Александра Молнар

Да су Џек Керуак и Нил Кесиди данас међу нама, о њиховим лутањима од Америке до Мексика вероватно бисмо читали на неком блогу. Џек би сваке вечери у мрачној соби каквог мемљивог мотела отварао свој лаптоп, палио цигарету, и у облаку дима до дуго у ноћ, неизоставно натопљену мирисом вискија, медитирао на тему живота вредног живљења. Откуцај, сачувај, објави. Никакве муке са издавачима, никаква прекрајања текстова да звуче умесније, никаква цензура политички неприхватљивих ставова који би читаоца могли навести на размишљање о стварима о којима има ко је задужен да размишља уместо њега. Свега тога сигурно не би било, експериментална форма не би била скрајнута као неприхватљива, садржај не би био редигован као сувише експлицитан, а моментална доступност гласа нове генерације, генерацији којој је глас намењен, значила би да неће бити потребно да прође читавих педесет година како би оригинална верзија култне књиге На путу коначно угледала светлост дана. Џек Керуак је, међутим, стварао 50-их година прошлог века. Помало иронично, у 2007. години када је блог-револуција готово неизбежна, Викинг прес одлучује да, у част педесетогодишњице првог издања, коначно свету стави на увид Керуакову аутентичну конфесионалну прозу.
Будућност издавачке индустрије постаје све неизвеснија: популарни часописи у потпуности пре- лазе на интернет, а један од најзначајнијих утицаја развоја и доступности „мреже“ огледа се управо у томе што је штампу учинила готово потпуно неактуелном. Након часописа и дневних новина, многи сматрају да су следеће на реду за одстрел књиге. Електронске или е- књиге на тржишту постоје већ пре- ко десет година. Данас такође постоје и е-издавачи који омогућавају не само продају електронског текста, већ и штампање базирано на потражњи. Упркос суморним предвиђањима стручњака да ће е-књига значити тиху смрт своје старомодне сестре, то се до данас није догодило, али се доступношћу садржаја на интернету и развојем нових програма за пласирање тог садржаја јавио нови, по издавачку индустрију опаснији, проблем: контрола над садржајем стављена је у руке његовог аутора.
На сцену је ступио блог.
Блог је електронски дневник који аутору дозвољава сву слободу за којом је чезнула боемска генерација 50-их. Ову “сиву” књижевност карактеришу неспутаност и непосредност изражавања и одсуство сваке цензуре која није самонаметнута. Она је по дефиницији готово увек конфесионална и лична. Иако је новина још увек довољно свежа да зајамчи терминолошку нејасноћу, може се рећи да се књи- жевним блогом сматра блог на којем аутор објављује оригиналну поезију и прозу, али и есеје, рецензије прочитаних књига, одломке омиљених дела и томе слично, док је блогерска књижевност свеобухватнији термин који се односи на феномен све присутније оригиналне књижевности на блоговима.
Још од времена битника, ово је вероватно најзначајнија промена на глобалној књижевној сцени. Блог не само да дозвољава аутору неограничену слободу изражавања, сирову аутентичност и доследност сопственој мисли, он такође поткрепљује неинхибирано писање, проналажење личног гласа који се без страха обраћа публици на најдиректнији, понекад сасвим интиман на- чин, заобилазећи при том издаваче, литерарне агенте и друге препреке и потенцијална осујећења. Баријера између читаоца и аутора потпуно је уклоњена и извесно ће довести до успостављања нових стандарда и ренесансе спонтаног стварања.
Новина се састоји, заправо, у томе што механизам блога омогућава самоафирмацију и стицање широке читалачке публике и потпуно анонимном писцу. Контрола над публицитетом и садржајем овде је у потпуној власти аутора. У том смислу, блог није само техничко достигнуће. Он је и хибридни носилац читаве једне револуције у домену јавног мњења и уже гледано − на пољу књижевности, нарочито оне која је друштвено ангажована. На блоговима се могу читати колумне новинара аматера, есеји неафирмиса- них филозофа, политичке анализе заинтересованих ентузијаста, књижевне рецензије обичних читалаца и на послетку − поезија и проза писаца или оних који то желе да буду: у свом изворном облику, нетакнута, непрочишћена, она која је сведочанство о једном току свести и често − о процесу писања и уметности у настајању. Блогерска књижевност, тако, заправо представља нови вид друштвеног активизма и саставни део једне контракултуре у којој појединац тријумфује над институцијама које су до недавно држа- ле монопол на одабир јавности доступне писане речи. У блогосфери, свако је свој цензор, лектор, издавач и шеф.
Цела ствар изазивала је много ентузијазма међу ауторима и читаоцима блогова, али није значајно усталасала званичну књижевну сцену. Међутим, када је добитница Нобелове награде за књижевност Елфрида Јелинек на својој интернет страници, у проточној форми блога, ове године почела да објављује поглавље за поглављем своје у штампи још необјављене књиге Завист, аутори књижевних блогова добили су коначну потврду вредности овог медија, а званични књижевни кругови су се узнемирили. Ако познати писци почну бесплатно да деле своју књижевност на блоговима, шта ће то значити за традицио- нални формат књиге? Ко ће купити штампано издање дела које је читао у тренутку настајања?
Одговор уопште није тако неповољан за издавачку индустрију као што на први поглед делује. Прави поклоници књижевности увек ће бити заведени шушкањем папира бар у једнакој мери као и приповедачким ритмом, и нека прелиминарна истраживања су показала да продаја књига које су у целини или у деловима објављиване на интернету бесплатно − надилази планирану продају. Иако се чини потпу- но нелогичним да је у данашњем свету ико вољан да плати за нешто што може имати за џабе, одговор на питање како је ово могуће треба тражити у лојалности коју писац развија путем директног контакта са постојећом, али и новом публиком, као што то омогућава блог. Публику, наиме, не треба потценити: она разуме да писци морају живети од свог писања да би наставили да пишу. Читалац ће радо платити цену штампане књиге, јер тиме троструко профитира: писац наставља да пише јер има од чега да живи, остаје доступан на блогу јер се тиме не одриче зараде, а купцу остаје опипљива успомена у полици за књиге.
Бескрајно предузимљиви, издавачи и литерарни агенти су веома брзо и сами увидели потенцијалну исплативост неафирмисане блогерске књижевности. У свету, укљу- чујући и нама суседне земље, многи блогери су већ добили шансу да своје текстове преточе у роман или збирку прича. Ловци на таленте предано шпартају интернетом у потрази за Џеком Керуаком блог генерације. Ако занемаримо наде да ће нас писање на блогу преко ноћи катапултирати у литерарни све- мир и донети нам неслућени успех − што ће се ипак десити само малом броју срећника и то не неминовно захваљујући квалитету писања већ најпре у складу са маркетиншким потенцијалом садржаја − још увек постоје више него добри разлози да приватно писање ставимо на увид јавности путем блога.
Наравно, овакав подухват није без мана. Ако пођемо од очигледних проблема, први се јавља већ због саме чињенице да своје идеје износимо у јавност, а немамо адекватан начин да их заштитимо. Закон о ауторском праву прилично је јасан у домену интелектуалне својине, али пракса нам говори да у сушти- ни врло мало можемо учинити ако неко реши да присвоји нашу идеју. Други проблем јавља се у виду неумереног прилагођавања садржаја и наративног стила укусима сталне читалачке публике. Формирање уског круга сталних читалаца блога је неминовност, и свакако не негативна, али, ако упаднемо у замку предумишљаја са циљем да се одабраним читаоцима неизоставно допадне оно што смо написали, губимо аутентичност, а то у потпуности подрива смисао блога. Овај проблем је у уској вези са феноменом коментара на текстове. На блогу читаоци имају прилику да коментаришу, а неретко се развије и дискусија на дату тему. Дискусија и могућност интеракције са читаоцима су пожељни, све док не почнемо да се додворавамо њиховим ставовима и укусима. Лек за ово можемо пронаћи у остваривању (пријатељски настројене) дистанце, и сталном подсећању да никада не можемо задовољити све укусе, али увек морамо остати доследни сопственом. Проблем пада самопоуздања и мотивације, који може проистећи из преозбиљног схватања коментара уколико су они негативни, сам се намеће као још једна замка коју ћемо избећи ако туђ суд не схватамо фатално или сувише лично.
Користи од писања на блогу ипак су бројније. За сваког ко воли да пише али се не бави мишљу да се томе у потпуности посвети, осећај постигнућа који пружају моментално објављивање написаног и праћење реакција читаоца, сасвим је довољан извор задовољства. Интеракција нема цену. Доступношћу, својим читаоцима постајемо довољно разумљиви, блиски и важни да би пожелели да се врате на наш блог, стварајући при том лојални одред поштоваоца који ће нас пратити ако једног дана пређемо на папир. За сасвим непознатог писца то може бити од пресудног значаја, а афирмисаном писцу сигурно не може да штети. Треба поменути и могућност да квалитетом и оригиналношћу скренемо на себе пажњу оних који се у свету штампане речи још увек први питају за све. Јасна је, и помало тужна, чињеница да, ако квалитет и није увек неопхо- дан за успех, промоција је често сасвим довољна. Блог, на срећу, нуди прилику да истовремено посветимо пажњу и једном и другом. Међутим, поред свих ових добробити, две се издвајају као најзначајније за сваког ко намерава да се озбиљније бави писањем, а није до сада имао прилику, мотивацију или храброст да се томе потпуно преда. Добро писање не долази само кроз таленат, оно великим делом зависи и од дисциплине. Готово сви прослављени писци се слажу у тврдњи да без редовности нема напретка. Вежбом се стичу нове димензије квалитета и продубљује стваралачка плодност. Блог је идеалан формат за учење самодисциплине. Он нас тера да му се враћамо готово свакодневно, коментари нас стимулишу да додатно промишљамо већ обрађене теме, а очекивање које читаоци временом формирају, да ће кад сврате на нашу страницу имати нешто ново да прочитају, не дозвољава нам да их разочарамо. Неосетно, почињемо да разрађујемо идеје и пишемо сваки дан. Коначно, свест о томе да неко чита оно што пишемо приморава нас да свесно обраћамо пажњу на стил, правопис, ритам, и све друге ствари које таленат за опажање и бележење идеја не гарантује. Добар осећај за финесе постаје навика кроз редовно писање под присмотром усмерене пажње.
Када је на недавно одржаном Њујоркеровом фестивалу литературе Салман Ружди подсетио да књига, нажалост, више нема улогу весника истине из удаљених и непознатих крајева света, као што је то био случај у 19. веку, јер је до момента штампања свака вест у ери брзе комуникације одавно застарела, а неретко и прекројена – пожелела сам да на тренутак будем тамо и додам: то је тачно, али зато књижевни блог обједињује просветитељски потенцијал писане речи и пресудну димензију увремењености. У блогосфери цео свет обитава на истом месту, у исто време, и све је доступно свима, управо у тренутку у ком се дешава. Ако се узме у обзир и став многих читалаца да на блоговима понекад читају књижевност квалитетнију од много чега што се продаје у књижарама – разлога је више него довољно да свако ко мисли да има шта да каже загази у овај узбуркани литерарни пејзаж и прикључи се револуцији коју доноси блог генерација.

Бранислав Бане Димитријевић

Кратка прича је релативно нова књижевна форма. Њене главне постулате су поставили пре свих Едгар Алан По и Антон Павловић Чехов, и то не некаквим прогласима или упутствима, већ управо кроз приче које су писали на тај, тада ре- волуционарно нови, начин. Појаву једне такве, кратке и ефектне, приче, условио је тадашњи друштвени тренутак – убрзaна индустријализа- ција и све шире образовање широких народних слојева (дакле шири слој конзумената сразмерно мањег читалачког искуства и стрпљења), а посебно развој периодичних публикација – новина, часописа и магазина, не нужно књижевних, а у које се кратка прича идеално уклапала.
И премда је временом кратка прича као посебна форма еволуирала на више начина и у више праваца, ипак су њени првобитни принципи у основи остали готово исти. Они се можда најбоље могу објаснити кроз њено само име: КРАТКА – ПРИЧА.
Реч ПРИЧА овде има своје базично значење. Дакле, ради се о једном догађају, ЈЕДНОЈ причи, коју писац износи читаоцу од њеног (не обавезно правог) почетка па до самог краја.
Реч КРАТКА не указује нужно на њену дужину (има кратких прича од својих двадесетак, па и више, страна), већ првенствено на приступ причи, метод њеног изношења на што РАЦИОНАЛНИЈИ начин, без сувишних увода, скретања, објашњавања, меандрирања…
Многи писци, почетници нарочито, али неретко и они искуснији, заведени управо самим називом, заборављају да није свака прича кратка прича, а такође то није ни сваки кратки прозни запис. Милећи да су написали кратку причу (или приче), они под тим именом објављују у књигама и часописима, или шаљу на разне конкурсе, читаву лепезу других књижевних форми, као што су остале приче, приповетке, есеји, импресије, исповести, анегдоте, виц- приче и шта све још не.
Чак се слободно може рећи и да свака прича која је кратка не мора нужно бити и кратка прича. Шта је онда оно што чини ову посебну приповедачку форму? Како треба да изгледа, а да би се без икаквих сумњи и недоумица могла назвати тим именом?
Кратка прича почиње без икаквог увода, одмах улази у сам догађај, врло често кроз дијалог, управни говор лика којега упознајемо тек касније. Све оно што приповедач у другим прозним формама саопшава у уводном делу, овде се исказује на посредан начин, кроз радњу, и на најрационалнији могући начин. Као, уосталом, и све остало.
Карактеризација ликова се такође даје углавном посредно, кроз њихове речи и поступке, а ако се негде и дају појашњења, она су најкраћа могућа, на нивоу скице, и искључиво у функцији приче. Да ли је неко висок, плав, леп, ружан, слабовид или ћелав, на пример, сазнајемо само ако је то битно за развој догађаја. Све остало, а што не утиче на описани догађај, приповедач нам не саопштава, јер нема разлога за то. Такве ствари само оптерећују кратку причу, смањују њену ефектност и непотребно скрећу читаочеву пажњу.
Кратка прича најчешће прати два лика, њихов однос, отворени или прикривени сукоб и разрешење тог сукоба, које долази на са- мом крају. Понекад је то само један лик и његов сукоб са неким проблемом, околином или са самим собом, а ређе се ради о три лика и односима у њиховом троуглу. Кратка прича са више од три лика је изузетно ретка, јер захтева велику вештину да се одржи рационалност приповедања и не одлута у неку другу форму.
Кратка прича, рекли смо већ, прати само један догађај, сукоб, проблем. Не прати га нужно од самог почетка, али га обавезно прати до краја. „Попните човека на дрво“, сликовито је то објаснио (цитирам по сећању) Курт Вонегат, „и гађајте га камењем. То како је успео да сиђе је кратка прича.“ Дакле, не где се дрво налази, не како се човек попео на дрво, не ништа друго – само како је успео да сиђе.
Приповедач обавезно само разрешење чува за крај, и труди се да га у међувремену на што бољи начин сакрије од читаоца. Он радњу и размишљање ликова води у једном правцу, заводећи тако читаоца попут мађионичара (или уличног преваранта), и завршава у другом (или сасвим трећем), што неочекиваније то успешније. Не ретко, поготово у новијим причама, лик се оставља у наизглед неразрешеном проблему, а читаоцу препушта да наслути шта ће бити даље. Па ипак, приповедач увек довољно јасно оставља назнаке шта то може бити – улазак у још већи проблем или тријумфално разрешење. Надовезивање читаочеве личне представе о тријумфу и(ли) пропасти,односно рају и паклу, може бити изузетно ефектно и учинковитије од било каквог пишчевог поентирања.
Писање у оваквој, врло дефинисаној (слободно можемо рећи) шеми, може бити с једне стране ограничавајуће за писца – коме за утеху увек остају друге приповедачке форме, али са друге и крајње подстицајно, о чему нам говори велики број сјајних (и међусобно сасвим различитих!) кратких прича и њихових аутора. Готово и да нема озбиљнијег прозног писца који се није опробао и у краткој причи, а за аутора – по- четника не постоји бољи начин за вежбање приповедачке технике и дисциплине. И можда више од свега – размишљања. А све то, у крајњој линији, на радост читалаца.

