Пише: Горан Миленковић

Године 1972, млади комедиограф, меланхолични студент, југословенско књижевно име у настајању, Душан Ковачевић, написао је драмски текст под називом Маратонци трче почасни круг. Поднаслов драме овако је поставио: „десни профил Београда“. Догађаји описани у драми просторно су смештени управо у Београд, а временски припадају јулу и августу исте 1972. године. У једном тренутку, протагонисти очекују поподневни пренос кошаркашке утакмице; у другом, возе се преко моста Газела, док Милутин Топаловић резигнирано размишља о несрећи коју иска ондашњи народ, „који се раскомотио… разгаћио, избезобразио, излудео од пића и блуда“; у трећем, Мирко, најмлађи Топаловић, са пријатељима слуша музику са магнетофона, пије, док девојке плешу, а са зидова у њих зуре егзотични ликови са хипи-постера. Типична слика великог града из седамдесетих година 20. века: елитни спорт, телевизија, модерна музика и плесни покрет, аутомобили и лака покретљивост савременог човека, слобода у потрази за самом собом. Представљена је, међутим, дуговека породица потпуних лудака, која се јавно бави гробарским пословима, а чија је историја испуњена бројним облицима ужаса: убиствима сопствених жена и љубавница (учињених зарад чувања породичног богатства), грозоморним промискуитетом (тако је своју жену, Персу Спасојевић, 102 године стар Аксентије Топаловић морао некада да дели са оцем Максимилијаном и својим неименованим дедом, па не може сигурно знати да ли му је син Милутин заиста син или му је, можда, брат) и патолошким егоизмом. Од неколико општих места, везаних за разумевање околности у којима се појављује драма, најпознатије и најпопуларније је оно које текст тумачи у складу са тада актуелним југословенским политичким констелацијама (остарели, вечни комунистички владар, окружен групом истих таквих аланфордовских вечних стараца сувладара, с бизарним везама са стварним светом). У истом тону тумаче се и промене приче у сценарију адаптираном за истоимени филм Слободана Шијана из 1982. године. Радња је смештена у 1935, а филм почиње снимком атентата на краља Александра Карађорђевића у Марсеју, 1934 године. Прича је, наводно, прогнана из стања југословенског друштвеног и политичког раја, у време када је у од рођења пропалој и екстремно сиромашној предратној држави било могуће да се појави једно овакво породично и друштвено толерисано лудило. Најопштије место из историје перцепције ове породичне сторије јесте одсуство читања драмског текста, наспрам с мало којом упоредивом популарношћу филма на националном нивоу. Али, да се у српској култури мало чита и да се готово не познаје чак нити онај литератни канон на основу којег је изграђен национални патос и национално оправдање за свеопшту жртву, нити онај на основу којег се може промишљати изградња сувислог друштва и обликовање грађанина достојног савременог историјског времена, то је такође општа ствар. Оно што у смислу могућег друштвеног вредновања текста промиче јесте црна фарба смисла или бесмисла коју је Душан Ковачевић кроз поступке својих антијунака излио и кроз и преко некада постојећих или тренутно постојећих држава. Акутна историја поремећености, којој уз то нема краја ни у једном правцу простирања времена, на жалост остала је изгубљена испод јефтиног и простог обожавања у причи искоришћених реплика.

Али, година 1972. није тек било која година у животу тада још релативно младог југословенског друштва. Осим у овде поменутом и не превише за то друштво битном књижевноисторијском смислу, ова година остаће уписана у европску и светску медицинску и епидемиолошку историју као посебан и значајан случај. Албанац, повратник са хаџилука, Ибрахим Хоти, донео је прво у родни Ораховац, па потом у Ђаковицу, коначно и у Београд, вирус великих богиња. Болест, тешка и смртоносна, последњи пут је регистрована у Европи 1930. године. Датум је био 9. март када је Хоти у Београду био изложен као редак и занимљив случај пред студентима Медицинског факултета у Београду и пред ученицима медицинских школа из Земуна и главног града. Кроз дерматолошко-венеролошку ординацију су, такође, пролазили и бројни пацијенти. Међутим, према неким сведочењима и историографима случаја, власт је одлучила да чињеницу великих богиња не помиње у јавности, иако је чињеница контакта зараженога са бројним појединцима итекако била вредна општег узнемирења. Разлог је био невероватан, и у исто време разумљив, препознатљив, немогућ, вероватан, неморалан, потребан, непотребан и свакидашњи: вест о смртоносној и високозаразној болести могла је да пресудно утиче на предстојећу туристичку сезону у Социјалистичкој Републици Хрватској. Према тексту из Националне географије (2020), објава епидемије је силом изнуђена, а за десетак дана од тренутка објављивања, 25. марта, лекарима и епидемиолозима јавило се око 3000 људи. Држава је упослила славног епидемиолога, Аустријанца Рајнхарда Линднера. Функционална апаратура социјалистичке државе, поверење грађана, свеобухватна послушност и чињеница постојања вакцине утицали су на брзо и ефикасно сузбијање могуће епидемије великих размера.

Док резигнирани и испошћени проучавалац драматургије Душан Ковачевић лежи и снатри на прашњавим душецима студентских соба, да ли чињеница ове епидемије утиче на настајање једног драмског текста трагикомичне нарави? Шеста сцена Маратонаца догађа се у погребној радионици породице Топаловић. Јул је месец, 28. дан, преподне, 11 часова, тачно стота година од кад је основана гробарска фирма у власништву породице. Истовремено, после изненадне смрти митског оснивача фирме „Дугог коначишта“, Пантелије Топаловића, време је за од свих очекивано отварање тестамента. У соби се води на почетку свечано-мучни, касније колерични разговор између очева и синова.

МИЛУТИН: За сто година смо израдили само 50 сандука, а продали 19 842. Е, мајку му, да се поклопило сто година радионице са 20 000-тим проданим сандуком. Али није могло, здрава година. Зрачак наде је био од ових богиња, међутим, курве спречише. Ту је могло да одапне бар десетак хиљада. Немамо среће.

АКСЕНТИЈЕ: Немамо среће. У неким земљама од кашља поцркају стотине, а код нас епидемија није однела ништа.

ЛАКИ: За све је крива медицина. Кад чујем да је неко добио Нобелову награду из медицине, само ми се смучи. Како су кренули, наћи ће лек и против природне смрти.         

Историја једног епидемиолошког случаја надграђена је уметничким додатком. И у једном и у другом облику – уколико и један и други извор посматрамо као текст ван граница истине – новац и моћ одређују кретање и поимање стварности. У једном случају, смрт се скрива ради новца, у другом смрт се прижељкује и о њој се сања, такође ради новца. Не би ни требало да се питамо: да ли је то тада заиста тако било? Него, будући да нам уметност то омогућава, постављамо питање: да ли су оваква стања вероватна и могућа? Уколико јесу, питамо се: колико још сведочења и колико трагикомедија морамо да избацимо из својег културног и моралног бића да би они били добро прочитани и исправно схваћени? Уколико нису, онда можемо да се до сопствене бесвести препустимо понављању изглобљених фраза из уметничких дела и да будемо мирни у безазлености сопствених живота.