Прота-ставрофор Петар Милинковић

Кратка биографија

Андреја Ђорђевић је рођен 26. новембра 1893. године у Приштини, од оца Ђорђа Јаничијевића, кројача из Неродимља и мајке Јелене, рођене Симић, домаћице из Приштине (Протокол за 1893. годину, бр. 420).
Основну школу је завршио у Приштини са најбољим оценама, што му је била препорука да добије државну стипендију и да као изузетно надарен ђак заврши Гимназију у Солуну 1910. године, са одличним успехом и оценом 10 (диплома, редни бр. 291).
По завршеној Гимназији, као стипендиста одлази на више Богословско студирање у Грчко-Цариградској Патријаршији на Принчевским острвима на Халци. Завршава школовање са највишом оценом и као један од најбољих бива постављен за секретара манастира Хиландара у Светој гори. За сво време свога боравка у манастиру Хиландару, г. Андреја Ђорђевић је показао примерно понашње, као и приврженост у својој секретарској дужности. Због лошег здравственог стања, после две и по године, враћа се из Свете горе у Краљевину Србију, одлази у Београд, ради у Богословској библиотеци, а месеца септембра 1921. године уписује Богословски факултет (Уписни лист бр. 500).
Са својим колегом са факултета Душаном Глишићем, одлази у село Докмир код Уба, где посећује храм Ваведења Пресвете Богородице. После појања на светој литургији, упознаје наочиту ћерку свештеника Розомира Глишића Симеуну, са којом се венчава 28. априла 1922. године у селу Докмиру. Школски друг у Богословији на Халци био му је потоњи епископ тимочки др Емилијан, који је знао све његове квалитете, јер је г. Андреја знао неколико светских језика. Говорио је руски, француски, италијански, немачки, грчки и турски језик, а редовно читао књиге на латинском и хебрејском језику.
С обзиром на то да су тадашњем епископу тимочком г. Емилијану били веома потребни свештеници, он позива Андреју код себе у Зајечар, рукополаже га за свештеника и 1. јуна 1922. године му додељује парохију у Борском руднику.
Службујући у Борском руднику, у многонационалној средини, уживао је велики углед, не само код православаца, већ и код римокатолика и муслимана. Својим ауторитетом успео је да прикупи велика средства за градњу храма Светог Великомученика Георгија у Бору. Највећи донатор био је управо римокатолик, директор Борског рудника г. Емил Пијала.
Колико је био цењен у Борском руднику, најбоље говори чињеница да је, без обзира што је 1939. године премештен у Сокобању, од стране грађана Борског рудника уследио захтев епископу тимочком г. Емилијану да им њихов бивши парох Андреја Ђорђевић буде, поред епископа, главни гост на освећењу храма. Том приликом, 6. маја 1940. године, епископ га је одликовао чином протојереја.
За време службовања у Сокобањи, затекао га је Други светски рат, где се као добар пастир старао о свим људима. Покрстио је многе сокобањске Цигане да би их заштитио од окупатора. Пружио је уточиште многим избеглицама, професору Карловачке богословије г. Душану Петровићу и његовој породици, као и избеглом свештенику из Хрватске Јовану Сурчинском са женом и троје деце.
Треба још напоменути да је због показане ревности у пастирском служењу и проповедању одликован правом ношења црвеног појаса (15. мај 1929. године, еп. бр. 672).
Поводом стогодишњице Тимочке епархије одликован је правом ношења Протске камилавке (8. јула 1934. године, еп. бр. 2386), а напрсног крста 12. маја 1953. године (Синод, бр. 1323/зап. 378).
О Ускрсу 1934. године био је у Јерусалиму у званичној пратњи епископа рашко-призренског г. Серафима и тада је добио назив хаџија, који никада није хтео да придода свом презимену. Године 1935. на Дан Ускрса, одвео је своју супругу Симеуну и свога сина Јована у Јерусалим, а његов тада десетогодишњи син је носио жезло епископу бачком г. Иринеју, од кога је добио Свето писмо са посветом о боравку у Јерусалиму.
Као полиглота, више пута је био вођа путницима за Свету гору, Палестину и Египат. У 70. години старости поново се прихватио изучавања хебрејског језика.
Пензионисан је 1959. године у Сокобањи, где је остао у свом скромном стану са супругом.
Када је у Сокобањи отворена Гимназија, понуђено му је да предаје латински језик, али је услов био да скине мантију и да у цивилном оделу долази у школу, што је одмах одбио, јер без мантије никада није прешао преко кућног прага напоље.
До краја живота редовно је као први долазио у свети храм, палио свеће и кандила и спремао све што је потребно за света богослужења и за млађе свештенике којима је био архијерејски намесник. Напрсни крст носио је само у изузетним приликама. Намесник сокобањски био је (са малим прекидима 1957, 1958 и 1963. године) од 12. фебруара 1940. до 1. маја 1975. године. Чланове своје породице је усмеравао да не буду бахати и хвалисави, да Бога носе у срцу и да буду милосрдни, а својим праунуцима је усадио љубав према школи и Светосављу.
Умро је у Нишу 16. маја 1982. године у дому својих унука. Сахрањен је на сокобањском гробљу у породичној гробници коју је за живота подигао. Опело је служио епископ тимочки г. Милутин са ђаконом и уз учешће 12 свештеника.