Виолета Стојменовић

Дефинисати поетику кратке приче представља крупан теоријски проблем. Потребно је, пре свега, имати јасан концепт жанра и врсте као хеуристички оквир расправе.¹ Да је дистинктивност кратке приче дуго била спорна, говори и терминолошка збрка која кратку причу и данас прати. Наши критичари користили су термине „прозна ми- нијатура“ или „цртица“² да би означили нпр. Станковићеве Божје људе, осећајући да се ови текстови структурно значајно разликују од приповетке. У америчкој науци о књижевности дуго се није правила разлика између новеле и кратке приче, јер је најбитнији критеријум био квантитативан, тј. дужина, док се структура приче описивала као строга и прецизна, што нису жанровска дистинктивна обележја.³ Тек је наративна пракса великог броја аутора из целог света – поменимо Хармса, Кафку, Борхеса, Кортасара, Кеноа, Бернхарда итд. − учинила неопходним инсистирање на генеричкој и формалној динстинкцији између новеле и кратке приче, односно на типолошкој самосвојности кратке приче, којој је краткоћа само једно од обележја, последица одређених поетичких претпоставки, а не њихов узрок.
Дакле, новела је у сваком случају исходиште кратке приче. Међутим, у трансформацији новеле у кратку причу битну улогу имало је модернистичко ревалоризовање старијих наративних форми, тзв. једноставних облика, какви су мит, анегдота, код нас нарочито разни облици усменог причања, мада је значајно поменути и параболу, басну итд. – дистинктивна композициона, мотивациона и стилска обележја ових форми битна су за разумевање поетике кртке приче. Цртица, односно слика као журналистички жанр, али и песма у прози као типично симболистичка форма коју је Бодлер из ње развио показују да та трансформација није ишла само у једном правцу – један је водио ка огољавању наративних елемената, а други ка превласти дескрипције. Дакле, фабула се редукује, распада на поједине мотиве или своди на само један, при чему се у првом случају елидирају сви експиликативни, дедуктивни елементи, везивно ткиво које од групе мотива чини заплет. Нема линеарног, новелистичког кретања које би водило кулминацији, кризи, већ скоковитог, акробатског кретања кроз причу, али и кроз простор и време. О мотивацији, каузалном или хронолошком реду, као и о психологији или анализи не може бити говора. Функцију коментара преузима сама композиција – утицај филма на наративну књижевност кроз потенцирање семантичких импликација монтаже такође је један од фактора који су одредили физиономију савремене кратке приче. У великом делу кратких прича нема ни карактера, ликови су, укључујући и приповедача који може бити и једини лик, само номинални носиоци радње или доживљаја. Остају симболичке кореспонденције, асоцијативне везе, при чему се аутори не устручавају од произвољности и херметичности, што причу доводи у близину парадокса или апорије. Незавршеност и незавршивост, ефекат „исечка“, одсуство разрешења, чести нагли, неочекивани, парадоксални преокрети на самом крају и сл. чине да се формални завршетак приче доживљава као рез, као одустајање од разумевања и тумачења претходно испричаног. Даља последица тога је иронија која је у краткој причи готово неизбежна. Због тога кратка прича може деловати као скица епифаније у Џојсовом смислу, и то у оба њена вида, као изненадно откровење новог кавалитета, новог смисаоног момента у неком предмету, појави, лику или у самом чину перцепције. Основ кратке приче је неко свакодневно искуство, тематизовано у свој својој, огољеној баналности, хиперболисано до фантастичних и/или гротескних размера или отворено ка низу симболичких импликација. Кратка прича јесте детаљ или тренутак, магновење. Овакав редукционистички приступ теми условио је да се у последњих неколико деценија у науци о књижевности говори и о могућности даљег жанровског диференцирања и о увођењу новог термина – мини приче.
Епистемолошке и феноменолошке претпоставке кратке приче чине разумљивим њену популарност у 20. веку. – субјектив- ност, редукција, ограниченост, непоузданост и несигурност, тематизација одсуства и празнине, тако да приче не може бити израз неког (са)знања или става, већ израз слутње, зебње, егзистенцијалне узнемирености и других сличних доживљаја које је тешко, ако не и немогуће, објективирати. Због тога је питање перспективе, тачке гледишта, наративног посредника кључно за разумевање кратке приче. У краткој причи се изабрана тема, приказана ситуација или лик не осветљавају из више углова, не исцрпљују, већ се смо наговештавају – још је Чехов говорио да је … у краткој причи боље рећи мање него сувише. Кратка прича исцрпљује звуковне, симболичке и асоцијативне потенцијале речи, синтаксичких склопова, интерпункције и тим својстви- ма остварује лирске квалитете. Невербална атмосфера коју производи слој звучања и ритам у краткој су причи битнији него у другим прозним врстама, а неретко су и основно средство остваривања естетског јединства. Често се наглашава да је јединство утиска (а не радње) основно начело кратке приче. Елиптичност, недореченост, минималистичака и афористичка обрада мотива без ретардација, реминисценција или експлицитних антиципација, без дигресија, мноштво места неодређености уводе јак емоционални и смисаони набој, интензивирају ритам и појачавају динамику⁴, чак и кад је она готово потпуно одсутна из самог наративног тока. Шта више метафора тока, која се сама по себи намеће кад се говори о роману или приповеци, у случају кратке приче најчешће је contradictio in adjecto. Краткој причи је примеренија слика мреже.
Фрагментарност и дисконтинуитет, често наглашена симболичност или митологизовање ликова и ситуација (највећи део кратких прича је апстрактан у смислу одсуства просторно-временских координата, По је користио термин «арабеска» који причу изједначава са апстрактном представом), склоност ка алегорији и параболи, али и фантастици и гротесци показују да је за настанак и развој кратке приче пресудна поетика романтичарске новеле као и романтичарска филозофија у којој је фрагемент(арност) основа постојања, (само)поимања, сећања и представљања, место сусрета коначно-присутног и бесконачно-одсутног, које и модерна кратка при- ча тежи да евоцира.
НАПОМЕНЕ: 1 Треба имати у виду формалистичке и структуралистичке доприносе теорији жанрова и врста који инсистирају на динамичности жанрова и жанровских система, чија стална трансформација и модификација онемогућује да се о поједином жанру или врсти говори уопштено, а историјски, ван конкретног многим факторима условљеног културно- историјског, књижевног и теоријског контекста. Упрошћено, свака форма током времена трпи мање или веће промене, ступајући у увек другачије односе са другим уметничким и разним неуметничким формама, задржавајући тек неколико нужних карактеристика чија је функција у сваком конкретном делу такође променљива. 2 О историји кратке приче, и као форме и као термина, види: Мирјана Поповић- Радовић, „О краткој причи“, Књижевна критика бр. 2, 1979, стр.7 – 27. Текст је део темата „Естетика кратке приче“ и користан за разумевање овог феномена. 3 Види прилоге Б. Метјуза и Е. Боуен у већ споменутом тематском броју часописа Књижевна критика. 4 … већ од наслова и прве реченице, догађај у краткој причи почиње да се развија, стварајући тензију која се продужава до последње реченице, не пружајући читаоцу емоционално олакшање и решење расплета. Бојана Стојановић Пантовић, Морфологија експресионистичке прозе, Београд, 2003, стр. 61. 5 Рут Ј. Килхенман, „Кратка прича“, Књижевна критика, бр. 2, 1979, стр.65.

На Конкурс за необјављену кратку причу Народне библиотеке Бор сваке године стиже све више радова. Међутим, из године у годину, број текстова који заиста јесу, типолошки, а не квантитативно, кратке приче не мења се значајно. Сазнање да чак и они који претендују на назив писаца кратких прича немају јасну представу о природи ове форме, подстакло нас је да покушамо да је осветлимо, и то и из теоријског и из стваралачког угла.
С једне стране нудимо сажетак теоријских напора да се одреде типолошка својства кратке приче, границе њеног простирања на мапи прозних облика, без претензија да сасвим исцрпимо опис њене структуре и њену историју, а са друге – ставове и полазне претпоставке аутора – писаца кратких прича.

Шта је за Вас, као аутора, кратка прича и по којим је елементима препознајете ?
Који моменти одређују да се одређена прича, идеја, тема, обликује у кратку причу?
Да ли, по Вама и за Вас, постоји парадигматска кратка прича или аутор чије би приче могле бити по етички „модел“?

Давид Албахари: За мене, кратка прича је све, односно, све може да буде кратка прича. Једино је одредница о дужини нешто што треба поштовати (иако ни ту не постоји сагласност о томе када кратка прича прелази у приповетку) јер после двадесетак страна тешко је говорити о краткој причи. Могло би се, наравно, рећи да се кратка прича првенствено бави једним издвојеним, преломним тренутком у животу и судбини неког лика, али тиме се бави сваколика књижевност, па и роман (што је још једна потврда да дужина остаје као пресудан фактор у дефнисању прозних облика). Међутим, главни квалитет приче је њена способност да говори оним што није рекла, односно, да објашњава одузимајући од целине (а не додавањем целини као што се ради у роману).
Не постоји само један парадигамтски модел или аутор кратке приче, већ више њих. На пример: Борхес, Сингер, Бартелми, Кафка, Еркењ, Кортасар… Свако од њих је развио препознатљив модел и сваки од тих модела представља суштину кратке приче.

Бранислав Бане Димитријевић: Кратка прича је у свом основном значењу прича у којој се ради о једном догађају, заснованом на неком проблему или сукобу, а коју писац износи читаоцу од њеног (не обавезно правог) почетка па до самог краја, и то на најрационалнији могући начин. Писац обавезно разрешење износи на самом крају приче, често баш у последњој реченици, а у међувремену се труди да га на што бољи начин сакрије од читаоца.
Не пишем често класичне крат- ке приче, само онда када тема коју обрађујем захтева баш такву форму, али могу да кажем да ми притом њено брушење увек представља прави изазов и добру вежбу за постизање списатељске дисциплинованости. Лично ми више одговара да у причи дам себи већу слободу за разна скретања са главног пута, да пратим споредне идеје, реминисценције и асоцијације, што кратка прича не трпи.
Готово и да нема озбиљнијег прозног писца који се није опробао и у краткој причи, али ми се чини да се најзанимљивија остварења могу наћи код аутора детективског и посебно жанра научне фантастике. Препоручио бих читање кратких прича Реја Бредберија који је у томе достигао готово савршенство, и Вилијама Саројана који пише мало разбарушеније, тј. често одступа од класичних образаца, али плени својом топлином, духовитошћу и дубином порука.

Радиша Драгићевић: Одлучујући да се (након почетног опредељења ка поетским конкурсима) посвети неговању форме кратке приче, Народна библиотека Бор је изабрала задатак вишеструко тежак: како за ауторе и потенцијалне читаоце, тако, пре свега, за себе. Притом је, погрешно или стимулативно, одступила од чврсто прописаних норми и дозволила слободу ауторима, бирајући тако између могућег квалитета који проистиче из таквог одабира и ненарушавања скучености основних правила фор- ме. Суд који треба донети свакако није ни лак ни једноставан. Приче, које су у протеклим годинама пристизале на конкурсе, јесу резултат тренутног (одазваног) квалитета и мера ауторске успешности, али и мера успешности промотера и из- раз оправданости тог чињења.
Наравно, неки слични конкурси у Србији имају прецизније и чвршће омеђане стандарде (до одређеног броја нормираних страница, редова, или, чак – часопис Акт – до 72 речи!), али су и њихови резултаи слични.
Као што свака уметничка творевина, било да се ради о филмској, ликовној, музичкој, у овом случају, књижевној, има свој профил − тако је и случај са кратком причом. При томе, у узајамном односу мора да постоји уједначеност (као на тасу ваге) аутора и публике: ако је ауторски квалитет у успону, расте и број читалаца, и обрнуто. Може се рећи да краткој причи, правој краткој причи а не анегдоти или цртици, преферира у књижевном смислу образованија читалачка публика која уме да чита између редова, и која уме да у тих неколико наоко штурих редова препозна, као са тесног прозора на мансарди, сву ширину космоса што је писац одшкринуо пред њом. Тиме је задатак писца и тежи, а одговорност пред читаоцем већа.
Врло често, како код књижевних критичара тако и код самих аутора, има мишљења која кратку причу (као и афоризам) омаловажавајући шаљу на маргину књижевног стваралаштва, проглашавају недостојном књижевном работом.
Искуством писца, ако себи могу да припишем такав епитет, не бих се баш до краја сложио са тим: пре бих рекао да таква оцена има упориште у досадашњим достигнућима ове незахвалне књижевне форме и, пре свега, у олаком “стваралачком” приступу “аутора” неспремних (немоћних) да се дохвате обимнијих форми, али спремних на овакво писање без познавања његових основних постулата.
На крају, и песма, ипак, нема омеђење и, упркос тврдњи Чарлса Симића, не мора да буде целина на једној страни, затворен круг; песма може да се разграна у циклус, може да нарасте у складно и кохерентно обликовану обимну поему; приповетка и роман још мање познају границе такве врсте. У свету, а нарочито у времену које нам је дато да у њему будемо, у живљењу које нам је савременошћу наметнуто, изразите су тенденције сажимања; од вишедневних путовања од места до места до кратког авионског прелета, од претоплих дугих љубавних писама до прагматичних SMS порука; и најсавршенији уређаји се од величине собе претварају у оне ве-ичине шибице – притом, не само да не губе ништа од свог састава већ су све ближи савршенству – па се то може рефлектовати и на савремену књижевност, на прозу. И на форму кратке приче.
Наравно, они који од тих великих кутија направе те савршеније шибице, претходно и проникну у већину њихових најскривенијих тајни; од куће знања начине зрно мудрости.
Па зашто то не би био случај и са кратком причом?
И у том смислу, завршавам са једним афоризмом који сам, недавно, склепао:
Благо онима који умеју да напишу афоризам од једне речи.
Они знају шта је увод, разрада и закључак!

Саша Д. Ловић: Кратка прича је књижевна форма која треба, без сувишних информација, разног кићења стилским фигурама и једном једноставношћу да пренесе поруку и да да смисао догађају, стварном или фиктивном. Она треба да се одликује једноставношћу – у првом делу који је сам по себи прича ваља одговорити на питања ко?, где?, када?, како? и зашто? – да би се тиме увело у други део који је обрт и који објашњава зашто је писац имао потребу да исприча баш ту причу.
Када бих морао да именујем писце који су, по мом недостојном мишљењу, аутори правих кратких прича били би то Сава Дамјанов, Тиодор Росић и − или Владан Матијевић. Међутим, ту је и Бохумил Храбал који је од кратких прича створио романе.

