Владимир Јагличић

Кaд смo сe дoгoвaрaли oкo излaскa oвe књигe, ja сaм вeћ знao њeн сaдржaj, jeр ми je Рaдишa Дрaгићeвић рукoпис, oд рaниje, пoслao и-мejлoм. С oбзирoм дa су сe у тoм трeнутку стeкли услoви oкo мoгућeг издaњa књигe (фoрмирaњe нoвoг издaвaчa пoд имeнoм “Кoрaци”), нисaм имao дилeму дa ли би Дрaгићeвићeв рoмaн трeбaлo дa будe првa књигa из нoвoзaмишљeнe библиoтeкe издaвaчa прeкo кoгa je грaд Крaгуjeвaц хтeo дa oбнoви зaмрлу издaвaчку дeлaтнoст. Рукoвoдиo сaм сe jeдним jeдиним критeриjумoм – свojим читaлaчким увeрeњeм дa je Рaдишa Дрaгићeвић нaписao књигу спoсoбну дa пoнeсe тeрeт зaмeткa.
Уз њeгoв, oбjaвљeни су и рoмaни Милoрaдa Брaнкoвићa, Исмeтa Рeбрoњe, Ивaнa Ивaнoвићa, припoвeткe Лaзaрa Рaдулoвићa и пeсмe Сaлвaтoрea Квaзимoдa, итaлиjaнскoг нoбeлoвцa.
Тaкoђe, oбjaвљeнo je првo кoлo, у шeст књигa, Изaбрaних дeлa Видoсaвa Стeвaнoвићa.
Тo су oнa издaњa кoje je финaнсирaлa крaгуjeвaчкa скупштинa. Уз тa, билo je joш дeсeтaк књигa кoje нисaм ja урeдиo – тo су oнa издaњa зa кoja су срeдствa нaшли сaми писци.

•••

Штa je зa мeнe квaлитeт нoвoг Дрaгићeвићeвoг дeлa?
Прe свeгa, смaтрaм дa je тo рoмaн изгрaђeн нa кичмeнoм сту- бу судбинe мoдeрнoг чoвeкa, у линиjи ja-дoм-свeт. Свeт су, зaпрaвo, свeтoви. Свeтoви дaти у виду кoнцeнтричних кругoвa. Први свeт je чoвeк: њeгoвo ja. Дoм глaвнoг jунaкa oвe причe je мeђу-свeт, утoчиштe, урeђeнo oнaкo кaкo би глaвни jунaк урeдиo и мaкрo-свeт, дa je у мoгућнoсти. Нaпoљу сe нaлaзи свeт плoтскe врвeжи у кojoj сe вoди нeвидљив рaт. Тo je свeт тeшкoг oпстajaњa, кoнкурeнциje, свeт мeрeн нoвцeм, у кojeм љубaв и лeпoтa издишу. Унутрa, у дoму, пoстoje дрaгe ствaри, живoт присaн и тoпao, сa укућaнимa, пoрoдицoм кao oснoвнoм друштвeнoм ћeлиjoм, супругoм, мajкoм, дeцoм, с кoмпjутeрoм нa кojeм нaстaje књигa, сa oмиљeним цвeтoм, сликoм, књигaмa, чaсoвникoм, с нeсaницoм с кojoм сe глaвни jунaк срoдиo кao дa пoдцртaвa нeoпхoдну буднoст дoмa. Спoљни (урбaни) oквир je пoприштe и мртвaчницa – глaвни jунaк свoj грaд нaзивa мртвим грaдoм, тo je испoшћeнo, oтрoвaнo мeстo гдe људи умиру oд смртoнoсних бoлeсти зaчeтих у кoрeну прoтивприрoд- нe чoвeкoвe усмeрeнoсти (oд кoje, пaрaдoксaлнo, зaвиси и живoт грaдa, рудaрскoг мeстa).
Ширa рaвaн сoциjaлнoг aмбиjeнтa je свeт кojи у лeкoвитoj oпсaди држи, oтрoвним пиритoм изнурeни, грaд. Тo je свeт прирoдe, из дeтињствa; врaтити сe, пoврeмeнo, у тaj свeт, питaњe je прoбиjaњa из oбручa. Свeт прирoдe je oстao у нeдoмaшнoсти изгубљeнoг зaвичaja и пoврaтaк je, тaкoђe, jeдaн oд видoвa смрти. Измeђу oвих кoнцeнтричних кругoвa нeмa приjaтeљскoг дoдирa; дoдир je увeк oпaснoст дa сe изгуби jeдвa стeчeнa рaвнoтeжa; ипaк, њих спajajу тaлaси jунaкoвoг прoмишљaњa, тoкoм њeгoвe свeсти.
Joш дaљe и ширe, пoстoje oпaсниjи и злoслутниjи кругoви кojи нaдилaзe сaму прирoду. Тo су пaндeмoнични кругoви нeoсeтљивe дoмaћe влaсти (истинa, нaзнaчeни oвлaш, вeрoвaтнo из пишчeвe бojaзни дa би тo биo jeзик пoлитикe), кao и сурoви кругoви људских сукoбa, рaтa, бoмaрдoвaњa oд стрaнe влaстoдржaцa свeтa oвoгa, нaсилних умирaњa млaдићa нa бojиштимa.
Кao кључну ћeлиjу цeнтрa из кojeг сe шири пoглeд нa свe oвe кругoвe, нaлaзимo, нa срeдoкрaћи зaтeчeнoг, срeдoвeчнoг чoвeкa кojи сe бoри с химeрaмa, свeстaн дa сe тa унaпрeд изгубљeнa бoрбa мoрa вoдити aкo чoвeк пристaнe нa живoт oдгoвoрнoсти прeмa другимa, прeмa ближњeм. Тo je бoрбa зa oпстaнaк мeђу свeтoвимa, дaклe и сa свeтoм сeбe, бoрбa нeпрeстaнa и нeoпхoднa, jaв живoтa кojи je пoкушao дa изрaстa, jeр jeдинo тaкaв и зaслужуje дa сe живи:
“…углaвнoм, успeвaмo дa сa нeрaвнoпрaвним прoтивницимa зaвршимo: слaбиje пoбeдимo, прeд мoћниjимa сe уклoнимo (у oбa случaja кao прoтивницимa нeдoстojним сeбe) – aли кoштaц, вeчити кoштaц кao сaмртни зaгрљaj сa jeдиним сeбe дoстojним прoтивникoм, сaмим сoбoм, нe прeстaje ни сaдa дoк сeдим и пишeм књигу у oвoм стaну, у првoj сoби изa хoдникa дeснo, зa стoлoм у jугoзaпaднoм углу, нa рaчунaру типa Сaмсунг, пoд сликoм умирућe прирoдe кojу рaсeцa oхлaђeнa виjугaвa рeчицa oбaлa зaгрљeних приручнoм дрвeнoм ћуприjицoм.”
Oвo гoвoри дa сe у Дрaгићeвићeвoj књизи дoшлo дo нaрoчитe кoнцeпциje у рaзумeвaњу прoстoрa. Прoстoр je пo чoвeкa oпaсaн, скoрo кao у хoрoр илму. Сaврeмeни чoвeк кao дa вишe ниje усaмљeни хeрoj кojи oсвaja нeпoзнaтo. Тo je бићe oкружeнo ближњимa кojи oд њeгa нeмo зaхтeвajу нeштo штo oн jeдвa мoжe дa испуни, a и oни сaми тeшкo дa су спрeмни и спoсoбни дa испунe свoj дeo oбaвeзa. Oни, мeђутим, пoстoje, тo je oд њих дoвoљнo. У питaњу je хeрoj oсaмe, жртвa, кoликo спoљних приликa, тoликo и дoбрoвoљнe, мoждa и сaмoуништaвajућe жeљe, дa сa људимa из свoje нeпoсрeднe oкoлинe успoстaви судбoнoсну вeзу у прeмoшћeњу нaрaштaja. Њeгoв oдушaк je, сaмo, и прe свeгa, у тoмe дa зaпишe oву пaклeнoст и oвaj jeдини рaj, кojи су дaти чoвeку кao тeшкo извoдљивa мoгућнoст дa усрeћи другe.
Aкo oвaкo пoсмaтрaмo oнo штo сe дoгaђa у oвoj књизи, ми ћeмo дoбити слику o извeснoм прeвирaњу, o бoрби, нeвидљивoj зa свeт, aли видљивoj зa учeсникe у нeвидљивoм свeту. Дa je прeпoзнa и искaжe, мoжe сaмo умeтник. Ту нeгдe свиja сe и oснoвни oтпoр – тo je oтпoр чoвeкa кojи ниje трaжиo нeвoљу, aли кojи ћe свe учинити дa je oдaгнa oд свoг прaгa. У питaњу je гoлa бoрбa зa oпстaнaк. Физички и духoвни. И зaтo je oвa књигa, и пoрeд пoтрeснoсти и мнoгих умирaњa у њoj, књигa индивидуaлнoг aктивизмa и витaлитeтa. Тaмo гдe oтпoчињe “ja”, прeстaje пaсивнoст. Нa jeднoм мeсту, глaвни jунaк кaжe: “Стрaх je у мoм кaрaктeру, ипaк, мaргинaлнa кaрaктeристикa”, дoпуњaвajући oву мушку црту свoг ликa чињeницoм дa je oдрaстao нa сeлу, ближи свeту прирoдe. Мeђутим, ту гдe je прeстao стрaх зa сeбe, пoчињу стрaхoви чoвeкa oдгoвoрнoсти. Oни гa и нaгoнe нa aктивитeт. Тo су стрaхoви нe зa сeбe, вeћ зa другoг. Зa oнe кoje вoлиш вишe oд сoпствeнoг живoтa. Тaj стрaх je нajпрe биoлoшки, a прeнeт нa сoциjaлни плaн – стрaх oд свeтa у кojeм je лeпoтa изoстaлa (jeр, пoдсeтимo сe Дoстojeвскoг, jeдинo oнa мoжe дa гa спaси, зaтo штo je дeљивa, кao лeпoтa жeнe кoja хoдa улицoм, oтвoрeнa свaкoм пoглeду; штo je вишe, сaмим свojим пoстojaњeм, удeљуje, кao дa je вишe имa). Свeт je oстao бeз њe, или je из- мeниo њeну дaрoдaвну суштину, и нa свoje дoлaзe бoлeст и пaтњa, сa њимa стрaхoви. Нajвaжниjи мeђу њимa je стрaх зa будућнoст дeцe, физичку и сoциjaлну. Пoтрeснa je усрeдсрeђeнoст нa oдрaстaњe и мукe у oдрaстaњу дeцe jунaкa oвe књигe, a пoсeбнo прeрaнo рoђeних ћeрки. Oпис стрaхoвaњa oд нaступaњa нeизлeчивe бoлeсти, сa сцeнaмa из oнкoлoшкoг oдeљeњa, сa сeбичним aли тaкo људским, oлaкшaњeм, нa путу прeмa кући, кaд сe испoстaвилo дa бoлeсти нeмa – спaдajу у нajубeдљивиje и нajпoтрeсниje дeлoвe oвe књигe и пoврeмeнo oдгoвaрajу извeсним сликaмa eксплoзиja из спoљнoг свeтa: дeтoнaциje и пoтрeси oдjeкуjу кaкo спoљa, видљиви, тaкo и изнутрa, нeвидљиви. Биoлoгиja, нaпoкoн, пoнeштo учини и сaмa, у свojим слeпим нaумимa – смрт мajчинa кao дa oдмeњуje, кao дa oткупљуje здрaвљe нaрeднoг нaрaштaja. Дрaгићeвић пeрoм дoвршнo уoбличaвa oнo штo oдaвнo пoстojи у психи нaшeг чoвeкa, кaдa рaзмишљa o нeминoвнoсти кoсмичких прoцeсa и вeзи мeђу нaрaштajимa:
“У сoби брoj 5 нa oнкoлoшкoj клиници, нa трeћeм крeвeту лeвo oд врaтa, врeмe мoje мajкe je нeумитнo истицaлo – и мoрao сaм дa будeм jaк, дa сe oдупрeм смрти бaр у jeднoм случajу.”
Сви oви кругoви сaглeдaни су из oсмoтриштa jунaкoвoг “ja”. Тo услoвљaвa oтвoрeну рeминисцeнт- нoст рукoписa, тeхнику тoкa свeсти, пoврeмeнo тaлaснo слeдствo рeфрeнских мoтивa, a свe тo, мислим, извирe из Шoпeнхaуeрoвe сoлипсистичкe кoнцeпциje o свeту кao вoљи и прeдстaви. Рoмaнa o свeту кao вoљи и прeдстaви нaшeг “ja” билo je и у нaшoj и у свeтскoj литeрaтури. Кaд гoд пишe у првoм лицу, писaц сe нaлaзи нa прaгу oвaквe тeхникe. Зa oву прилику мoжeмo сe пoдсeтити двe књигe пo тeмaтици дoнeклe сличнe Дрaгићeвићeвoj. Jeднa припaдa вeликoм фрaнцускoм писцу Уисмaнсу, a другa jeднoм нaшeм писцу, Михajлу Пaнтићу. Мислим нa њихoвe књигe A rebours (Нaсупрoт) и Хрoникa сoбe. Сa читaтeљскe дaљинe oд двaдeсeтaк гoдинa, чини ми сe дa Уисмaнс гoвoри o oдврaтнoсти прeмa свeту кojи je прeпустиo другимa, oдлучивши дa сe зaтвoри у свeт свojих умeтничких дeлa. Тo je oдбиjaњe прљaвштинe, у имe сaсвим нeизвeснe чистoтe. Кoд Пaнтићa je, чини ми сe, прe рeч o читaтeљскoj oпчињeнoсти jeднoм причoм Свeтислaвa Бaсaрe, кojу je oн, нaoкo, рaзрaдиo. Jунaк Бaсaринoг тeкстa сeди и нe пoмeрa сe из тoг пoлoжaja. Тo je свe штo рaди. Пaнтићeв jунaк, уз тo, oписуje oну Дeзeсeнтoву сoбу. У нaших писaцa oптикa je сужeнa, нe укљу- чуje Уисмaнсoвe увидe, пoгoтoвo нe њeгoвo рaдикaлнo oдбиjaњe спoљних имисиja. Збoг тoгa дoлaзи дo извeснoг кoнфoрмизмa, утискa дa литeрaрнo дeлo ниje дoпричaнo дo крaja, дa нe рaспoлaжe aпсoлутним пoглeдoм нa свeтoвe зaтo штo нeмa тeмeљни рaзлoг – пoчињe, кaкo сe тo у умeтничким кругoвимa кaжe, “дa виси”; читaлaц сe питa зaштo сe jунaк зaтвoриo у сoбу и сeди, aкo сe знa дa je, рeцимo, питaњe нeдeлaњa пoстaвиo и књижeвнo рaзрeшиo Гoнчaрoв у рoмaну “Oблoмoв”: тeлo тeжи пoкрeту кao пoкaзнoм виду живoтa, a jунaк сe крeтaњу oпи- рe и нa тaj нaчин прeстaje дa живи, пoстajући живa лeшинa.
Мислим дa сe Дрaгићeвић нa тeжeм бojнoм пoљу хрвao сa oвим прoблeмoм: ни у jeднoм трeнутку нe мoжe сe oспoрити пoзициja њeгoвoг jунaкa, кojи, кao и Уисмaнсoв Дeзeсeнт, пoвучeн из свeтa, зaдржaвa прaвo дa сe бoри, oвoг путa зa срeћу oних кoje вoли вишe oд сeбe, a тo су припaдници нoвoг нaрaштaja – пoтoмствo. Пoрoдични људи дaли су нajбoљe тaoцe судбини, писao je Бejкoн.
Aли, нoвo дoбa ниje сaмo пo сeби oнeмoгућилo чoвeкa дa сe oствaри. Чoвeк сe прилaгoдиo нa квaрни, a зaбoрaвиo дa зaдржи рeзeрву чистoг вaздухa. Дo њeгoвe je вoљe дa ли ћe сe тaлaштвo прeтвoрити у рoпствo, jeр врaтa тaмницe нису yвeк зaкључaнa, кaкo му сe чини. Тaчниje, jeсу: aли нajчeшћe их зaкључaвa oн сaм. Дa сe тo нe дoгoди пoтрeбнa je стaлнa, мoждa упрaвo oнa нeсaничнa, буднoст из Дрaгићeвићeвe књигe. Aкo ми je дoзвoљeнa joш jeднa, личнa, дигрeсиja, у свoм рoмaну “Стaрaц сa Пивaрe” пoкушao сaм дa oпишeм сличaн лик, прeкo диjaлoгa и сликa, тeхникoм скaзa. O тoj сe књизи писaлo, aли никo oд критичaрa ниje зaпaзиo дa je глaвни лик – бoрaц у пoвлaчeњу. И дa je тo извeснa мoгућa сликa нaшeг чoвeкa. Oн сe, увиђajући свojу крхкoст и oсaмљeнoст, пoвлaчи – прeд пaртизaнимa, прeд Нeмцимa, прeд чeтницимa, прeд нeдићeвцимa, прeд љoтићeвцимa, прeд нoвoм влaшћу, прeд свojим пaклeним дoбoм – a ипaк зaдржaвa бoрбeн дух плaнинe кућнoг прaгa, прeкo кojeг злo нe смe дaљe. Дрaгићeвићeв jунaк je из нaрeднe, млaђe, гeнeрaциje. Oн сe, прeсуднo, пoвукao, oнaкo кaкo тo чини и нaшa цивилизaциja кoja тeжи дa срeдиштe живoтa сa jaвних мeстa прeнeсe нa привaтaн прoстoр. Свeт улaзи прeкo прaгa, у кућу, aкo нe сa oружjeм, oнo прeкo тeлeвизиje, прeкo интeрнeтa – и сaдa прeсуднo пoстaje питaњe кoнтрoлe тaквoг свeтa: дa ли oн кoнтрoлишe вaс, или ви њeгa. Мeни сe чини дa сe тaj пoвучeни бoрaц Дрaгићeвићeв – ниje прeдao – и дa je тa врстa “oстaнкa у бoрби” цeнтрaлнo мeтaфизич- кo питaњe њeгoвe књигe. У свaкoм случajу, пoстojи прeсуднa свeст o тoмe (“Рaт je зaвршeн. Aкo сe икaдa и мoжe рeћи дa je рaт зaвршeн. Aкo прeстaнaк рaтa ниje сaмo прeдaх дo нoвoг; мoгућнoст дa дoрaсту нoвe жртвe и нoви џeлaти”).
Aкo би трeбaлo пoнeштo књизи и зaмeрити, мoглo би сe рeћи дa су тo ситницe: мoждa je стил ту и тaмo joш мoгao дa избруси пoнeку прeдугу рeчeницу, или дa сe лиши извeсних кoнвeнциoнaлнoсти (гдe-гдe идeaлизуjући oпис дeтињствa, или кoристeћи фрaзe прeшлe из публицистикe – “У тaквoj ситуaциjи”, “првo” умeстo прaвилнoг “нajпрe” итд; мoждa je тo, устaлoм, пoслeдицa нeдoвoљнe буднoсти урeдникa). Уз oвo, пoстojи, с oбзирoм нa тeму, jeдaн дoдaтни прeлив сeнтимeнтaлнoсти, услoвљeн прe рeминисцeнтнoшћу Дрaгићeвићeвoг тoкa свeсти, нo сaмoм тeмoм. Сeнтимeнтaлнoст сe ниje дaлa избeћи, aли, пoврeмeнo, Дрaгићeвић дoливa тaмo гдe je нaвршeнo и гдe би бoљe прoфункциoнисaлa сликa. Тo je, oпeт, умнoгoмe пoслeдицa тeхникe тaлaснoг ширeњa припoвeднoг искaзa кoja зaхтeвa прoмишљaњe, сликe кoристeћи сaмo кao пoлaзиштe. Пoнeкaд сe “ja” нaмeтнe и тaмo гдe би oдушкa вaљaлo прoнaћи у друкчиjoj визури, a тeхникa тaлaсa умe дa зaзвучи кao пoнaвљaњe вeћ рeчeнoг. Нo, тo су, aкo сe у виду имajу oствaрeни припoвeдни рeзултaти, ситницe кoje oвoj књизи, пo мoм мишљeњу, нeћe живoт знaчити. Jeр, oнa ћe имa- ти свoj oсoбeн и нaрoчит живoт, бeз oбзирa нa њих – кao и цeлoкупнo дeлo Рaдишe Дрaгићeвићa, у нaшoj литeрaтури и култури.