Драган Стојменовић

Летопис Борске парохиије и цркве (1925–1968), који је приређен и припремљен за штампу 2004. г. као издање Народне библиотеке Бор, до данас није одштампан. Ово издање Летописа стручно је приредио историчар Слободан Љ. Јовановић и обухвата период од 1925–1940. г, време службовања борског пароха Андреје Ђорђевића, који је и аутор Летописа. Уколико ово издање буде одштампано, приређивач је испланирао структуру књиге са уводним текстом, стручним редакцијским планом и приступом тексту, напоменама, завршним текстом борског пароха Милорада Стојановића који је наставио писање Летописа, затим факсимилом оригиналног рукописа и посебним прилогом са фотодокументационим материјалом. Текстом који је пред вама покушаћу још једном да истакнем вишеструки значај и вредност објављивања овог рукописа.
Оригинални рукопис је, по традицији борској, изгубљен, а поменута традиција која је већ окрактерисана као немарна, заузеће посебно место у овом тексту. Фотокопија рукописа у повезу чува се у Рукописној збирци Завичајног одељења на сигнатури Р-1. Оно што се поуздано зна о оригиналном рукопису је то да га је проф. др Цветко Костић по први пут користио за време својих истрживачких посета Бору 1959, 1960. и 1962. г. и цитирао у својој студији Бор и околина. Све остале гласине нису потврђене и нису засноване на чињеницама. У веродостојност ове фотокопије рукописа, иако она по методологији захтева и критичку анализу те врсте историјских извора, заиста не треба сумњати. Рукопис сâм ће читаоцима донети више чињеница него сумњи. Сразмера ових двеју категорија је у овом случају на страни истине и као таква у потпуности је вредна објављивања коју ће сваки читалац свакако осетити и доживети. Оно што и поред истине чини науку јесте сумња, тако да она свакако после објављивања рукописа може обавити свој посао. То би на самом почетку био и циљ и један од најзначајних разлога објављивања рукописа Летописа.
Приликом приватног боравка у Сокобањи, знајући да је прота Андреја из Бора премештен у Сокобању, посетио сам свештеника и дугогодишњег пароха сокобањског г. Петра Милинковића, који ми је изашао у сусрет и примио ме у својој канцеларији. Добио сам тада обећану кратку биографију и фотографију проте Андреје Ђорђевића (који је, наравно, вредно водио летопис и у Сокобањи). Уз пријатан разговор, који није лако описати и толико информација пренети за ову прилику, дошао сам до информације да је прота Андреја започео сокобањски летопис сећањем на своју службу у Бору. Парох сокобањски г. Петар је у свом тексту, који је објављен у овом броју Бележнице, дао детаљан животопис проте Андреје, тако да ће тежиште овога текста остати на Летопису и надам се објединити и употпунити намере редакције.
Летопис Борске парохије и цркве писани је историјски извор и спада у подгрупу наративних извора. Дакле, то је приповедајуће хронолошко представљање тока догађаја или регистровање догађаја који су следили један за другим. Оно је, наравно, преломљено кроз призму хришћанског гледишта, али је, ипак насупрот томе, изненађујућа објективност и самокритичност аутора, која самом тексту даје снагу документа. На пример, прота Андреја у Летопису на првих 14 страница детаљно описује историју до 1925. г, дакле све важније догађаје у Бору, друштвени живот, али и духовно стање народа, обичаје, житеље, виђеније људе, као и рад Француског друштва Борских рудника и осталих месних световних и религијских институција. Прота Андреја се, као што се може уочити, и сам бавио научним радом и дошао до појединих извора (писаних и усмених), који су му разоткрили прошлост и поднебље на којем ће боравити све до 1940. г. На тим страницама се може приметити систематичност и вештина аутора у проналажењу, коришћењу и тумачењу извора који ће га припремити за будући рад. Све „прилике и неприлике” до дана када је званично отпочет Летопис описане су на првих 14 страница Летописа, а то је период од 1903. до 1925. г. када је он сам постао сведок и учесник живота у Борском руднику. Оваква врста историјских извора по критици писаних извора покушава да о некој друштвеној појави створи одређену слику, изнесе нека сазнања, мишљења и ставове. Они често описују, али не објашњавају. У овом случају брижно вођен летопис није без заснованих и вредних објашњења појединих друштвених феномена и критичних ситуација у ондашњем друштвеном животу, које са ове временске дистанце свакако не бисмо могли исправно схватити. Аутор Летописа надаље исписује странице свога живота, искуства, образовања, ангажованости и бриге за своје ближње. Летопис поред наративног, описног и хронолошког карактера, поседује и несумњиву документациону вредност, јер се у њему налазе статистички подаци, рачуни, инвентари, прилози и дарови, описи имања и парцела, спискови чланова појединих локалних управа и удружења, спискови трговачких и занатлијских радњи, спискови начињених штета услед природних непогода, бирачки спискови, одлуке, наредбе, разна акта… Поред наведених документационих вредности који припадају сфери јавног живота, у Летопису се могу наћи и подаци о приватном животу житеља, тако да је он заиста незаобилазна грађа у сваком дубљем и темељнијем историјском или етнолошко / антрополошком истраживању. Интелигентно вођен, Летопис после одласка проте Андреје рекао бих једнако пажљиво, али и обазриво води нови борски парох Милорад Стојановић, који сведочи о личном и општем страдању житеља за време Другог светског рата, али и за време после окупације Немаца. Наиме, обазривост је произилазила из разлога општег преврата и расула у друштву после ослобођења, тако да је свештеник Милорад Стојановић, рекло би се, из разумљивих разлога, унео у рукопис нешто скромније податке од свог претходника, али не мање сликовитих белина и размака које довољно говоре о послератном Бору. Овај део Летописа није, колико је мени познато, планиран за штампу у оквиру издања које је припремљено, изузевши краћи текст о проти Андреји Ђорђевићу, којим свештеник Милорад отпочиње писање свог Летописа. Летопис Борске парохије и цркве је, дакле, целина ових двају аутора који описује период од 1925. до 1968. г. у Бору.
Као што је већ поменуто, у тексту Цветко Костић, у својој социолошкој студији Бор и околина (Београд 1962) први пут користи Летопис посредним „посматрањем”, тј. анализом докумената, како би ушао у карактер тадашњег друштва и успоставио континуитет историјских и друштвених чињеница. У том смислу наводи две врсте докумената: „први су објављени а други они тек пронађени, које нико раније није користио у научне сврхе.” У оквиру ове друге групе аутентичних докумената, којима посвећује посебну пажњу, Цветко Костић истиче Летопис Борске парохије и цркве и Комисијски извештај о сузбијању ерозије… „Први докуменат је интелигентно вођена хроника догађаја везаних за Бор…” Цветко Костић, дакле, први износи квалитативни суд и карактерише Летопис као вредан и аутентичан документ о друштвеном и културном животу у Бору између 1924 и 1945. г. Али, поред тога, он истиче и разлоге посебне вредности документације и историографских извора у које убраја и ретке приватне архиве „просвећених појединаца”, који су „у ратном периоду и периоду шкартирања старе хартије самоиницијативно сачували понеки докуменат од знатне научне вредности”. Као један од најважнијих разлога за штампање Летописа можемо навести недостатак докумената и историјских извора за проучавање периода који Летопис обухвата јер су, рекао бих, систематски уништавани као „стари папир”. Један такав опис уништавања архива институција описује се и у Летопису: „Ноћу између 21. и 22. јуна 1947. г. калаузом је отворен стан пароха борског Стојановића и том приликом је однета сва архива од 1940 – 1947. године. Јереј Стојановић је у то време био на отсуству и када се вратио средио је акта која су била нађена у потоку више гробља на путу за Кривељ…”
Свест о вредности и недовољној попуњености архивских докумената опекла је седамдесетих година XX века редакцију часописа Бакар, па је покренута едиција Грађа за историјска истраживања о Бору и Мајданпеку, у којој је објављивана вредна архивска грађа, али у њој није било Летопис�а. Ова објављена архивска грађа у сваком случају вредна је за компаративну анализу података из Летописа. Летопис се, као писани историјски извор, иако је у посебној Рукописној збирци Завичајног одељења, користио у изради више стручних и дипломских радова уз препоруку библиотекара. Ти радови се, наравно, и чувају у Завичајном фонду, али је Летопис, ипак, остао непознат ширем кругу људи. На крају остаје само нада да ће „монетарно-информатички пантеизам” у библиотекарству оним својим једним оком обратити пажњу на Летопис, или можда вреди очекивати да ће се вештим и брижним баштованством наврнути нека средства из „светих” новчаних токова Републике или локалне самоуправе, за објављивање Летописа.

Игор Јовановић

Локалитет „Кмпије” (на влашком „Велике ливаде”) се налази у истоименом реону у борском насељу „Петар Кочић”, у непосредној близини данашње фабрике „Албо”, односно некадашње бувље пијаце. Као што и сам назив каже, налазиште заузима део простора који чини тзв. „велика ливада”, односно благо заталасана пространа површина – речна тераса, са источне стране пресечена пругом Бор–Зајечар, са јужне и западне стране оивичена домаћинствима поменутог насеља, док се северна страна пружа ка Улици „7. јул”. У средишњем делу овог простора се налази извориште и краћи ток мањег потока. Прве информације о потенцијалном археолошком налазишту на овом простору, археолози Музеја рударства и металургије Бор добили су од Предрага Кнежевића, пасионираног љубитеља археологије и етнологије и активног сарадника Музеја. Он је, пролазећи овуда, опазио већи број уломака керамичких посуда расутих по површини изоране земље за које је претпоставио да би могли да припадају праисторијском периоду. О овоме је обавестио музеј и убрзо су извршена прелиминарна истраживања овог простора, најпре само визуелно, а затим и конкретно, отварањем првих сонди – откопних површина.
Истраживања на овој локацији су започела почетком лета 2004. год, а у континуитету трају све до данас (укупно је изведено пет истраживачких кампања на овом налазишту). Већ су та прелиминарна истраживања дала конкретне археолошке резултате, а каснија истраживања су потврдила претходне резултате и дала још неке значајне елементе за даља проучавања. Овде износим, у главним цртама, основне податке о овом локалитету добијене на основу досадашњих истраживања.
До сада је истражено десет сонди укупне површине 124 квадратна метра и користећи се основним археолошким методама одређивања вертикалне и хоризонталне стратиграфије овог налазишта, утврђена је дебљина културног слоја као и површина коју налазиште заузима. Утврђено је да културни слој дебљине 50–80 центиметара садржи остатке материјалне културе из више фаза развоја људског друштва на овом простору – праисторијску, средњовековну и фазе из турског периода, а и савременије. Локалитет заузима површину од око пола хектара. Са јужне стране је омеђен локалним путем који делимично пресеца само налазиште и од ког се терен стрмо спушта ка изворишту оближњег потока, са источне стране оивичен је пругом Бор–Зајечар, чијом је изградњом вероватно и оштећен део налазишта, са западне стране се налази домаћинство у чијем се дворишту, односно великој башти налази локалитет, а северна граница је одређена последњим ископавањима изведеним на овом месту (сонде 8, 9, 10).
Највећа количина материјала прикупљеног са површине изора не земље припада праисторијском времену, због чега су и започела археолошка истраживања. Овај локалитет се, на основу бројних карактеристичних остатака материјалне културе пре свега детерминише као значајно вишеслојно праисторијско насеље сталног и повременог карактера на чијим су остацима правили своја привремена станишта становници ових крајева у средњовековно и турско доба и касније. Због ове чињенице, говорићемо, пре свега, о локалитету „Кмпије” као једном вишеслојном праисторијском налазишту.
Постоје две основне етапе развоја овог налазишта у праисторији и обе припадају енеолитском периоду (бакарно доба). Прва и најстарија фаза припада раном енеолиту, односно тзв. „Салкуца” култури која представља део великог културног комплекса под називом „Бубањ–Салкуца–Криводол” заступљеног у источној и јужној Србији, југозападној Румунији (Олтенија), западној и северозападној Бугарској, Косову и Македонији (Пелагонија). Обухвата време од друге половине четвртог до почетка прве половине трећег миленијума пре нове ере (3300–2900 год. пре н. е.). То је уједно и најзначајнија фаза насељавања на овом простору. Карактерише је богатство и разноврсност материјалне културе. Пре свега треба издвојити керамику која је најзаступљенија. Чине је велике и грубо израђене посуде од печене глине као што су питоси, лонци и амфоре, које су биле у свакодневној употреби, на пример за чување и спремање хране, као и нешто мање посуде као што су крчази, зделе, тањири и шоље. Ту су и минијатурне посуде које су опонашале облике оних већих, а које су, по неким мишљењима, служиле као дечије играчке. Посуде су често имале једну, две или више дршака, а најчешће су украшаване урезивањем и утискивањем ноктију и јагодица прстију, мада је присутно и сликање жутом, белом и црвеном бојом као и графитом, а ту су и неке друге технике. Честа је била и употреба малих кремених ножева којих је нађено неколико десетина, а разне врсте камена су служиле за израду секира, затим предмета за млевење житарица и пигмената за бојење керамичких посуда као што су тучкови и жрвњеви, а нађено је и пар примерака брусног камена са траговима употребе. Металуршка активност је такође била значајна компонента у животу овдашњих становника. На то указују трагови прерађиване руде на уломцима већих керамичких посуда, трагови шљаке, налаз једне керамичке дуваљке за метал као и једног фрагментованог бакарног шила. Од печене глине су израђени неки култни предмети, односно предмети везани за духовну културу тј. веровања људи. То су, пре свега, антропоморфне и зооморфне фигурине као и разне врсте амулета. Антропоморфне фигурине су искључиво израђиване у женском облику са на глашеним полним ознакама што говори о развијеном култу плодности, а фигурине животиња су најчешће израђиване у облику овна или јелена, односно оних животиња које су имале највећи значај у животу становника, пре свега у исхрани, али и у изради алатки од костију и рогова. Амулети су највероватније служили као талисмани и имали су апотропејско значење, односно имали су функцију заштите појединаца од злих сила. На овом локалитету кости су налажене само у ситним фрагментима и то углавном у близини огњишта. Куће су биле надземне и нешто већих димензија. Зидови су израђивани од плетера, трске и грања облепљених блатом, док су поднице биле од набијене и запечене земље са арматуром од дебљих дрвених греда. Највећа количина археолошког материјала заједно са огњиштима је управо нађена у овим објектима који, нажалост, нису у потпуности истражени и реконструисани. У сваком случају, овде се ради о солидно грађеним објектима за становање за један дужи временски период, а предмети нађени у њима говоре о живој дневној активности становника. Део овог материјала се може видети на сталној археолошкој поставци Музеја рударства и металургије Бор.
Млађа фаза енеолитског периода на налазишту заступљена је малобројним остацима финије израђених керамичких посуда украшаваних убодима и урезима, често испуњених белом бојом. Овај материјал је карактеристичан за тзв. „Костолац–Коцофени” културу јединствену по томе што је заступљена само на територији источне Србије и југозападне Румуније. Она представља симбиозу две хронолошки готово истовремене културе – Костолачке, која обухвата територију од Словачке на северу до српског Подунавља и Поморавља на југу и Коцофени, распрострањене у Румунији (Олтенија, Мунтенија, Трансилванија…). На основу скромних остатака материјалне културе није могуће реконструисати тадашње друштвено економске прилике на овом подручју, али се претпоставља, упоређујући ово налазиште са неким другим налазиштима из околине, који потичу из истог времена (нпр. Лазарева пећина код Злота или „Чока лу Балаш” у Кривељу), да је оно било привременог карактера, настало на месту старијег насеља из раног енеолита. У апсолутним датумима ово краткотрајно насеље је живело у периоду друге половине трећег миленијума старе ере или негде у периоду после 2500. године пре н.е.
Млађе епохе на налазишту су заступљене спорадичним налазима средњовековне керамике рађене на витлу и карактеристично украшене урезивањем, а која се датује у 12, односно 13. век, а присутан је и материјал из турског периода и млађих епоха који чине уломци бојених и глеђосаних керамичких посуда, предмети од метала као што су потковице, клинови, метални лим …
Треба напоменути да су доса дашња истраживања била скромног карактера. Улагањем већих средстава и пре свега добром организацијом послова, овај локалитет би у потпуности био истражен, а предузимањем одговарајућих мера техничке заштите чак би се створили услови и за његово шире презентовање јавности у оквиру туристичке понуде.