Едита Цоловић: Као аутора уопште ме не интересује проблематика дефинисања кратке приче. Том формом се служим готово интуитивно, јер највише одговара мом сензибилитету. Нема доброг рецепта за прављење добре приче, посебно кратке. То је просто тренутак епифаније. Парадигматски „модел“ не може да постоји: било би то бесмислено. Постоји само узор којем се аутор диви, али који аутору служи као путоказ ка сопствемном идентитеу.

Милен Миливојевић: Кратка прича се од оне која није кратка разликује по томе што је кратка. Све остало могло би бити исто као и у свакој приповеци, само знатно редукованије, сведеније.
Нисам сигуран да писац има две верзије исте приче, па ако се, из неких разлога, одлучи да пише кратку причу, он сажима ону дужу верзију, а ако се одлучи за дужу верзију, онда „развија“ кратку причу (новим ликовима, новим епизодама и низом рукаваца који „употпуњују“ причу). Писац пише онако како осећа или мисли да треба, а по завршетку тог „посла“, види се да ли је прича „кратка“ или „дугачка“. Он их чак и не сврстава у те (нити у било које друге) категорије. Тиме се баве критичари, аналитичари, књижевни историчари, чланови жирија, читаоци…
Једно време је за кратку причу (а можда је то још увек тако?) постојао и назив – новинска прича. Новине, наиме, „не трпе“ никакве предуге текстове, па ни приче. Неки листови имали су и конкурсе (чувени су Политикини конкурси, али не само они), који су подразумевали краткоћу приче, како би она могла бити објављена у листу. (Часописи само нагињу краткоћи, али подносе и дуже приче, док се књижевни листови, као Књижевне новине, на пример, понашају као и дневне новине.)
У последње време има и конкур- са (и то, кажу, успешних!) за тзв. „мини причу“ чија дужина не прелази ни пола шлајфне (14−15 редова куцаних на већ анахроној, писаћој машини). Ове се приче, вероватно, не уклапају у теоријске дефиниције, за које, међу нама буди речено, писци никада нису превише ни марили, а неки су се и свесно трудили да одступе од њих.
Обрасци и модели? Огрешио бих се о Михајла Пантића ако га не бих поменуо, али не као модел, него као писца који пише добре приче које нису дуге (и који ми је, тренутно, „најсвежије“ читани писац).
Иначе, ни строгих правила, ни правих модела – нема.

Горан Миленковић: Данашња жанровска свест у теоријском смислу претежно је против есенцијалистичког описивања жанровских модела. У практичном и оријентационом смислу (регулација моћи у жанровском систему, продужетак деловања научног система, образовни и васпитни систем, жанровски конципирана књижевна такмичења итд.) а под изговором да је „већина читалаца свесна категорије жанра и да се по том претходном појму управља у читању“, функционише тако што ипак, унапред се ограђујући од традиционалних непокретних видова номенклатуре, види своју добит у могућностима описивања и разликовања, поводећи се за ограниченом илузијом стабилности синхроних система и њиховом релативном употребљивошћу. У овоме „сада, али не и касније“ види се прагматичност, практичност, али и краткотрајност тако моделиране архитектуре. Дефиниције типа „кратка књижевна прозна фикција“ (Allan H. Pasco, 1991) покривају ову другу страну, водећи рачуна, између осталог, и о дугом ходу историјских жанровских мена. То што се у њима данас не може довољно јасно препознати модел савремене кратке приче не значи да то неће бити могуће већ сутра, када доминантно обележје постане нпр. обавезно присуство два супротстављена лика или дијалог или обавезно присуство ритма, и када се сагледају све заједничке особине прича створених у времену (недовршен жанр не може бити есенцијалистички описан, нити жанр којим се описује то може бити). То такође не значи да то заиста јесте дефиниција жанра, већ пре „искушавање“ њеног постојања уопште, и смештање између немогућности и сврсисходности.
Подсетио бих овде, радије но да понављам већ речено, на пар занимљивих тренутака у историји такмичења за најуспешнију кратку причу које организује Народна библиотека Бор.
Први је везан за регулисано скраћивање дужине пристижућих текстова прича (од неограниченог на три странице), што говори о неколико чињеница: прво, да постоји практична свест о жанровском систему, јер се ради о конкурсу са жанровским а не стилским обележјима, друго да постоји (макар и несвесна) теоријска свест о најбитнијим особинама кратке приче (краткоћа, Paul Zumthor: „What happens because short stories are short?“) и зависности њеног унутаржанровског система од надолажења и продирања скрајнутих жанронских типова (епитома, афоризам, епиграм…), са једне стране, и недефинисана свест, са друге, која пише и шаље на вредновање повести, дневничке записе или политич- ке фељтоне и новинске цртице…
Друго је везано за поменуту свесност читалаца о лику жанра: доминантна „већина читалаца“, која за конкурс пише кратку причу, од елемената поменуте „дефини- ције“ губи бар један: прича ограничена дужином изнова бива нпр. исповедно-мемоарска (последица институционализованог књижевног образовања које често заувек престаје с нижом матуром) и губи статус фикције, те се наводна жанровска свест никако не може да потврди у пракси – ту се пре може говорити о функционалној терапеутској и реторичкој несвесности; модерне кратке приче, коју је уводничарка описала у предлошку анкете, го- тово да нема, па се критеријум конкурса, жанровски критеријум (иначе, да проблем буде већи, у времену нестабилан) доима као репресиван према учесницима конкурса, тежећи ка томе да угуши и преусмери њихову приземну и делатну животну патетику. У том смислу се запажа и тежња ове анкете да (поред оне елементарне да је пут до знања пут учења) мањинска жанровска свест своју репресивност смањи квантитетом (раширеношћу) и квалитетом књижевне наобразбе. Питање је да ли ће ови гетеовским речником осликани конзументи ниске истинитости и вероватности имати воље и снаге за такав један чин. А и разлога. Два света, који се и не додирују, један високо позициониран у прошлости и сили књижевности, други ниско позициониран у огољеној емпиријској стварности и простој природи света и личности, можда ће се сусрести, и исход ће у сваком случају бити близу пораза првог, који је силом натерао инерцију да буде слободна. Уосталом, слобода није по сваку цену бити једнак јединици мере. Као што ни образовање не може да буде не бити у могућности да се та јединица достигне. Неколико, али тек неколико производа овога конкурса налазе се у средини, у додиру између тих двеју граница.
На крају, наравно, нећу упутити на репрезентативни модел или аутора, већ тек на скоро поново читану Борхесову кратку причу „Лутрија у Вавилону“. Крешчендо ове приче позициониран је у саму њену средину, да би се накнадно понављао као напев у низу паралелизама међу којима нема високе тензије. Хаос, случај и наратор који из њих прича причу, док се читалац одмара од вртоглавих обрта.

Зоран Пауновић

Али кад нечија вера постане одиста помамна, кад се претвори у право мучење и, на крају крајева, претвори ову нашу земљу у гостионицу неугодну за становање, онда је, мислим, крајње време да се та особа одведе на страну и да се ствар претресе с њом. (Херман Мелвил, Моби Дик)

Досадно једногласје књижевних критичара, спокојно помирених над чињеницом да је Моби Дик (Moby Dick, 1851) Хермана Мелвила највећи и најзначајнији амерички роман икад написан, постало је опште место до те мере да све мање истиче, а све више обесмишљава и укида значај овог дела, сводећи га на монументални и недодирљиви спо- меник, окружен барикадама сазданим од небројених томова критич- ких панегирика.
Моби Дик, међутим, нипошто није заслужио судбину окамењене свете краве америчке књижевности. Јер, ово дело вероватно јесте најзначајнији роман међу онима које су у деветнаестом веку потписали амерички аутори, али није само то. Мелвилов Моби Дик је амерички еп, дело коме у историји америчке литературе припада статус какав у својим националним књижевностима имају Илијада, Махабхарата, или Еп о Гилгамешу – дело које, дакле, не представља круну, већ темељ националне књижевности.
Моби Дик је амерички еп из неколико кључних разлога. Најзначајнији међу њима огледа се у чињеници да ово дело суштински отеловљује неке од најзначајнијих америчких митова: пре свих мит о простору, тачније о освајању простора. Овај мит је у америчкој књижевности готово неизбежно повезан с мотивом конкретног путовања или лутања у стремљењу ка циљу који је често нејасно, још чешће погрешно, а најчешће ни на који начин одређен, циљу који управо захваљујући својој магловитости израста у симбол метафизичке човекове потраге за смислом и суштином живота. Даље, осим по својој митопејској природи, Моби Дик је амерички еп и по форми у којој је опредмећен. Овај роман, наиме, представља за америчку књижевност карактеристично, жанровски мешовито дело, коме није лако одредити преовлађујућу генеричку основу: натуралистички реализам, мелодраматичност и спектакуларност својствена авантуристичком жанру, те песнички згуснута и узвишена симболика, преплићу се у жанровској неухватљивости Мелвиловог ремек-дела. То ремек-дело је, чини се, по много чему пресудно одредило правац и ток развоја америчког романа. У прилог таквој тврдњи, довољно је указати на то да је Моби Дик најавио, а по свој прилици и утемељио један од најтипичније америчких књижевних жанрова − жанр „друмског романа”, чија се развојна линија може пратити кроз неке од најзначајнијих романа америчке књижевности: од Моби Дика, преко Керуаковог романа На друму (On the Road, 1957) и Набоковљеве Лолите (Lolita, 1955), до Објаве броја 49 (The Crying of Lot 49, 1966) Томаса Пинчона. Друм који се губи у несагледивој даљини за Дина Моријартија, Хамберта Хамберта, Едипу Мас и многе друге јунаке великих америчких романа поприште је бескрајног стремљења ка недохватном циљу, потраге за недокучивим смислом људске егзистенције.
Ахабов друм је пучина, а сањани циљ – освета. Међутим, његова жеља да се освети великом белом киту који га је обогаљио одгризавши му ногу, много је више од пуке жудње за осветом. Освета претворена у циљ живота доводи у питање, или отворено негира неке од основ- них хришћанских принципа. Штавише, фаустовски хиперболизован егоцентризам не допушта Ахабу − ма шта он говорио у појединим тренуцима – да прихвати, макар и делимично, било који поглед на свет изузев властитог. Такав какав је, он нема никаквих обавеза не само према општељудском или хришћанском систему вредности, већ ни према етичком кодексу поморца. Застрашујуће изобличено лице хипертрофираног егоизма, међутим, полако почиње да добија људске, а онда и надљудске црте, са нарастањем читаочеве свести о правом смислу Ахабове борбе. Ахаб је фаустовски лик не само по свом супротстављању сваком облику колективне свести или морала, већ и по митским димензијама борбе коју води. Нема великог епа чији главни јунак није израстао у митски лик; Моби Дик је велики еп и по тим мерилима.
Ахабова борба осуђена је на пораз – истина, величанствени пораз – због тога што није реч само о борби против морске немани, ма како страшна она била сама по себи. Моби Дик је истовремено инкарнација оне врховне моћи којој се једноноги капетан супротставља одбацивањем сваког вида етике, али и отеловљење непојамно силне снаге природе, схваћене на метафизички начин сагласан ставовима Мелвилових савременика Емерсона и Тороа. Погледи на свет двојице истакнутих трансценденталиста, средином деветнаестог века изузетно утицајних мислилаца, нису могли остати без одјека у свести писца који је, иако ометан својом снажном приврженошћу нихилизму, без престанка трагао за новим тумачењима и објашњењима човека, природе и универзума. Мелвил у Моби Дику великим делом истражује природу Емерсоновог концепта Наддуше, али под сенком Тороовог упо- зорења да космос можда и није оно- лико добронамеран колико то човек у својој исконској наивности подра- зумева.
Рат који води Ахаб, дакле, рат је с природом у оном најшире филозофском, па и метафизичком смислу тог појма. Тај се рат одвија у архетипским категоријама праелемената воде и земље, светлости и таме, дирљиве љубави и безумне мржње; та битка космичких размера бесни у микрокосмосу бродске палубе и утробе брода. У њему је човек, притешњен непрегледним небом и безобалном водом, приморан да се суочи с најскровитијим дубинама властитог бића, присиљен да се ухвати у коштац с утваром коју Мелвил назива “неухватљивим фантомом живота”. Таква титанска борба, по својој узвишеној узалудности својственој унапред изгубљеним биткама, достојна је античких трагедија, па се као таква мора окончати страдањем достојним власти- те величине.
Наравно, таква борба мора бити испричана ништа мање достојном причом. “И само ја један утекох да ти јавим”, као да се, речима из библијске Књиге о Јову правда приповедач Исмаил пред крај романа, осећајући да улога приповедача можда и није била његов свесни избор. Он је заправо неко ко је био одабран да исприча причу, једну од оних малобројних прича које су веће од живота и веће од сваке свесне уметности, и које као такве непогрешиво проналазе прави, природан начин да буду испричане. Њихова веродостојност сеже изван граница рационалног расуђивања, па попут Хамлета, Раскољникова или Леополда Блума, Ахаб и Исмаил засењују и готово чине неважним свог творца: они постоје сами по себи, слободни и супериорни у односу на било коју баналну, “објективну” стварност. Тиме је остварен сан – понекад и ноћна мора – многих писаца: дело се отима уметнику и почиње да живи по сопственим унутрашњим законитостима. Моби Дик је, дакле, не само прича у којој јунаци трагају за спознајом оног вишег смисла постојања, већ и прича која, не мање узбудљиво, трага сама за собом. У више од сто поглавља романа, читалац пролази кроз галерију стилова која се може мерити са оном у Џојсовом Уликсу: Моби Дик говори мноштвом различитих језика у распону од жестоког морнарског сленга, преко романтичарске поетичности и научног дискурса до тона библијских проповеди. Огромну снагу те језичко-стилске полифоније није могуће описати; она се мора осетити у непосредном сусрету с Мелвиловим магнум опусом. Одиста, поетски набој романа неодољиво плени почев од легендарне прве реченице, “Зовите ме Исмаил”, која својом резигнираном шкртошћу наговештава да је свеједно не само како се ко зове, већ и то шта човек јесте, односно шта мисли да јесте. Иста, заправо, све већа песничка тензија и вишезначност осећа се у опојном крешенду кроз читав роман, кроз апокалиптичку тутњаву људи и богова, до сасвим достојног завршетка у коме брод “…као Сатана, није хтео да потоне у пакао док не повуче са собом један живи део неба и стави га себи на главу као шлем…” У тој импресивној поетској слици заједно нестају у дубинама добро и зло, рај и пакао, богови у које се уздао Исмаил и демони које је у својим ужасним клетвама здушно призивао капетан Ахаб.

Путовање је окончано. Подједнако убедљиво, Ахаб се уверио у моћ мржње, а Исмаил у снагу љубави; подједнако убедљиво, обојица су спознала бесмисао својих идеја − водиља. Много више него разноликошћу стилова и облика приповедања, Моби Дик је своје прве читаоце збунио тим заводљивим и опасним потирањем свих утврђених система вредности. Због тога је у критичким реакцијама на роман дуго преовладавала збуњеност; збуњеност пред делом чија се величина непогрешиво осећа, али ју је тешко рационално одредити. Из таквог осећаја неретко израста и гнев критичара због властите немоћи, па је у доброј мери карактеристична оцена једног од њих, који је закључио да је роман Моби Дик “манијачки – луд као мартовски зец – роман који изобличена лика трабуња и вришти као неизлечиви лудак”. Модерна уметност, међутим, научила је читаоце да се рационалним објашњењем не сагледава увек на најбољи начин смисао уметничког дела, те да се у суманутости света лишеног Бога и разума понекад мора проговарати “вриском неизлечивог лудака”.
Има наговештаја да би двадесет први век ту вриску могао још боље да разуме.