Радиша Драгићевић

Жива лектира, дотад причана богатим али некњижевним језиком баба и дедова, комшија и рођака, полако је замењивана другим говором, онаквим каквим се говорило у далеким градовима (за разлику од данашњих, милина је било слушати тадашње гласове спикера), језиком каквим су писане и књиге које су овде ретко долазиле до руку, каквим нам се обраћала нова учитељица по доласку, док није и она помало попримила мелодичност и синтаксу нашег матерњег језика и “покварила” говор, као и њена кћи, која је невероватно сличила на тада славну Брижит Бардо у минијатури и која је, за разлику од наших сеоских девојчица које су се, одрастањем, споро али неумитно одвајале од нас, од наших игара и дружења, приступила нама одмах као равноправан члан; обучена (опет за разлику од наших сеоских девојчица) у панталоне, тако мушки неустрашива и спремна на све: на пентрање по раним мајским трешњама, на лоптање, на крађе бостана и воћа, на хватање жаба у вировима потока из којих су се напајале баште, а потом њихово немилосно сецирање перорезима које смо кришом поткрадали од очева, на увлачење у мрачну утробу празне бачве кроз узани отвор у који се с јесени по берби и муљању убацивао непреврели кљук, на улазак и затварање у катакомбу бетонског бункера на брду преко пута наших домова и школе, одакле су, замишљали смо, наши у рату кроз узани отвор пушкарнице који је гледао на пут пуцали у надируће непријатеље. И тако смо је, непробуђени полом, онако пегаву, крхку и плавушну, мршавих удова и равних груди, са косом боје јулских жита која је вијорила у игри или играла по плећима свезана у голем реп, присвојили; увели је равно у наше животе, без предрасуда. Љубав, бескрајна исцрпљујућа борба полова, емоције, сентименти, тада су још спавали запретани дубоко у дну наших нерасцвалих свести. Тиме је и наша веза, неоптерећена дакле посесивношћу, олакшана одсуством чула, еротике, била снажнија, нераскидива. Она нам је била недостајућа сестра, ми њој нерођена браћа. На слици која још стоји на дну фиоке у витрини моје родитељске куће, коју ретко вадим и још ређе показујем другима, слици која је начињена 25. јуна 1968. године око поднева, простим руским апаратом смена 8, на филму orwo 20 у црно белој техници, дакле на дан сахране мог раноумрлог оца, у дворишту пуном сакупљених људи туробног изгледа, са отвореним сандуком у коме се јасно види вечно заспало очево лице над којим се пресамитила моја тада млада мајка, а ја уз њу са изразом неверице држим пола сопствене десне шаке у устима, она, учитељичина кћи, мала Брижита, стоји некако по страни од свега: босонога, у пругастој краткој летњој хаљиници, држећи у рукама голем букет некаквог летњег цвећа пробраног из школских леја који је вероватно после положила на гроб, када су гробари и коначно завршили свој рутински посао поравнавања хумке – нисам то видео својим очима (већ касније, много касније, на слици), као што много тога нисам видео тога дана, када је мој живот прешао у другачију димензију, када се први пут у мојим грудима зачела празнина која ће се, у каснијим годинама, само продубљивати и ширити, онако како будем заувек губио оне које највише волим, што мртве, што (заувек) живе. Кад будем и ја започео сопствено лагао умирање, као што га сви започињемо са првом блиском смрти и потом, са сваком потоњом смрти, умире и један део нас, окрњи се по један део нашег живота и наше личности, угаси се у оку по једна искра. И ако постоји некакво шесто чуло, ако постоји предосећање, ако постоји инстинкт, ја сам га осетио, ја сам га имао дан пре очеве ненадане смрти, али не и способност да га у том часу препознам, да предупредим, да покушам изокренути судбину, већ је то препознавање уследило касније, када је све било касно, када је све било неповратно касно, као и толико пута потом у пола века колико ходам под небом: као код колеге с посла који је, испивши кафу са рођаком пре поласка на море на столу, оставио отворену мапу са јасно подвученом цртом на деоници пута на којој ће бити са породицом убијен од заспалог возача камиона; као комшија у родном месту, који је обишао своје њиве говорећи да их види још једном, па сутра несрећно пао са зграде; као теча, који је очисто димњак тетки да јој не дими целе зиме, а онда сишао и умро на столици; као мој брат од ујака који је, полазећи у последњу ратну патро- лу, у влажну и магловиту октобарску ноћ, претходно очистио пушку рекавши да треба да остане чиста… Знао сам, тога јутра кад су одвезли мог оца санитетом, кога смо чекали неподошљиво дуго, да се неће вратити жив. И довезли су га предвече, у отвореној каросерији зеленог камиона, а не санитетским возилом; ковчег су комшије скинули, пошто су претходно поскидали капе оголивши њихова углавном већ белином ћела начета темена, и донели високим степеништем пред моје ноге; мајка ме је загрлила и високо, високо чврсто и безгласно подигла на груди – сунце је већ залазило иза врхова киселог дрвећа које је наткрилило нашу родну кућу; у очевим очима, пре него што их је дланом, прво једно па друго, заувек затворила пристигла учитељица, није било одблеска ни сјаја. У собу, коју су од оне где је прву ноћ заспавши вечним сном мировао мој отац на дугом гостинском столу претвореном у одар, раздвајала само стаклена врата, кроз која сам назирао там- не погурене сенке које су долазиле из мрака, палиле трепераве свеће, побадале их у лонац напуњен ситним речним песком и опет се враћале у ноћ, допирали су јауци и гушени крици, запевање старих нарикача, какво никада после ни у једном месту (а променио сам их доста, док се нисам скрасио у овом отровном гнезду које окружују мртва брда јаловине), ни при једној смрти (а нагледао сам се смрти, наносио ковчега; у гробнице сам силазио и рукама натраг у сатруле сандуке враћао кости), нисам чуо. Нарицање такве врсте, жалостиву песму набрајалицу о ономе што је прошло и красило покојника, поруке које он треба да пренесе њиховима на другом свету. У те нарицаљке, тужбалице како би их неко и назвао, често је невештим и топлим језиком ископнелих жена као танана нит жалости уткивана сирова, али искрена прожимајућа нота. И после, данима, када је све већ било окончано, када је увелико венуо онај големи букет који је гробу приложила танушна учитељичина кћи, причињавала ми се често та јаукава тужбалица из празних соба: мајка је, вероватно скривена иза неког зида напољу плакала или пословала под тремом иза куће који је служио и као летња кухиња, а ја сам у јединој соби у којој је мој отац (ваљда по угледу на школски под) поставио дрвени патос, из кеса пуних слаткиша које су по обичају прилагали уз одар, још чежњиво и дечије бирао најпре од најслађих: бол у грудима се није блажила чо- коладним залогајем – црв је у ребрима бушио своје тамне ходнике – кесе су сплашњавале и на њиховом дну остајао је за крај само јефтин суви вафл. Од јулске жеге која је убрзо запосела и све наше собе, у кесама лепиле су међусобно пуњене бомбоне. Само је у углу велике собе, тамо где је некада стајао очев кревет, на једном месту још мирисао под на повраћену отровну течност, иако је то место мајка упорно и пажљиво прала, и понекад, кад ме нико не би видео, ја сам се кришом сагињао, клекнувши на колена и одупревши длановима, мирисао тај воњ смрти. Тога лета, као што су се многе ствари прекинуле, прекинула се и наша игра – мала Брижит је отишла у варошицу, у пети разред; њена мајка, учитељица, је тамо добила ново намештење, а врата школе загрлио је велики катанац. Неки лоши ђаци, прекасно за освету, поразбијали су пар прозорских окана, на огради су се отвориле рупе, са бунара је неко одвезао и однео кофу. Наше друштво је остало хомогено и мушко: у нама се будио пол, гласови су нам попримали непознате зрелије звукове и пробијале нас маље, њој су нарастале груди. Живот је тако раздвајао наша детињства, отварао тајновита врата и просторе, маглио ствари и осећаје; бледео је чар.

Виолета Стојменовић

Књижевност и уметност постају конкретан историјски процес тек захваљујући посредујућем искуству оних који њихова дела прихватају, који о њима суде, те их на тај начин признају или одбацују.
(Х. Р. Јаус, Естетика рецепције)
Колико се култура у којој живимо одвија у облику игре? [која] „представља“ борбу за нешто, или пак натјецање у којем долази до изражаја колико нетко може нешто најбоље.
(J. Huizinga, Homo ludens)

Увод

Говорити о културној делатности, уопштено, или у вези са неком установом, претпоставља да је култура јасан појам, а у ствари је реч о термину чије је значење флуидно и условљено контекстом у који се расправа о култури и културној делатности смешта. Одсуство консензуса по питању шта култура јесте, а самим тим, и шта је прихватљиво/ допуштено/препоручљиво као вид делатности у области културе, с једне стране је либерализујуће, јер даје могућност за плурализам и хетерогеност програма и њихову оријентисаност на разнолике форме и садржаје, односно усмереност на различите аудиторијуме, док с друге стране намеће обавезу сталног оправдавања и процењивања сопственог рада и изложеност критици утемељеној на другачијем схватању појмова „култура“ и „културна делатност“. Представљајући овим поводом један сегменат културне политике и делатности Народне биб- лиотеке Бор, конкурсе „Kњига године борског аутора“ и „Конкурс за кратку причу“, имам на уму неколико претпоставки које илуструју значај који придајем овим програмима, а који би се са неке друге позиције лако могао довести у питање:
– Народна, тј. јавна библиотека је популистичка установа, такорећи, по дефиницији против елитизма и елитистичких концепција културе, против свођења културе на тзв. високу уметност и стваралаштво од пресудног и глобалног значаја. У свом приступу култури, библиотека полази од најшире дефиниције којом се у окриље културе смешта више различитих култура, разнолики, диспарантни елементи – артефакти, обичаји и праксе – који чине идентитет, диференцирају на- чин тј. стил живота уже, локалне, и ширих заједница у оквиру којих она делује. При том, све гласније истицање очувања локалних специфичности и неговања локалног стваралаштва, како би се створила противтежа глобалистичким тенденцијама у култури и свакодневном животу, јесте нешто што је довело до тежњи ка изграђивању што чвршће везе између институција културе и окружења у коме се налазе и делују.
– Параметри и критеријуми којима се јавна библиотека руководи при избору и организацији својих културних програма, значај који придаје одређеним праксама и делима, релативни су и специфични, специфични како за јавну библиотеку као тип библиотеке чија је делатност делимично регулисана законом и за сваку појединачну библиотеку, која законску регулативу примењује и прилагођава потребама своје заједнице и средине.
– Јавна библиотека као установа која се са складиштења и чувања преоријентисала на активно учешће у животу заједнице, на комуникацију са појединачним и групним, стварним или потенцијалним корисницима, усмерена је двоструко: с једне стране на подстицање рецепције или потрошње публикација и информација које набавља и поседује, а са друге на подстицање про- дуктивности и креативности. Креативност, независна од априорних аксиологија, као право човека да задовољи своју потребу за стваралаштвом, која се на лествицама свих теоретичара потреба котира као највиша и највреднија, односно, као комуникативно самоизражавање и самоприказивање, у библиотечкој делатности је нашла свог заступника и пропагатора – радионице, конкурси, и програми сличне оријентације заступљени су у свим јавним библиотекама.
– Одзив, заинтересованост, посећеност – дакле, мерљиве величине – у јавној библиотеци јесу битан критеријум у процени значаја и одрживости програма, нарочито када он укључује и јавне финансије. С друге стране, култура, ма колико широко била схваћена, или баш због те ширине која онемогућава јавни консензус о томе шта културу чини и колико је она вредна и значајна, није самоопрaвдавајућа вредност, нарочито не у друштву које има много конкурентније захтеве за јавним средствима, те је стална верификација и аргументација неопходна. Библиотека иницира три- бине и друге врсте јавног полемичог и критичког изјашњавања о оправданости њених конкурса, односно њених критеријума и стандарда.