Радиша Драгићевић

Да ли ће опстати један од највећих и најлепших биоскопа у Србији?

Није у људском веку револуција само оно што доноси крв и смрт. И револуције такве врсте се увек окончају; оне дакле, имају временом омеђен век, и увек као последицу да патња промени страну, да потлачени постану тлачиоци, и обрнуто. Револуција је и она подигнута кост у Кјубриковој „Одисеји 2001” као оруђе (оружје), револуција је и камена громада први пут закотрљана као точак, и Теслино шарање штапом у песку парка барокне европске престонице. Револуција је и остављена сломљена гранчица као знак правца за наилазеће; у камену или дрвету урезана црта као претеча будућих слова. Револуција је и покретна слика воза који улази у станицу (браћа Лимијер), пред којим су људи бежали (и у мом селу, пре пола века у сали Задружног дома, кад је Николетина запуцао на Немце, први редови су се разбежали).
Век је један цео, и деценију поврх тога, дакле, како се филм (те покретне слике, та шарена лажа у тамним салама) уселио у наше животе понекад тамне као биоскопске сале, уводећи нас тако, бар на кратко, у нека друга времена, у неке важније приче – виртуелно нас чинећи актерима некад сентименталних љубавних сторија, некад преживелим сведоцима термопилским.
Од чуда, којем су испрва људи знатижељно хрлили, филм се све чешће наметао људима не само као забавна и едукативна појава, већ и као преко потребна терапеутска сеанса. Напретком друштва, експанзијом технологије у прошлом веку, филм се разбокорио у свој својој лепоти: тон филм је покретне слике на платну учинио још приближнијим људима, а компјутеризација и визуелни ефекти филмску уметност довели до савршенства. Филм се тако, постепено, претварао у једну врло важну грану уметности; временом, иако најмлађа, филмска уметност је не само достигла, већ и премашила неке домете других уметничких израза (сликарства, књижевности, музике…), који су већ били укорењени дубоко у људској традицији.
Од прве филмске представе, филм се Србијом ширио попут пешчане олује, засувши, успут, све поре друштвеног живота…. Биоскопи су ницали свуда: у кафанама забачених паланки, у тесним салама, на терасама летњих башти, понекад и под шатрама.
У прљаво рударско место на истоку Србије, под покровитељством Француског друштва Борских рудника, у тада популарној Симиној кафани (кафана Весели рудар, власника Симе Јовановића, касније зграда Ватрогасног друштва и Црвеног сигнала, а данас неоправдано запостављена и заборављена руина, иако би требало да је под заштитом државе, јер је то најстарија зграда у Бору), још 1920. године почео је да ради први биоскоп. Приказивани су (тада само) неми филмови које су набављали Французи, уз музичку пратњу познатог Мирка Свирача. Деценију касније, 1931, и кафеџија Љубомир Јовић у својој кафани Корзо отвара биоскоп где приказује тон филмове, а 1937. године подиже у центру рударске вароши и наменску зграду за биоскоп који је добио исто име као и кафана; после рата национализовану и претворену у биоскоп под именом Победа. Свој биоскоп од 1934. имало је и Соколско друштво (у овом биоскопу је 1934. године приказан филм „Живот и рад блаженопочившег витешког краља Александра I Ујединитеља”), а извесно време постојао је и биоскоп Аполо у кафани Берта Батисте.
Рат је променио многе ствари: између осталог, нове власти су некадашњи Јовићев биоскоп претвориле у друштвени, са звучним именом у складу са новим обећавајућим добом: Победа (на овом месту касније магацин Робне куће „Београд”).
Тешке 1948. године, године Резолуције ИБ-а, којој су следиле још теже године изолованости и изопштености, али, за разлику од наших каснијих изопштавања од света, тада изопштености само од источног блока, почео је да ради и покретни биоскоп. Тако су апаратуре, на којима се често кидала трака, и које су тражиле паузе за њихову замену (две или три, у зависности од дужине филма), камионима и џиповима вожене и до удаљених села, у новој едукативној (али и пропагандној) функцији.
У граду, у биоскопу Победа, ређају се филмови: прво руски, а потом све више и западњачки (репертоар је редовно најављиван у листу Колектив, у коме је нашироко препричаван сиже филма, навођени главни глумци и режисер, објављиване њихове слике), а како се земља постепено отварала према свету, у њему је, 21. априла 1958, на платну величине 10х3,6m, приказан први филм у синемаскопу – „Лепа млинарица”. Редови пред шалтерима били су дуги и чекало се сатима (у реду се догодило и једно брутално убиство младића). Но, постојање новијег биоскопа Звезда, његов комодитет и репрезентативнији репертоар, учинили су да посета у Победи полако слаби. Опадањем посете (41% попуњености капацитета у 1962, а 36% у 1963. години), биоскоп се крајем 1964. нашао пред затварањем. Зграда биоскопа је касније претворена у магацински простор новосаграђене РК „Београд”. Крајем септембра 1973. учињен је покушај оживљавања, али је то било неуспешно. Тако је Победа претворена у први биоскопски пораз.
Биоскоп Рудар је отворен у сали Јаме РТБ а за Дан републике 1949. године, па престао да ради, а потом је, након паузе, поново радио извесно време, почев од јануара 1956. године. Иако знатно јефтинији, али без комодитета, са поређаним неудобним дрвеним столицама у истом нивоу, није могао да опстане.
Биоскоп Звезда је почео да ради крајем децембра 1953, као трећи биоскоп у рударском месту (у саставу Предузећа за приказивање филмова „Рудар”). Нова, данашња зграда је грађена од 1960. године, а свечано отворена за Нову 1962. годину (тачније, 31. децембра 1961), са екраном 12х5 метара, са 697 седишта – фотеља, и могућношћу проветравања и регулисања температуре у сали за пројекције, најмодернијом техником. Изградња, коју је финансирао Рударско-топионичарски басен Бор, коштала је око 150 милиона тадашњих динара. На отварању тада најлепшет и најсавременијег биоскопа у земљи, приказан је филм „Песма” (рађен по истоименом роману Оскара Давича). Биоскоп је био увек одлично посећен, чак је и за тапкароше било посла, поготово након гашења Победе, а поједини домаћи филмови обарали су рекорде гледаности: „Десант на Дрвар” је за 10 дана видело 12500, а „Марш на Дрину” за 7 дана 10464 гледаоца. Све рекорде је ипак потукла „Битка на Неретви”, коју је јануара 1970. видело 20645 гледалаца (поређења ради, Бор је тада имао око 30000 становника)! Јануара 1969, као шести у СФРЈ, биоскоп је опремљен тод системом (снимање на траци 17mm), револуционарном променом на филму, са шестоканалним звуком, и постављено је платно ширине 17,2 и висине 7 метара.
У биоскопу Звезда се увек водило рачуна о репертоару: убрзо, након сваког Феста, у Бору су, као ретко у ком граду у земљи, одржаване пројекције најбољих фестивалских остварења, а тих седамдесетих, у време великих филмских хитова („Љубавна прича”, „Кум” 1 и 2, „Последњи танго у Паризу”, те касније „Ловац на јелене”, као и домаћи „Љубавни живот Будимира Трајковића”, „Чувар плаже у зимском периоду”…), на ред за гледање филма чекало се данима, за карту се тражила веза или је вишеструко плаћана код тапкароша.
До 1983, за 30 година рада, биоскоп је посетио 7 920 201 гледалац.
Тих осамдесетих година, када економска и друштвена криза још није узнапредовала и када су се њени учинци многима чинили само причом за плашење, када је новоградња у Бору још увек била у пуном замаху, урађен је и пројекат за нови биоскоп, са свега трећином капацитета Звезде, али са још већим луксузом и лепо замишљеном летњом биоскопском баштом. Нови биоскоп је требало да се гради на локацији између зграде Нове тржнице и поште. Но, са полагањем камена темељца закаснило се само десет дана – толико је дана, наиме, пре тога, тадашња Влада Милке Планинц, постајући свесна долазеће друштвене пошасти, забранила инвестиције такве врсте. Пројекат је тако остао до данас у фиоци директора биоскопа (и неким другим фиокама), а простор између поште и тржнице празан.

