реч, логос се ту стављају наспрам њих, а за основну човекову потребу проглашава се религија; дакле, каталошки листићи Николаја Фјодорова и супраморализам, васкрсење књиге, а не социјална епистемологија; када савременим тенденцијама књига догори у информацију, када библиотека пожели да постане информациони центар, доведена је до ивице самоубиства, као треће; четврто – неумерено повлађивање технологији и бизнис-гносеологији маркетинга укида библиотеку, она престаје а постаје нешто друго.
Декартовски лик овде је лишен ауре универзитетског и није институционализован; текст је полуиронично посумњао у себе, али је саркастично посумњао и у водеће матрице, епистемолошке и практичне; место IFLA-е јављају се Јоханес Фабијан, Исидора Секулић, Макс Милер, Јован Дамаскин. Овај текст је ван, споља: књига поштованих колега Гордане Стокић-Симончић и Жељка Вучковића има приказе у библиотекарским часописима, позитивну перцепцију у стручној јавности, теоретску заснованост на планетарном нивоу, актуелност. Један од приказивача, управник једне српске библиотеке, каже о њој: „Сваки библиотечки колектив у овој земљи, без обзира на његову величину и без обзира да ли делује у селу или у граду, требало би да се у будућности позабави правилима савременог менаџмента о којима горе поменута књига транспарентно говори.” Знање књи ге се шири. Она се следи. Она постаје узорно знање и образац мишљења и понашања библиотекара.
Однос међу овим двама знањима, овде у сасвим одређеном значењу названим сорбонским и декартовским, као однос између двеју подвојених компетенција, био би сасвим прихватљив, мислећи на хијерархију утицаја и моћи и природу вредности, да не постоји ту негде, између и изнад њих, једна опасна и упозоравајућа прича, коју иако високофреквентном употребом излизану, као вишезначну историјску глобалну параболу морам овде на крају да поменем – то је прича о највећем, најјачем, најсигурнијем броду на свету, споменику једне технолошке и интелектуализоване цивилизације, који је једне тамне и хладне пијане ноћи утонуо у ледене воде ужаса. Но, то је и брод који је био маркетиншки озрачен, савршено уређен, и брод без сумње, мајестетичан и моћан, брод-израз једног света и његове филозофије, и поред свега постао је на крају Ништа. И управо је ово Ништа додатни разлог за ослобођење од институционализоване Истине. Јер Ништа је, по Хајдегеру, повлачење постојања. Ово ослобођење требало би да се изведе кроз концепт теоријског освешћења.
У овом рашчараном, раз-очараном свету, да поменем поново Макса Вебера, у којем се више не певају песме о библиотеци (а ако се певају а певају се, то је само присен давних љубави или можда илузија коју гради гладна празнина), сматрам да теоријски надзор над библиотечком професијом треба да буде обележен свеприсутном свешћу о целини света и неговањем гласова који нису истоветни, понављајући и свакодневни. Можда се у њима крије зрно оног кретања које чини да Декартов усамљени поглед на једно хистерично амстердамско двориште постане основ једне опште и свепрожимајуће приче.
То не значи да је нпр. менаџмент као модел сувишан у комуникацији библиотека са светом, то не значи да је зло ако библиотека у свету чији је крвоток новац пожели да заради и у економском смислу опстане, дакле да постоји у тзв. стварности, али то не значи, уосталом, и да није тако, али нека то буде тема за нешто друго и за неког другог и за неко време долазеће – то значи да је слепо поверење у менаџмент и маркетинг, у образложење њиховог присуства кроз пресликавање, теорију – сувишно, опасно и несавесно, несавесно у већ поменутом смислу, а не по себи. Језик њихов, којим се пише и описује та нека стварност, од споља долазећа, да ли је за богатство, да ли је за унижење? Радост због њих да ли је добра радост, лоша радост? А супротност? Могао бих да замислим нешто што бих могао назвати извором, чистим темељом, могао бих га реконструистати кроз причу, могао бих да замислим ток ствари тако да збивања не доведу до овога нашега полупразнога данас. Али та илузија, приметио је Ђани Ватимо, такође не би била безопасна.