Драгољуб Ђуровић – Ћуша

Бор село

Почећу са Бор-селом, од кога је у Бору све и почело. Нажалост, ово Бор-село више не постоји, прогутао га је рудник по којем је Бор и забележен, овакав какав је данас…
Долазећи кривудавим путем, из правца села Велики Кривељ (некада је Бор био заселак Великог Кривеља), наилази се прво на „борско старо гробље“. Недалеко од овог гробља, са леве стране пута, постоји неколико кућа. У једној од ових кућа (најближа гробљу), живи породица неког Солдатовића званог „Солдат“. Када би, у то време, неко од старијих умро, говорили би: „Отишао је код Солдата“. До ове куће, у другој кући, живела је породица Брозовић, а до њих, у нешто већој кући, бројна породица Миличевић (један члан ове бројне породице је радио касније као професор на борском факултету). Ове куће налазиле су се на садашњој локацији „извозног окна“. Силазећи од гробља, према Борској реци, доста стрмим, сеоским путем, наилази се на први значајнији објекат (у оно време) – „Савину кафану“ (власник ове кафане, био је неки Сава Мирошевић, звани Сава „Мирош“). У ову кафану обично би свраћали сељани Великог Кривеља, приликом доласка и повратка из Бора. Нарочито је било доста посетилаца ове кафани, у време сахрана, наравно, приликом повратка са гробља. У то време није постојао превоз. На сахране се ишло искључиво пешице, превозили су се само мртви. У долини Борске реке, са њене леве стране, налазило се више сеоских кућа. Међу првим кућама, био је и један млин за млевење житарица (воде- ница). Власник ове воденице, била је нека Јерина. После низа кућа, са леве обала Борске реке, било је и неколико кућа и са десне обале. Након ових кућа, долазило се до зиданог моста са високом оградом од кованог гвожђа. За оне прилике, био је то леп мост. Преко моста долазило се до једног већег објекта (некада је то била основна школа). Од ових кућа, па до гробља, ишао је пут којим су се превозили мртви, пролазећи поред Солдатове куће. Са десне стране обале Борске реке, у њеном доњем току, налазило се неколико кућа са лепим баштама. На падини великог „јарка“, налазио се извор лепе питке воде. Током Борске реке, недалеко од некадашње основне школе, наилазило се на један мали, озидани, проточни базен. У овом базену би се деца, у топлим данима лета, купала. Надаље почиње власништво Француског друштва Борских рудника (ФДБР). Најистуренији објекат овог друштва према Борелу био је „барутни магацин“, укопан дубоко у подножје црвеног брда Тилва рош. Овај магацин чували су наоружани стражари. Прилаз „барутном магацину“ био је строго забрањен. Толико о кућама и другим објектима, у доњем сливу Борске реке, од Савине кафане, па низводно.
Од „Савине кафане“, према Бору, пут је водио преко дрвеног моста („Савина кафана“ је била на левој обали Борске реке). Ишло се узбрдо, веома стрмим и кривудавим путем. Изнад овог пута, на једном узвишењу, налазило се неколико кућа. Ту су живеле влашке породице. Изласком до равнијег дела пута, стизало се до наредног зиданог моста који је наткривао јарак. Овај мост је изграђен у самој кривини пута. Са десне стране овог моста, водио је путељак, у неколико појата, заосталих из времена када је Бор био заселак села Велики Кривељ. Идући преко овог моста, изнад пута, са десне стране, налазила се коларска радионица, а мало даље, у истој спратној згради, каменорезачка радионица. Од овог моста почиње гушће насељено Бор-село. Идући даље, са десне стране пута, наилази се на две зидане куће, власништво ФДБР- а. У једној од ових кућа становала је породица Гојка Радића, која се после Другог светског рата одселила у Београд. У овој породици живео је Вељко Радић, који је учествовао у рату. Пензионисан је као генералштабни пуковник. Други син Гојков, Александар – Саша, радио је у Београду, као карикатуриста. Такође у овим кућама станује породица Радета Огњановића. Ова породица спада у ред интелигентних радничких породица. Огњановићи су имали тоје деце: Данила, Милицу и Јовицу. Били су то добри људи. Идући даље десном страном пута, живи породица Туфегџић. Из ове породице (која је пореклом из села Велики Кривељ), син се школовао и завршио електротехнички факултет у Београду. Једно време био је технички директор Фабрике каблова у Светозареву (данас Јагодина). Настављајући десном страном пута, наилазимо на породичну кућу Вукашина Новаковића, некадашњег шефа смене у борској флотацији. У овој породици живе и деца, Матеја (Мата), који завршава медицински факултет у Београду и ради као лекар у Прокупљу. Био је изврсни фудбалер. Други брат, Сима, постаје кројач мушких одела, а трећи Вуле (и данас живи у Бору), био је привредни руководилац у радионици „Јаме“. У том низу је кућа у којој живи породица Косте Стојановића, опанчара (дошли су из Зајечара). Овај опанчар је познат по надимку „Жујка“. Имао је двоје деце, ћерку Љубицу и сина Љубомира. Љуба је рано напустио Бор и одселио се у Јагодину. Надаље наилази- мо на један „Подрум вина“, у којем је до јефтиног пића долазила „клијентела“ из Бор-села. Иза овог „подрума“, наилазимо на једну кривину пута, на којој је изграђена једна двоспратна кућа, у којој станују радници борског рудника. Ова кућа је власништво ФДБР-а. Настављајући даље, стижемо до једне веће зграде. Била је то трговина, или како су је називали „бакалница“. Ову „бакалницу“, држи у то време зајечарски трговац Алекса Стефановић (његов син Бане касније постаје познати борски фудбалер, а млађи син страда у борском руднику). У овој „бакалници“, у том периоду, ради и трговачки помоћник Никола Миладиновић, касније власник ове трговине (и данас живи у Бору, у позним је годинама). Настављајући десном страном, од поменуте „бакалнице“ наилази се на неколико башти и воћњака. Почиње нови успон овог пута (мислим да се ова улица називала Кривељски пут). После башти и воћњака, наилази се на један већи објекат, кафану „Југославија“. Власници ове кафане били су из породице Мусић. У овој кафани се повремено дешавају туче пијаних гостију. Кафане немају радно време, раде све док има гостију. Од ове кафане, пружа се већи празан простор, о којем ћу нешто касније. Враћајући се поново до „Савине кафане“ и прелазећи дрвени мост, преко Борске реке, са леве стране кривељског пута је све до другог моста амбис. На овом делу пута нема кућа. Али од зиданог моста, у кривини, наилазимо на прву кућу. То је за оне прилике већи стамбени објекат, који је поред подрума, приземља имао и спрат. Власник ове велике куће, био је Божа Међедовић – лиферант. Он је снабдевао рудник дрветом за подграду рудничких ходника. Једно време се бавио и набавком „штајерских“ коња, такође за потребе рудника. У то време, у борској јами, није било механизације, па су коњи вукли „композиције“ вагонета, на правцима борске јаме. У породици Боже Међедовића, била су три сина. Миша је, по завршетку Другог светског рата, био „командант места“, и касније је завршио Медицински факултет у Београду. Други син, Мија, учествовао је у Другом светм рату, у партизанима. Погинуо је пред крај рата. И трећи – Моца који је био активиста у Омладинском покрету. Идући даље, у поменутој кривини, налази се „задружна кафана“, а до ње задружна продавница и „Дом“. До задружне продавнице, поново једна двоспратница, у којој станују породице радника који раде у руднику. И ова зграда је власништво ФДБР-а. Идући даље левом страном овог Кривељског пута, наилази се на приземну кућу пекара Цветковића који је дошао из Књажевца. Из ове породице деца су била активна у политичком животу Бора. Најстарија ћерка рано умире. Син Душко бива убијен на Бањици у Другом светском рату, а ћерка Анђица, након Другог светског рата, постаје секретар СКОЈ- а у Бору. Следећа кућа је грнчарска радња и продавница тестија, ћупова и „тава“. Нешто даље је воскарска радионица, у којој се, поред свећа, продају и „лецедерски“ колачи. На крају леве стране Кривељског пута нема више кућа. Почиње велики рударски откоп који се назива „гропа“ (и данас постоји). На првој „етажи“ ове „гропе“, налазио се извор хладне и питке воде. Идући даље, пролазећи преко велике кривине, иде прав пут до старе православне цркве. У првом, нешто већем дворишту, пуном дрвећа, нарочито јоргована и дудова, смештена је црква са звоником. Ово двориште је посебно ограђено, унутар великог дворишта. Затим, ту се налази и једно мање двориште, ограђено оградом од кованог гвожђа. Унутар овог малог дворишта налазила се „спомен чесма“ палим војницима из овог краја у Првом светском рату. (Овај споменик и данас постоји иако је био често сељакан, не- што је оскрнављен. Последња локација овог споменика је у парку испред некадашње Борске банке, једине борске у историји Бора, ликвидиране на 100. годишњицу настанка борског рудника…) Даље од цркве су објекти који припадају руднику, односно ФДБР-у.

Од кафана „Југославија“ и „Два брата“ до кафане „Крајина“ је велика ледина, са стазом по средини. Негде на половини ове стазе налази се мали киоск Крсте Ристића – Македонца. У њему су се продавали дуван, папирићи, цигарете и новине. Крста „Македонац“ је имао три сина, најстарији је радио као машиновођа, средњи Петрун је био бравар, а најмлађи Данило је завршио факултет и радио је у Топионици као привредни руководилац. Са десне стране Кривељског пута, од кривине, где је зидани мост (код коларске радионице), налази се више сеоских приземних кућа. Изнад ових кућа почиње једна улица, паралелна са Кривељским путем, до раскрснице, изнад кафане „Југославија“. Овај део Бор-села, насељавају старе борске породице. Између осталих: Симоновићи, Џонићи, Ђурићи, Павловићи, Драгуловићи, Јаношевићи, Илићи и други. Ова уличица са своје десне стране има, такође, више кућа. Највећа је била кућа породице Пере Томића. У овој продици било је двоје деце, ћерка Марија и син Сава. У овом горњем делу Бор-села, живе породице Милић (деца Влада, Љуба, Мирјана и Марјан), затим Барбуловићи, Петровићи, било је и подстанара, Црнчевићи, Чоловићи, Кеченовићи, Лазићи, Бакрачи, Гушевци и други. Овде је живела и породица Мађаревић. Из ове породице је, поред осталих, и Петар Мађаревић (и данас живи у Бору), некадашњи првак света у падобранству, негде после Другог светског рата.
Ако се крене, из правца северног дела Бор-села, полази такође још једна улица, Северна улица. Са леве стране ове улице, на самом почетку, била је, у то време, чувена „подринска кухиња“ код Боре Васића – Подринца. У овој кухињи хранили су се рудари – самци. У њој се продавала храна само у „порцијама“. Ту није било места да гости седе, већ се храна односила кућама. Следећа већа кућа, такође са леве стране улице, била је опет кафана (мислим да се звала „Код Ргоћанина“). Испод ове улице је једна мала уличица. У овој улици, куће су биле само са десне стране. У првој кући, од раскрснице, наилази се на већу кућу, ту је била „Дарина кафана“. Власник ове кафане била је нека тетка Дара и њена ћерка Гина. Да би могле да излазе на крај са пијанцима, запослиле су неког Петра Бајковића који је радио код њих као келнер, али је више служио као избацивач пијанаца и оних који су правили неред у кафани. До ове кафане, налазила се кућа породице Грујаковић, то је била мала столарска радионица. У породици Грујаковић било је троје деце, син и две ћерке. Са овом кућом, била је спојена следећа кућа. У њој је била берберница „Код Стеве Брице (у овој кући живела је баба Мица, са ћерком Цветом и сином Стевом). Од ове куће, низбрдо, силазило се до Борске реке, односно до поменуте „Савине кафане“. Поново се вратимо на почетак Северне улице, код „подрињске кухиње“. Са десне стране ове улице, налазе се самачки станови, популарно названи „касарне“. У овом крају није било упутно замркнути, због честих туча. Туче су у овом карју биле сасвим природна појава. Идући даље, десном страном ове улице, наилази се на више сеоских кућа које се налазе на пади- ни брда. Од ових кућа долази се до једног великог јарка. Овај јарак је на једном делу попречног пута озидан, тако да се пут не прекида. Ту се налази велики плац са кућом породице Радуловић. Иза овог плаца налазе се куће породица Павловић, Матејић, Ћосић, Војиновић и других, али највећа кућа на том потезу је кућа породице Илић. Глава ове породице (веома бројне), био је Нака Илић, познати ковач. Имао је четири сина: Владу, Драгија, Здравка и Љубу и доста унучади. Изнад помоћне куће Илића, била је још једна кућа. Кућа је била на спрат, а власништво је предузимача Крсте Марковића. Десно су биле две куће руских емиграната Мојсија – молера и Антона – грађевинског бравара. Након ових кућа, на једном узвишењу, је вилика Основна школа, са помоћним просторијама и зградама. У овој школи, у то време, радили су као учитељи Божа и Вера Поповић (Божа је био управитељ школе), Видосава и Петар Мундрић, учитељица Милица Митровић и други. Ова школа је имала велико школско двориште ограђено дрвеним тарабама. Двориште се са своје северне стране, граничило са великим јарком (раније поменут). Са јужне стране је такође велики амбис, у чијем се дну налазила кућа поменутог Крсте Марковића. Изнад основне школе, или са западне стране, било је више приземних сеоских кућа. Са југозападне стране основне школе, водила је једна улица, која је служила школи за долазак ђака, а и за довоз огрева и других ствари потребних школи. Користиле су ову улицу и оне куће које су још од раније постојале изнад школе (о овој улици нешто касније). На улазној страни са јужне стране било је више кућа, али је посебно била важна чесма поодице Адамовић. Ова чесма је користила, како ђацима, тако и целом овом крају. Вратићемо се поново на „северне касарне“. Ако прођемо поред „подрињске кухиње“, видећемо са леве стране ове улице више приземних кућа, а нарочито од поменуте раскрснице. Идући даље том улицом и прелазећи јарак, долазимо до једне двоспратне зграде једне друге породице Илић. Ова породица је и власник већ поменуте кафане „Крајина“, која је одмах испод њихове стамбене зграде. Једна уличица пролази веома стрмо поред ових кућа и упаја се у Кривељски пут. Одмах испод „криве станице“, која служи за ремонтовање корпи, коришћених у ваздушном транспорту кречњака из Малог Кривеља за Топионицу Рудника. Мајстор за ремонтовање ових корпи је у то време био Крста Богдановић (из броне породице Богдановић из Великог Кривеља). Али пређимо на други део ове улице. Са десне стране „криве станице“ је стара зграда бивше Општине Бор, која је прерађена за четири породична стана. У овој згради, живели су у то предратно време, Ђуровићи (поред родитеља Андрије и Крстиње – Киће, била су присутна и деца, Драгуна – Маша, Драгутин – Муре, Драгољуб – Ћуша и Олга – Сека); друга по реду станова, била је рускоешка породица Умрихин (нису имали деце), касније се усељава породица Милета, која такође нема деце. У трећем стану (по реду) становала је руска породица Стратиј, у овој породици такође је било четворо деце (Вера, Василиј, Николај и Јелена) и четврта породица у овој згради су Балковићи. И у овој породици било је такође четворо деце (Павица, Иван, Вјекослав и Роберт). Свака породица је имала своје помоћне просторије и своју башту. Заједничко је било велико двориште. Изнад ових башти је неколико сеоских кућа. Међу овим породицама је и породица Адамовић са три сина. Ту се налази поменута чесма са хладном и питком водом. Изнад ових кућа је већ поменута улица која води према Основној школи, а изнад ове улице је велики руднички сењак. У сењаку је радило више радника у три смене. Имали су и машину за паковање сена или сламе. Изнад сењака је неколико приземних кућа, у којима поред осталих живи и породица Николић, са децом Даницом, Гијом и Николом. На крају, изнад ових кућа је тада познато брдо, које смо називали „Пирамида“.