Свакако треба поменути и друге прокушаје, као што су повремене пројекције у Дому пионира или отварање Малог биоскопа Дома омладине 23. јануара 1984. године, који је испрва имао бесплатне пројекције (циклус вестерна видело је 900 Борана), а потом по цени од 25 динара пробрани репертоар („Специјално васпитање”, „Што те тата пушта саму”, итд.). Филмови су легално обезбеђивани директно од „Филмотеке 16” из Загреба, а на про јекцијама су волонтерски радили чланови Фото-кино клуба.
Појава телевизије (1958) и могућност да се филмови гледају и у сопственој соби (и то бесплатно), ипак није много утицала на биоскопске посете. Црно-бела слика првих тв-пријемника умногоме је умањивала доживљај који је нудило филмско платно и мрак сале. Поред тога, филмови су на тв доспевали после приказивања у биоскопима, и када је то дозвољавала законска могућност, дакле, када је њихова актуелност пролазила; телевизија је пре била прилика само да се поново виде неки старији филмови.
Почетни ударац биоскопима задала је појава видео рикордера средином осамдесетих година, када је отворена могућност да се нови филмови брже нађу на екрану у Вашем дому, наравно, углавном кроз нелегалне и пиратске токове, а крајњи и коначни ударац задала је појава CD а а потом DVD а. Пиратерија, која је овде процветала од увођења санкција и занемаривања свих закона и поштовања ауторских права више него у другим земљама, затворила је многе биоскопе у мањим околним местима. Наравно, и телевизије, локалне у већој мери од државне, приклониле су се пиратерији, те су и оне у доброј мери везале потенцијалну биоскопску публику за топло кућно огњиште.
Шта се тиме добило? То, да можете одмах, са CD а или DVD а, на екрану Вашег компјутера или другог уређаја да видите најновије филмско остварење, а да не макнете из сопствене собе, да вас ништа (или мало) кошта. Али филм је ипак уметност, и филм тражи посвећење: филм (поред уметничке) има и своју визуелну ширину; филм не трпи прекид телефонским позивом, улазак укућана; филм не трпи паузе, иако на тастатури и даљинском управљачу увек постоји дугме за паузу. Замислите да слушате драгу мелодију, па будете приморани да је прекинете. Филм није статична уметност – попут сликарства, на пример – филм тече, као што живот тече, и пропусти понекад могу да се учине ненадокнадивим. Филм је, тако, данас изгубио нешто од оног тананог, разорио мистику, одгрнуо плашт.
Данас средовечни Борани (да о оним времешним и не говоримо) са сетом памте дуге редове пред биоскопским благајнама. Данас непојмљиво изгледају некадашњи тапкароши, који су (као претеча касније сиве еконономије која нас је тако чврсто загрлила од деведесетих) вишеструко зарађивали на препродатој биоскопској карти, јер филмофили нису питали за цену.
У бољим временима, биоскоп Звезда је чак имао и свој матине, од десет до поднева, а у касном термину, од двадесет и два часа је, што данас такође може изгледати некима невероватно, приказивао најтврђе дугметражне порно филмове.
Данас је из биоскопске сале ишчилила чар: и филмски журнали Застава филма, и рекламна претеча Сервис за нарезивање кључева Света, 7. јули, и упозорење Забрањено грицкање семенки у сали, и освеживач просторије који је, почетком представе, удуваван у салу и шушкање кеса са кокицама или тим забрањеним семенкама. И чар додира коленом, стисак топлог длана и украденог (можда и првог) пољупца у тами последњег реда биоскопске сале.
Данас, у биоскопу Звезда, раде само троје запослених: директор Драган Стојановић и још двоје радника. У холу, уместо некадашњих нестрпљивих посетилаца (уз шанк се могло попити и неко пиће), данас неколико агенција и канцеларија. У његовој још топлој и пријатној сали, пред платно по којем (захваљујући агилности још увек непосусталог руководиоца) и данас дефилују свежи филмски хитови, седи све мање посетилаца. Директор Драган са сетом претура по столу пажљиво исцртане графиконе месечних и годишњих посета. Од четрдесет хиљада, посета опада на тридесет, па на двадесет, па на дванаестак хиљада; ове године, тешко ће догурати до бројке од шест хиљада.
Графикони који хрле у суноврат, као што у суноврат хрле и наши животи.
Директор Драган каже да је биоскоп културна (а не забавна) институција. И да је улазак у биоскоп као улазак у библиотеку, као улазак верника у храм.
И сетно се, причајући о бољим временима, на крају једне од ових тешких година (а чини се како су нам све године тешке), пита: колико пута годишње просечни грађанин Бора оде у цркву. Бар једном, о крсној слави. Колико пута оде у библиотеку. У музеј. И да ли би, можда, сваки Боранин могао бар једном, бар једно вече у години, да оде у то светилиште покретних слика, у тамну салу илузија, у биоскоп, не би ли тако учинио два добра: освежио сопствене снове, и сачувао живот и овог храма културе. Четрдесет хиљада посетилаца годишње би било више него довољно за тако нешто.
У противном, биоскоп ће, можда, већ овог пролећа, нестати.
Тако ће из наших живота, нестати још једно место за снове.
Недавно, завршавајући беседу пред полупразном библиотечком салом, један гост књижевник рече како свако има право на свој сан.
Људи на своје индивидуалне, по јединачне.
И град, какав год да је, наш лепи град, наш једини град, наш Бор, на свој колективни сан.
Али, бојим се, сан без снова.