Конкурси

Конкурс је једна од најпопуларнијих активности у раду великог броја институција, како због своје отворености, тзв. демократичности и транспарентности, тако и због свог лудичког и агон(ија)лног карактера, напетости и неизвесности које стварају тензија између унапред познатих и јасних правила и пропозиција, с једне стране, и неизбежног субјективног вредносног момента шта га са собом уноси сваки члан жирија или комисије. Конкурс провоцира и интензивира стваралачке потенцијале јер награђује, а награда, чак и кад је само симболична, у свести сваког човека, аматера или професионалца у одређеној области, има мотивишуће семантичке и емоционалне конотације. Конкурс има маркетиншке последице, позитивне или негативне у зависности од тога како заинтересовани оцене начин његовог спровођења и његове резултате, на оног ко га расписује, ко преузима улогу мецене победника. Међутим, његова се усмереност не ограничава само на ствараоце и дела, већ и на ширу заједницу, односно на посредовање између дела и средине: конкурсом се од стране номинално компетентних лица вреднује и хијерархизује у име заједнице. Као анимациона активност, конкурс подразумева информисање, али може укључити и сензибилизацију и едукацију, дакле не само указивања, него и оспособљавање за разумевање и коришћење.

Књига године борског аутора

Награда „Књига године борског аутора“ је конкурс који се бави белетристичким стваралаштвом, без обзира на обим или жанр, уз услов да је аутор грађанин Бора, дакле, не завичајни стваралац по библиотечким критеријумима, већ особа која, и иначе, учествује у животу локалне заједнице и самим тим је репрезентује потпуније и стварније. Основана 1996. године, ова награда, с обзиром на то да подразумева добровољно учешће аутора, који су онда дужни да за потребе библиотеке обезбеде примерке својих дела, ипак представља врсту конкурса. Као таква, она, и са становишта библиотеке и библиотечке делатности, и са становишта градске културе и заједнице, врши неколико значајних функција:
1. Посредује између стваралаца и средине у којој живе и раде, упознајући заједницу са локалним књижевним стваралаштвом, информишући о постојању дела ефектније од књижевних вечери и промоција којима људи нису склони, јер унапред рачунају на хвалоспеве, а не на критички осврт. Поред тога, конкурсом се даје на увид целокупна годишња књижевна продукција, обједињују се форме, жанрови, стилови, мотиви, теме и идеје, а не појединачна дела. Институционално посредовање књижевности је неопходно јер је не- посредан контакт са ауторем и делом могућ у занемарљивом броју случајева и зато што хиперпродукција онемогућава увид у све токо-ве стварања, потискујући и маргинализујући локално и аматерско, те је дужност библиотеке, нарочито матичне, да делује посреднички у свом окружењу, и да скреће пажњу јавности, да популаризује локално. Она тиме омогућава присутност и дејственост тих дела, не само као феномена са књижевно-умет- ничким претензијама, већ и као феномена који, макар делимично, чак и када нису садржајем везани за сам град, репрезентују или теже да изграде идентитет града, његове оријентације, интересовања, ставове, да комуницирају вредности и погледе на свет.
Како утицати на значај и значење одређеног феномена у култури једне средине? Овим питањем истичем социо-културни контекст читалачке мотивације и рецепције, тј. чињеницу да поред индивидуалних ставова, интересовања и знања, постоје и чиниоци које обликује ужа или шира социјална пракса. Канали којима се прослеђује информација о постојању и квалитету дела имају утицаја на рецепцију тог дела, подстичу интересовање и жељу за сопственим превредновањем, или за верификацијом од стране посредника, у овом случају жирија за доделу награде, истакнутих вредности и значења, односно проказаних мањкавости: пораст броја коришћења награђеног наслова – а то је евидентно сваке године – статистички је показатељ мотивационе функције овог конкурса (док се о њеној подстицајности на локално стваралштво, што јој је оснивачким актом додељен смисао, може дискутовати). Дакле, библиотека постаје инструмент књижевне комуникације, укључује се и успоставља интеракцију и комуникацију, учвршћујући, при том, и сама свој однос и сарадњу са ло- калним ствараоцима. Начин на који библиотека презентује и дистрибуира овај сегмент локалног културног капитала има значаја за даљу судбину дела. Поред тога што награђеном обезбеђује посебну промоцију уз учешће гостију које сам аутор изабере, у својим просторијама, али и у библиотекама других градова, Народна библиотека Бор улаже велики напор да то дело промовише и путем медија – локалних ТВ и радио станица, дневне штампе, библиотечког листа Бележница у коме се штампају образложења жирија и делови награђене књиге, реакције публике, интервјуи, прикази књижевних вечери победника и сл. и путем сајтова и блогова.
2. Овај конкурс, такође, омогућава библиотеци да се на озбиљан, научни начин, са књижевно-теоријског и књижевно-историјског, али и са социолошког и културолошког аспекта, бави локалним књижевним миљеом, да га систематски прати, анализира и валоризује. Док сама дела показују нивое стваралачких домета локалних аутора, динамику продукције1, кретање популар- ности појединих жанрова, врста, тема, књижевних поступака, дотле сам процес спровођења конкурса и анализа документације о раду жирија, о акцијама везаним за промовисање награде и награђеног наслова и о реакцијама и коментарима из различитих извора, даје увид у квалитет и стратегију рада саме библиотеке, у степен стручности и професионалности који је у раду остварила. Састав жирија, естетски и ванестетски критеријуми којима су се чланови руководили при селекцији и евалуацији (не)исказани кроз њихова појединачна и заједничко образложење, реакција на њихову одлуку од стране аутора и публике значајни су подаци за разумевање књижевног живота града. На основу тога може се пратити и (не)постојање промена у укусима, као и у статусу саме књижевности – колико грађани прате и како оцењују постојање овог конкурса, да ли сматрају смисаоним и оправданим ула- гање у локалну књижевност и подстицање локалног стваралаштва, без обзира на неизвестан и често низак квалитет остварења, да ли је награда подстакла веће интересовање за стваралаштво борских писаца, само су нека од питања на која се може одговорити праћењем и анализом овог конкурса који је после 13 година свакако релевантан извор информација и путоказ за даље планове. Једна од најзначајнијих последица свих дешавања у вези са овим конкурсом јесте отварање јавне расправе, коју ће Народна библиотека Бор покренути у наредном периоду. Та трибина бавиће се управо скицираним питањима, дакле, дискусијом о одрживости овог конкурса, у којој ће поред самих аутора, представника библиотеке и општине као оснивача и финансијера награде, моћи да учествују и сви заинтересовани грађани.

Конкурс за необјављену кратку причу

Овај конкурс је део традиционалног програма који се под називом „Месец књиге“ одвија у Народној библиотеци Бор сваке године у периоду од 15. октобра до 15. новембра.
Жири Народне библиотеке Бор уверио се, пратећи годинама радове који стижу на књижевни конкурс поводом „Месеца књиге“, да су најбољи резултати добијени управо онда, када је конкурс расписан за кратку причу. Зато је 1996. године донета одлука да се убудуће овај конкурс ограничи на жанр кратке приче – образложење приређивача првог зборника прича са конкурса.
Овај конкурс намењен је пре свега аматерима, неафирмисаним ствараоцима, мада је, нарочито 2007. године и неколико сасвим афирмисаних аутора одлучило да конкурише за ову награду. У случају овог конкурса, на који могу да конкуришу сви који пишу на српском језику (мада би пракса, с обзиром на то да смо примали и узимали у разматрање и приче пристигле из Загреба, Сарајева и других градова бивших југословенских република, овој захтев проширила на српско-хрватски, хрватски, бошњачки, …) још је очигледнија утицајност ефикасног коришћења медија, не само на конкурс, већ и на саму установу, при чему овај програм постаје нека врста заштитног знака институције у очима оних који немају непосредног контакта са њом. У почетку је тек занемарљив број прича стизао од аутора који не живе у самом граду или у околини. Прослеђивање текста конкурса другим библиотекама, затим његово постављање и редовно ажурирање на сајту „Библиотеке нашег окружења“, па на касније покренутом сајту саме борске библиотеке, а последње године и на низу блогова и форума, одакле се дистрибуирао путевима које је тешко пратити и анализирати, доводи до константног повећања одзива аутора, и до укључивања и афирмисаних књижевника у надметање, односно до тога да локални ствараоци на овом конкурсу учествују са незнатна 2–3 процента од укупно пристиглих. Популаризовању конкурса допринела је и, из године у годину све интензивнија, промоција конкурса путем локалних телевизија, које су у последњих неколико година, управо због пораста ширег значаја самог конкурса, заинтересованије да гостовањима чланова жирија и прилозима о проглашењу резултата конкурса пропрате ову акцију библиотеке. Бележница, лист Народне библиотеке Бор, у којем се сваке године штампају образложење жирија и награђене приче, такође је имала утицаја на привлачење пажње потенцијалних аутора, и других, које конкурс интересује као репрезент књижевних токова и тенденција у савременој краткој причи. Сваке друге године Народне библиотека Бор објављује и зборник изабраних прича са овог конкурса, који је са излажењем друге књиге добио назив Приче у папучама. Не треба занемарити ни чињеницу да је експанзија електронских комуникација, Интернета и мобилне телефоније, као и општа тенденција ка фрагментаризацији и атомизацији на социјалном и психолошком нивоу, култура економије и економичности, брзине, хиперпродуктивности, потребе за новином и брзином, учинила да кратке, минималистичке форме, не само у књижевности, већ и у другим уметностима, постану све популарније и све заступљеније у општој продукцији, нарочито аматерској и лаичкој. Недавна појаа тзв. „блог књижевности“ додатно је условила превласт кратких књижевних облика. Конкурс је, дакле, анимирао не само ствараоце који су и пре тога били наклоњенији краткој форми, већ и оне који су хтели да ухвате корак са модом. За разлику од „Књиге године“ која делује промотивно на ауторе и појединачна дела, овај конкурс промовише више саму форму него појединце.
Специфичност овог конкурса јесте, дакле, жанровско одређење, које се убрзо по оснивању показало недовољним, те је употпуњено и квантитативним – приче којима се конкурише треба да буду до 3 куцане стране. Сам статус кратке приче у свести како стваралаца, тако и компетентних читалаца, непрецизан упркос неколиким покушајима водећих светских теоретичара књижевности да овај појам дефинишу и колико-толико омеђе, представља известан стални проблем у његовом спровођењу, намећући члановима жирија дубље залажење у проблематику жанрова и врста, праћење кратке приче на глобалном нивоу како би се, уз свест о историчности форми, благовремено уочавала сва померања и модификације којима ова наративна врста подлеже у делима значајних писаца и иноватора. На конкурс често стижу текстови који су више есеји него приче, односно приповетке и новеле, али и текстови који спадају у готово још нову област мини-приче. Из тога произилази неопходност самеравања формалних и естетских критеријума, да би се одредиле три приче које јесу кратке и које поседују висок степен књижевно-уметничке вредности. То је, даље, условило да овај конкурс и акције са њим у вези, стекне и известан едукативан карактер, да покреће на разматрање дистинктивних обележја кратке приче и уочавање репрезентативних модела.
Анимирати потенцијалне ствараоце и реципијенте да размисле о томе шта кратка прича јесте и шта би могла бити, циљ је темата из 17. броја Бележнице, који се овом проблематиком бави како из угла науке о књижевности, тако и из угла самих писаца, од којих су неки и сами с времена на време учествовали на конкурсу о коме је реч. Други едукативни моменат у покушају сензибилизације за проблематику кратке приче био је овогодишњи сајам књига, током кога су посетиоци могли предлагати или гласати за већ предложене кратке приче, а на основу чега ће, после ревидирања списка од стране компетентних библиотекара и израде библиографских и текстуалних коментара везаних за изабране приче, бити сачињена једна електронска публикација, антологија кратке приче. Она ће, постављена на сајт и везана за текст конкурса, бити и нека врста необавезног и необавезујућег репрезентативног корпуса текстова како за угледање, тако, пре, за модификовање и превазилажење, онима који би да се баве уметношћу кратке приче.

Драган Тешовић

Увод

Да би се схватили положај, фун кција, начин деловања и значај библиотеке Индок центра, која ради при Институту за рударство и ме талургију у Бору (познатији по ду гогодишњем називу као Институт за бакар, па ће у раду надаље бити коришћен тај назив), неопходно је разумети њен положај у оквиру ин дустријског гиганта какав је био Рударско-топионичарски басен Бор (у даљем тексту: РТБ Бор).
Рударење у Бору и околини за почиње од праисторијских времена и простор у борском окружењу спа да у најстарије рударске регионе Европе и света.
Модерно рударење у Бору почиње 1903. године откривањем великог рудног налазишта од стране инжењера Фрање Шистека. До 1945. г. рудник Бор је био у рукама иностраног капитала, а затим се национализује и прелази у државно – друштвено власништво. Циклични круг власничког питања завршиће се (можда) у току 2008. године.
Развојем РТБ-а Бор после Другог светског рата, приливом кадрова са стране, као и обуком домаћих кадрова, појавила се потреба за додатним информисањем и едукацијом, па је тако почела да пристиже и новија научна литература која се додавала већ постојећем, претежно француском фонду књига и часописа у појединим погонима РТБ- а. (Важно је напоменути да тај постојећи предратни фонд још увек егзистира и да је сачуван углавном залагањем бивших и садашњег управ- ника Индок центра).
Потом се, у потрази за бржим развојем, оснивају Факултет за рударство и металургију (данас Технички факултет) и Институт за бакар, као комплементарне институције које формирају будуће кадрове и организују њихов накнадни рад у развоју производње РТБ-а.
Институт за бакар Бор формиран је 1962. године. Од скромних почетака достигао је, кроз разне трансформације и промене – а одржавши се, без обзира на њих – до звања званичног државног института, који функционише самостално и тржишно.
Развој самога Института као, пре свега, научне и истраживачке установе подразумева сталну едукацију кадрова, како у Институту, тако и у свим огранцима РТБ-а. У почетку се та едукација кретала стихијски, али 1962. године се дошло на идеју да се формира централна јединица која би координирала материјале који су неопходни за будући развој. Тако је формирана централизована Басенска библиотека.
Прва идеја била је обједињавање литературе која је била расута по погонима, као и формирање фондова адекватних потребама самог Басена.
Формирање Индок центра обављено је крајем 1970. године и библиотека је интегрисана као његов саставни део.
Индок центар је имао периое ширења и опадања, који се могу пратити упоредо са успонима и падовима РТБ-а Бор. Тек од средине деведесетих (па и до данас), од како је тржишни принцип почео преузимати приоритет над елементарном науком, Институт за бакар Бор, а са њиме и Индок центар, покушава да преживи прво ратну, па онда и транзициону рокаду. Та времена одликују велике циљне и кадровске промене.
Али – то и није тема овог рада. Тема је, пре свега, објективни приказ оснивања, развоја, па и стагнације, до 2008. године, као и нека могућа виђења перспективе библиотечке делатности Индок центра Института за бакар у Бору.