Од „Пирамиде“ води стрма улица, све до црквеног дворишта и спаја се са „кривељским путем“. Уз сам „сењачки пут“, негде на половини пута, налази се веома велика кућа Симе Јовановића, веома богатог човека из Бора, коме је припадала половина Брестовачке бање. Сима Јовановић је више пута биран за председника Општине Бор. Јовановићи су били бројна породица. Било је доста деце деда Симиних унука (Симица, Момчило, Јелисавета, Јованка, Бојана, Дубравка, Душанка, Миодраг, Милена и Олга). Поред велике куће за становање, Јовановићи су имали више помоћних просторија. Преко улице је велики магацин за житарице („Симин млин“), а испод куће су имали пекару (у овој пекари је радио поменути пекар Цветковић). Испод „Симиног млина“ налазили су се, на великом простору, зидани објекти звани заједничким именом „штала“. У кругу „штале“ било је неколико стамбених кућа у којима су становали радници „штале“. Ове раднике називали су заједничким именом „шталци“. Шеф „штале“ био је неки Урош. У „шталу“ се улазило из два правца „сењачког пута“. Улазило се у „шталу“ преко једног моста. Испод зграда „штале“ је био празан простор – ледина, који се спајао са Кривељским путем. Преко Кривељског пута, налазило се веома велико црквено двориште. У овом дворишту је црква у којој је дуже време радио поп Андреја Ђорђевић, а његов поклисар и звонар био је Никола Црквењак, руски емигрант. Од капије овог црквеног дворишта, до цркве, стазе су биле поплочане, као и стаза око цркве и до звонаре. Од великог црквеног дворишта према истоку и југу, почињали су руднички објекти (електромашинска ра- дионица, „бургијара“, компресорска станица, „лампарија“ и извозно окно „Вајферт“). Кривељски пут, код „лампарије“, наткривао је надвожњак, преко којег су ишле корпе (жичара). Овим корпама – жичаром транспортовао се кречњак (топитељ) за топионицу рудника. Југоисточно од „штале“, налазили су се базени за хлађење компресорске воде и велико купатило за рударе. Са овим објектима рудника завршавам потез Бор-села.
Пропустио сам да опишем још један део Бор-села, што чиним овим путем. Од кафана „Југославија“ и „Два брата“ је велика ледина, све до кафане „Крајина“. Полазећи са десне стране од кафане „Југославија“, на укрштању стрме улице која иде од „северних касарни“ и паралелном уличицом са Кривељским путем, налази се, на самом углу велика кућа, са још већом баштом, неке Руже Владановић. (Кад јој је погинуо муж у борској јами, поново се удала, за познатог у то време, Николу, жандармеријског наредника.) Од ове куће иде једна узана улица. Са леве стране ове улице је поменута ледина, на којој је једини објекат киоск Крсте Македонца. Са десне стране ове улице, нижу се више кућа. Прва кућа у овом реду је кућа породице борског молера Станковића (у овој породици било је троје деце: Будимир, Даница и Слободан). Даље је велика двоспратна зграда, са становима за издавање, а одмах до ове куће је кућа неке Руже и Влајка Илића – шнајдера. Последња кућа у овом низу је поменута кафана „Крајина“. У подруму – сутерену ове зграде, била је тада позната поткивачка радионица код мајстора Рамбосека. Од ове куће, на даље, до надвожњака нема кућа, сем цркве са спомен-чесмом са леве стране Кривељског пута.
Тако сам ја запамтио Бор-село пред Други светски рат. Према овом виђењу, Бор-село се простирало од старог гробља, односно кафане Саве Мироша, до Сењачке улице, односно „штале“, а испод Кривељког пута, до цркве.
(у следећем броју Бележнице – Француска колонија)

Драгољуб Ђуровић – Ћуша

Драгољуб Ђуровић – Ћуша је био један од учесника више трибина под називом „У потрази за идентитетом града“, које је у част стогодишњице од основања борског рудника организовала Народна библиотека Бор током 2004. године. У исто време, Драгољуб Ђуровић је записао своја сећања на стари Бор и тај свој рукопис великодушно оставио на чување Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор.
Иако свесни свих замки које магловито сећање на давна времена може да постави, сматрамо да је рукопис „Стари Бор“ ипак једно драгоцено сведочанство о једном времену које је давно иза нас, о Бору којег више одавно нема. О Бору каквог млађе генерације нису могле запамтити, и о којем могу слушати само од старијих Бор(ч)ана, све док буде било оних који би о томе знали и могли говорити.
Присећајући се старог Бора, каже Драгољуб Ђуровић у уводу, нарочито из треће деценије прошлог века, Бор, каквог сам запамтио, деловао је као град у развоју. Већ тада је Бор имао обележја која представљају град (кафане, хотеле, трговине, биоскопе, основне школе, руску и француску школу, болницу, пошту, „апсану“, делимично бетониране тротоаре и делимично калдрмисану главну улицу). Једно кратко време имао је и две цркве. Постојала је апотека, бициклистички сервис, зидана пијачна зграда и други објекти, обележја града. Тај и такав Бор, био је подељен на пет реона, који су се називали: Бор село, Француска колонија, Стара колонија, Бор варош и Нова колонија.
У Бору је било више извора питке воде и чесама „на точак“ за извлачење воде. У то време у Бору је постојала Општинска власт, са својом администрацијом, „пандурима“, полицијским службама, жандармеријом, финансијским инспекторима („финанси“) и већ поменутим затвором. Постојала је и мала електрична централа за осветљавање „вароши“. У таквом Бору, деловало је бројно „Соколско друштво“. Постојао је „камерни“ оркестар, дувачки оркестар (униформисан у рударску свечану униформу). Повремено је радило и мало аматерско позориште, деловала је и мала библиотека. Дневна штампа је долазила свакодневно. У Бору је у том периоду живело више различитих националности… Покушаћу да такав Бор представим у наставку овог описа. Вероватно ћу нешто или некога да пропустим, али толико досеже моје памћење, као и памћења других који су ми понешто казивали из свог сећања на стари Бор, на чему им се захваљујем.
Драгољуб Ђуровић у уводу својих „Сећања“ каже још и ово: Подстакнут овим разговорима (трибине „У потрази за идентитетом града“, прим. уредн.), упустио сам се у описивање „старог Бора“, на основу својих, помало бледих сећања. Поред овог „описа“, покушао сам да „скицом“ прикажем тај „стари Бор“ којег се сећам. Највећим делом, такав Бор више не постоји. „Прогутао“ га је рудник. У овом „опису“, као и на „скици“, највероватније има пропуста и недоречености. Међутим, тако и толико допиру моја сећања. Уколико неко буде имао времена и воље да овај опис прочита, нека те промашаје прескочи.
Имајући у виду све Драгољубове „пропусте и недоречености“, ако их има, редак- ција Бележнице је ипак одлучила да овај рукопис објави у наставцима, и тиме дâ још један свој допринос осветљавању и расветљавању прошлости нашег града и рудника. Рукопис ће бити презентован читаоцима Бележнице у свом изворном облику, са мањим лекторским и коректорским исправкама редакције.
Сви они који у тексту „Стари Бор – сећања“ препознају пропусте, уоче недоречености, добро су дошли да на истим овим страницама испричају оно чега се сâми сећају.
Све то у име старих генерација Бор(ч) ана, старог Бора, али и млађих Борана и овог данашњег Бора, у име старог и новог, у име прошлости и будућности.

• • •

Драгољуб Ђуровић – Ћуша је стари Бор(ч)анин. Читав свој животни и радни век провео је у Бору. Био је Комерцијални директор Фабрике опреме и делова, Технопромета, управник Радионице на Површинском копу, био је и тренер Боксерског клуба. Био је и добар човек, омиљен и поштован међу радницима. Тако кажу.
Имао је велику жељу да рукопис који је поверио Завичајном одељењу буде једног дана објављен и његово сећање на Бор сачувано од заборава. Нажалост, није дочекао овај број Бележнице. Умро је почетком новембра. Редакција Бележнице и Завичајно одељење Народне библиотеке Бор ће му испунити ову жељу. И због њега и његовог великог труда и због свих нас који о прошлости свога града морамо знати много више.

Драган Стојменовић

Поводом изложбе фотографија из фотодокументације радничког листа Колектив)

Спокојство, којим одишу фотографије, кондензује се из честица тешких метала, течног дима који је окоштао у тренутку. Оно се осећа у фотографијама; у основном слоју дим развија слику из које трепере ликови, предели и објекти. Лица постају предели. Панораме и перспективе постају конструкције. Конструкције, објекти и погони постају личности. Трепери анонимни колективитет, изразита индивидуалност, лично незадовољство тренутком који неће срасти са контролисаним отвором на фотоапарату који пропушта светлост на мрежњачу садашњих посматрача. Назиру се пречице, осмеси, конструкције, шаке, руине, одсјаји у барама… У такaв одсјај који мирише на сумпор угазиће сваки заинтересовани посматрач. Надајмо се да је бара довољно осетљива, да благи таласи, који се у концентричним круговима шире ка бескрајним ободима, могу пренети шум који постаје стваран оваквим увећањем атмосфере Бора шездесетих година двадесетог века.

У фебруару 2007. г. Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор поверена је на чување богата фотодокументација радничког листа Колектив. Целокупна фотодокумен- тација је прегледана и класификована. По званичном извештају, она садржи: негативе у ролнама – 4881; дијапозитиве 60 mm – 244; кашира- не фотографије – 46; фотографије најразличитијих формата – 1469; филмске траке – 7; контакт албуме – 22; филмовану грађу за издаваштво. Ова колекција се у потпуности уклопила у фонд Завичајног одељења и планове дигитализације некњижне грађе. Урађен је и пројекат којим је конкурисано у Министарству културе републике Србије за основна средства и потребну опрему за дигитализацију ове грађе.
Изложба „Индустријски блуз“ је пилот пројекат дигитализације негатива из фотодокументације радничког листа Колектив, која у мањем и контролисаном обиму садржи основне идеје и концепт пројекта „Дигитализација некњижне грађе Завичајног одељења“. Концепт изложбе уређен је тако да прикаже што шири угао интересовања тадашњих фотографа Душанa Митића и Ђуре Коловратара, као и контекст праћења живота града Бора и његовог битног сегмента-тешке индустрије, смештене у самом старом центру града. У оквиру поставке могу се уочити сегменти јавног и приватног живота града и грађана, јавни радови и изградња Бора, изглед појединих градских улица, индустрије, као и портрети радника у тренуцима одмора на радном месту. Ово би био само концепт и избор. Иначе, ова богата фотодокументација садржи фотографски пропраћене све сегменте живота града: спорт, све битније јавне догађаје, политичке и културне манифестације, посете значајнијих политичких и јавних личности, тако да је било немогуће обухватити у једном даху њен целокупан садржај. Са намером да прикаже могућности избора, квалитет и квантитет ове збирке, као и ширину интересовања фотографа у репрезентативном преиоду од 1959. до 1970. г, концепт открива могућности одабира најразличитијих форми презентације поменутих тема уколико се дигитализује ова богата збирка. Упоредо са изложбом предвиђене су и урађене трибине на тему „Културно-исто- ријска вредност фотографија Бора и перспектива сарадње борских фотографа (професионалаца и аматера) са Завичајним одељењем“, на којима је презентован сам пројекат дигитализације, представљена це- локупна фотодокументација уз пратећу описну и систематизовану документацију, и на којима се активно укључило и грађанство у јавном опису и разговору који је служио за што опсежнију идентификацију изложених фотографија.
Након сваке трибине, приказан је по један играни филм снимљен у Бору а који као такав приказује ви- зуелну поетику индустрије и града: „Рударска опера“ Милене Марковић и Олега Новковића (2006), „Човек није ‘тица“ Душана Макавејева (1965) и „На путу за Катангу“ Живојина Павловића (1987).
Изложба је приређена поводом обележавања 60 година постојања и рада радничког листа Колектив и као израз захвалности за указа- но поверење и дугогодишњу ин- ституциоиналну сарадњу. Цело- купан пилот пројекат и изложбу „Индустријски блуз“ можете ви- дети на сајту Народне библиотеке Бор (http://www.biblioteka-bor.org. yu/zavicajno/izlozbe.html), а уско- ро и на сајту Рударско-топиони- чарског басена Бор (www.rtbbor. com). Израду и припрему 90 фо- тографија које су изложене и око 120 дигитализованих фотогра- фија са негатива 35 mm, помогли су Рударско-топионичарски басен Бор, фотографска радња „Свар- че“ из Бора, Милан Стошић, чла- нови Народне библиотеке Бор и грађанство.