Ана Јанковић

Народске песме

Читање збирке која семантиком свог наслова асоцира на једну нарочиту врсту поезије, утемељену у нашој књижевној традицији, код читаоца може да изазове неку врсту тзв. изневереног очекивања. Поступак који, иначе, није редак у књижевности. Дакле, ово нису песме писане по узору „на народну”; то су песме чији су мотиви проистекли из свакодневног живота, живота који незаустављиво пролази, а који Бранислав Бане Димитријевић успева да својим стиховима на моменте заустави и забележи. Ономе ко је прочитао његове претходне две збирке песама неће промаћи утисак да аутор није изменио основне црте свог поетичког оквира, иако је извесно време протекло од настанка, могло би се рећи „младалачких” песама из прве збирке Кишобран и шибица (песме објављене 1998, али настале знатно раније), до ових потоњих, „зрелих”, објављених у збирци Народске песме. Начин говора, поступак грађења слика и још неки детаљи песничке „технике” остали су исти. Промењене су само песникове теме, и то зато јер се, с годинама, променила и пишчева свакодневица, тј. детаљи његовог свакодневног искуства. То што се овде истиче његова склоност ка свакодневном, не би требало схватити као приговор. Напротив. Добар песник из готово сваке ситуације, па чак и оне која на први поглед изгледа сасвим обичнo, може да сачини мноштво мотивационих низова и од тога направи добру песму.
У том смислу занимљива је песма „Слепић и славуј”, у којој Рака Слепић (измишљено име, стваран лик) у надахнутом монологу критикује прву збирку младога писца – славуја (ко ли је то?): Занатски гледано / Ово је савршенство / Перфектан стих / Ритам и рима / Кад се таленат делио / Ти си имао среће… Али: …Песма не сме да тече / Попут воде / Не сме да звони / Мора да се тумба / Без правила… А онда / Ту је и питање идеје / А ти си ту сасвим / Танак / Код тебе врца љубав / Лепота жене / Емоције / Прелепе слике / Из живота / Нема метафизике / Ни за лек / А шта је песма без тога / Шта је уопште човек / Нигде не постављаш питање / Природе Бога / Порекло / Постање света / Добро / Нико од тебе одговор / И не очекује…
О песничком „занату” (како воли да назове технику писања поезије), Бранислав Димитријевић је више пута отворено писао у ранијим бројевима Бележнице, истичући искреност као кључну ствар у писању. Писање, не само поезије, већ и прозе, увек је мање или више успешан покушај да се ухвати и забележи нешто искрено, нешто стварно. Лажи се на папиру виде, неискреност, као лоша карактеристика, брзо бива раскринкана, а неискрени поета, уста пуних „Сизифа и Еритреје, природе Бога и постанка”, намах и без пардона завршава са етикетом „обичног посранка у егзалтираној дијареји” („Бард”). Посредно, инсинуацијом, овде се само донекле увијено (Бор је мали град, сви културни посленици, а и они који то баш и нису, међусобно се познају), али оштроумно, на примеру самопрокламованог барда, назови величине, духовито наговештава оно што се изричито не казује. Можда ће Бане Димитријевић то сматрати претераним, али ја бих рекла да се песме „Бард” и „Слепић и славуј” могу прихватити као његове „програмске” песме: Никада нећу бити бард / Он носи браду / По којој је попадало иње / И пуши чибук или лулу / Сања о Фиренци и Монмартру / И држи лекције своме граду / У ком се књижевност свела на нулу и пише је свак… / …Никада нећу бити бард / Јер он је стар и кад је млад / И на све гледа са висине… / …Никада нећу бити бард / Јер он је писао једном давно / У време славно и узвишено / Док су и други писали барди / О Сизифу и о Еритреји / Природи Бога / И о постанку / Није се бактао с обичним стварима / И са свакодневицом…
Никада не падајући у (за многе магично привлачне) замке ларпурлартизма, Бане Димитријевић песме није писао тек да би их написао; на писање га је увек наводио неки снажан порив да каже нешто важно, што се не може прећутати, јер и прећуткивање и заташкавање воде ка неискрености. Отуд, како сâм каже, то грозничаво записивање песама свуда и у свакој прилици, на салветама, новинским маргинама и другим папирићима. Свака од тих песама је носилац одређеног ауторовог става; можда то нису увек (о)поруке од неког ширег значаја, али су за њега од животне важности. Ако се пажљиво прочитају све песме у овој збирци, схватићемо да итекако „стоји” она ауторова опаска из предговора о дежурним критизерима; поруке неких од ових песама стварно могу да разумеју, разазнају, само они „незлобиви”, чиста срца, који умеју да се насмеју и другима, али и себи. Искрен када пише о другима, у томе је бескомпромисан и када пише о себи, јер он воли да га воле, мрзи да га мрзе, скроз се смрзне на критике, а од среће му потеку бале када га неумерено хвале („Ево на пример ја”).
Зар нисмо сви такви, само то нећемо да признамо? Кобајаги пишући о другима, он у ствари пише о себи; из његових стихова, као на опрузи из кутије, искачу ликови, говоре, смеју се, јадају… Из њихових исказа, али и ауторових у 1. лицу, искачу ту и тамо извесне сентенце које би се управо могле дефинисати као један нарочити поглед на свет, нарочит јер је близак и пријемчив тзв. обичним људима, од којих многи, често, у разним ситуацијама, саму основу живота схватају у смислу „ма, нек иде живот, само једном се живи и мре”. Тако Станоје Савић, (а чврсто верујем да и аутор тако мисли) у „Испраној песми”, након испирања желуца услед претераног јела и пића каже: …Ал да вам кажем само / Да ми није жао / И опет би се с Племенку очукао / Па макар ми опет прали желудац / И са Дунав и са Саву / Па макар изгубио главу / Ал нек се зна да сам ја / Станоје Савић / И све што уз то иде / А не неки прцифутер / А ови што се ране / Са џем и путер / И опијају се од чаја / И што обневиде / Кад помалко грицну од јужно воће / Могу да ми изеду… / Које оће.
У књижевном опусу Бранислава Димитријевића нема неразумљивих песама (ни прича), али је и мало оних разумљивих „из прве руке”, а које не захтевају поновљена читања. О њима треба размишљати. Он у својој поезији и прози, али и у неким својим текстовима есејистичког типа, очигледно заступа тезу да је само оно што је једноставно – лепо и да је лепо само оно што је у својој основи једноставно, искрено, без фолирања, непотребног афектирања. Све остало вређа озбиљног читаоца. Тако Рака Слепић, тај „неспорни песнички ауторитет”, овако „храбри” младог писца: …Укратко / Песме су ти лепе / Са срцем / И добро написане / И то не ваља / То свако уме / Праву песму нико / Из прве не сме да разуме / Такође ни из друге / Тек после трећег пута / Читалац може да дође / До мутне идеје / О чему се у песми ради… Добар писац пише оно што живи, све остало је фарса, пад у сувишни „академизам”, робовање неким строго утврђеним естетским мерилима и формама што неминовно доказује недостатак оригиналности, подражавање узорa, често и стваралачку немоћ. Код Банета Димитријевића тога нема, као ни сувопарности, бесмислених метафора и будибокснама језичких структура, нема квазиуметничких пренемагања и кукумавчења; нема „индиго-принципа” – преписивања и угледања на друге. Он пише и живи у складу са својим бићем и околином и зато он све призоре и сцене и све што је наумио саопштава без напора. Он пише тако да га свако разуме. Зато су песме из ове збирке „народске”. И не само оне.
Уносећи свеж дах једног потпуно непосредног виђења света, он пажљиво бира и обрађује углавном актуелне теме у којима се огледају мање или више непосредне алузије на стварне догађаје или ликове од којих се неки могу са лакоћом препознати, иако их аутор не именује. О неким људима пак, говори директно и са нескривеним задовољством пише њихова имена, наводећи тако и самог читаоца на помисао да се ради о људима који су му драги и које необично цени (мудри „филозоф” Мика Кенац са својом теоријом да се сваки мушкарац, ја додајем прави, рађа равно пет пута, а умире само једном, затим поменути Станоје Савић, „цар лова и риболова”, стварне су личности). Њима је недвосмислено одао пошту и у самом предговору, рекавши: Сви ликови, дакле, у овим песмама, су стварни и мени драги људи. Неки од њих су умрли, али је већина, срећом, још увек жива. Некима сам задржао стварна имена, јер су то заслужили, док су код других она, из истог разлога, промењена. Та актуелност се може схватити и као готово потпуна повезаност ових песама са временом и средином у којима аутор живи. То се једино не може рећи за песме „На ливади” и „Крушка”, у којима се, можда, најбоље види још једна особеност стваралачког поступка Банета Димитријевића – његова склоност ка лирској нарацији. У овим песничким приповестима (личе на мале приче), преовлађује нарација, једноставно казивање, али крајње лирски интонирано. У овим двема песмама има знатно више емоција него у осталим песмама ове збирке, али без сувишног заноса и патоса. У њима су, у сетним сећањима на детињство и младост, испевани стварни догађаји у којима су главни актери у једној песми деда по оцу, а у другој деда по мајци. Не вреди их препричавати (имају фабулу), нити наводити фрагменте истргнуте из складне целине; треба их прочитати.
И, коначно, треба још рећи да је песнички говор, не само у овим песмама, већ и у осталим, не само ове збирке, већ и у претходним, једна потпуно повлашћена и код овог аутора непроменљиво добра категорија. Песнички језик Банета Димитријевића је близак колоквијалном говору урбане средине улица и паркова, солитера и хаустора. Тај језик је свеж, жив, сочан и метонимичан, одлично је средство да се и директно и индиректно, низом асоцијација, успостави веза између моћне и непредвидиве логике аутора, иначе пажљивог и „сурово реалног” (како сâм за себе каже) посматрача, и читаоца. Такав његов песнички језик, једноставан, разумљив, питак, права је удица, мамац за читаоца. Његове песме углавном немају строфичну организацију; стихови се нижу један за другим, различите су дужине, без графичког размака, или се чак, што је и чешће, некако слободно, вођени неким унутрашњим значењима, групишу у издвојене фрагменте који се не могу сматрати строфама. То су слободни, развезани стихови, углавном ослобођени риме и зато су веома налик свакодневном говорном језику, од кога их ипак раздваја поетски тон и честа опкорачења и неочекивана одступања од ритма. Зато су ти стихови складни и звучни, пуни неке унутрашње музике, са честим гласовним понављањима (навешћу само ово као пример: И мрзим да ме мрзе / Наскроз се смрзнем / На критике; као да се стресао од непријатности и рекао бррр!, зар не?), која управо појачавају експресивност песничког језика.
Иако се смрзне на критике других, Бане Димитријевић је сâмом себи најбољи и највећи, најстрожи критичар. Он је искрен и према себи самом, а ко је такав, зна да пред собом ништа не може сакрити. Зато он своје стихове стално дотерује, пажљиво бира речи. Иако на први поглед не изгледа тако, ту ништа није препуштено случају. Овде нема сувишних речи – таман колико је потребно. Ко га познаје – зна, ко га не познаје – прочитаће у песмама: он је „мудрац” и „филозоф” и у поезији и у стварном животу; он не крије своје знање о појавама и људима, стално тежи да то нешто „своје” дода свету, па непрекидно посматра, мери и премерава, али воли да изгледа обичан, непосредан и срдачан, воли и да су му песме такве. И јесу.
Можда је мом добронамерном читалачком оку нешто и промакло, али усуђујем се да верујем да ови стихови неће доживети судбину многих песничких заноса краткога даха.