Простор и опрема

Приликом формирања Индок центра, пре свега су се узимале у обзир потребе будућих корисника и постојећи просторни капацитети. Сам Институт за бакар стациониран је на улазу у Бор, а његова библиотека (одн. библиотека Индок центра) дислоцирана је на потпуно супротном делу града, тј. преко 3 километра даље.
Ова нелогичност, с обзиром на то да је водећи инжењерски кадар требало да буде запослен, по основној идеји, у Институту – има рационално објашњење.
У време оснивања и почетног развоја скоро сви стручни кадрови Института били су усмерени на РТБ и његове потребе. Највећи део њих одлазио је у погоне који су се налазили »на крају града«. Здрава памет је налагала да им се омогући, у време непостојања Интернета и са слабим локалним телефонским везама, што бржи приступ до жељених података. Најближе слободне просторије биле су у РББ-у (Рудници бакра Бор, касније РБН – Рудници бакра и неметала), па је ту Индок центар добио позамашну квадратуру (преко 500 квадратних метара), која је била лоцирана у две засебне зграде РББ-а на малој раздаљини.
У једном делу биле су смеште- не просторије руководећег кадра и преводилаца, а у другом, поново у две одвојене просторије на међуспрату и другом спрату РБН-а, библиотека. Било је, такође, и додатих мањих просторија, које су служиле као магацини, фотокопирница итд. У првом периоду то је, дакле, био један изузетно функционалан и наменски одређен простор који је складно функционисао без обзира на мало хаотичан распоред. Једини проблеми су се јављали у контакту са матичном фирмом, Институтом за бакар, али и они су релативно лако превазилажени док је Индок центар кадровски био ос- пособљен.
Врло је важно напоменути да су просторије саме библиотеке при формирању наменски биле опремљене тада најмодернијим и врло квалитетним канцеларијским намештајем, а полице за фондове су специјално одабране тако да се могу прилагођавати габаритима просторија (металне полице на склапање, са избором висине), што је било битно пошто су просторије библиотеке рађене пре Другог светског рата (преко три и по метра висине). Полице су приликом формирања, док још фонд није попунио ни 50% капацитета, биле фиксиране за зидове.
Такође, од почетка су били планирани и каталошки ормари, с тим што је касније, са развојем едукације библиотечких радника, докупљено још ормара за каталоге по наслову, аутору и УДК класификацији, који су уредно ажурирани до 2004. године за фондове књига, превода, извода из часописа занимљивих за рударство и металургију и сродне области… Први ормари су били намењени за картоне корисника, затим картоне задужених књига и трећи за такозване »дезидерате«, који су од првих радника схваћени као »каталог набављених књига« и као такви коришћени при претраживању.
Са напретком технике, крајем осамдесетих, Институт за бакар је улагао и у своје заводе и одељења, тако да је Индок центар био пове- зан са (у то време моћним) компјутерским центром у Институту и био је једна од првих провинцијских библиотека која је преко терминала могла да претражује сопствену базу података књига и одабраних чланака из часописа.
Индок центар је, такође, међу првима у Србији формирао сопствене базе података. Идеју је покренуо управник Индок центра Ђорђе Станковић (који је и данас на тој функцији), и међу првима који је у Србији користио базе података (везане за металски комплекс) и омогућавао сваком кориснику у Бору контакт са њима.
У време кризе, крајем двадесетог века, Индок центар изгубио је око 40% својих просторија на рачун РБН-а, али просторије са библиотечким фондовима остале су недирнуте. Крајем деведесетих, међутим, настао је проблем са смештајем фонда.
Општи фонд се, без обзира на кризно време, увећавао. Тенденција је била да се књиге, без обзира на евентуалну застарелост, не отписују. Фонд књига је почео интензивно (захваљујући акцији управника Ђорђа Станковића) да се допуњује поклонима – личним збиркама инжењера који су одлазили у пензију. Инвентарисане су све поклоњене књиге, без обзира на њихову сврховитост за библиотечки рад. При крају 2000. године књиге више нису могле стати у постојеће полице, већ су се почеле смештати и у ормаре у споредним просторијама. Пристизале су нове иностране књиге, истина – врло смањеним интензитетом. Тада се почело размишљати о премештању библиотеке у зграде Института за бакар, али није се могла наћи функционална просторија, чак и са планираним отписом застарелих и неактуелних књига.
Библиотека је и данас одвојена од матичне куће, користи се само по потреби (на захтев корисника) и нема сталног радника, већ се по захтеву упућује радник из Института за бакар ради претраживања фонда.

Фондови

При самом оснивању Индок центра формирана су два фонда у две одвојене просторије – фонд књига и фонд часописа. Они су остали до данашњег дана највећи и најбоље развијени фондови. Временом је, сходно потребама, фонд књига раз- врстан ради лакшег коришћења у три засебне физичке целине: збирка енциклопедија и речника, збирка стручних приручника и општа збирка (која је садржала све остале књиге). На тај начин је повећана ефикасност и брзина у пружању услуга и свакодневном раду.
По свом специјалном опредељењу Индок центар је усмерен углавном на студенте и инжењере који су пословно везани за области које интересују РТБ, па се време- ном појавила потреба за специјализованим информацијама. Тада су формиране још две збирке: Збирка стандарда (ЈУС, ГОСТ, ДИН, АСА, ИСО), које су радници Индок центра набављали, заводили у посебну инвентарску књигу, а фотокопије истих достављали наручиоцу. Пошто су често исти стандарди коришћени у разним погонима РТБ- а, овим се постигла велика уштеда при куповини. Збирка превода – корисници су одабирали чланке из часописа или поглавља књига, који су им били неопходни за даљи рад. Индок центар (односно њего- ви информатори) су текстове који су били од веће важности копирали и чували их за даљу интерну упот- ребу.
У даљем раду формирана је и Збирка извештаја са службених путовања (углавном интерног типа – из Института за бакар), затим Збирка докторских и магистарских дисертација (претежно са Техничког факултета у Бору, као и са Београдског универзитета, а које су битне за рударство и металургију), као и Збирка пројеката који су планирани или изведени у борској општини (превасходно индустријски пројекти). У срећнија времена (крајем осамдесетих), када се више новца одвајало за куповину библиотечког фонда, дошло се чак на идеју о формирању Збирке каталога књига издавача, но та идеја је убрзо напуштена, пре свега због недостатка простора.
Осим фондова књига и часописа, збирки стандарда и превода, које су озбиљније обрађене и сређене, остале збирке остале су углавном на идеји сакупљања на једном месту, са тенденцијом даљег развоја коју су прекинули ратови и транзиција.
Треба поменути и посебне фондове који чине самостална издања Института за бакар (понекад у сарадњи са организацијама сличног интереса):
– фонд монографских публикација Октобарска саветовања рудара и металурга (постоји и база података која је једна од првих у Србији);
– фонд монографских публикација Наша еколошка истина;
– фонд примарних публикација Института за бакар (серијске публикације са ауторским радо- вима сарадника Индок центра: Рударски радови, Иновације и развој, Годишњак Института за бакар у Бору, Бакар);
– фонд секундарних публикација (серијске публикације превода иностраних чланака интересан- тних за окружење РТБ-а: Прерађивачка металургија, Екстрактивна металургија, Припрема минералних сировина, Каблови и електротехнички материјали, Хемијска технологија, Билтен нових књига и превода, Каталог часописа, Геологија и рударство);
– фонд монографских публикација, издања Индок центра (стручне књиге и приручници у издању Института за бакар).
Стање фонда Индок центра на дан 01. 01. 2008. године је следеће (по инвентарским књигама):

Одељење књига

– Фонд књига: 22463
– Збирка стандарда: 2845
– Збирка превода: 3503
– Збирка извештаја са службених путовања: 264
– Збирка пројеката: 263

Одељење часописа

– укупан број наслова у фонду: 328
– укупан број јединица у фонду: преко 280000 (Напомена: наведени бројеви су оријентациони. Књиге су нестајале, а после пописа од 1984. године није вршен расход ни једне једине књиге. Према интерном попису, урађеном 2004. године, који је за циљ имао утврђивање реалног стања – реални фонд књига био је испод 12000.)

Кадар

Индок центар је од самих зачетака формиран као ОДЕЉЕЊЕ (за разлику од ЗАВОДА), односно као мања, али самостална јединица у оквиру Института за бакар. Може се рећи да је у почетку имао више социјалну него научну функцију. Наиме – први радници били су инвалиди рада који су морали, по сили закона, бити измештени са својих бивших радних места у оквиру погона РТБ-а.
То, наравно, није рађено стихијски, па су запослени и кадрови који су већ имали искуства у библиотечком раду (једна радница је положила стручни испит за књижничара, а још двоје радника је преузето из Народне библиотеке Бор). Врло брзо прва екипа се уходала у посао, организовала је основу на којој су се касније изградили велики фондови и збирке, формирала је прве каталоге. Сталним дотоком библиотечке грађе расла је и потреба за радни- цима. Индок центар је ширио своју делатност, па је запослио (када је то била реткост у Бору) раднике који су фотокопирали материјал интересантан за кориснике; књиге, часописи и пословна коресподенција су стизали у толикој количини да је у једном тренутку било потребе за чак двојицом курира. У најбољем тренутку (до почетка деведесетих година двадесетог века) било је 34 радника Индок центра у сталном радном односу.
Основна кадровска структура се (рачунајући целокупан Индок центар) сводила на следећи састав: 1. Руководилац (ВСС) 2. информатори за одређене области (ВСС – металургија, рударство, припрема минералних сировина, хемија и технологија) 3. преводиоци (ВСС) 4. библиотечки радници (ВШС и ССС – књижничари и радници на каталозима и базама података – до 2000. године укупно 10 радника) 5. помоћно особље (ССС и даље – курири, радници у фотокопирници, хигијенски радници итд.).
У Индок центру су, дакле, од његовог формирања до данас постојале следеће радне групе: Информатика, Документација, Библиотека, Преводилаштво, Издаваштво и Одржавање и Репротехника.
Без обзира на уске специјализације кадра, у Индок центру, због специфичности рада и корисника, области делатности су се често мешале. Већина информатора била је солидно упућена у библиотечки посао, а такође су и библиотечки радници кроз искуство упознавали поједине техничко-технолошке области. Колектив Индок центра је дуго времена функционисао као синхронизовани живи организам у тадашњем окружењу.

Библиотека Индок центра – начин пословања

Већ је напоменуто да је библиотека Индок центра смештена у три просторије на два нивоа зграде РБН-а. На нижем спрату у две просторије биле су смештене публикације и часописи, а на вишем – књиге, стандарди, преводи, докторске и магистарске дисертације итд. Свака целина је функционисала независно, свака је имала лично одговорне библиотечке раднике који су одговарали за своје фондове, а координацију над њима и помоћним радницима су вршили информатори у сарадњи са руководиоцем одељења.
Набавка литературе се спро- водила по следећим правилима: набављани су каталози књига из земље и иностранства (Сајам књига у Београду, интерне поруџбине од страних издавача, препоруке корисника библиотеке) и на основу њих, као и препорука корис- ника при крају календарске године формирали су се спискови литературе. Свако одељење (за часописе и књиге) правило је у сарадњи са информаторима своје листе. Комисија у Институту за бакар је прегледавала и кориговала те листе (најчешће због недостатка новца) и подносила их на одобрење директору Института. Библиотечки радници су најчешће слали одобрене спискове издавачима или овлашћеним увоз- ницима књига. Ређе, књиге су куповане директно од издавача (на сајмовима или приликом путовања у иностранство).
Када би наручени материјал пристигао, заводио би се по стандардној процедури (књиговодственој и библиотечкој) у Индок центру, а фактуре су слате књиговодству Института за бакар. Потом би се пристигла грађа обрадила у свим сег- ментима (за књиге каталошки листићи – по УДК, по наслову, по аутору, и картони за часописе) и улагала у полице.
У најбоља времена Индок центра специјализовани радник би преко компјутерског терминала унео сав новопридошли материјал у базу података која би, интерном мрежом, била доступна свим кориснуцима унутар Института за бакар.
За упућивање у нове садржаје библиотеке, поред препорука библиотечких радника, коришћене су секундарне публикације које су испоручиване релевантним стручним радницима (погонским инжењерима) и директорима делова РТБ-а за које су спискове правили информатори (свако за своју област). За кориснике одељења часописа (који се нису користили ван библиотеке, осим уз дозволу руководиоца одељења), постојала је група за репрографију, где се сваки поједини чланак могао копирати уз потпис корисника. Наплата копирања вршила се преко књиговодства РТБ- а и Института за бакар.

Корисници

У библиотеци Индок центра је одмах уведено интерно названо „двојно задужење“. Евиденција се водила по презимену корисника и за њу се отварао посебан картон у картотеци корисника. Картотека је сређена по абецедном реду. У карту књиге се уносио број корисника, тако да је библиотечки радник, пошто би у неком од каталога или у бази података нашао инвентарни број књиге – увек могао да утврди код кога је књига. Тај систем је успостављен 1970. године и сасвим сигурно није постојао дуго времена нигде у библиотекама Тимочке Крајине.
Корисници ове библиотеке били су, пре свега: руководећи кадар РТБ- а, инжењери који су везани за рудник, сарадници из целе СФРЈ, страни сарадници, студенти, радници РТБ-а. Принцип учлањења је био – „у оквиру РТБ-а“ и био је беспла- тан. Из картотеке се чланови нису никада брисали (само би се у слу- чају смрти или напуштања Бора то унело у картон, ради уштеде на опоменама). Зато број корисника треба посматрати као релативну категорију.

Тренутни број корисника

– Званични број корисника (по књижењу): 2534 (укупно од оснивања)

– Реални број корисника: око 200 (годишње, док је постојао библиотечки радник)

Тренутно стање библиотеке Индок центра: рекапитулација

Институт за бакар има законску обавезу да поседује библиотеку, иначе губи статус Института и научно – истраживачке установе. Али као и у многим областима у нашем законодавству, тако ни овде законодавац изгледа није строго дефинисао да иста та библиотека мора и да ради, и ако ради, да мора бити доступна свим потенцијалним корисницима.
Индок центар се кроз своје постојање све више удаљавао од својих примарних делатности, тако да су данас његове основне делатности у области информатике и едукационих курсева из страних језика и контроле квалитета. Односно – из области у којима се може зарадити новац.
Верујем да модерно доба то захтева од људи који одлучују, али се при том треба сетити да је РТБ Бор највише напредовао када је улагао у знање. Библиотеке овог типа никада не доносе неку опипљиву материјалну корист, али гледано на дуже стазе – доносе много већу зараду од тродневних семинара или двомесечних курсева. Фундаментална наука се и зове тако зато што представља темељ, основу на којој се гради. Истина – има ње и на Интернету, али је затрпана гомилом неважних, непотребних и нетачних информација. А уколико они који воде ово друштво мисле другачије, онда је следећи корак полако гашење школства. Може се учити и преко електронских медија у својој кући. Намеће се једно питање: зашто земље Запада до сада то нису учиниле, већ раде сасвим супротно?

Литература : 1. Питер Брофи, Библиотека у двадесет првом веку; Clio, Београд 2005. 2. Жељко Вучковић, Ка савременој библиотеци, Библиотека Матице српске, Нови Сад 1997. 3. Институт за бакар Бор: 20 година постојања и рада Института за бакар Бор, РО Институт за бакар, РО ШРИФ, Бор, 1982. 4. Слободан Љ. Јовановић, Пут књиге у борском крају, ЈП ШРИФ, Народна библиотека Бор, 1989. 5. Др Душан Сурла, Интернет за библиотекаре, Заједница библиотека универзитета у Србији, Београд, Природно- математички факултет, Институт за математику, Нови сад, 1998. 6. Бранко Б. Кнежевић, Специјално библиотекарство, Требник, Београд 2002. Коришћена је и: 1. Архива Института за бакар у Бору 2. Документација Индок центра Института за бакар у Бору