Радиша Драгићевић

60 година од покретања првог радничког листа у бившој Југославији

Скоро ће се навршити два века како се у овој земљи штампају новине. Од привелегије која је на почетку припадала само грађанском слоју, и то писменом (описмењеном) и богатом, новине су данас прерасле у насушну потребу, скоро обавезну уз јутарњу векну хлеба, и чак се често конзумирају и пре ње. Од некада само обавештајне функције, новине су данас добиле и едукативну димензију, тако да умногоме утичу на формирање нашег укуса, морала, политичког опредељења – хтели да то признамо или не – утичу на свеукупно формирање наше свести.
Никада, ни у временима када је нашу земљу красила знатно повољнија друштвена и материјална клима, и када су је описивале знатно шире граничне линије, чини се, није било већег броја тзв. писаних медија: дневника, недељника, месечника, часописа; новина, које сада, обогаћене благодетима савремене штампарске технике, са такође осавремењених продајних места (киоска) маме својом разноврсношћу и колоритом.
Свакода дана, дакле, “зазелени” нови лист, свакога дана, изнова, борба за нову вест, за новог читаоца. И можда зато, због те борбе, уместо колпортера који су некада извикивали имена листова и ударне вести, сада те вести само визуелно (али не много тише – својом бомбастичношћу и сензационализмом) “хватају” читаоца на први поглед, остављајући му разочарење након читања оног што се под насловом крије. Притом, не водећи рачуна о последицама, већина њих почива на теоретском, на хипотетичком, без постојаног упора; већина њих наводи неименоване “поуздане изворе”; вести о злочинима и настраностима или развратном животу такозваних медијских звезда потискују животна и друштвена питања, питања општег значаја, а готово да нема листа који се бави озбиљним аналитичким новинарством. Вест у највећем живи само један дан јер сутра њу замењује друга сличне садржине, потискује, маргинализује, чинећи тиме нашу ионако непредвидиву данашњицу неизвесијом, несигурнијем, луђом. Тако се код нас свакодневно публикују вести после којих би, ако је закона, неко морао да сноси последице: актер или новинар. Али је у овој земљи закон игре, изгледа, такав.
Зато се, по тржишној оријентацији, у нас, свакодневно, на рачун раније озбиљније штампе, формира конгломерат сличних листова под заједничким насловом табло- иди, на једној, и исто таква мешавина тзв. породичних часописа (о биљу, здрављу, лечењу, лепоти…), на другој страни. Наравно, по закону тржишта, сви они теже да ценом буду што приступачнији најширим народним масама, опет на рачун квалитета. Сведоци смо, у минулим ломним временима, гашења многих листова са традицијом, како дневних (Политика Експрес, нпр.), те истински вредних часописа ка- кви су били Дуга, Свет, или Филм. Као колатерална штета ту су и кратодашни новопокренути таблоиди, финансирани делом од политички поражених опција (Јутро, 24 часа, Балкан…) или, чак, мафије. Неки од тих нових листова, покушавајући да себи приграбе што од традиције, настављају се само именом (Глас јавности) или асоцијативно на неке европске листове (Курир, Правда). У нашем друштву је све могуће: чак и да једна Политика, у једном времену, додуше, незванично, постане билтен једне партије и буде у време највеће инфлације бесплатно дељена њеним члановима! У таквом окружењу, судбина многобројних локалних листова, чак и оних са вишедеценијском традицијом је или да бивају угашени (попут наших Борских новости), или задржавају само свој лого (попут Тимока у Зајечару, 1945−2006).
У таквом времену још опстаје и траје Колектив, лист Рударско-то- пионичарског басена Бор.
У време када се наша ондашња шира и по ко зна који пут поново ослобођена и од непријатеља и од старе “труле” власти, домовина, још опорављала од ратних рушења и рана, у време полетне обнове и ударништва, зидне новине и разгласне станице од 1. новембра 1947. заменио је фабрички лист К лектив, први такве врсте у земљи, лист који је испрва био штампан на само 4 стране (дволисница), са још увек актуелним антифашистичким поздравом на врху и слављењем велике Октобаркске руске револуције. Прва 4 броја листа (до почетка рада сопствене штампарије) штампана су у Зајечару. Први уредник била је Милена Милентијевић која је претходно, по директиви Агитпропа (по партијском задатку), у Бор дошла из Београда.
Данас томе има равно 6 деценија. Да је створ од крви и меса, данас би то био зрео, озбиљан, искуством богат господин. Али, то је само још један сплет речи и слика, то је само још једна хроника људског живљења, успона и падова, градњи и рушења. То је најобимнија хроника једног рударског града, коју чине 60 тврдо укоричених дебелих томова; хроника која је исписивана деценијама, различитим језицима и убеђењима, из различитих времена и погледа; хроника која је својеврсни мозаик минулих доба. И, како је Борски рудник, чије је гласило и званично одувек био (мада је декларисан и као Орган Синдикалне подружнице Савеза рудара и Предузећа Рудници бакра и топионице Бор, и као Орган Синдикалне подружнице и Предузећа Бор, и као Гласник трудбеника Бора, и као Лист Социјалистичког савеза радног народа борске општине), пролазио кроз транзицио- не периоде, тако је и Колектив дисао са њим: понекад пуним плућима и големим дахом, понекад сипљиво и тешко.
И као што од ембриона у мајчиној утроби полако нараста биће, тако је и Колектив убрзано добијао своју физиономију, своју „душу“. Јер, већ у раним педесетим, у одсуству другог, борског грађанског гласила, Колектив се широко отвара, полако се окреће од “судбоносних” заморних седница и планова, правилника и статута предузећа и партијских организација, излази из гаравих погона и влажних јамских ходника на улице, улази у људске избе, завирује у људске судбине, у радовања и жаловања, исписује необичне топле и потресне људске приче, иде на фудбалске утакмице крај пирита, залази у радничке мензе и купатила, посећује библиотеку, музеј, чак на пар страна редовно доноси сижее филмова који се приказују у препуним борским биоскопима, са фотографијама њихових твораца и протагониста – одлази на концерте и позоришне представе. Колективу, као својеврсном омбудсману, са пуним поверењем пишу (и потписују се пуним именом) обични људи: од жалбе због закинуте мере на флаши зејтина и досадних чупаваца у ресторанској башти, до хвале за (данас заборављену) лекарску етику, хуманост и пожртвовање. У њему се оглашавају смрти и помени, у њему су и вести о тада ретким, али фаталним саобраћајним удесима, о рударским несрећама, али и вести о успесима младих којима је тада поклањана велика пажња и простор. Поред устаљених (нормативних) вести, читав низ чланака из области науке, светских новотарија и достигнућа, чак берзанских извештаја. Спортски чланци, анализе… На страницама Колектива, најпре углавном о празницима, а касније и чешће, прве кораке чине локални песници, приповедачи, хумористи, карикатуристи. У Колективу, заједно са њим, сазрева и читава плејада новинарских пера који на његовим страницама надрастају локал- но. Неки од њих, потом, остављају дубок траг и у оном вишем новинарском рангу, чак и као уредници и први људи престоничких редакција. И кад су се, након више од четврт века после Колектива, родиле и грађанске Борске новости и запретиле да га поново врате у фабричке кругове, Колектив је истрајно задржао сав свој колорит тема, па су се тако два листа, уместо ривалског отимања или поклапања, готово допуњивала.
Да, не смеју се и не могу прећутати ни тешка времена којима ми, овдашњи људи, нисмо били дорасли, а тиме и све што је људско и људским умом и руком творено: бројеви са чијих су страна гледала нека невољена и одрођена лица, боле неистином њихове бахате речи. Време у коме је код радника елан заменио терор, а наду очај. Колектив се, у тим временима, тањио − као што се тада све тањило и проређивало. И нестајало. Од недељника, лист је постајао двонедељник, од двонедељника месечник.
Данас, обимом и снагом сведен на мало страна, али технички савршенији, Колектив се труди да одр- жи корак са временом – да кратко, али одистински, проговори о данашњем, да подсети на старо и прошло, али и да укаже на будућност. Данас, када и он у времену транзиције дели сопствену неизвесност са свима осталима, а у одсуству других, квалитетних градских гласила, чини се, потреба за његовом појавом и учесталошћу још је већа.
Али ни ми, читаоци, а ни њего- ви ствараоци, више нисмо, као и у много чему другом, у прилици да утичемо на ствари.
Потписник ових редова је имао ретку прилику да прочита све бројеве Колектива; и оне, у чије време изласка (као и већина потенцијалних читалаца овог чланка) није био ни рођен; да тако проживи и спозна и то доба; и отуд право да каже како му је то једно од најдраже потрошених времена у животу. И отуд право да каже како је Колектив, тај марљиви хроничар Комбината (а добрим делом и града), заслужан за пронос њиховог имена − у истој мери колико и борски димњаци, јамски хоризонти или најдубља „рупа“ површинског копа у Европи. Јер, како бисмо данас знали о Одисеју, Александру, Атили, Немањићима и Лазару без записане речи. Шистек, Междиновић, Усеиновић, Чех, Ђовани, Љуба Јовановић, али и Срба Јовановић, Буда Гојковић, Вејић, Паче, Де Кандија, Жунић… − леже одавно мртви и неми.
А Колектив, својим странама, на које је већ залегла патина, знатижељне читаоце увек чека.
Јер, кажу, све што није записано није се ни догодило!ž

Милен Миливојевић

Момчило Милошевић (1949−2007)

У јуну је, у време Борског сајма књига, у Народној библиотеци Бор требало да гостује песник Момчило Милошевић, али је гостовање, због болести песника, одложено. Крајем јула је Мома (рођен 1949. г. У Дебелици код Минићева) сахрањен у Бољевцу, у коме је провео скоро цео свој живот.
Бољевчани и Тимочани га памте као свестраног драмског аматера, као рукометаша и рукометног судију, као активисту Црвеног крста и, наравно, као песника. Врстан песник, Милошевић је постао познат и широм Србије, а неке од његових књига представљене су и у Народној библиотеци Бор.
Објавио је девет књига песама: Тамјаниште, Црноречје, Судбозвони, Знаци, Средства, Злоћудне риме, Старинарница, Псећи животи и Трла трлица, а у периодици (пре свега у зајечарском Развитку) објављивао је и прозу. Извесно време био је и дописник Радио-Бора из Бољевца.

КОРОВИ СЕЋАЊА
Мислим на забран где
стршљени се легу
На малокрвне крушке што труле
На од смукова сплетену белегу
И чокотима подигнуте куле
Козе су овде багрењаре драле
И земља јечала од плуга
Кљусине су курјачке шапе драле
А жар цврчака и птица тињао
из луга
Мислим на жуте простирке од
жита
По којим голуби облака
снесоше јаја туче
На осу од јабуке дивљакуше
припиту
Сећам се грома што у извор пуче
На притки је опрез увек бесио
врану
Страшило је било на распећу
И горопаду је тешко било
прићи забрану
Још ми се чегртаљке по уху окрећу
Сећам се друговања са боком
суседног дола
И поподнева кад смо се лоптали
виком
Вечери кад је алуга под секиром
стењала од бола
И бикови жуљ јарма боловали
риком
(из збирке Тамњаниште, 1972)

ПОСЛЕ СЕЧЕЊА ДРУГОГ
Недоумице нестају по
прикривању шава
И након мучног (развученог)
буђења
Избор је сужен (предели смрти
или јава)
Одасвуд питања (сумње) и чуђења
Стерилна светла (жагор
стерилини) стерилне
игле у венама
Зелене измаглице (звекет)
можда илузије
Збиља се мојим суженим венама
Враћа кроз цев инфузије
Све је без мириса (укуса) и боје
Катетер у бешици (дрен) у желуцу
сонда (силиконске вене)
Посматрам особе које не постоје
Голе (као лутке) или у исто
рубље одевене
По столу где се смрт пблизује
над живима
Разлиле су се из трбха мале
локне мице
Спречена је болест у болним
ткивима
Рак исељен (усељене птице)
Нада мном херувим (ко да
просипа тамјан или
менту)
На рукама му је била моја
изнутрица
Учено тумачи свог чина поенту
Из мојих очију (смисла речи) и
изгледа лица
(Из збирке Злоћудне риме, 1997)

СМРТ ДЕДЕ МИЛОРАДА
Умирао је споро окружен пићима
Притиснут кошем (презрелим
шљивама)
Надлетан винским мувама и
лептирићима
У маховини (у плесни) међу
гљивама
Тражио је шећер (воду) светло
лојанице
Дукат под језиком и бритву при
руци
Паук је развлачио пређу с
таванице
Шиштале су гуске (урликали вуци)
Из распуклог срца липтала је крв
Истицала из ушију (уста)
бризгала из носа
По дугама буради сврдлио је црв
Лелек (нарицање) звиждук
црног коса
Чуо се шапат (готово је) преузе
га небо
Купали су га на земљи водом из
бакрача
Мачак је оштрио нокте (о
крстачу гребо)
Крв је преливена пепелом са сача
Било је топло (натекло је тело)
Поклопац је закован кесером из
војничког ранца
Свештеник је журио (кратио
опело)
Притегнут је ковчег комадима
ланца
Волови су вукли тело свога газде
На раскршћима се обраћало
свецима и Богу
(Потомци су храмали кроз
камен и бразде)
Покојник је имао једну краћу ногу
(Из збирке
Старинарница, 1997)

Рајко Чукић (1930−2007)

На Новом гробљу у Бору сахрањен је средином октобра 2007. године новинар и песник Рајко Чукић.
Рођен је 1930. године у Беранама, а у Бор је дошао 60-их година прошлог века. Био је новинар борског радничког листа Колектив и дописник Вечерњих новости, а најдуже је (20-ак година) био дописник Политике из Бора и Тимочке крајине. Почетком 80-их година отишао је у Београд и до пензионисања радио у редакцији Политике.
Осим запаженог новинарског рада, иза Рајка Чукића су остале и три књиге вредне поезије: Човек од земље, Епитаф за један свет и Кап крви на небу, као и књига репортажа Тамо где теку бакар и злато.

БАЈКА О МОЈОЈ СМРТИ
Сазнао сам јутрос од једне
птице
Да негде у мени
Ћути зла планина
Под којом спава почетак света.
Под њом је један бео камени
мир без дна
Један бели океан извучен из
свих камења.
На сувом пешчаном дну ван
сваког ветра
Светли један обли камен
Из којег цвета левак оштре
тишине.
У њему као мало црно срце
Куца тајна мога свршетка.
Већ хиљаду година за планином
кука глас
Кога само чујем онако
Као што се чује из најдаљег сећања.
Њега само осећа срце које
тражи свој крај.
Далеко за прозрачном планином
Сваког заласка пршти огњени
кратер сунца.
А ја само чекам ноћ
Да што пре усним себе.
Кроз брда прерушена у маглу
Видех ноћас сасвим јасно
Како нека црна птичурина
Куца у тај обли камен
Да прокљује срце света.
Сазнао сам јутрос од једне птице
Да негде у мени
Ћути зла планина
Под којом спава почетак света.
РУКЕ
Руке, руке
Руље руку из прокислог мрака
Из отровне траве.
Руке опасне, хладне, крваве.
Милиони испружених руку
Кидишу на димњаке
На руднике
На котлове
У којима се будућност
На поноћним раскршћима кува.
Руке меснате, страшне, далеке.
Мноштво руку
Као облак немирних птица
Из гнојавог неба куља.
Руке у сну се грче, шире се, узмичу
Руке не знају шта су.
Руке малене, опуштене,
лепршаве
Певају пискавим гласовима
Док у тужним поворкама промичу.
Руке, положене, нешто оплакују.
Руке, руке, добре моје руке
Послушне, златне.
Треба ли да захвалим неком
Што тако дивно мирујете у
раменима.
Војске руку кидишу на оџаке.
Слећу на рамена, на дојке
На вратове, на жице.
Руке се бацају у воду, у ватру у
оранице.
Неуништиве руке из руку излећу
као птице.
Руке! Несрећне моје руке!
Испод многобројних дланова
Велико лице света цури кроз прсте
Док се у болу грчи.
А онда страшни, дивни
Детињасти свет поново
На милионима руку
Некуд сумануто трчи, трчи, трчи.