Милен Миливојевић

На конкурсу за награду „Бранислав Нушић”

Комедија „Заједничка изложба” драмског писца Драгана Тешовића из Бора нашла се у најужем избору од шест драма за награду на прошлогодишњем конкурсу за награду „Бранислав Нушић”, који сваке године расписује Удружење драмских уметника Србије.
Награду је овог пута добио Стојан Срдић за драму „Анђео с веранде”, а у најужем избору су, поред „Заједничке изложбе” Драгана Тешовића, биле и драме „Да бог поживи господара” Александра Пејчића, „Погребни завод Милошевић & comp.” Милета Петковића. „Кућа разврата” Ненада Ж. Петровића и „Лепа Јелена ” Весне Егерић.
Свих шест драма штампано је у 26. књизи едиције Савремена српска драма у издању Удружења драмских писаца Србије, позоришта „Модерна гаража” и Културно-просветне заједнице Београда. Представљајући је у Удружењу књижевника Србије у Београду, о овој књизи су говорили Рашко В. Јовановић и Радомир Путник.
Конкурс за награду „Бранислав Нушић” је анониман, а 2005. године у жирију су били др Рашко В. Јовановић, Весна Јанковић и Милан Миња Обрадовић.
Драган Тешовић је, иначе, ову награду добио 1997. године за комедију „Како васпитати андроида”, која је, исте године, објављена и у издању борског Књижевног клуба „Инорог”. Овај издавач је објавио и Тешовићеву лутка-игру „Доживљаји слатке феферонке”.
Бележница у овом броју обја вљује краћи одломак из Тешовићеве комедије, као и одломак из поговора Радомира Путника у књизи Савремена српска драма, који се односи на комедију „Заједничка изложба”.

Драган Тешовић Заједничка изложба (19. сцена)

Уметници леже по галерији. Портир спава. Из клозета се чује повраћање аутора „Јуриша бика у кориди”. Кустоси и Мрнџа посматрају уметнике.
ДИРЕКТОР: Неке се ствари никада не мењају!
КЛАСИК: И понављају се циклично. То је стара теорија.
НАИВАЦ: Нешто ми је познат онај што брекће у ћошку? Као да сам га негде видео?
АПСТРАКТ: Јок. Он је Београђанин. А колико сам ја видео, овде тв сигнал не може да допре.
ДИРЕКТОР: Није тачно. Пре деветнаест година имали смо слику скоро целих пет минута. Без тона, истина…
НАИВАЦ: Ма – ни са телевизије ни из новина… Види – те јагодице… Па плаве очи… Кад би му додао гушћу косу…
ДИРЕКТОР И КУСТОСИ:
Немогуће!!!
НАИВАЦ: И када би био пуно дебљи?
ДИРЕКТОР И
КУСТОСИ: Немогуће!!!
Сви прилазе мршавом уметнику.
ДИРЕКТОР: Ипак… Је ли, момак… Да ниси ти…
УМЕТНИК: (Почиње да рида)
Јесам… Ја сам… Односно – био сам… Сада сам нико и ништа!
МОДЕРН:
Немогуће!
УМЕТНИК ИЗ ЋОШКА:
А ипак могуће! Ја сам. Бивши директор овог музеја, бивши директор Националне галерије, бивши робијаш, садашњи уметник! Човек који је са врха стигао до самога дна! И испод дна!
ХИПЕР: (Обраћа се Мрнџи)
Не иде овако! Не можемо оставити човека. Ипак смо за садашње благостање сви делом и њему заслужни!
ДИРЕКТОР: Потпуно си у праву. Господо кустоси – за мном!
Директор и кустоси иду ка портирници. Уметник збуњено иде за њима. Они скидају униформу са портира и онако голог га бацају у снег. Портир се само склупча и настави да спава. Снег полако ваја од њега „Леденог човека”.
ДИРЕКТОР: (Пружа униформу уметнику)
Био си добар директор… Ако хоћеш…
УМЕТНИК: Ја… Портир… Озбиљно то мислите?
(Пригрли униформу уз груди)
О, људи! О, судбино! Окреће се коло среће!
(Облачи униформу)
А помишљао сам на самоубиство! Не знате ви како је то – бити уметник!
АПСТРАКТ: Још увек се сећамо. Трауматично искуство, не заборавља се лако.
УМЕТНИК/ПОРТИР: (Улази у портирницу)
Поново жив! Топлота! Храна! Пиће! Сигурност!!! Дајте ми чекић!
МОДЕРН: Шта ће ти?
ПОРТИР: Да разбијем она срања која сам правио.
Залеће се ка скулптури. Кустоси га с` тешком муком задржавају.
ХИПЕР: Полако, човече. Немој да уништаваш експонате!
ПОРТИР: Мрзим то! Мрзим! Мрзим!
КУБИСТ: Знамо, знамо. Али – долази нам градоначелник и телевизија. Све мора да буде у реду.
ПОРТИР: Добро… Смирио сам се. Само немојте никоме да кажете да је то моје!
КУБИСТ: Не секирај се. И ми смо све наше уништили. Остала је само моја „Жуљовита”.
НАИВАЦ: То не дам! Где да нађем толику каменчину и како да је одвучем кроз оволике сметове? А и нико је не види. Има бар двадесет метара снега преко ње!
КУБИСТ: (Молећиво)
Али – озонска рупа? Глобално загрева ње?
НАИВАЦ: Какве то везе има?
КУБИСТ: Па, све је топлије. За хиљаду година отопиће се чак и овде снег. И шта онда?
НАИВАЦ: До тада ћеш бар десет пута да умреш од цирозе. А они у будућности нек лупају главу како смо ми на томе успевали да седимо!
КУБИСТ: Ја бих ипак…
НАИВАЦ: Не! А сада, док ови јадници спавају, да се ми мало окрепимо!
(Вади флашу из торбе)
ОСТАЛИ: То!
НАИВАЦ: За галерију Вукојеба!
ОСТАЛИ: За галерију!
ПОРТИР: За Вукојеб, најлепше место на свету!
Флаша кружи. Из клозета излази аутор „Бика”. Брише рукавом уста.
ДИРЕКТОР: Види, види. Има и будних.
УМЕТНИК: Имам гастритис, желудачну килу, камење у жучној кесици и чир на желуцу. Смучи ми се када брзо једем.
Директор, портир, наивац и кустоси се загледају и прасну у смех. Уметник их збуњено гледа.

Радомир Путник – Ругање претенциозним уметницима

Драган Тешовић је написао комедију „Заједничка изложба”, која је запала за око члановима жирија; показало се да је жири тачно закључио да је реч о аутору који влада комедиографским занатом јер је Тешовић већ добио награду „Бранислав Нушић” 1997. године за дело „Како васпитати андроида”.
У новој комедији Драган Тешовић се поиграо збиром митоманских општих места која припадају сликарској делатности у ширем смислу. Тешовић описује на који начин се организује велелепна ликовна изложба у провинцијском месту, какви су претенциозни уметници који учествују на изложби, како ликовним манифестацијама влада корумпирана критичарска братија и, најзад, на који начин се води кадровска политика у нашој култури. Да би остварио наум, писац користи принцип хипертрофије свих неподопштина, сочан језик и понавља већ речене и од стране читалаца (гледалаца) усвојене информације.
Тешовић својом нешто дужом комедијом него што је потребно, хоће с разлогом да се наруга претенциозним уметницима, преварантима, снобовима и „поштоваоцима” оног подручја ликовне уметности које се бави псеудоавангардним истраживањима. Насупрот њима, као природног опонента, поставља наивног сликара Милета који, захваљујући оштроумности супруге, коју иначе ревносно млати, постаје сликар и стиче новац и славу.
У Тешовићевом рукопису има сатиричног приступа упућеног на адресу претенциозних уметника и њихових заштитника, недоучених критичара. Да би се сценски упризорила ова комедија, биће неопходно да редитељ направи оштра скраћења, како би профункционисале сада не увек довољно проходне линије сижеа.
(одломак из поговора у 26. књизи едиције Савремена српска драма, Удружење драмских писаца Србије, Београд 2006)