Мр Милица Кирћански, Градска библиотека у Новом Саду

У организацији Заједнице матичних библиотека Србије и Градске библиотеке Суботица, 2. и 3. јуна 2008. године одржан је, други по реду, стручно – научни скуп Библионет 2008: дани матичних библиотека Србије. На тему овогодишњег скупа, „Библиотечке услуге“, излагало је 20 библиотекара из Србије, као и гошћа из Бугарске, директор Народне библиотеке „Св. Ћирило и Методије“, проф. др Борјана Христова.
Скуп је обухватио четири темат- ски подељене радне сесије: представљени су токови савременог библиотекарства, хуманистички аспект библиотекарства и каталог по мери корисника, начини унапређивања библиотечких услуга и актуелна искуства јавних библиотека. На Библионету 2008. представљено је дело академика Александра Младеновића, и књига из савремене продукције у области библиотечко- информационе делатности – Утицај информације на друштво: испитивање њене природе, вредности и употребе Мајкла Хила. Од укупно 20 излагача, који су презентовали своје радове, њих 10 било је из националних библиотека (8 из Народне библиотеке Србије и 2 из Библиотеке Матице српске), 4 из Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ и 6 из јавних библиотека Србије (Библиотека града Београда, Градска библиотека у Новом Саду, Градска библиотека Суботица, Народна библиотека Пирот, Народна библиотека „Детко Петров“ из Димитровграда и Библиотека „Карло Бјелицки“ из Сомбора). Иако је оквирна тема „Библиотечке услуге“ значајна за рад библиотека сваког појединачног типа, она је побудила највише интересовања код библиотекара који раде у јавним библиотекама – због чега су се искључиво они и одазвали позиву да присуствују овом скупу. Разлог за то је одлучујући утицај који услуге имају на рад ових библиотека којима ус- пех пословања и повећање броја ко- рисника директно зависи од квалитета пружених услуга. Ако знамо да јавне библиотеке услужују различите категорије корисника и да су услуге комплексне, бројне и разнолике, трагање за новим решењима и моделима рада представља изналажење пута за даљи развој. У условима у којима наше библиотеке функционишу (и у односу на положај и статус који објективно заузимају у друштву), свако позитивно искуство и добри примери из праксе подстицајни су фактори који помажу да јавне библиотеке одговоре потребама нове генерације корисника, препознају своју улогу и пронађу адекватно место у информатичком друштву.
Излагања колега из националних библиотека била су информативна, првенствено за библиотекаре који раде у библиотекама које немају сталан приступ интернету и могућност редовног информисања на даљину. Библиотеке које ове услове имају, лако и брзо могу прикупити податке о Европској библиотеци, дигитализованим збиркама Народне библиотеке Србије, КоБ- СОН-у, серијским публикацијама у електронској форми итд. Радови на ову тему и већина докумената из области библиотекарства, који су у електронској форми, могу се преузети са сајта НБС, а већина је публикована у Гласнику Народне библиотеке Србије. Кључно питање је да ли су и у којој мери библиотекари у Србији информатички и информационо писмени и колико заиста користе предности нове технологије. Основни је задатак и последњи моменат да утврдимо ниво обучености и ширину компетенција наших стручних радника, пре свега оних који раде у најбројнијим библиотекама – јавним и школским. Да би услуге у библиотекама биле квалитетне, носиоци и промотери тих услуга морају бити способни да их креирају и реализују. Дакле, кадрови су један од пресудних чинилаца за успешан рад библиотека јер, уколико немамо стручан и способан кадар који ће омогућити максимално коришћење свих ресурса, и најбоље опремљене библиотеке постају магацини неискоришћене грађе. У раду Бојане Вукотић „Нове библиотечке услуге засноване на новим форматима серијских публикација“ наведени су подаци о коришћењу интернета у Србији: само 18,5% домаћинстава има интернет прикључак, и то модемску конекцију; активних корисника интернета међу појединцима у 2006. години било је свега 23,9%, од којих су најбројнији студенти (77%) и запослени (39%); најчешће место приступа је од куће, а у јавној библиотеци, интернет кафеима, пошти итд, само 5,6% становника приступа интернету. Свесни тога да у Србији постоји „дигитални јаз“, веће напоре морамо уложити за његово премошћавање, обезбеђивањем услова за коришћење интернета у што већем броју јавних и школских библиотека и ангажовањем обучених кадрова. Тиме ће доступност новим услугама и расположивим електронским ресурсима бити приступачнија, а библиотеке ће испунити захтеве нове генерације корисника и у пракси потврдити своју флексибилност.
Рад Светлане Јанчић подсетио је библиотекаре на овом скупу да су промене у библиотекарству неминовне, а прилагођавање библиотека перманентно – што потврђује тенденција за формирање каталога „по мери корисника“. Децидирана и уједначена правила каталогизације, која су прихваћена у међународним оквирима, постепено се модификују по дефинисаном моделу, што ће корисницима омогућити „брзо и ефикасно проналажење, идентификовање, одабирање и прибављање описаног ентитета у аутоматизованом окружењу“. Након излагања С. Јанчић о новој димензији каталога, неверица и збуњеност која је завладала међу библиотекарима потврдиле су да се промене, и даље, тешко и нерадо прихватају.
Поједини радови односили су се на услуге које су искључиво у домену рада националних, односно универзитетских библиотека (нпр. „Српска дијаспора као корисник библиотечких услуга“ Добриле Бегенишић и „Израда библиографија цитираности научних радова: једна специфична услуга Универзитетске библиотеке ‘Светозар Марковић’ у Београду“ групе аутора). О библиотечким услугама намењеним лицима са посебним потребама било је и до сада радова, углавном истих аутора. Нема дилеме да је формирање ових услуга доказ поштовања људских права и демократичности библиотека, али је основни проблем што већина библиотека (превасходно јавних) нема елементарне услове за улазак ове групе корисника у библиотечке објекте, а нема ни мобилних библиотека које би одлазиле до таквих корисника, чиме се анулирају и људска права и демократичност библиотека. У оваквим околностима, једини начин коришћења библиотечких услуга за особе са посебним потребама је коришћење електронских ресурса на даљину.
Општа примедба библиотека- ра који су испратили овогодишњи скуп била је да у садржини већине радова има доста понављања, тј. да су аутори, уз делимичне измене и прилагођавање теми, излагали већ објављене или презентоване радове (нпр. презентација филмског запи- са о Библиотеци „Карло Бјелицки“ из Сомбора виђена је неколико пута на различитим скуповима, а само десет дана након Библионета 2008, присутни на стручном скупу Културна и издавачка делатност матичних библиотека (скуп у органи- зацији Секције за матичне библио- теке БДС) у Сремској Митровици, могли су поново да одгледају исти филм – у контексту друге теме и у презентацији других колега.
Због чињенице да је грађа завичајних збирки у нашим библиотекама недовољно искоришћена, свака другачија пракса која демантује ову појаву вредна је пажње. Пример рада Завичајног одељења Градске библиотеке у Суботици на популаризацији ове грађе и ангажовање библиотекара на обликовању услуга показује да, уз адекватно промовисање, интересовање корисника за завичајне фондове треба да буде у порасту. Развој завичајних збирки у великој мери зависи од стручног библиотекара – специјалисте који сагледава значај завичајних фондова и има потпуни увид у садржину грађе. Уколико се спроведе и диги- тализација ове грађе, доступност и коришћење били би у потпуности омогућени, а сви примерци из фонда сачувани.
Због присутног ентузијазма и полета, излагање Елизабете Георгиев (Народна библиотека „Детко Петров“ из Димитровграда) било је сугестивно, са видним оптимиз- мом и приврженошћу професији. Представљање модела активног и успешног рада библиотеке у малој средини подстицај је за библиотекаре који раде у сличним условима. Опет се људски ресурси појављују као одлучујући у постизању резултата, а нови облици рада – као ефектан начин мотивације корисника (посебно деце) за коришћење библиотечких услуга.
Колеге из Библиотеке града Београда презентовале су „Библиотеку 2.0“ која се заснива на концепцији Web 2.0, што у суштини значи отварање према корисницима, увођење нових електронских услуга у два смера и интерактивност. Иако је презентација побудила интересовање, изазвала је и многе нејасноће: шта је у „Библиотеци 2.0“ толико ново и различито када већ постоје кориснички форуми путем којих корисници узимају активно учешће у формирању услуга библиотеке? Колико библиотекарство као стандардизована делатност, а библиотеке као носиоци поузданих информација, могу либерализовати делатност и омогућити већи утицај корисника? Коначно, шта је крајњи циљ креирања „Библиоте- ке 2.0“, какви и колики људски ресурси ће бити неопходни за функционисање оваквог Web-а? Увођење новина, атрактивности и различитих садржаја јесте задатак савремених јавних библиотека, јер их то лишава стереотипа и крутог традиционализма. Истовремено, библиотеке морају да се руководе стварним вредностима и да сачувају квалитет укупног рада. Дакле, треба да изналазимо и примењујемо савремене методе и садржаје, али промишљено, сврховито и не по сваку цену.
Заједница матичних библиотека представља „клуб директора“ – како рече управник Народне библиотеке Србије Сретен Угричић – са задатком да закључке са стручних скупова спроведу у пракси и да допринесу да се у раду примени све што ће утицати на развој библиотека. Задатак је одговоран, а није ни лак у условима у којима наше библиотеке функционишу.
Након Библионета 2008. може се рећи да су задаци директора библиотека и самих библиотекара првенствено да: препознају и дефинишу проблеме, да одреде приоритете и кораке за њихово решавање; да дефинишу стратегију и планове; да се фокусирају на кориснике; да људски ресурси постану водећа снага и да тимски рад и професионалност буду обележје пословања библиотека у Србији. На путу развоја, наше националне библиотеке могу пружити драгоцену помоћ, а подршку све библиотеке и библиотекари у БИС-у.

Mр Славица Јанковић, Земунска гимназија

Од постанка до данас

Библиотека Земунске гимназије зачела се моментом оснивања Земунске гимназије 1858. године. Библиотека се развијала као „Наставничка књижница” и „Ђачка књижница”. Обе књижнице су током Другог светског рата скоро уништене. Нестало је 117 свеза- ка Летописа Матице српске (1826– 1884), као и 12 свезака дела издања Хиљаду и једна ноћ у руском преводу Алексија Филатјепа из 1771. године. Од библиотеке која је пред Други светски рат имала око четири хиљаде књига сачувано је само 739. Већина од њих је ушла у фонд ученичке библиотеке, а један део је пребачен у професорску библиотеку, где је већи број књига био застарео и неупотребљив. Обнова библиотеке је почела 1946. године. Фонд за набавку књига, Градски народни одбор и Просветни одсек су набавили укупно 1590 књига за ученичку библиотеку. Књиге су унете у картотеку и подељене у четири групе: наша књижевнст, страна књижевност, научна књига и дечија књига. Поред „ученичке књижнице” постојала је „наставничка књижница”, „разредна/одељенска књижница” (под руководством професора српскохрватског језика сва одељења су имала своје бибилиотеке настале од поклона и месечних прилога ученика – књиге научног и забавног карактера које су користили ученици одељења) и „уџбеничка књижница” (књиге за сиромашне). Година је обележена и постојањем читалачких група, у којим је учествовало три четвртине ученика, подељених у 68 група. У околностима експерименталног рада који је инсистирао на свестраном образовању и васпитању ученика, које подразмева упознавање ученика са савременим стваралаштвом и праксом, али и њихову припрему за самостално изучавање и коришћење литературе (1951–1958), библиотека је по- ново стављена у средиште образовног и васпитног рада. Број књига у библиотеци је удвостручен, а поред библиотеке постојала је и читаоница којом су руководили ученици. У читаоници се налазило око двеста књига из историје књижевности, књижевне критике и помоћне литературе, које су ученици користили у простору читаонице.
Школске 1958/59. спајањем две гимназије, све библиотеке су уједињене у централну школску библиотеку, а књижни фонд сређен по интернационалном децималном систему и приказан у картотеци уређеној према именима писаца. Белетристику и књиге потребне за наставу из свих предмета (укупно 9414 инвентаром обрађених књига) користили су ученици и наставници. Наставници су узимали књиге потребне за рад у кабинетима на задужење до краја школске године. Исте године почела је и израда Правилника о коришћењу библиотеке. Правилник о организацији и раду библиотеке Прве земунске гимназије је усвојен на Савету Прве земунске гиманзије 1977. године. Библиотека је сврстана у ред библиотека затворенеог типа која служи за потребе ученика и наставника. Као место информативне, васпитнообразовне и културне делатности школе, она треба да прикупља, обрађује и даје на коришћење различити библиотечки материјал како би помогла извршавању задатака школе и унапређењу наставе. „Циљ делатности библиотеке у школи је организован, програмиран наставни рад као основ васпитно-образовног процеса и трансформације ученика у субјект образовног рада.(…) У вршењу своје делатности школска библиотека сарађује са народним библиотекама, друштвено-политичким организацијама, месном заједницом и ђачким родитељима.” Правилником је дефинисана орга- низација и начин рада библиотеке, услови и начин коришћења библиотечког материјала, послови библиотекара и управљање библиотеком. Поред библиотеке постојао је и простор за читаоницу намењен слободном времену и ваннаставним активностима ученика. Читаоница је 60. година прерасла у Ђачки клуб – читаоницу где су ученици читали литературу и дневну штампу, гледали телевизију, играли шах и слично. Када је 1960. године фонд Економске школе постао део библиотеке, њени корисници постају и ученици и професори Економске школе. Број корисника је до 1964. године увећан три пута (фонд од 3093 књи- ге користило 80% ученика), а поред основне делатности прикупљања, каталогизације књига и рада са читаоцима, библиотека почиње и са посебним активностима. Основана је литерарна дружина која је на редовним недељним састанцима читала радове својих чланова, одлазила у библиотеку „Јован Поповић” на књижевне вечери где је говорила стихове гостујућих писаца, а по први пут и сама организовала дружење са писцима (школска 1968/69. бележи три књижевне вечери младих песника и такмичење рецитатора). Рад библиотеке је обухватао и бригу око смештаја књига, развој читаонице, стручну библиотекарску помоћ, рад са матурантима у изради радова и стварању библиографских јединица. Своје активности библиотека је прилагођавала потребама школских планова и програма и ин- тересовањима читалаца. У фонду је велики број стручних књига из математике, хемије, физике, филозофије, историје, социологије, као и књига на енглеском, руском, француском и немачком језику.
Компјутерски програм за рад у библиотеци почео је да се примењује 1989. године. Програм под називом „Библиотека” је први електронски каталог књига у библиотеци. Све књиге су описане у библиотекама под називом: Јужнословенске књижевности, Општа књижевност, Предметна библиотека, Антологије и критике, Спомен библиотека Јованке Алексић, Легат Гавриловић, Остали легати (Цинцовић, Газивода, Боројевић), Библиотека на страним језицима, Завичајна библиотека Земуна, Антикварна библиотека. У оквиру антикварне библиотеке 90 књига је штампано до 1868. године и оне су данас споменици културе.
Данас библиотека броји око 30000 књига. Све књиге су евидентиране у електронском каталогу где су претходно формираним библиотекама додате још две библиотеке: Цезар и Градишка. Поред читаонице у којој се одржавају тематски разнолика окупљања из различитих области људског стваралаштва, постоји и електронска читаоница, где ученици имају целодневни пристутп Интернету, израђују семинарске, матурске радове, прикупљају материјал за потребе рада у секцијама. Сусрети ученика и наставника са писцима и истакнутим појединцима из спорта, науке и друштва, део су редовних ак- тивности. У читаоници се одржавају састанци секције грчког језика, ученици могу прочитати периодику, одиграти партију шаха, одслушати занимљиву песму, одштампати радове, учити и сл. Не ретко у библиотеци се реализују програми додатног образовања ученика или профсионално усавршавања наставника. У библиотеци делује библиотечка секција и организују се посете позоришним представама. Библиотека је школске 2007/08. окупила ученике у клуб под називом „Мета знања”, чији је циљ промоција културних, научних и демократских тековина нашег друштва. Радови ученика су објављени на интернет презентацији школе под истим називом.

Развој библиотечког фонда

Прве фондове књига Земунска библиотека је стварала кроз учитељску библиотеку, да би у годинама развоја своје фондове наставила да богати као учитељска и ученичка библиотека. Редовна новчана средства за набавку књига датирају од 1933. године, када су Наредбом Земаљске владе – Одељења за богоштовље и наставу бр. 13070 одређена новчана средства за издржавње и попуњавање кабинета и „наставничких књижница”. Библиотека и географски кабинет су добили највећа новчана средства. Редовне новчане приходе библиотеке чинио је и допринос за Ђачку књижницу који су ученици плаћали при упису. Осим редовним, библиотека је фондове богатила и поклонима грађана, професора, ученика.Сваке године школски извештаји показују списак дарованих књига, од практичних (Прва помоћ када тко настрада, А.Ломбајер) до Његоша (Лажни цар Шћепан Мали). Дародавци су били и установе: Академија из Беча, Југословенска академија из Загреба, Српско учено друштво из Београда и сл. Прве књиге библиотеци су даровали Земунци. Од дарованих књига настала, библиотека Земунске гимназије и данас има изузетно велики број књига – легата. Најзначајнији је поклон породице Алексић која је у спомен ћерки Јованки, ученици ове школе библиотеци посветила 3000 књига. Значајни дародавци су: породица Гавриловић из Земуна, која је поклонила библиотеци Земунске гимназије 620 књига; Стеван Чурчић–Цезар, професор историје Земунске гимназије који је фонд обогатио са 1000 историјских наслова; породица Момира Боројевића; наследници књижевнице Наде Маринковић који су део њене библиотеке уткали у историју библиотеке Земунске гимназије.
Фондови су покривали хуманистичке науке, „земљописно-повесничке”, „природописне”, „физикалне”, хемијске збирке, збирке за „геометријско и просторуко рисање”. На почетку су куповане књиге на нашем и немачком језику (постојало је и посебно одељење за немачка дела), а од школске1882/83. године увођењем народног језика у земунску Реалку (до тада је хрватски језик био један од предмета) чему је претходило штампање уџбеника на хрватском језику, преовлађују књиге на нашем језику. У библиотеци је од настанка присутна и периодика (стручна, педагошка и књижевна). Године 1899. библиотека је имала дванаест часописа, од којих је седам на страним језицима, а 1933. године петнаест часописа, од којих је шест на страним језицима. Библиотека препознаје две групе корисни- ка: ученике и професоре, фондове развија у складу са њиховим потре- бама, уочавајући читалачка интересовања, број корисника и прочитаних књига по кориснику. Годишњи извештаји бележе принављање књига у библиотеци. По тим списковима се види каква су била интересовања наставника и ученика. Године 1882/83. доминирају француски слободни мислиоци 18. века (Русо, Дидро, Волтер), a oд 1884. године велика пажња поклањала се егзактним наукама. Годишњице песника су биле повод за куповање књига и књижевних критика.
У Првом светском рату оштећена збирка је приновљена целокупним делима готово свих српских писаца. У раздобљу између два рата ученици највише читају домаће и руске писце, а међу најчитанијим књигама тридесетих година су: Ана Карењина, Приповетке Лазе Лазаревића, Чича Томина колиба, Краљевић и просјак. Најбројнији корисници библиотеке су ученици првог и другог разреда. Број читалаца се повећавао са повећањем фондова.
Након Другог светског рата библиотека почиње нови развој. Темеље њене обнове чиниле су сачуване књига (библиотека је након рата успела да сакупи 739 књига). Своје фондове је наставила да гради и богати у складу са развојем и променама у образовању и васпитању ученика. Прва средства за набавку књига стигла су 1954. године, када су купљене књиге предвиђене наставним планом и програмом у по 10 до 20 примерака. У складу са захтевима наставног програма ученици све више читају домаћу књижевност. Формиране су збирке из друштвених и природних наука (за историју, историју уметности и филозофију набављено је 665 књига, географију 86, физику и хемију 11). Ове књиге су ученици користили за израду семинарских радова. Већ 1958. године, након спајања ученичке са библиотеком Друге земунске гимназије фонд је имао 5594 књига, од којх 4204 из домаће и 1390 из стране књижевности. За потребе наставе музике почиње набавка музичког материјала који су ученици слушали преко магнетофона. Школске 1964/65. библиотека је располагала са 13093 књиге, које је користило 80% ученика.

