Смирило се, све је стало… (Зоран Војводић 1972 – 2018)

Пише: Горан Миленковић

У пролеће 2017. године, у читаоницу Одељења посебних фондова и периодике, ненадано, ушао је мој друг из детињства, Зоран Кића Војводић. Као дечаци од шест, седам година, заједно смо провели цело лето 1980. године, у Злоту, селу у којем је тада живео са родитељима и братом. Касније, када нас је живот обојицу упутио на различито досуђене стазе, сретали смо се, срдачно и ретко, у граду Бору, где је он радио као саобраћајни полицајац. Неупоредиво више, у библиотеци сам сретао његовог оца, песника Марка Војводића.

Зоран Војводић, саобраћајни полицајац, дошао је у библиотеку као песник, носећи са собом несређени рукопис својих песама. Потражио ме је с опрезно изреченим предлогом да рукопис, који је имао радни наслов „Горење живота“, прочитам, да уколико има разлога саставим о њему кратку критичку белешку те помогнем да будућа књига прође кроз штампу. Претходно је требало да се изнедри једна усмена потврда базичне сувислости тих стихова. Своју поезију поставио је вредносно у разговору врло ниско, а рад у вези са њеним објављивањем представио је као за професионалног читача непријатан терет, за чије би ношење ја требало да будем награђен и којем не би требало да се посвећује ништа више од минимума формалне пажње. Без изузетка, силио се да ниједним гестом или речју не да тим стиховима било шта осим онога што заслужују. Сматрао је – тачније је да то није сматрао он, већ други – да им, ваљда, осим смеха и ниподаштавања, ништа друго и није могуће дати.

Радили смо повремено, озбиљно и предано унутар корисне тишине и медитативне сигурности градске библиотеке. Утврдили смо корпус, ушли смо у песме и кренуло је мукотрпно клесање речи. Негде пред зиму, дошли смо до првих питања о структури и значењима евентуалних делова или циклуса. Израда његовог домаћег задатка у тој етапи приређивања књиге из неког разлога била се одужила. Дошли су већ пролеће и лето, мислио сам да су га привремено од бављења поезијом одвукли посао или његове другарице пчеле. Понекад сам га, возећи ауто кроз град, погледом тражио по улицама. Вест о смрти Зорана Киће Војводића означила је крај свега.

Прича о песнику Зорану Војводићу у једном виду представља просту конвенцију сукоба голе силе једне поезијом и уметношћу некултивисане средине и усамљеног појединца који из темељне нужности и ради суштог заокружења целине својег људског бића ради то што песник иначе ради са речима, њиховим значењима, звучањима и осећањима. Довољно опрезан да се тој грубој средини не објави као песник и интимно окренут неодложним законима и потребама властитог унутрашњег света, распет, са маском за друге, на једној страни, и истином за себе, на другој, покушавао је да искорачи и некако споји та два света затечена у мучној завади. Осећам у овоме некакво лично задовољство, а сигуран сам да би га и он имао – што ова поезија једног „полицијског службеника“ (као да је људску душу до краја могуће дефинисати послом којим се човек у животу бави) гази својом озбиљношћу преко тупавих стереотипа којима је преоптерећено наше предрасудама и грубим предмњењима и иначе богато друштво.

Што се нашег заједничког посла тиче, књига није, нити ће, на жалост, бити завршена. Одлучио сам да се придржавам критеријума које смо Зоран и ја скупа на почетку утврдили – да је потребно и исправно објавити ову поезију у облику књиге само уколико се та књига издвоји као чиста форма из несавршенога материјала рукописа. Како тај облик није успостављен, јер нису утврђени нити делови, нити обим, па ни наслов књиге, сматрао сам да је неопходно објавити један репрезентативни део овога рукописа. С друге стране, Зоран није имао ништа против часописног објављивања неких од ових песама. Тај став није имао од почетка, већ га је утврдио у тренутку када смо, после дугих разговора и ломљења предрасуда којих се гнушао и плашио, дошли до тачке у којој је, на послетку, почео себе да поштује као творца једног личног универзума облика, значења и осећања.

У рукопису је остало 29 песама. Претежни део јесу рефлексивни садржаји, потом по обиму долази љубавна лирика, на послетку и четири песме посвећене мајци и оцу – нарочито оцу, на којега је песник Зоран Војводић упућен и емоционално и песнички, као на својега најважнијега стваралачког претходника. Управо је први озбиљни читалац ових песама и био отац Марко, човек који се читавог стваралачког живота бавио управо стиховима. У својим усменим опаскама, Марко Војводић утврђивао је њихову опасно трагичну, каткад туробну опорост и црнило. У томе је, вероватно, било колико искуства са сенкама у сопственој поезији, толико и просте забринутости оца над трајекторијама осећања својега сина. Зоранова поезија заиста има мрачни али и сетан, миран тон, који је такав и у тренуцима када песник одлучи да говори повишем интензитетом гласа – тон дугог, стилизованог опраштања и тихог и концентрисаног свођења рачуна. Као да се плашио да ће га велика тишина изненадити и затећи неспремног.

Нека га чувају небеске пчеле.

(Избор из поезије Зорана Војводића биће објављен у следећем броју часописа БЕЛЕЖНИЦА.)