Бранислав Бане Димитријевић

Много је киша пало откад сам био заљубљен у жену управника апотеке, што је узбуркало малу средину каква је била она у којој смо живели моји родитељи и ја. Била је то прва и, како ће се касније испоставити, једина заиста права афера у мом љубавном животу која је, осим паланачког згражавања и оправданог мужевљевог беса (који умало да доведе до распада до тада узорног брака), довела и до прве велике свађе у нашој породици, иначе несклоној конфликтима, и престанка комуникације између оца и мене. Како се све у животу дешава са неким разлогом, тако и ја, више због тог непријатног догађаја него због жеље за образовањем, реших да напустим М, иако ми је отац пронашао одлично радно место о коме су други електротехничари могли само да сањају, и одем на студије у Ниш, без било чије (па чак ни моје) наде о њиховом успешном завршетку.
Отац још дуго није разговарао са мном, иако ми је редовно слао новац, а мајка, стешњена између двоје људи које је највише волела и њихове несврсисходне тврдоглавости, реши да ми купи неки поклон који ће ме сећати на учињену грешку, као и на велику и искрену родитељску љубав, а у исто време бити практичан и користан. Био је то дигитални сат марке Касио, један из серије првоувежених у нашу земљу, претходница касније лавине и лепших и бољих, који су на покретној траци стизали са Истока по цени пљескавице и пива. Овај је био скуп, као и свака новотарија, и мајка га је узела на пет месечних рата, преко очевог платног списка (тако да ми га је, практично, упркос увређеног ћутања, ипак и он купио).
На поклопцу са задње стране, дала је да се угравира једноставна посвета:
Милету
мама и тата
Осим што ми је заиста био потребан као практичан показивач времена (до тада сам носио неку руску Ракету, која је знала да жури, а понекад и касни, и по четрдесет минута на дан), тај сат, тај гест мајчин, заиста је и обавио задатак који му је јадна старица (уистину је у то доба била тек у раним четрдесетим) поверила. Гануо ме до суза када је стигао у невеликом пакету уз ручно плетени пуловер, крофне и кратко, невештом руком написано писмо са наивним саветима жене која се није макла из М, о вештинама сналажења у великом граду. И бих спреман да им опростим све (иако сам, наравно, ја био тај коме је требало опростити), да им се бацим око врата, обећам да ћу бити добар студент, да никада више нећу ни погледати удату жену, да ћу их слушати и поштовати, да ћу оставити цигарете, и све друго што би ми затражили, и обећах себи да ћу већ следећег петка отићи кући и тачно тако и учинити, а да ћу сат носити док не умрем, и одмах га и ставих на руку.
Трећег дана, у четвртак, сат је стао. Гнев и разочарање, који су ме обузели када открих да екран не да не показује тачно време, већ да не показује ништа, и који ме доведоше на ивицу тога да сат разбијем, у тренутку беху замењени надом да у кутијици у којој је сат стигао можда постоји нешто што ће ме спасити.
И заиста, унутра беше гарантни лист који је тврдо обећавао да ће сат сигурно радити најмање годину дана почев од датума куповине, а у (иначе сасвим невероватном – супротном случају), исти ће бити бесплатно поправљен или замењен. Био је приложен и списак свих овлашћених сервисера у готово свим иоле већим градовима у Југославији, у Нишу чак двојица. Изабрах оног чија се радња налазила у самом центру града, што ми је било успут ма где да бих кренуо, извесног Спиридона Ранкића, чије ми и само име одаваше одређену сигурност и патину искуства и темељности.
Изглед излога, краснописом израђене фирме, те унутрашњости саме радње и, на крају, самог мајстор Спире (како му се обраћала девојка која је закратко чистила под, па нетом изашла) само су појачали почетни утисак.
„Вероватно је само батерија”, рече он са сигурношћу и на лицу места је замени, али се то показа као недовољно.
„Немате разлога за забринутост”, рече затим. „Дођите за пар дана и биће готово”.
Тачно четвртог дана дођох поново, али радња беше затворена „због реконструкције канализационе мре же”, како је писало на обавештењу и пресељена до даљег на другу адре су.
Одох тамо, али мајстори који су малали зидове рекоше ми да ће се сајџија уселити тек кроз пар дана.
Дођох поново.
„Квар се показао знатно компликованији него што се у први мах чинило”, рече мајстор Спира, „али разлога за бригу ипак нема. Наручио сам неопходне делове од увозника, и непобитно су обећали да ће их послати најкасније за две недеље, и то потпуно бесплатно, како у гаранцији и пише. Још пар дана да ја то саставим и истестирам, дакле, дођите за двадесетак дана”.
Три недеље касније, затекох у излогу парче картона на коме је писало да је у току пресељење на стару локацију, због чега радња овде више не ради. На старом месту и даље беше оно исто обавештење о канализацији.
Месец дана касније (у међувремену сам готово свакодневно обилазио радњу надајући се да им је канализација прорадила, те да поново могу користити клозет) затекох мајстор Спиру замишљеног над неким будилником.
„Ваш сат, да, да… А који беше Ваш сат?”
„Касио, знате, дигитални. Рекли сте да чекате делове из Београда.”
„Делови, тачно, рекао сам. Али видите, делови још увек нису стигли. Не смете бити нестрпљиви. Јапан је, разумећете, ипак, је ли, далеко. Дођите за десетак дана, а ја ћу их у међувремену звати да видим шта је у питању.”
Најгоре од свега беше то што се мајка сваке недеље јављала писмом, вајкала се да им недостајем, и на крају сваког питала како ме служи нови сат, и ја сам јој редовно отписивао да је сат одличан, да ми сви другови завиде на њему, и да увек стижем на време на предавања, јер он нити касни нити жури, то јест, има одступање од једне десетинке за две године (што је писало у упутству). Тако дуго остајање у Нишу (сви други студенти из нашег места одлазили су кући најмање двапут месечно) правдао сам великим обавезама на факултету, а уистину, нисам знао шта да кажем родитељима када се појавим без сата.
„Ваш сат…”, рече замишљено када се поново појавих у његовој радњи у заказани дан, „…да, да. А то је беше био Восток, ако се не варам”?
„Касио”, исправих га. „Дигитални, сећате се. Чекали сте делове од увозника из Београда.”
„Да, да… Видите, Ваш сат не може да се поправи.”
„Али у гаранцији пише да ће бити поправљен или замењен”, рекох најљубазније што сам могао у таквом тренутку.
„Пише, видите, не кажем. Само, ја не могу да га поправим, таква је природа квара, не верујем ни да би ико… Углавном, ја Вама могу само да вратим сат”, рече и, после краћег претурања по полицама испод тезге, пружи ми папирнату кесицу са сатом, који обмота чврсто селотејпом, „да не испадне, знате, осетљиве су то ствари, па после…«
Љут и разочаран, кренух ка другом крају града, преко реке, ка адреси оног другог сајџије, пребацујући себи што то нисам одмах учинио, и проклињући злу срећу и Јапан и ко зна шта још.
Негде пред мостом, када напокон нађох слободно седиште у аутобусу, отворих кесицу, не бих ли још једном погледао мајчину посвету на поклопцу, пре него се поново растанем од ње, и ту доживех најнепријатније могуће изненађење: запаковани сат уопште не беше мој. Био је, додуше, исто дигитални, али већи и ружнији, и чак сасвим друге марке. Једино заједничко са оним мојим, било му је то што такође није радио.
Сада већ збиља озлојеђен мајсторовом немарношћу, увредљивом не само према мени, већ и према угледу једне радње са дугом породичном традицијом и читавом еснафу, изађох на првој станици и, готово трчећи, одох до врата која са треском отворих.
Ово уопште није мој сат.”
„Молим?”, уздигну мајстор Спира обрве.
„Сат који сте ми вратили уопште није мој. Чак није ни исте марке, ево погледајте.”
„Занимљиво”, рече он, и уз пуно цоктања поче да обрће и загледа те враћени сат, те свешчицу која је стајала на тезги, па додаде:
„Ви сте у праву, младићу. Ово није Ваш сат. Ово је сат од једног доктора, и добро је што сте га вратили. Јер да га нисте вратили, ја бих звао милицију.”
„Ја сам га сâм вратио, а Ви сте ми га погрешно дали. Мени не треба ничији туђи сат, а поготову не докторов. Молим Вас, дајте ми сада мој сат, па да прекинемо ову комедију.”
„А Ваш сат беше…”
„Касио, дигитални, рекао сам Вам то већ хиљаду пута”, те му издекламовах прецизно фабричке ознаке, које сам сада већ знао наизуст.
„Вашег сата нема на списку невраћених сатова”, рече после дужег загледања оне његове свешчице. „По мојој евиденцији, ја сам Вама сат вратио.”
Сада већ нисам могао да се уздржим и, на ивици суза, узех да га молим да ми врати сат који ми је драга успомена од родитеља, и да сам спреман и да платим, само да га добијем назад, и још што шта друго.
„Да ли имаш потврду да си предао сат на оправку?”, упита ме надмоћно.
„Немам. Нисте ми дали никакву потврду.” Био сам очајан. Губио сам тло под ногама и он је то знао.
„За сваки сат, примљен у ову часну радњу, издаје се потврда на основу које се оправљени сат подиже уз надокнаду адекватну уложеном труду и материјалу. Уколико немаш потврду, то значи да си сат подигао или да га никада ниси ни донео овде.”
„Али Ви мени нисте дали никакву потврду…”
„То је немогуће. Да ти мене не покушаваш сад мало да лажеш?”
„Знате добро да овде долазим већ десети пут и увек сте ми рекли…”
„Дечко!”, рече мајстор Спира љутито. „Сада је већ било и превише. Одмах напусти моју радњу да не бих позвао милицију.”
Никада у свом животу, ни пре ни после тога, нисам био тако и толико увређен и понижен, и да ми Бог дарује девет мачкиних живота, не верујем да бих у њима осетио онолики јад и бес, који бацише у дубоку сенку материјални, па чак и губитак драге успомене и, вођен чистом жељом да се насилник и преварант казни, улетех у прву адвокатску канцеларију која ми би на путу, и у даху испричах случај озбиљном господину који је све то пажљиво саслушао.
Без потврде о пријему, без присутних сведока, адвокат ми рече да немам никаквих шанси за успех, и да он не жели да узима новац превареном дечаку и тако га још више ојади, те ме упути у милицију, да тамо напишем пријаву неваљалцу, коме то, како рече, није прва неподопштина у животу.
У милицији ми узеше изјаву, али, када и они чуше да немам ни потврду ни сведоке, бацише је и рекоше да немају шта да проверавају, и одмах наставише разговор који сам им ја својим доласком прекинуо.
Вера у људско поштење и правду, умирући у мени, стварала ми је готово физички бол, од кога неколико ноћи нисам могао да заспим. Превртао сам се и знојио у кревету, питајући себе по хиљаду пута зашто и како је то могуће, и чему све то у крајњој линији води, и куда иде овај свет заједно са мном, и једини одговор који сам могао дати себи на сва та питања беше да се гаду ваља осветити. Реших да му поломим излог, јер некако срачунах да намештање новог стакла кошта таман колико и изгубљени Касио.
Почех из вечери у вече да пролазим поред радње са камењем у џеповима, вребајући прилику да никога не буде на улици, јер, колико год да ми је жеља за осветом замрачила ум, још увек сам био довољно свестан опасности да будем ухваћен и третиран као најобичнији хулиган.
Да ли случајно, или ме је мајстор Спира видео, мене или неког другог (сада сам био сасвим сигуран да нисам био једини преварени на овакав начин), тек, једва недељу дана касније, на излогу су освануле гриље које су штитиле излог од отварања до јутра. Задатак сада постаде неупоредиво тежи, јер је требало улучити тренутак када нема људи у близини, а мајстор не гледа кроз излог, и све то у кратком периоду од сумрака па до затварања радње – једва сат и по, највише два, а пролеће је стизало и дан постајао све дужи. Неколико пута ми се учини да је прави тренутак, али би увек нешто искрсло у последњи час, трептај пре него што бих извукао камен и задовољно га завитлао.