У Правилнику о организацији и раду Прве земунске гимназије наведено је да се библиотечки фонд састоји из: обавезне школске лектире, научно-популарне литературе и других књига за све наставне предмете, стручно-педагошке литературе и разних приручника за наставно особље, опште приручне литературе, белетристике, периодике и омладинских часописа и листова. Као посебне целине, у простору библиотеке чувају се легати: библиотека Јованке Алексић, библиотека Милорада Цинцовића, библиотека Дејана Газиводе и библиотека Десанке Вујатовић.
У јубиларној 120. години постојања библиотека са читаоницом је располагала са преко двадесет четири хиљаде наслова. Данас су књиге смештене у простору библиотеке и читаонице. Укупно 26349 књига уписано је у електронски каталог који је уређен по библиотекама: Антикварна библиотека – 749, Цезар – 765, Критике и антологије – 1735, Легат 1 Гавриловић – 618, Легати – Газивода, Цинцовић, Боројевић – 212, Литература на страним језицима – 1245, Општа књижевност – 4775, Јужнословенска књижевност – 6907, Поклон Боројевић – 238, Предметна библиотека – 5706, Спомен библиотека Јованке Алексић – 2913, Земун – 316, Градишка – 170. На електронском картону књиге постоје следећи подаци: инвентарни број, назив књиге, назив аутора, сигнатура и место. Библиотека није претплаћена на часописе, али су они нередовно присутни у читаоници захваљујући поклонима појединца.

Ђачко читалиште

Значајану прекретницу у развоју библиотека је остварила оснивањем Ђачког читалишта 1911. године. Читалиште је окупило младе талентоване људе који су вођени знањем својих професора и потребама средине покретали часописе, организовали јавне трибине и јавне часове. Читаоница је деловала на темељима јасно дефинисане мисије – да омогући младима да се што интензивније позабаве лепом књигом и корисним часописима, али и да им да прилику да се самостално потврде кроз научна предавања и дискусије на задате теме. Оснивањем, Ђачка читаоница постаје културни центар Земуна. Извештаји бележе велико интересовање за најновије појаве у лепој књижевности, заинтересованост за књиге моралне садржине, појаву часописа Трезвеност, који се залагао за борбу против алкохолиз- ма, за ученичке дебате, предавања из различитих области науке.
После рата, 1919. читаоница се претворила у Средњошколски просветни клуб, са четири секције: културно-просветном, шаховском, ес перанто и филателистичком секцијом. Клуб је имао сопствени простор у коме су секције радиле по временском распореду. Најактивнија је била културноросветна секција, која је 1924/25. и 1925/26, издавала свој лист Бранково коло где су штампани најбољи ђачки радови. Литерарни састаници, као ваннаставна активност, одржавани су недељом, када су и књиге узимане и враћане из библиотеке. Клуб је 1929. године, у знак сећања на Бранка Радичевића, променио име у Југословенски средњошколски просветни клуб „Бранко Радичевић”. У време Другог светског рата клуб је деловао кроз Литерарну секцију одржавањем литерарних састанака са ангажованим темама. У послератном периоду, сада Културно-уметничко друштво „Бранко Радичевић”, развијало се у складу са потребама естетског образовања и васпитања. У оквиру друштва раде: литерарна, драмска, рецитаторска, хорска, музичка, фолклорна, сликарска, вајарска и ритмичка секција. Да би естетско васпитање било потпуно, школа организује одласке у позоришта, музеје, изложбе, концерте и биоскопе.
Клуб има сопствену „књижницу” која ради по Правилнику књижнице ђачке дружине „Бранко Радичевић” Државне мушке реалне гимназије у Земуну који је ступио на оснагу 3. априла 1939. године. Библиотека је одређена као својина дружине и њоме су се могли користити само чланови дружине.

Школски биоскоп „Просвета”

Први школски бисокоп је отворен 1926. године. Биоскоп као ново педагошко средство, како су га видели професори тада Државне мушке реалне гимназије, зачетак је медијатеке, неопходног дела школске библиотеке. Сваке суботе ученици основних и средње школе гледали су филмове научне и васпитне садржине. До 1929. године биоскоп је сакупио колекцију историјских фи мова. Фонд од 34 филма, користио се за редовна предавања и „изваншколско време”. Професори су истицали потребу за филмовима из свих области науке (филм као очигледна настава). Тежња да школски биоскоп буде подршка наставним и васпитним циљевима школе није се могла остварити како због недо- статка филмова намењених школским програмима, тако и због ограничених финансијских средстава. Појава тон-филмова наговестила је и крај школског биоскопа. Школске 1932/33. године набављена је апаратура за тон филмове. Приход од биоскопских представа био је намењен подизању школског купалишта и набавци чамца. Након тога школски биоскоп се више не помиње у годишњим извештајима школе.

Књижевно-реторичка трибина: Др Милош Ђурић/ Рашко Димитријевић

Од 1995. године, када је Књижевнореторичк трибина „Др Милош Ђурић/Рашко Димитријевић” почела да ради, библиотека Земунске гимназије поново је постала носилац књижевних манифестација општине и града. На трибини су гостовали бројни великани књижевне речи, професори универзитета, књижевни критичари, угледни научници, ученици – ствараоци… Читаоница Земунске гимназије угостила је Мому Капора, Раду Ђуричин, Зорана Јовановића, Владимира Арсенијевића, Драгослава Михаиловића, Олгу Савић, Танасија Узуновића, Давида Албахарија, Милку Стојановић, Живана Сармандића, др Стевана Радовановића, Михаила Пантића, проф. др Душана Иванића, др Ђуру Шушњића, проф. др Радована Поповића, проф. др Мила Ломпара, Гојка Шантића, Милоја Данојчића, Стевана Раичковића, Александра Јовановића, Милана Цветковића, Александра Баљака, Витомира Теофиловића, Горана Гаћешу, Његову Светост патријарха српског господина Павла, проф. др Радована Биговића, Загорку Пиварски, Ненада Грујучића, Татјану Бељаков, Рајка Петрова Нога, Исидору Бјелицу, Милана Ст. Протића, Душана Ковачевића, Новака Симића, Светлану Велмар-Јанковић, Љиљану Хабјановић-Ђуровић, Бранку Гајић, Мирјану Митровић, Милутина Милошевића, Зденку Чебашек-Травник, др Зорицу Мршевић, Тању Ивановић, Драгана Димитријевића, Горана Петровића, проф. др Александра Јеркова…

Хесус Монкада

Четвороугаони стубови и преградни зидови срушили су се с праском; заглушујућа бука у којој су се мешали шкрипа јелових и носећих греда, рушење степеништа, подова, танких зидова и типли, лом стакала и цигала, црепова и мозаика одјекнула је Стрмином потковице док се место урушавало. Одмах се облак прашине, први од оних који су пратили дугу агонију што је управо почињала, уздигао над градом, да би се лагано распршио у прозрачном ваздуху пролећног јутра.
Неколико година доцније, кад је катастрофа започета тог дана 1970. године била далеко сећање, време покровљено паучином магле, једна анонимна хроника објединила је мноштво запањујућих сведочанстава. Прво од њих с хронолошке тачке гледишта, иако не и најпатетичније, говорило је о заустављању сата на звонику не само дан пред догађај, сред олујног смркавања што је бојило небо у ружичасто-тамноцрвену и мртвачки злаћану и прекривало га црном маглуштином; судећи по хроничару, та штета била је јасна најава оног што ће се сутрадан неизбежно догодити – проглашење неумољивог краја старог времена. Под утиском другог сведочанства, тескоба је при опису ноћи у коју је ступила неизвесност смркавања постајала грозничава: хроника је говорила о густој тишини пустих улица, што је одражавала мук мештана који су се молили да не сване. Међутим, од свих сећања највише је чудило оно које је говорило о злокобном праску у једанаест ујутро следећег дана на Стрмини потковице: судећи по хроници, становништво је било обезглављено почетком катастрофе. Без сумње, сведочења су деловала импресивно. Но то није било њихово једино заједничко својство; постојало је још једно такво, можда безначајно, али је прилично разјашњавало оно што се десило тог злосрећног дана: сва су, без изузетка, била и апсолутно нетачна.
За почетак, Онорат од Рума, један од двојице месних апотекара, који је догађаје о којима причамо надживео толико да је могао дочекати објављивање хронике, иронично је објашњавао да општински сат на звонику цркве није стао 11. априла 1970. Справа старија од друмова и доста оронула често није радила, те никог не би чудило да се њене казаљке не мичу; али тог дана сат је откуцавао и, пошто смо већ склони прецизности, једино би могло да му се замери што је журио седам–осам минута у односу на званично време. По мишљењу апотекара, тиме су сасвим слабили наговештаји сутрашњег догађаја какви су приписани часовнику, а свака спекулација постала је једнако могућа.
У причу се није баш уклапало ни олујно смркавање. Нико није спорио да би се они, е да је текло према садржају хронике, испоставило као пригодна сценографија за увод у драму. Али, нажалост, било је то досадно смркавање, какво се чак није могло поредити ни са свагдашњим сутонима, а камоли с оним чудесним каква апотекар није ни помињао; сумрак се с ветром мренасто вукао долином Ебра узводно: његов жар механички је осветлио гатове где су полако трунула стара месна пловила, затим се просуо реком узводно и, као и сваке вечери, претворио у таму прожету модрикастим одсјајима, и ту више нема шта да се дода.
Ноћ се показала ништавном, готово као смркавање: и једно и друго било је црно, обично. Ако бисмо занемарили увек помало узнемирујућу тмину, није било ничег што би ноћ чинило чудно напетом, ничег интензивнијег у односу на ону каква је у вароши већ одавно редовно трпљена и убризгавана у њену свакодневицу. Од мировног судије, бесповратно разочараног у увеле чари сопствене жене, што се спорим, снажним и дубоким покретима бавио рођаком секретара општине, која се стењући као у хропцу, топила на судијином столу тарући се боковима о матичну књигу умрлих, па до ноћног стражара, цео комшилук провео је обичну ноћ. Можда је једини изузетак био Паскал де Серафи: испружен у брачном кревету, сред исцрпљујућег брујања саучешћа, варио је смрт која га беше изненадила после подне, док је читао дневни лист у берберни- ци. Дакле, ништа необично – градић је располагао световним ритуалима којима је ублажавано и присуство смрти – није узбуркало сате и док је зора грлила Ебар и несталним одблесцима палила цаклину капе, челичну куглицу пендрека и позлаћену дугмад униформе ноћног портира који се успињао Улицом вештица да би легао на починак, град је спокојно спавао.
Прва румен зоре верала се зидом, том границом Ебра и бродова усидрених у ћутљивим гатовима, и лагано се лепила уз грубу грађу кућа, заштићена низбрдицом планинског венца којим је доминирао замак. Дневној светлости никад није било лако да продре у лавиринт улица и уличица. Готово читав век становништво је живело између рудника лигнита и угљени прах га је прекрио попут друге коже; зграде, међу којима је оних белих било мало, људи, чак и реке, увек избраздане црним пловилима, мрких утроба од угља потонулог у бродоломима, деловали су као да имају ту исту патину. Као и сваког јутра, светлост је на крају, док су њена прва црвенила бледела, потиснула мрак; у исто време, стара, немоћна, присна и вишеструко проклета силуета је изашла, жута и црна, из ноћи.
Улице је захватала живахна но краткотрајна врева. Како год, супротно драматичним сведочанствима из хронике, догађај у једанаест ујутро прошао је готово незапажено. Ништа у месту није, ни за тренутак, било обустављено, срца нису престала да куцају; улицама и трговима није се попут посмртне поворке ширила бука, нити је одјекнула као најава катастрофе долином Ебра и обалом Сегра, ћутљивим гатовима или мртвим рудницима. Градић тако свикао на звук бушилице из рудника готово да није ни приметио краткотрајан тресак.
Житељи су се тврдоглаво обмањивали претварајући 12. април 1970. у кључни датум своје колективне драме, а слично су грешили и осећајући се кривим што нису присуствовали догађају. Рушење куће број 20 на Стрмини потковице, којом је започето рушење це- лог града – бирократски усуд је прстом упро у то место, иако је могао у ма које од оних што су већ била празна – није значило више од почетка последњег чина врло дуго одлаганог кошмара. Кад су машине затегле челичну ужад привезану за четвороутаоне стубове и здање пало овијено облаком прашине, било је више од тринаест година откако је уништавање града било почело.
(из књиге: Срушени град, Хесус Монкада, превод са каталонског: Игор Маројевић, Лагуна, Београд 2007)

Тамара Бутиган-Вучај

Пројекат дигиталне библиотеке у Народној библиотеци Србије отпочиње 2002. године. Тада смо Дигиталну НБС видели као потпуно паралелну виртуелну институцију физичкој библиотеци, али „имуну на шумове и ометања, имуну на ентропију“. Био је то одговор Народне библиотеке Србије на „свепрожимајући малигни процес социјалне и културне ентропије“² у друштву у Србији, деведесетих година прошлог века. Већ 2003. године, коренито се мења стратегија развоја НБС у правцу укључивања у светске информационе токове, постизања равноправнијег положаја међу националним библиотекама света и посебно у правцу трансформације Библиотеке од запуштеног музеја књиге у информациони ресурс развоја читавог српског друштва. Дугорочна стратегија развоја Библиотеке базира се на визији изградње Народне библиотеке Србије 2 која подразумева потпуно нове стандарде рада:
– подизање постојећих класичних функција Библиотеке на виши ниво,
– увођење нових функција у складу са потребама које налажу информационо и демократско грађанско друштво.
У оквиру Народне библиотеке Србије 2, први пут је у стратегију уврштена изградња Дигиталне НБС, дигиталне библиотеке која подразумева не само дигиталне збирке, већ и остале дигиталне ресурсе: е-књиге, DVD и CD издања, ОPAC каталоге, библиографије.
Након више од пет година рада на дигитализацији, који пре свега карактеришемо као пионирски и ентузијастички, имамо Одељење за развој Дигиталне НБС, прво и једино такве врсте у Србији, дигиталну библиотеку са преко 60 дигиталних збирки и преко пола милиона дигиталних докумената (www.digital.nbs. bg.ac.yu), више пројеката у којима учествујемо са својим дигиталним збиркама и последње, али не најмање важно: отвореност и планове за даље ширење и развој.