Сматрам, коначно, да теоријска будност нужно подсећа да је дошло право време да престанемо да говоримо о теорији библиотекарства, не зато што то није потребно, већ стога што она није једна. Према томе не постоји, када год будемо говорили, теорија библиотекарства, него постоје разнолике библиотечке теорије. Већ тај техничко-терминолошки помак можда бива део увођења промишљања библиотекарства у теоријски идеал светости и савести, какав су већ оствариле у изванредној авантури духа нпр. поједине књижевне теорије прошлога века. Како је замишљена улога библиотека изражена кроз Горманову ревизију Ранганатанових закона та да „библиотеке служе човечанству”, библиотекарство треба отворити за човека. А лик који себи библиотеке желе да дају захтева и другачије промишљање и дубљу одговорност. „У епохи светске ноћи”, рећи ће на једном месту Хајдегер „светски бездан мора да се искуси и да се издржи”. Додаће: „А за то је потребно да постоје они који сежу у бездан”.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Макс Вебер, Духовни рад као позив, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци / Нови Сад, 1998.
2. Имануел Валерштајн, „Култура као идеолошко поприште модерног светског система”, Реч, Београд, 2003, бр. 71.17, стр. 265–284.
3. Ђани Ватимо, Крај модерне, Светови, Нови Сад, 1991.
4. Жељко Вучковић, Јавне библиотеке и јавно знање, Библиотека Матице српске / Футура публикације, Нови Сад, 2003.
5. Жељко Вучковић, Ка савременој библиотеци, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 1997.
6. Весна Жупан, Маркетинг у библиотекама, Свет књиге, Београд, 2001.
7. Пеги Камуф, Универзитет у деконструкцији или подела књижевности, Београдски круг, Београд, 1999.
8. Волт Крафорд, Мајкл Горман, „Библиотеке будућности – снови, лудило, стварност”, Гласник Народне библиотеке Србије, Народна библиотека Србије, Београд, 1999, бр. 1, стр. 289–298.
9. Горан Миленковић, „Идеја библиотеке: од ироније до меланхолије”, у: Интелектуална слобода и савремене библиотеке (зборник радова), Фило лошки факултет / Народна библиотека Србије / Библиотекарско друштво Србије, Београд, 2004, стр. 45–57.
10. Новица Милић, „Границе теорије”, у: Књижевне теорије XX века, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2004, стр. 65–73.
11. Јован Пејчић, „Мислилац и време”, у: Профил и длан, Плато, Београд, 2003, стр. 76–78.
12. Песме о библиотеци (приредила Љиљана Ђурђић), Народна библиотека Србије, Београд, 2003.
13. Боб Прелман, „Библиотека”, Књижевни лист, Београд, 2004, бр.28, стр. 11.
14. Немања Ротар, „Време за озбиљно и организовано деловање: Менаџмент у библиотекама / Гордана Стокић–Симончић, Жељко Вучковић…”, Панчевачко читалиште, Панчево, 2004, бр. 4, стр. 61.
15. Драган Стојменовић, „Време у протоку књиге”, Бележница, Бор, 2004, бр. 10, стр. 8–14.
16. Гордана Стокић-Симончић, Жељко Вучковић, Менаџмент у библиотекама, ауторско издање, Београд, 2003.
17. Мартин Хајдегер, „Ничеове речи Бог је мртав”, у: Шумски путеви, Плато, Београд, 2000, стр. 163–208.
18. Мартин Хајдегер, „Шта је метафизика?”, у: Путни знакови, Плато, Београд, 2003, стр. 96–112.
19. Мартин Хајдегер, „Чему песници?”, у: Шумски путеви, Плато, Београд, 2000, стр. 209–253.
* Овај текст је унеколико преправљена верзија саопштења које је аутор прочитао на научном скупу „Економска улога библиотека у савременом друштву”, одржаном у Народној библиотеци Србије у октобру 2004. године.
Штампај (пдф)