ИШЧЕЗЛА ДАЉИНА
Имао сам даљину – даљину
једину наду
Даљину далеку као ја самом себи.
Она је имала нешто од моје
замишљености
И на зеленкастом небу звезду
младу.
Али, једне вечери гледао сам
Како девичански звезде
Као да догоревају сјаје.
Имао сам даљину – али једне ноћи
Кроз неки тајни свет ишчезла је.
Не замишљам више ништа,
мудрији сам сада
Док гранчицом дирајући мртви
жар
Поваздан седим крај трулог
огњишта.
Иза окна моје свести, у стрму
провалију
Као растопљено олово, тешка
киша пада.
Постао сам мудрији и блеђи
И никоме више не значим ништа.
Даљина ми само у сну дође
Пролећна даљина – дрхтава
лепотица.
У грудима јој свемир у слатком
бунилу муца.
Она има умиљате очи мајке.
Из ње вртоглаво девојче светлуца.
Дође она тако –
У јарко лето мога сна сред зиме.
Дође, незнано како, помилује ме
И тихо и нежно, изговори моје
име.
Душа би ми за њом хтела да
искочи
Али, ја не могу да померим ни
тело ни срце
Док ми она лако затвара очи
И натрашке, на прстима, остави
ме.
Гласом – испруженом руком срца
Да је бар једном дотакох
У јединој пустињи где није
ништа непознато.
Ипак, добро је што земља има крај
Што ће машина нека једног дана
Дрвеће свих шума бестидно
избројати.
Ето, дигнутих руку, помирен и нем
Тонем у себе као у живо блато
И још само у мени као да
преклиње нешто
Због чега остатак тела, залазећи,
пати.
(Песме су из збирке
Кап крви на небу, 1970)

Горан Миленковић

Број 15 нишког часописа Градина, који се појавио у читалачкој јавности пре тачно годину дана и због којег ми још од тада у рачунару као у нервозном полусну дрема један необјављиви критички текст, садржајем је подељен на два дела: у првом је у избору Миљурка Вукадиновића представљена савремена румунска књижевност (такође дводелно: први део чине текстови есејистички, дневнички и прозни, а други део је избор из румунске поезије), а у другом, о којем ће овде нарочито бити речи и који је уредио Власта Младеновић, покушано је представљање стваралаштва песника источне Србије.
Младеновићев избор, објављен под насловом Градинарник поезије источне Србије, састоји се из: „Уводника“, „Историјског осврта на песнички врт источне Србије“, текста „Савремено песништво источне Србије“ (са поднасловом „Критичко приказаније“ – овај ноншалантни термин „приказаније“ непотврђен је досад у мени познатој критичкој литератури: „приказ“ то вероватно није, јер ако јесте, чему то што се аутор трудио да га промени и архаизује, а „приказање“ још мање јесте, јер су, видеће се, аутори „приказанија“ по критеријуму присуства у сопственом тексту нарушили најбитније законе књижевне етикеције), четврти део је избор песама (тринаест песника и тринаест песама – овај градинарник жели да свој заснов има у објективности и истини, тако да је његов аутор и себе убацио у тринаест фасета стварности тимочког песничког драгуља.), пети део је „Поговор“ са поднасловом „Напомене“, шести део је текст Миодрага Радовића „О песништву Власте Младеновића или Бекство у песму“ (ово је „приказаније“ издвојено од осталих), седми део је текст Каменка М. Марковића „Уметничко благо Тимочке крајине“, који однекуд говори тек о манастиру Вратна (а уз овај текст приштампане су фотографије: Ромулијане, Фетисламске тврђаве, цркве у Кладову, манастира Суводол, Диjане, манастира Буково, те села Вратне и цркве Вознесења, Мокрањчеве куће и цркве Св. Богородице у Доњој Каменици), а његови наслов, с обзиром на садржај, и сврха, заједно са поменутим фотографијама, потпуно су несхватљиви, међутим и врло читљиви када се имају у виду суштина, намера и посрнуће Младеновићевог текста.
Док је Миљурко Вукадиновић уредио део о румунској савременој књижевности по принципу „Мањак причања – вишак читања“ (то је и тачан наслов његовог врло кратког уводног текста), те се наспрам једне странице уредниковог слова налази две стотине и шездесет страница књижевности, Власта Младеновић даје поезији четрнаест, а на четрдесет и неколико околних страница труди се да допуни, како сам каже, оно што „ни до дан данас није довољно критички, истраживачки и рецепцијски разматрано, нити је историјски сагледано“ одређеним коментарима и размишљањима. Дакле, да одређеној поезији дâ одговарајући мисаони одзив, а водећи, извесно је, неопходног рачуна о томе – да оно критички, рецепцијски и историјски никако није истраживачки, да рецепцијски није историјски, као што ни критички није рецепцијски итд. Друга реченица, и већ сам слутио шта ћу даље доживети кроз читање. На крају ће се испоставити да уредник Власта Младеновић није успео чак ни то да стави знак једнакости између онога што је изабрао и онога што је о изабраном написао. И још: да у Градини нове серије број 15 можемо читати савремену румунску књижевност, један њен избор, али да тимочку поезију не можемо, јер је на месту које је требало да заузме уместо ње постављена збрка од мисли, згужвана препирка и чудна празнина.
Пошто је историјским начином размишљања непобитно утврдио да овај крај вековима живи у „саобраћајној и културној изолацији“ (уз доказе да су после првих цивилизација лепенсковирских овде прошли и трајали Грци, Трачани, Келти, Римљани, Целегари и Тимаци, потом Словени), Власта Младеновић закључује да је овај крај тиме предодређен да има специфичну поезију, како народну, тако и уметничку. Та поезија је упућена на себе, и ослобођена је утицаја. Она је аутохтона и изворна. У ствари, она јесте аутохтона и изворна, али је, пошто су се у условима саобраћајне и културне изолације овде мешали „народи и културе, језици и наречја, обичаји и нарави“, створен чудновати „хетерогени миље“ који сада, такав хегероген, изгледа да јесте, „парадоксално и чудно- вато“, аутохтон и изворан. Тако, на пример, песма, услед честих ратовања са Византијом и нарочито Бугарском, остаје обележена „у ритму и карактеру“ (ово је невероватна изјава), a ипак, услед саобраћајне и културне изолације, остаје аутохтона и изворна. Да су народни певачи из овога краја самосвојни говори и чињеница да они нису пуно певали о Марку Краљевићу, иако је потврђено из „најпоузданијих података, материјалних и усмених“ (најпо- узданијих усмених, ово је још неве- роватнија изјава) да је он погинуо у непосредној близини, на Ровинама. Било би занимљиво бар једном чути овај натприродни ехо из 14. века.
Поезију источне Србије, речју, морамо посматрати из перспективе „поетике источне Србије“. То је средишња књижевноисторијска мисао Власте Младеновића. А ту несазнатљиву поетичку посебност источне Србије чине: аутохтоност, изворност (чини се да би ово, следујући реченом, морало бити последица саобраћајне и културне изолације), дубоки корени и тематска свестраност. Дубоке корене чине сасвим посебни, препознатљиви чиниоци: „прве и ситне људске потребе за песмом“, „испреплетеност и прожетост различитим етничким, етичким и културним наслагама“ (изгледа да је све то, парадоксално, последица саобраћајне и културне изолације), што све значи: богатост, битност и оригиналност. Све саме општости, које не значе ништа, ни као општости, ни као посебности. Али, да оставимо то по страни. Сигурно је то да тематска свестраност не може бити нека посебност ове поезије у односу на неку другу. Па шта је то онда?! Није ваљда да је то тематска једностраност, тематска усмереност на себе?! То би било превише лако, и наивно, а делом на то личи: дате су у избору песме песника који су „у књижевном смислу највише везани за завичај“, и то песме које су на различите начине директно везане за источну Србију (улица у Зајечару, поља на истоку Србије, Хајдук Вељко, источни ветар, Миклош Радноти, итд.). Ми смо посебни јер певамо о себи. Али, и Банаћани певају о себи. А они који певају о себи, и они други који певају о себи, они су, у начелу, исто: они певају о себи. Онда је уместо гомиле страница коментара требало написати тек једну реченицу: ми Тимочани певамо о себи, и зато смо јединствени. И није требало ни помињати свестраност. Ми смо јединствени јер певамо о себи – на јединствен начин – који је такав какав јесте зато што смо изоловани, изворни и аутохтони. Ни прво, нити друго, ни треће није тачно. Најпре, зато што ни то „ми“ није истина. Право „ми“ (треба га доказати) је – веће, шире, дубље, уклопљеније, разноврсније, ослобођеније, неспутаније, трајније, зависније и делатније – право „ми“ је мењање које искључује искључивост. И то „ми“, које проговара јези- ком и стихом и порукама које нису по вољи Власти Младеновићу, овде неће пронаћи читалац намерник.
Дао је Власта Младеновић истовремено и покушај са мелодијом. То би могао бити одговор на оно „како?“ – ево, тако певамо, па смо стога посебни. У изолованости песма доспева до „самотиње и чамотиње“ упућености на себе. Тако ритам тимочког певања, „живописна“ нит живота, даје мелодију типично источносрбијанску, мелодију „тужну и нужну“. Такав је, каже Младеновић, Зоран Милић. Но, такав није, казао је Драгиша Витошевић, Милан Д. Милетић (овде је дата песма о Васку Попи), а по песмама које су дате у избору рекло би се да тужни и нужни нису на некакав типично источни начин: ни Тома Мијовић, ни Зоран Милић, ни Рајковић Кожељац, ни Адам Пуслојић, ни Срба Игњатовић, а није ни сâм Власта Младеновић оном својом аутопоетичком песмицом из избора… Тако наводна источносрбијанска „тужна и нужна“ мелодија у овом избору нема, заправо, у чему да се потврди. Туга да, и то не свуда. И никако не иста – не може се издићи до нивоа јединствене појаве, којом би се обележила једна засебна поезија. Можда ово: „ритам тимочког певања, својеврсни рукопис и ткање поетско“? Али, шта је то? Ево одговора: то је „засновано на народном умећу“, „танка, живописна нит живота, без параде, позе, далеко од градских синтетичких струјања, помодних линија“. Али, зашто би то било тимочко? Зар то није и метохијско, код метохијских завичајних песника? Шта је, заиста, оно посебно источносрбијанско у стваралаштву тринаесторице песника који су се нашли у овом избору, а који су „најизразитији представници поетике источне Србије“? А да то није оно певање о себи, којега овде нема? Заиста, шта? Шта је то типично источносрбијанско у стиховима Власте Младеновића, који су ушли у овај избор? Ево их у целини:
Све је прах,
једино дах
од Бога дат
има смисла.
Зато дишем,
дишем као што пишем.
О како је
живот пун среће,
око моје,
око свевидеће.

Само је насловом указано на исток: „Из рукописа богомдане песме (звезде на истоку)“. Све би могло бити исток, када се истоком постаје тако што се у њ упире прстом. И у чему је то јединствено певање, које би, ако јесте јединствено, морало такво да буде и када пева о било чему ван себе? И зашто баш ових тринаесторо, а не и неко поред њих? У чему је њихов посебан квалитет? Где је, уосталом, та поезија, па да коначно видимо каква је?!
Све ово одише неуспелошћу, не логичношћу. И у свему је недомишљено, непромишљено и недовршено. Неубедљиво – до самог краја (поетика источносрбијанска као „урођени рефлекс за источносрбијанско певање“). Неутемељено (култура и поезија источне Србије ослобођене су утицаја и стога су сачувале изворност). Оптерећено разлабављеним митологијама (поезија би требало да буде широки народни фронт, с темељом у историји и традицији (које су, међутим, увек произведене, и има их више), а вредности непроменљиве, неизмериве и надиндивидуалне. Представа „уметничког блага“: Фетисламска тврђава, црква у Кладову итд, али не и нпр. Саша Јеленковић, који је тек поменут на концу двају скрајнутих низова имена). Поезија и „иманентна српска духовност“ (једна плитка искључивост коју ниједна права поезија никад неће моћи да поднесе, као што је и не подноси, али онога другог овде нема да каже своју реч – Власта Младеновић је сакрио поезију песника источне Србије иза грубе идеје националне и покрајинске иманентности; у историју се пројектује, као у оним америчким синтетичким хегеловским књижевним историјама, трансцендентално етичко и идеолошко језгро које је непомериво и непроменљиво, а потом се у времену проналазе освештана места правоверног утицаја). Један став који би да сатре дело због наводне рђаве по- литичности аутора „потпалубља“ и „сутерена“. Магличасто, нејасно (поезија је источносрбијанска изворна и ослобођена утицаја, али је саставни део „српске поетике“). Појмовно и терминолошки у хаосу и незнању („мегаломанија српског књижев- ног тренутка, постмодернистички метеж“, али та наводна мегаломанија нити је страшна, нити вредна толике пажње, нити је изразито различита од свих пређашњих „мегаломанија“ у српској књижевности, а њих је било и о њима се писало, нити је таква каква јесте сводива на „постмодернистички метеж“, нити је оно заиста постмодернистичко у српској поезији везиво за било какав метеж, неухватљивост или маглину). Основном тезом промашено, јер би уредник градинарника поезију песника источне Србије желео да види као изворну и самосталну на основу парадоксалне девијације стварности – свепрожимајуће изолованости, унутар културом, језиком, временом и простором посредованог идентитета који се назива српска књижевност. И све то уместо шездесетак страница поезије, која би била остављена неким часовима посвећеним читању, и о чијем би изабиру опет могло и морало да се суди, али би се бар имало чему. И све то, приде, уместо шездесетак страница поезије песника источне Србије, која иначе ретко има прилику за било какво, а нарочито не за заједничко представљање. Нелекторисано, некориговано (не могу да разумем, мислећи о Градини – а о њој заправо највише и желим да мислим – како је ово могуће: „Узев уопште, песништво источне Србије још увек је у провинцијалном контексту (провинцијалном контексту), што је проблем оних који их (их) тако виде, и који не сагледавају његову (његову) суштину и ширину.“), непоуздано (рецимо, уз песму „Рад- ноти“ Србе Игњатовића стоји уредникова напомена: „мађарски песник, убијен за време II светског рата, у логору“, што је нетачно – Миклош Радноти убијен је у селу Абда у Мађарској), претерано (коментарима), сиромашно (коментарима, а нарочито поезијом), крајње неозбиљно (у тексту Мидрага Радовића, који, узгред, није професор Миодраг Радовић, аутор Књижевне аксиологије или обимне монографије Лаза Костић и светска књижевност, већ „бритки и истинољубиви књижевни критичар“ и „уредник у Просвети“ Миодраг Радовић, „приказанију“ које је из не зна се којих (или се зна…) високих значењских, формалних и других разлога издвојено од осталих, стоји: „За Властину поезију не може се рећи да је херменуетика (управо тако je написано, херменуетика), баш супротно, она вапи за читаоцем, она са њим комуницира и поставља га у активну по- зицију…“, овим је „бритки и истинољубиви“ аутор издвојеног „приказанија“ хтео да каже да поезија Власте Младеновића није херметична. Невероватно. И то онда прође уредника, и цело уредништво, и лектора и коректора.) Тражећи наводну посебност, а не могавши да је нађе и каже у чему је она, Власта Младеновић је заобишао или прескочио обиље разноликих песничких појава, и многе је битне чиње- нице из стварног и разноликог песничког света источне Србије овај избор оставио у тами. Међутим, Власта Младеновић, као и његов критичар Миодраг Радовић, нису прескочили: „београдске фарисеје“, „лажне наци величине“ (то су вероватно они који се на било који начин не уклапају у „иманентну српску духовност“, и они се изгледа деле на две групе: на истините „наци вели- чине“ и на лажне „наци величине“), „осиња гнезда“, „змијска легла“, „смрдљиве сутерене“, „потпалубља“ (ово је исказ човека који прозива српско песништво – чији је, иначе, основни атрибут бесмисао: „Бесмислено. То би била најкраћа дефиниција сав- ременог српског песништва.“, написао је Власта Младеновић у једном рецентном тексту – да је раздељено између двају кланова), „трула поткровља“, „књижевне полтроне и епигоне“, „припузе анахроних традиционалиста“, „псеудомодернисте“ итд. Ту је и ово: „Али зло се бори, зло се бори, средства не бира, велико као бели свет, као Бели град, гар и гад из чађавих механа (на крај села чађава механа…), фабричких хала, кухиња књижевних…“ („приказаније“ о Зорану Милићу). Стварно невероватно. Чему све то? Зло велико као бели свет, Бели град… Можда најтрагичније моменте и праву природу ове баштованске обраде пое- зије песника источне Србије треба тражити управо на овим и оваквим местима, где се назире како у изоловани литерарни забран грешком закорачује зли „бели свет“, па га чувар тера штапом.
Поред тога што овде читалац назире некакву личну борбу, потпуно невезану и сасвим небитну за стање у покрајинској књижевности, и види уредника који је љут на некога због нечега, ево једне озбиљне ствари. Помисли неко некад, на пример, да је немогуће да се само у институционализованом центру пише и чита поезија, да се само тамо зна шта је она, да је само тамо она заиста поезија, а нигде другде није, и да нигде другде ништа не постоји. Онда он, у тој својој радозналости, прочита овакво нешто, замагљено и трагикомично, и не падне му на памет више да о другоме и другачијем нешто сазнаје. Па ако је та поезија, помислио би, заслужила да је представља овакав текст и избор, каква ли је онда она сама по себи, пошто се она овде и не види? Зашто би мене уопште интересовало нешто нелогично, нетачно, мутно и смешно, шта се мене тичу међуклановске борбе или било какве борбе, и шта се мене, коначно, тиче Власта Младеновић и његов сукоб са злим центром? Дајте ми да видим ту поезију и да о њој на миру судим. Без посредника који је прећуткује. Ево, Градина очигледно није београдска „књижевна кухиња“ чађаво-беле боје, и није легло „београдских фарисеја“, па зашто онда ту боју и ту природу задобија?
Не знам, заиста, чиме се овај из бор препоручио уреднику Зорану Пешићу Сигми и уредништву, и жао ми је што сам ово видео у Градини. У ономе што је уредништво часописа хтело, да представи књижевност појединих географских и културних покрајина српских, овај избор, у овом облику и са овим садржајем, није требало да се нађе. И наводно посебна књижевност (што треба доказати) њиме призвана није представљена. За озбиљно схватање књижевности врло неозбиљног нивоа, за истините љубитеље поезије врло сиромашан у одсуству самог себе, претанак на први поглед, и презахтеван у споју хтења и оствареног. И штетан за часопис у којем је објављен.
Централна личност у овој причи о поезији источне Србије је, овако како је Градина пристала да прикаже, сâм Власта Младеновић, а Градина је искоришћена да се подигне једна плоча-захвалница за самопостојање. Озбиљније последице неозбиљности, које само могу да претпоставим, могу да се замисле ако се присетим, наравно слушајући самог аутора у сврљишком часопису Бдење, у броју 15 из 2007, да је он „лично“ саставио једну антологију српске поезије, по његовом навођењу Антологију српског песништва („од Бранка Радичевића до Бранка Миљковића, укључујући и народне песме“, тако да су изгледа прескочени читави векови српске поезије – зашто се онда уопште тако зове, и зашто се нешто што се зове „Савремено песништво источне Србије: критичко приказаније“ односи само на носиоце „специјалног рефлекса за источно певање“?), која је објављена у Каиру 1996. године уз личну помоћ нобеловца Нагиба Махфуза, те да од тог трена српски класици могу да се читају у целом арапском свету, и да је то мост који руши изолацију, за чије подизање уредник није добио ни речи хвале, а други… итд. То је у реду. Хвале вредно. Али, ако је та антологија макар делом прављена као овај несрећни избор, онда то никако није добро по српску књижевност и културу, ма како угодно на први поглед деловало то што се српски песници „по први пут“ (нетачно, пре овог „првог“ на арапски су већ, од песника, превођени Алекса Шантић, Десанка Максимовић, Бранко Миљковић, народна поезија итд.) преводе у искуство других култура. Свака антологија је, пре свега, проблем – избора, а затим и форме. Када направите садржај који назовете „избором“, „градинарником“, „цветником“ и слично, а садржаја у ствари и нема (или је садржај празан, или је пун али је недефинисан, нејасан и неаргументован), онда је то велики проблем.