Почеци дигитализације и конципирање збирки

Самом процесу дигитализације претходило је суочавање са овим новим правцем развоја библиотеке, кроз разне видове едукације и прикупљање информација. Потребно је било прихватити дигитализацију и дигиталне документе као саставни део библиотечког пословања. Првобитна идеја о дигиталној библиотеци прилагођена је реалним могућностима и потребама Библиотеке. Пројекат дигитализације у Народној библиотеци Србије први је у Србији предвидео систематску дигитализацију грађе. На располагању су били само модели дигиталних библиотека других националних библиотека, у то време две највеће: Француске националне библиотеке (www.gallica.fr) и Конгресне библиотеке у Вашингтону (www. memory.loc.gov ). Онлајн доступни документи који су пратили ове велике пројекте дигитализације давали су добре смернице али не и најважније: хардверску и софтверску подршку и стручњаке са искуством. Иницијатива Националног центра за дигитализацију (НЦД) је тек била покренута, сви су доста очекивали од ове иницијативе, а нарочито у погледу стандарда, у домену техничких препорука, метаподатака и начина архивирања грађе.
У почетку се размишљало о го- товим бесплатним софтверским пакетима за организацију дигиталних докумената. Производ таквог размишљања је тестирање бесплатног новозеландског софтвера за дигиталне библиотеке Greenstone, баш у сарадњи са НЦД-ом, односно Математичким институтом САНУ. Током 2003. Године, у Greenstone је запаковано неколико јединица дигиталне грађе: једна е-књига, један број часописа Зенит и једно писмо из збирке млађих рукописа из посебних фондова НБС. Резултати нису били рђави, али смо увидели да ово решење не одговара нашим потребама, јер је Greenstone у то време углавном подржавао текстуалне дигиталне формате, а ми смо међу приоритетима за дигитализацију имали углавном грађу која је захтевала сликовне формате (рукописне књиге, највреднија грађа посебних фондова и стара Периодика и посебни фондови).
Стратегија дигитализације у НБС је документ усвојен 2003. године, њиме су дефинисани приоритети дигитализације у Библиотеци и основни предуслови за оснивање новог одељења за дигитализацију, као и концепција дигиталних збирки са акцентом на отвореност за допуњавање садржаја.
Критеријуми за одређивање приоритета дигитализације базирани су на препорукама IFLA-е и UNESCO-а: највреднија грађа у нашим фондовима, физички угрожена грађа, најтраженија грађа, уз поштовање ауторских и других права. Тако је апсолутни приоритет у дигитализацији припао збирци ћирилских рукописа, као најдрагоценијој и најстаријој збирци. Сама Народна библиотека поседује релативно малу збирку од 300 рукописних књига (за време бомбардовања Београда, 6. априла1941, комплетна збирка рукописних књига је изгорела), али јој је поверено на чување још неколико стотина рукописних књига из српских манастира. Сви су ови рукописи дигитализовани и упаковани заједно са описима на компакт дискове и тако доступни корисницима у посебној, археографској читаоници НБС. Најстарији рукописни споменик српске културе из 12. века, Мирослављево јеванђеље, које се чува у Народном музеју у Београду, такође је дигитализовано у Народној библиотеци Србије. Оно се налази на UNESCO- вој листи светске баштине: Памћење света, а номинацију је спровела Народна библиотека Србије у сарадњи са стручњацима из Народног музеја и Института за књижевност САНУ. Библиотека ће настави- ти да дигитализује српске рукопис- не споменике са идејом да једнога дана омогући што потпунији увид у овај део националне баштине. До сада су у дигиталну збирку ћирилских рукописа уврштене и дигиталне копије неких рукописа који су у приватном власништву, као Никољско јеванђеље из приватне библиотеке сер Честера Битија из Даблина, Ирска. У овој збирци је и дигитална збирка Копитарових словенских рукописа, коју је НБС добила на поклон од словеначке националне и универзитетске библиотеке из Љубљане. Приоритет број два за дигитализацију представљале су дневне новине, у првом реду Политика, чији су бројеви са почетка 20. века били у јако лошем стању, а веома тражени од стране корисника. И док је дигитализација рукописних књига обављана директно са оригинала, код новина се кренуло са скенирањем микрофилмова. Период од 1904. до 2000. године је готово комплетно скениран, део ове дигиталне збирке је онлајн доступан, и то онај за период: 1904-1941. У пројекту дигитализације Политике, од првог дана сарађујемо са издавачком кућом Политика. У плану је и дигитализација дневних новина Правда и Време, које су излазиле у периоду пре Другог светског рата. Међу приоритетима за дигитализацију нашла се и највреднија грађа наших посебних фондова, сврстана у шест дигиталних збирки које се непрекидно допуњавају. Збирка грамофонских плоча на 78 обртаја, која броји више од 1.000 јединица, једина је збирка коју смо дигитализовали изван библиотеке, у сарадњи са комерцијалним студијима за дигитализацију. Ова дигитална збирка је уједно и једина несликовна збирка у Дигиталној НБС.
Предуслови за оснивање посебног одељења за дигитализацију, тада Дигиталног центра НБС, подразумевали су одређену опрему за дигитализацију: скенере, микрофилмске камере и скенере за микрофилм као и сервере и системе за чување дигиталних копија, затим софтвер за обраду дигиталних слика, оптичко препознавање карактера (OCR), израду презентација, као и стратешки тим од најмање четворо људи који би бринули о свим аспектима процеса дигитализације: од приоритета и одабира грађе за дигитализацију, преко метаподатака, физичког скенирања грађе до националне и међународне сарадње на овом пољу. Данашње Одељење за развој Дигиталне НБС постоји од 2005. године, а броји осморо запослених и просечно два војника на цивилном служењу војног рока. Војници на цивилном служењу су доста помогли и помажу у процесу физичког скенирања грађе, од 2003. године, откада постоји сарадња Народне библиотеке са Војском Југославије (касније Србије и Црне Горе, и коначно Србије).
Када је реч о конципирању ди- гиталних збирки, постоје две целине у дигиталној библиотеци НБС које одступају од основне дефиниције дигиталних збирки, то су: Каталози и библиографије и Разно. У првој су резултати једне од првих акција дигитализације у НБС: скенирања 14 томова Каталога књига на језицима југословенских народа: 1868-1972, у првом реду за потребе пројекта ретроспективне конверзије. Поред овог извора, збирка садржи и текућу онлајн библиографију Србије, као и ретроспективну српску библиографију. Међу изворима груписаним у рубрици Разно налазе се дигиталне целине наста- ле за потребе културних програма НБС или посебних пројеката. Ови извори намењени су најширој јавности, једна од збирки пружа увид у свих тринаест српских устава, од 1835. до 2007. године. Путем дигитализације докумената из политичке историје Србије, Народна библиотека настоји да побољша цивилну културу грађана Србије.
Масовна дигитализација почела је у Библиотеци крајем 2004. године, када је Библиотека набавила први професионални скенер BookEye, немачког произвођача Imageware. Куповина ове вредне опреме била је захтевна, али не само у финансијском смислу: куповина првог професионалног скенера у земљи била је такође пионирски подухват. И тада, код куповине, а и данас, код сервисирања, драгоцена нам је сарадња са хрватском фирмом Еко Монитор, која има представништво у Београду.
Дигитална НБС гради се на при- нципима отвореног приступа знању и информацијама за све, чинећи онлајн доступним дигитализоване фондове националне библиотеке.

Српска дечја дигитална библиотека

Први прави пројекат дигита- лизације и један од првих пројеката у НБС уопште била је Српска дечја дигитална библиотека. До њене реализације дошло је након низа случајних околности, али уз велику позитивну енергију и ентузијазам у самој Библиотеци. Наиме, Народна библиотека Србије се укључила у пројекат Међународне дечје дигиталне библиотеке (ICDL – International Children’s Digital library, www.icdl.org) 2003. године. Циљеви овог међународног пројекта, који је координиран од стране Универзитета у Мериленду и Института за дечју књижевност у Минхену, били су да пружи онлајн приступ за 100.000 дечјих књига на 100 различитих језика, до краја 2007. године. Свих 130 књига на српском језику, које је одабрао национални уређивачки одбор, састављен од професора дечје књижевности и библиотекара, скенирано је на равном скенеру, а иновативни софтвер за презентацију ових књига, по угледу на британски програм Turning the pages, производ је програмерског тима у Библиотеци. Ово софтверско решење добило је више признања, а најзначајније нам је признање корисника, који своје задовољство овом збирком често поделе са нама. Од 2005. године, садржај ове дигиталне збирке доступан је онлајн, на чему можемо да захвалимо издавачима ових књига који су нам уступили ауторска права за овај вид презентације, и на тај начин постали наши партнери на овом важном националном пројекту и на потенцијалним будућим пројектима.

НБС и Национални центар за дигитализацију

Средином 2002. године, иницијатива за оснивањем центра који би се систематски бавио дигитализацијом националне баштине, потекла је из три институције: Математичког института САНУ, Археолошког института САНУ и Математичког факултета. Два математичара и један археолог сарађивали су на иновационом пројекту I 1.1130 Министарства за науку и технологију Србије, и као резултат тог пројекта, настало је непрофитно CD издање: Старе карте, гравире и фотографије из Музеја града Београда. Била је то једна од првих српских мултимедијалних дигиталних збирки у офлајн, али и онлајн приступу. Идеја Центра била је да најпре укључи све водеће националне институције културе које би се укључиле у дигитализацију националне баштине уз помоћ научних институција које подржавају дигитализацију. На принципу концентричних кругова, преко националних (матичних) институција, у НЦД би се укључиле и институције локалног карактера. Идеју Центра подржале су следеће институције: Народна библиотека Србије, Народни музеј, Републички завод за заштиту споменика културе, Југословенска кинотека, Архив Србије и Архив Југославије и три поменуте академске институције. Тако је створена прва неформална мрежа институција културе и науке, потенцијалних носилаца дигитализације националне баштине. Замишљено је да се делатност НЦД-а концентрише на праћење светских и дефинисање националних стандарда у стручној обради, на чување и презентовање националног културног и научног наслеђа, као и на координацију рада и размену идеја међу установама окупљеним на пројектима дигитализације. Међу циљевима НЦД-а је и развој стратегије за миграцију већ дигитализованих података, како то буде захтевао развој технологије.
Национални центар за дигитализацију још увек није институци- онализован, иако је постојало разумевање за идеју Центра у надлежним министарствима, сада већ у више сазива. И поред тога, НЦД има доста резултата.
Оформљен је Одбор за оснивање Националног центра за дигитализацију са представницима свих институција које су пружиле подршку.
Креирана је Интернет презента ција (www.ncd.matf.bg.ac.yu/ ).
Одржано је 6 годишњих стручно-научних скупова: Нове технологије и стандарди: дигитализација националне баштине. На овим скуповима могу се чути излагања из академских кругова, али и крајње тривијална која упознају са реалном ситуацијом с дигитализацијом у појединим институцијама. Овај скуп почињу да прате медији у последњих пар година, како дигитализација постаје све раширенија.
Покренут је часопис Преглед Националног центра за дигитализацију са међународном редакцијом (9 бројева, е-приступ са wеб презентације НЦД-а), који објављује радове са скупова које организује НЦД.
Потписан је Уговор о сарадњи на пољу дигитализације са италијанским Министартсвом културе и европском мрежом MINERVA.
Покренута регионална иницијатива SEEDI (South-Eastern European Digitization Initiative) која окупља 13 земаља из региона.
Учешће у организацији 4 међународне конференције о дигитализацији (Београд 2004, Охрид 2005, Софија 2006, Цетиње 2007.);
Учешћа на међународним скуповима и летњим школама са темом дигитализације.
Формирање Комитета за дигитализацију при Комисији за сарадњу Србије са UNESCO-ом 2006. године
За остваривање систематских циљева НЦД-а неопходно је формирати НЦД као стратешко тело на нивоу државе (Национални савет), формулисати основу националне стратегије у области дигитализације баштине (циљеви, приоритети, стандарди, начини спровођења, одговорна тела), стратегију преточити у одговарајуће законе, радити на укључивању у европске и светске пројекте дигитализације (оквирни програми FP7, eContentPlus, Culture 2007, World Digital Library), опремити један оперативни центар за дигитализацију културних добара од посебног значаја.
Све институције укључене у иницијативу НЦД-а, годишњом чланарином помажу одржавање националне конференције и штампање часописа. Највећи допринос који је једна неоснована институција овог типа могла да направи и јесте да потакне људе да размишљају о дигитализацији и примени нових технологија, да их приближи међусобно и да створи такозвану људску мрежу, која је још увек најјача међу мрежама. Многи су у Србији разочарани овим Центром, очекивали су мно- го више конкретне помоћи у погледу стандарда и препорука за дигитализацију, али мора се констатовати да је веома упитна реална моћ једне иницијативе на тако конкретним пројектима као што су они ди-итализације. Народна библиотека Србије је безрезервно подржавала НЦД од самог почетка, и без обзира на тренутну водећу позицију у дигитализацији, ни у једном тренутку није запостављала ову иницијативу, свесна да се истински прогрес може направити само равномерним развојем и дељењем знања и ресурса.

НБС у европским и светским пројектима дигитализације

Европска библиотека (www. theeuropeanlibrary.org), као најзначајнији пројекат Конференције директора националних библиотека Европе (CENL), реализован је као пратећи програм у оквиру Петог оквирног програма за развој информационог друштва и технологија Европске уније, уз финансијску подршку Европске комисије и библиотека чланица CENL-а, у периоду од 2001. до 2004. године. Од 2005. године, Европска библиотека се финансира од стране националних библиотека, чланица CENL-а, пуноправних партнера у пројекту, када се овај пројекат отвара за нове партнере. Народна библиотека Србије је искористила ову прилику и уз националне библиотеке Аустрије и Хрватске, 1. јула 2005. стекла статус пуноправног партнера у пројекту. Да би постала пуноправни партнер, било је неопходно да НБС испуни низ захтева, и то у домену примена информационих технологија, дигитализације националне баштине и изградње електронских каталога. У овом партнерству Народну библиотеку Србије финансијски су подржали Министарство културе Републике Србије и Фонд за отворено друштво. Учешће у пројекту Европске библиотеке за НБС је значајно у сваком погледу, а најзначајније за саму дигиталну библиотеку, која је за ове две године значајно унапређена у технолошком смислу у првом реду, а само формирање збирки је убрзано роковима пројекта. НБС је на порталу Европске библиотеке заступљена са десет дигиталних збирки, пет збирки је претраживо са Портала, а пет збирки је доступно само за прегледање. У припреми су још три дигиталне збирке које ћемо укључити до краја 2007. године. Од ове године се на иницијативу НБС, у оквиру Европске библиотеке, почело са реализацијом пројекта европске дигиталне збирке на ромском језику, у коме ће учествовати све националне библиотеке Европе које поседују грађу на ромском језику, а НБС је координатор овог пројекта. Веб странице овог пројекта креиране су у Вики окружењу (www.digital.nbs.bg.ac.yu/ romani/wiki/ ) и садрже библиографије књига на ромском језику из петнаестак националних библиотека, као и демо збирку од пет књига на ромском језику из фондова НБС. Сарадник на овом пројекту Народној библиотеци је фондација Next Page из Софије.
У пројекат ENRICH, који за циљ има изградњу европске дигиталне библиотеке рукописних књига, Народна библиотека Србије укључена је као придружени партнер. Наиме, Чешка национална библиотека заједно са још 17 пуноправних партнерских институција и око 10 придружених из више европских земаља, намерава да изгради дигиталну библиотеку рукописних књига која би пружала неограничени приступ физички одвојеним дигиталним рукописним изворима. Она ће се заснивати на дигиталној библиотеци чешког Манускрипторијума (www.manuscriptorium. com), који већ данас садржи око 1.000.000 дигитализованих страница рукописа из више од 30 чешких и иностраних институција. До краја пројекта, корисници ће имати приступ до више од 5 милиона дигитализованих страница и других података као и до потпуних каталошких описа.
У току су припреме за прикљу- чивање европском пројекту е-Књиге на захтев (EOD – eBooks on Demand, www.books2ebooks.eu), који се од 2006. остварује у оквиру eTEN програма “Дигитализација на захтев”. Овај пројекат координира Библиотека Универзитета у Инсбруку, а укључено је до сада 13 европских библиотека из 8 земаља Европе.
Народна библиотека Србије је у преговорима са Француском националном библиотеком око партнерства у пројекту Франкофоне дигиталне библиотеке, која би требало да окупи дигитализоване франкофоне изворе из свих националних библиотека света. Такође се воде прелиминарни разговори о укључивању једног броја дигиталних збирки НБС у Светску дигиталну библиотеку, коју је покренула Конгресна библиотека из Вашингтона.

НБС и медијска документација

Народна библиотека Србије већ пет година сарађује са комерцијалном Ебарт медијском документацијом, за коју дигитализује чланке из недељника Нин, Време, Економист и Репортер, а за узврат својим корисницима са рачунара у е-читаоници омогућава слободан приступ до ове значајне архиве новинских чланака у пуном тексту. Заједнички је и пројекат Европске интеграције у српској штампи, као и будући: Интервјуи из локалних новина и часописа: 1987–2000, тачније у периоду од 8. седнице 23. септембра 1987. године до демократских промена у Србији, 5. октобра 2000. године.
За потребе документационог центра Ратови 1991–1999, дигитализовани су чланци из Политике из периода 1991–1995, који покривају четири теме: Вуковар, Дубровник, Сарајево и Сребреница. Овај центар је у међувремену пресељен у Народну библиотеку, тако да је сарадња настављена.