Неко ће морати да поново размишља и изабира, надносећи се над поезијом песника источне Србије. Много је боље било, за ову прилику, бити енциклопедист поезије једног географског подручја, него произвођач ничега. Као и у случају Милана Стојадиновића Баса, који је направио антологију песама борских песника служећи се критеријумима Богдана Поповића, врло је занимљиво посматрати садејство жеље за стварањем и воље да се задобије ауторитативна моћ – кроз хијерархизовање појава и вредности у ономе сада и у ономе пролом, кроз самотворење аподиктичне књижевне свести, чија се непогрешивост може да распрши као невероватна кап кише на јулској врелини крајинских ораница, кроз стварање истинољубивих сродника, иманентних непријатеља и личних вечних ратова (Бас је ту изашао суптилније и тише).
Ово значи, да оставим са стране Градинарник и једну наводно посебну покрајинску књижевност, круњење критеријума који мора да одржава сваки часопис који би хтео да буде међу другима препознатљив, и осипање кроз несагласје присутних прилога и неозбиљност и неквалитет сваког појединог од њих. Књижевна Периодика и посебни фондовизахтева препознатљив облик, специфично структурирање, целовито схватање књижевне производње, како на хронолошкој и културолошкој, тако и на поетичкој равни, односно јасне, стабилне и дуготрајне критеријуме. Стога боље да буде критеријума, јер ако их нема, онда не треба да буде ни Градине. Часопис живи од начела и за начела. Ако је тако, онда нека тако убудуће и буде.
Овим свакако не желим да кажем ништа друго но то – да текст јесте текст, ма ко га писао, те да он може да буде овакав или онакав, тј. добар или лош. Такође, судбина сваког текста јесте да он може да буде објављен, а може и да не буде објављен. Имена и хтења не постоје пре свега, и пре себе, и пре дела, они постоје тек када се потврде. Ако се не потврде, сачувајмо им светли ре- волуционарни лик не објављујући им „писанија“ или „приказанија“ по сваку цену. У случајевима када се може запазити отпор према луцидности, али не и отпор према положају који би таква једна врлина могла да заслужи, посао критике је да не држи затворене очи. У тој економији вредности ја без икакве задршке стајем на страну часописа и књижевности.
******
Коначно, без икаквог задовољства, морам да у негативном светлу поменем уредништво Градине, а посебно уредника Зорана Пешића Сигму. Много је боље када ти кажу да текст неће бити објављен (нпр. не можеш ти објављивати текстове против онога што ми радимо и против онога како радимо на страницама истог тог часописа који нападаш), ма како то била погрешна одлука, него да те лажу годину дана – наводно се чека неки специјалан број посвећен критици (а у скоро сваком броју Градине постоји посебна рубрика за критичке приказе), па овај твој текст је парадигматичан (што, наравно, ни по чему није), па много нам је драго јер ми смо програмски отворен часопис, итд… Овај неупоредиво збуњен цветник од „приказанија“ аутора Власте Младеновића тако је увећан за једну непотребну затвореност. Жао ми је Градине, када изгледа овако како изгледа, и стало ми је до ње, и управо због осећања присности које ме веже за град и људе чије је чедо овај часопис помислио сам да ових пар речи сва- како треба да буду записане.
Озбиљна су ствар српски књижевни часописи, посебно ако, као овај у којем је објављен текст Власте Младеновића, дуго трају и дубоко утемељују, макар и регионално. А значајно је то што је ово што се десило у Градини, и што се тиче прилога и што се тиче отворености за разговор, за мене немогуће замислити у нпр. ововременом Летопису Матице српске, док је у овом нишком часопису то вероватно и могуће. За мене није могуће бити равнодушан према тој чињеници.

Милен Миливојевић

(Јелена Радовановић, Џибра, Бранково коло, Сремски Карловци, 2006)

Већ самом необичношћу наслова својих књига, Јелена Радовановић (Бор, 1972) скреће пажњу на своје књижевно стваралаштво које, иначе, заслужује то и својом вредношћу: Повремени прекиди са зујањем (Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак, 2000), Ситне изнутрице (Бранково коло, Сремски Карловци, 2002) и Џибра (Бранково коло, Сремски Карлов- ци, 2006).
Угледни издавачи, угледни рецензенти њених књига и награде које је за њих добила, сврставају ову младу песникињу у сам врх српског песништва. За рукопис прве књиге добила је прву награду на „Дисо- вом пролећу“ у Чачку (која је подразумевала и објављивање књиге), а за ту књигу је уследила још једна – „Бранкова награда“ Друштва књижевника Војводине. За другу књигу добила је награду Народне библиотеке Бор за најбољу књигу борског аутора објављену те (2002.) године.
Књигом Џибра Јелена Радовановић дограђује свој поетски пут матерњим језиком (иако живи у немачкој језичкој средини, бавећи се енглеским језиком). Она и у овој књизи рачуна на снагу језика, сводећи га на минимум, али сасвим довољно за поетски доживљај живота и света, овог нашег, данашњег.
Од „Супермаркета“ до животописа једног „Петровића“ који је „посахрањивао идеале“, књига нас води кроз оно што живимо. Уграђујући свакодневицу у поезију, песникиња нуди поезију том непоетском животу, коме је она, наравно, потребна, али које се он, добровољно или наметнуто, одриче. Ако се, дакле, поезија не чита, она се или уопште не живи, или се тек понегде и покаткад, само живуцка, али без сазнања да је то она. Ова би књига могла да такав живот врати поезији.
Поентом већ прве песме у књизи:
Крпимо и трпимо
пардон
купујмо и трпајмо
чегртајмо и дрпајмо
Јелена Радовановић нам слика актуелни тренутак (који се поприлично отегао!) играјући се речима онако како се тај тренутак игра човеком и његовим животом. Ту игру она, још смелије, наставља у „Бројалицама“, изврћући их до болне реалности:
Једно ја
је мућ
друго ја
је трућ
трућ
трућ.
Или, још страшније:
Енден дину
крај Дрине људи гину
а у Сави рака
тика-така
елем белај
бум.
Црнохуморно претварајући де чју језичку игру у крваву збиљу, песникиња, у истом духу, налази и „излаз“ (у „Бестијаријуму“):
У пустим данима кад
џикљају нам канџе
као свежем лешу и
речи су суве као срча у грлу
одемо у зоо врт
срећни да ето
има и беднијих од нас.
И, ако је већ тако, она нам, „На гозби канибала“, нуди нову иронију, такође болну, до сарказма:
Изволите зато ући лепо у казан
та има и горих начина
да вас ближњи ждере.
Могућности језика су неслућене. Само су привидни парадокси, наговештени и насловом песме („Љубавна, оксиморонска“): испланирано спонтан, спржен зимом, одћутим неизрециво вербалан, вриштећи тихо, сурове нежности, смрзнут сунцем – и тако до краја, до стиха „доживотно мртав“. Они сједињују појмове, наоко, супротног значења, дајући им тако нови, прави смисао.
Јеленин наслов „Рурбана криза идентитета“, лепа је и смислена игра грађења нових речи: рурбана је и урбана и рурална, а криза идентитета се лепо уклапа у речник ове књиге, тако непоетски, а тако поетичан. Привидно наративна песма „Глаголска романса“, испричана је једино глаголима (један глагол – један стих) и представља посебан начин сажимања, пример за својеврсну економију језика, својствену, иначе, целој књизи. То иде дотле да се песникиња не либи да у песми употреби и уобичајене скраћенице, као што су „и сл.“ Или „итд“, које су незамисливе и у белетристичкој прози, а камоли у поезији. Овде су, међутим, ове скраћенице баш потребне и смишљено су употребљене. Песма је увек недовршена, њу (знано је већ) завршава читалац, па је баш добро што нас песникиња на то упућује и овим скраћеницама (досад апсолутно непоетским, наравно).
Можда нас је баш та наша лењост (да „нешто треба још и да дорађујемо“) и одвратила од поезије и тиме нам ускратила неизмерно задовољство уживања у (посебно поетском) тексту. (Да ли су томе криве разне „теленовеле“, или телевизија уопште, или савремени карактер и темпо живота – питање је за људе који се баве том врстом анализе). Јелена Радовановић увиђа где је проблем и вешто указује на њега.
Под насловом „Appendicitis“ (написаним на латинском и латиницом, што у овој књизи није необично, нити је случајно!) није описано запаљење ни слепог црева, ни само једног његовог дела (како то тумаче речници страних речи), него све оно што „главе ће нам доћи“. Тако, уосталом, треба читати и целу ову књигу која би, можда, могла да нас врати читању поезије. Ако ни због чега другог, бар да видимо колико нас је песникиња отела од живота и донела у песму.

ЏИБРА
Муљани и гажени
исцеђене сржив
вући ћемо се кући
у стишњене ћелије саћа
висећих гробова
са заједничким зидовима
чалабрцнућемо подгрејано
вапићемо да пипнемо ижџикљалу
децу
са мозговима од меласе
гле остаде нам мекано месо
на прстима као желе
ово смо ми
којима је црни бибер из уста
прштао
и гвожђе у крви сијало
а погана бештија из ока уједала
од нас ли су змије по рупама
стрепеле
гле сад ћелави скупљамо
лепезе дугова и
пузимо по отежалим женама
млохаве жаоке без сржи
у киселој сурутки
празног зрелог доба
муљани и гажени
исцеђени из сржи
остатак добре бербе

ЖМУРКЕ
Доћи кући
шћућурити се у своје ћоше
свежњеве ножева из очију
повадити
сакрити их испод кревета
слузи лажи са коже слуштити
језик орибати и почупати му
длакеу
уши тишином проветрити
мозак дезинфиковати
биљку у запећку залити
према зиду се окренути
бројати шумове на срцу
плакати евентуално

ТИМОЧКИ БЛУЗ
Џигерицу ће ми бре изедеш
и само ће ми омалиш
а неће се наједеш
ел треба да се потрсимо ко глуви
џукци
ил ће се потикамо у овај вилајет
ко да нас ни не беше
камо ти море рука што се ономад
с моју сплела
куд се мигољиш побегуљо
ко коприва да те опрљила
ел сад треба да се заметемо
ко мачићи подављени у џак
дођи ало примачи се
иначе ће се посмрзавамо
ко неуровена цвекла
ће се повенемо по ови буџаци
ко запишан џбун
кроз оџак ће нам се наврзе
и чума и дракуљ
неће се оповрнемо никад
не заноси се море ко муда у
косидбу
кој смо па ми врљави
на ову промајну појату
ће заковрнемо зачас
ко и свако неиживљено живинче
а ондак тој му је што му је

ПЕТРОВИЋ:
CURRICULUM VITAE
Ено га Петровић
(годиште педесет и кусур прошли
век
сто две седе
једна диплома два радна места
седам жена један брак
двоје деце
пет лажи дневно
један угашени конто
мноштво самозадовољавања
један изнајмљени стан
И једно писмо за које нико не зна)
млати сур глувим друмом
наоблачио се обрвама
усукао му се поглед усијали
џепови
а код куће му ижџикљала дрчна
чељад.
Испостио је Петровић све своје
жеље
распродао убеђења посахрањивао
идеале
и још тек кољуцка наду тупим
ножићем.
Туче град мртвим градом
ал гре и даље Петровић
застаје као пренатрпане таљиге
јер размамузали се то млади лисци
раштркале се хитре шићарџије
разџилитало се то распомамило
загризло то гладно у фрички век
пржи то на све стране
очајним оптимизмом
жаром без вере
и смехом без осмеха
ал не да се Петровић
олињали стари рис
глуми борбу
престао је да игра занимљиве
географије
(те земље више нема
не више под тим словом
изгубио је ту грдне поене)
не скупља марке
(Петровићу нема ко да пише)
не решава укрштене речи
(укрстио их је и превише)
ето га само
где оглодао је кртину живота
закључао се у капут
и сад згурен крцка сам под градом
своје крто срце.