Дигитална библиотека Србије и сарадња са институцијама културе у Србији

Почев од 2006. године, јавне библиотеке у Србији почињу интензив- није да се окрећу дигитализацији, неке бибиотеке су већ формирале прве дигиталне збирке и омогућиле онлајн приступ. Углавном се ради о завичајним збиркама ових библиотека, које по дефиницији представљају драгоцени део националне баштине, и могле би да представљају значајан допринос народних библиотека будућој Дигиталној библиотеци Србије. Одељење за развој Дигиталне НБС сарађује са свим библиотекама које се обрате за стручну помоћ и спремно је да подели своје хардверске и софтверске ресурсе са Србијом. Сарадња се остварује кроз скенирање грађе, консултације и практична упутства, праксу библиотекара из Србије у Одељењу. Очекујемо да ће најзначајнији партнер у пројекту Дигиталне библиотеке Србије бити Библиотека Матице српске из Новог Сада, чији се богати фондови не преклапају у потпу- ности са фондовима НБС, али и све јавне библиотеке које буду биле заинтересоване.
Сарадња НБС са музејским и архвским институцијама остварује се углавном као једнострана, Народна библиотека Србије обавља услужно скенирање за ове институције, посебно за Музеј савремене уметности у Београду. Очекујемо да ћемо у великим збиркама будуће Дигиталне библиотеке Србије, посебно у збиркама Српска уметност и Српска наука, значајније сарађивати са овим институцијама. Дигитализација ће извесно повезати архиве, музеје и библиотеке, због транспарентности и комуникација које су неопходне у развијању дигиталних збирки. Национални центар за дигитализацију у Србији већ је учинио много на међусобном упознавању ова три значајна сектора у култури, као и на препознавању потенцијалних партнера у пројектима дигитализације.

Резиме

Након 2000. године, национална библиотека Србије ушла је у процес реорганизације и трансформа- ције у модерну библиотеку 21. века. У склопу овог дуготрајног процеса, током 2002. године, први пут је осмишљена Дигитална Народна библиотека Србије, као потпуно паралелна виртуелна институција постојећој. Ова визија се реализује корак по корак свих ових година, уз бројне изазове и потешкоће и уз низ пионирских корака у дигитализацији, у земљи у којој дигитализација још увек почиње. У првим годинама развоја дигиталне библиотеке, уз перманентно учење о дигитализацији, развијала су се и властита софтверска решења, једно од њих примењено је за израду прве дигиталне збирке, Српске дечје дигиталне библиотеке. Позитивне оцене које је добијала ова збирка охрабривале су да се настави у истом правцу. Након пет година развоја, Дигитална Народна библиотека Србије садржи око 60 дигиталних збирки, које обухватају све врсте библиотечке грађе, све су доступне на Интернет локацији www. digital.nbs.bg.ac.yu, поштујући принцип слободног приступа знању и информацијама.
Народна библиотека Србије несебично даје подршку другим институцијама у пројектима дигитализације у земљи, уз спремност да подели хардверске и софтверске ресурсе којима располаже. Међу подржаним пројектима је и иницијатива Националног центра за дигитализацију, која постоји од 2002. године.
Пројекат дигитализације Народне библиотеке садржи доста оригиналних и храбрих решења: нека од њих су свесно одабрана, док су нека прихватана као једина могућа, у реалним просторним, временским и економским координатама.

НАПОМЕНА: ¹ Рад је презентован на конференцији Европске смјернице за сарадњу локалних културних институција – библиотека, архива и музеја, Сарајево, 21−22. септембар ² Речи Сретена Угричића на презентацији Националног центра за дигитализацију, 13. јуна 2002, www.nbs.bg.ac.yu/view_file.php?file_ id=1306

Средином прошлог месеца у Бору је одржан састанак представника Железничко-транспортног предузећа из Београда и представника Рударско-топионичарског басена Бор на коме је постигнут споразум о укидању узаног колосека који преко Метовнице повезује Бор са Зајечаром. Већ у пролеће идуће године „ћири“ ће бити „забрањен“ улазак у град и његова последња привремена станица налазиће се на Четвртом километру. На овом састанку констатовано је да је даље одржавање пруге узаног колосека скоро нерентабилно, с обзиром да се за теретни и путнички железнички саобраћај углавном користи новоизграђена пруга нормалног колосека. За сада пруга узаног колосека служи за превоз угља из Рудника Боговина и делимично за путнички саобраћај, односно за превоз радника који раде у Бору а станују у околним селима. Осим тога, борски „ћира“ који је некада био понос старог Бора, представља сада велику сметњу урбнистичким решењима града. Баш због тога урбанисти поодавно сматрају да би пругу узаног колосека од садашње железнице у центру града до Четвртог километра требало укинути и да се до доношења коначног решења привремено изгради железничка станица на четвртом километру. После дужег разматрања на састанку представника ЖТП-а из Београда и представника Басена Бор, коначно је „решена судбина“ борског „ћире“. Наиме, на овом састанку је одлучено да се укине пруга узаног колосека од Бора до Метовнице, с тим што временски рокови за извођење ових радова нису прецизно одређени, у првом реду због тога што није постигнут споразум о начину превоза угља из Боговине. После укидања пруге Бор–Метовница, како је на овом састанку речено, једина могућност да се Термоелектрана Бор и даље нормално снабдева угљем из Боговине је да се угаљ од Метовнице узаним колосеком превози до Зајечара. У Зајечару би се претоварао у вагоне нормалног колосека и довозио до Термоелектране. Ових дана, како нам је речено у групи за пруге инвестиционог сектора Басена споразум о укидању пруге Бор–Метовница биће и званично потврђен, и по њиховом мишљењу већ у другој половини идуће године, после више деценија верног служења борски „ћира“ заувек ће напустити град. Ст. А. (Колектив: лист Рударско- топионичарског басена, петак 13. октобар, 1967)

Двадесет и петог маја „ћира“ заувек напушта Бор
Последњи звиждук пред поноћ

Двадесет и петог маја тачно у двадесет и два часа и педесет минута Бором ће се разлегнути последњи звиждук његовог популарног „ћире“. Биће то последње збогом овог малог воза у граду у који је тако ревносно долазио и одлазио неколико пута дневно пуних 57 година. За њим ће, када те ноћи оде, остати само скоро шест деценија дуга прича. О „ћири“ и људима којима је служио. Ми ћемо испричати само њен крај. И почетак једне друге – нешто другачије. Дилеме више нема. Та „голема црна грдосија са црвеним очима“, како су сељаци називали „ћиру“ када је први пут протутњао поред њихових села, заувек одлази. Раднички савет Железничко-транспортног предузећа у Београду није више могао бити сентименталан према борском и многим другим „ћирама“ у Србији. Јер, они су му само у току прошле године за покриће губитака олакшали касу за 13 милиона нових динара. У одлуци дословно стоји: „Укида се део пруге од Параћина до Бољевца и од Метовнице до Бора у укупној дужини од 86 километара и то са ступањем на снагу новог реда вожње 25. маја 1968. године.“ Малобројним Боранима и становницима околних села „ћира“ је 1911. године отворио пут у свет. Али, и том истом свету пут према Бору. Од коликог је огромног економског значаја тај мали воз био у првим деценијама овог века, не треба посебно истицати. Али, „свако време носи своје бреме“. Препрека на путу брже модернизације саобраћаја. У току последњих неколико година „ћиром“ је свакодневно на посао у погоне РТБ-а пристизало по неколико стотина радника из Шарбановца, Метовнице и других села удаљених и по неколико десетина километара од Бора. Поред тога, у борској железничкој станици узаног колосека продавано је и до две хиљаде возних карата месечно са отиснутим називима готово свих места у земљи. Једном смо и ми са бележницом у руци кренули „ћиром“ у Зајечар. Упознали смо тада Владимира Ђорђевића, Александра Пауновића, Јована Ђорђевића, и још много других људи у плавим радничким блузама који се свакодневно по два пута пењу у „ћиру“. Разговарали смо тада и са Милисавом Голубовићем, радником топионице из Шарбановца. Тридесет пуних година он је веран путник овог „експрес-понија“, како га тада у шали назва један наш сапутник. „Од куће сам кренуо негде око пола седам увече. Радим у трећој смени, а сутра ћу у девет бити у селу“, рекао нам је тада. Али, „ћира“ одлази. Одбројани су му не само дани већ и часови. Његова дрвена седишта замениће тапацирана у аутобусима Ауто-транспортног предузећа Бор. Голубовић, Павловић, Пауновић и још неколико стотина њих неће више морати да према станици крећу неколико сати пре почетка смене. Аутобуси борског аутотранспортног предузећа не трпе то. Становнике борског центра неће више будити касна ноћна тутњава „ћириних“ вагона. Новинари неће моћи више да из Бора пошаљу вест о удару камиона у спуштену рампу. „Ћира“ одлази и односи из Бора све оно што је припадало њему. На месту његових трачница на излазу из града биће засађен травњак са цвећем између улазне и излазне саобраћајнице. Можда ће то бити цвеће у знак сећања на старог доброг „ћиру“. „Грдосију“, која ће за разлику од свог бучног доласка отићи из Бора само са једним дугим звиждуком.
Десимир Миленовић (Колектив: лист Рударско- топионичарског басена, петак 17. мај 1968)

После ступања на снагу новог реда вожње на железници
„Ћира“ свечано испраћен из Бора

У суботу, када је у читавој земљи прослављан Дан младости, један стари Боранин дугим звиждуком је рекао последње „збогом“ своме граду. Било је то последње путовање борског „ћире“, воза који је од 14. јануара 1911. године па све до суботе неуморно хуктао на прузи Бор–Метовница. Простор око рампе у центру био је у субота заиста мали да би на њему стали сви они који су последњи пут желели да виде то некадашње „чудовиште од гвожђа“. Чак ни они најближи нису могли да у том малом возу препознају оног „ружног гаравка“ како су га Борани по који пут у шали називали. Сав у цвећу и готово начичкан својим последњим путницима, „ћира“ је око 15 часова заувек напустио Бор. Било је на растанку много махања руку, аплауза, али ни сузе нису изостале. Сви су у том свечаном тренутку заборавили на дуго спуштање рампе у центру, на чекање испред ње. Више се нико није сећао огромних облака дима, ни звиждука касно у ноћ. На растанку се све прашта. А „ћира“ је, управо, био достојан тога. Истина, међу онима који су дошли да га испрате било је мало њих који су га оног прохладног јануарског дана 1911. године и први пут дочекали. Али, зато ни млађи нису заборавили причу својих старијих о томе колико је тај мали воз учинио нешто велико за овај град и његову околину. Пре него што је „ћира“ кренуо нашли смо у његовим купеима много радника који су свакодневно њиме одлазили и враћали се на посао у погоне Басена и друга борска предузећа. − Пуних 27 година се нисмо одвајали, – рекао нам је Петар Тодоровић, радник површинског копа из села Метовница. – А сада одлази,… Заволео сам га, жао ми је… Петар је хтео још нешто да нам каже. Очи су се овлажиле сузама. Реченица је остала недовршена. Пред полазак „ћири“ је приређен и „званичан“ опроштај. Председник Општинске синдикалне организације Бранко Марковић упутио је пуно лепих речи на растанку и „ћири“ и људима који су деценијама службовали заједно са њим. У суботу се разлегао последњи звиждук борског „ћире“. Отишао је заувек. Изнад њега су се последњи пут завијорили густи колутови дима. Истина, касно увече вратио се да прикачи и последње вагоне који су се нашли на колосецима железничке станице у центру. Али, то више није био борски „ћира“. То је био странац. Личио је на чудовиште. На гомилу гвожђа која се никада није видела у овом граду.
Десимир Миленовић (Колектив: лист Рударско- топионичарског басена, петак 31. мај 1968)

Ана Јанковић

(Блогопедија: збирка блог записа, Пословно удружење издавача и књижара Војводине/ Vega media, Нови Сад, 2007)

„Данас свако може бити блогер. Бити блогер, значи у исто време бити аутор, издавач и дистрибутер. Три у један. Малобројни имају од овакве издавачке делатности и профит. Међутим, већина су она врста срећника која се бави овом врстом издаваштва из чистог задовољства и то на најразличитије начине или форме – блогу ништа није страно.
Блог-постови, низ хронолошки разврстаних записа постали су део виртуелног комуницирања пре неколико година, не само као скуп линкова, већ пре свега као рефлексија личности аутора који их пишу. То су лични дневници који се ажурирају веома често, и у том смислу представљају најдинамичнија web издања данашњице. Они су у целости резултат воље, маште, интересовања и талента својих аутора, а лична нота која се види из записа, чини их посебно привлачним за читаоце.“
Ово је део предговора који су сачинили уредници Пословног удружења издавача и књижара Војводине, приређивачи необичне антологије коју су назвали Блогопедија. То је прва таква књига објављена код нас и представља збирку одабраних записа блогера широм Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине.
У оквиру новосадског Јесењег салона књига и медија „Од Гутенберга до бајта“, 10. новембра 2007. године одржан је други по реду регионални блогерски фестивал BlogOpen. За ту прилику, организатор Јесењег салона Пословно удружење издавача и књижара Војводине, расписао је конкурс за најбоље текстове објављене на блоговима на српском и хрватском језику. Овај својеврсни интернет конкурс трајао је свега 90 сати и за то време су блогери широм Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине пријавили 136 својих записа са тематиком из разних области.
Редакција Пословног удружења изабрала је 57 блог-записа различите тематике, дужине и квалитета, различитих жанрова и, мора се признати, без неког јасног естетског критеријума сврстала их у 6 поглавља: Рачунарске приче, Приче из свакодневице, Мисли, Међу јавом и мед’ сном, Блог-рецензије и Поезија.
Изабрани су записи 31 блогера и једног „госта блогера“ са 33 блога: Блогистика, Блог Зоран Олујић, Моја шкрабалица, Само мало, Палимпсест, Тата у пеленама, На камару, Растимо… у ширину, Мале и велике авантуре Ауроре Бореалис, Сасвим обична прича, Ominotago’s World, Postcards, Flyingman’s Blog, Mooshema, Блог башта у Србији, Charlie is good tonight, Иванино благо, Spes, ultima dea, Master Mind, Hot Item, Cras inges iterabimus aequor, Умијеће терсања, Pianist’s ultimate reference, Кишобран, Ситан вез, Тамо где је све по мом, Електрокухиња, Сунцокрет, Мало вако мало нако, Филмија, ХоризонтБлог, ДедаБорБлог, Трагови.
Међу објављенима у првој Блогопедији су и блогери из Бора (неки од њих су и на својим блоговима анонимни, па су под псеудонимима заступљени и у Блогопедији): Бранислав Димитијевић (два записа са блога Кишобран), Ана Јанковић („гост блогер“ са једним записом на Кишобрану), Деда (један текст са блога ДедаБорБлог), Суске (један запис са блога Сасвим обична прича), Сузана Јанаћковић Живковић (два записа са блога Трагови) – дакле, укупно 7 блог-записа.
Занимљив је запис „Сурови увод у блоговање“ са блога Блогистика, који је поставио Виктор Марковић (у Блогопедији објављено у поглављу Рачунарске приче). Виктор између осталог каже: Неко вам је рекао да је блоговање лако? Или сте некако сами то закључили? Шта да вам кажем – преварили сте се.
…У свету постоји сто милиона блогова. Деведесет девет процената од тога броја отпада на блогове дневничког типа. Ако и ви започнете такав блог, нико га неће читати. Никога не интересује шта сте јели за доручак јер постоји сигурно пар милиона блогера који су имали интересантнији доручак од вашег…
… Блогосфера је сурова. Немојте мислити да ће се на ваше постове јављати само истомишљеници. Напротив, у зависности од врсте блога, већа је вероватноћа да ћете доћи у контакт са више неистомишљеника него оних којима се ваш блог допада…
… Будите спремни да комуницирате. Блоговање је екстровертна делатност: све што напишете читају други, већином вама непознати људи. Мораћете да одговарате на већину коментара и писама читалаца уколико желите да их задржите и оставите добар утисак.
И, на крају, Виктор каже: Надам се да сам овим постом учинио добро дело и одвратио некога од започињања лошег онлајн дневника, а тиме истовремено уштедео време и несуђеном аутору као и несрећним читаоцима.
Добро каже Виктор.
Без обзира на то да ли објављују под својим именима или псеудонимима, одсуство било какве назнаке, биографске белешке о људима који остављају своје мање-више личне записе на интернету, не само у Блогопедији, већ и на самим блоговима, доста говори о томе да је оно „оп- ште“, заједничко, важније од појединачног, јер сви појединци на блоговима, аутори и коментатори, па и они који су само читаоци, припадају једној истој, великој виртуелној заједници – блогосфери.