Колико је то трајало, не знам тачно, јер сам представу о времену у великој мери изгубио. Не мање од месеца, не више од два, до онога дана када на излогу не освану умрлица са мајстор Спириним ликом. Освета изгуби драж. Колико год да сам га мрзео, његови наследници ми нису ништа учинили, и нису заслуживали да поднесу нови ударац у болу за изгубљеним храниоцем (колики год да је био гад, рачунао сам, морали су патити за њим).
Упадох у незадовољство и резигнацију. Правда је измицала попут утваре, злосрећна рука судбине одузе ми чак и шансу да је сам извршим. Па ипак, слика добрих и поштених наследника (морали су бити добри и поштени, чак и највећи зликовац труди се да своју децу васпита на најбољи могући начин), која ме је ономад спречила да на крају ипак разбијем излог, сада ми даде наду да ми сат (ако је још увек тамо, ако није продат) још увек може бити враћен.
Испоставило се да је једина наследница Спирина била његова ћерка, она иста девојка која је чистила радњу када сам први пут долазио. Она је веровала у моју причу. Да ли зато што сам био уверљив, или можда зато што је била ту негде у близини, можда иза завесе, и слушала бар неке од наших разговора, или све (онај први готово сасвим сигурно), тек – веровала је, и желела да ми помогне.
Затворила је врата сајџинице (сада је она сама у њој радила), и кренусмо да заједно прегледамо све (али заиста све) сатове: и оне којих је поправка била у току, и оне завршене, а непредате, и оне заборављене или остављене у радњи, и оне рекламне, чак и оне из личне очеве колекције. Мог сата није било.
„Надам се да се нећете увредити, Вашег сата нема па нема, и ја не бих желела да мог оца запамтите у превише рђавом светлу”, рече па застаде на тренутак.
„Кажем, не бих волела да ме схватите погрешно, али желим да Вам понудим неки од ових сатова у замену. Било који, осим оних за које се зна чији су, наравно.”
Ствар није била у сату. Нисам желео било који сат, желео сам само онај мој, са посветом. Она ми је била једино важна. Недостатак сата као пуког показивача времена нисам осећао, и девојчина понуда учини ми се бесмисленом и сувишном, али њој је то очигледно било важно. Желела је да људи њеног оца памте онаквог каквог га је она памтила. Каквог је желела да га памти.
Реших да узмем сат сасвим другачији од мог: за почетак џепни, механички (са што очигледнијим механичким особинама), направљен негде на Западу, што старији, по могућству олупан, сат који ће бити потпуна супротност мом Касију, који неће радити, или барем неће бити тачан. Сат који никада нећу носити, јер ће ме бити срамота да га носим.
„Па, добро”, рече девојка. „Надам се да Вам је тај Касио заиста много значио. Ово је био вероватно најдражи очев сат, а сасвим сигурно највреднији. Надам се да смо сада квит.”
Нисмо били квит. Никако нисмо могли бити квит, мада је сат који сам узео вредео, како се касније испоставило, много више, и она је свој дуг више него одужила. Па ипак, то што нисам успео да пронађем свој сат било је много важније, и донело је велике последице које су утицале на читав мој каснији живот. Код родитеља сам одлазио што је ређе могуће, измишљајући стално нове и нове изговоре зашто нисам понео сат, све док им једном не саопштих љутито да ме оставе на миру са том глупошћу, да сам га изгубио, да су ми га украли, шта год, да га немам више и да ми није стало. То је произвело реакцију гору и страшнију него што сам и у најбесанијим ноћима замишљао, и свађу у којој смо рекли такве ружне ствари какве могу рећи једни другима само они који се неизмерно воле, најружније дакле, које постоје.
Никада после тога нисам отишао назад у М. Никада више нисмо проговорили ни реч. Сат се од симбола помирења и љубави претворио у своју потпуну супротност, у међаш раскола, мржње, и на крају потпуне равнодушности.
Први пут у животу остадох сам на свету, без (ма како мале) материјалне потпоре, без (ма како наивних) савета.
Сам.
И то промени ток мога живота. Почех да зарађујем за хлеб радећи, поправљајући електричне апарате за домаћинство, грамофоне и телевизоре, кућне инсталације, све што је у било каквој вези са струјом. Тешкоће на које сам притом наилазио натераше ме да много озбиљније приступим и обавезама на факултету, тако да се убрзо мој живот састојао само од предавања, учења и зарађивања.
Време је текло брзо, па једва и приметих да сам дипломирао, опште узев прилично брзо и успешно. У то време већ сам имао уходану радњу, са сталним муштеријама пуним поуздања у мене (заклех се више пута да нећу бити попут мајстор Спире) и мој рад.
Вратих се љубави према удатим женама и многој од њих таква моја склоност не беше непријатна.
На крају ожених једну такву, али то не потраја дуго – отерао сам је када открих да ме вара са неким студентом права из Калесије.
Не прође дуго, а ја се поново ожених (и ова је због мене оставила мужа) и добих сина, али овога пута она оде од мене, јер није могла да трпи моја дуга одсуствовања од куће и честе љубавне излете.
Мало по мало и, временом, готово у потпуности одустадох од љубавних авантура, јер схватих да су проблеми које су ми стварале много већи од причињених задовољстава.
Остадоше само посао, новац и мале ствари којима храних душу заточену у кавезу.
Најважнија од њих беше одлазак на пијацу, што претворих у ритуал чија круна је била обилазак тезги старинара и трговаца половним сатовима. Преврнуо бих сваки понаособ, тражећи дигиталац Касио, модел из седамдесет шесте, са угравираном посветом на поклопцу отпозади. Не нађох га никад, али зато многи Шафтхаузен, Омега или Лонжин крену пут моје куће у унутрашњем џепу капута. Од дуга времена научих и да их поправљам.
Сада већ имам колекцију о којој се у кругу познавалаца говори са страхопоштовањем. Не прође дан, а да ми се не јави неко са понудом за размену или откуп неког сата за који, најчешће погрешно, мисли да завређује моју пажњу. Понеко тражи помоћ у виду поправке или процене, и њима радо излазим у сусрет. И свакога на крају питам исто. Да не поседује случајно, негде у некој забаченој фиоци, или је можда видео код неког пријатеља, стари Касио са гравуром, и неки од њих ми понекад донесу такав или сличан. Али ни на једном досад није писало моје име, мада неки беху потписани са мама или тата, а неки и са обоје.
Али ја не одустајем тако лако. Обилазим пијачне тезге и антикварнице. Разгледам колекције озбиљних сакупљача и претурам по кутијама са одбаченим породичним старудијама. Дајем огласе и стрпљиво одговарам на све телефонске позиве. И знам да ћу га једног дана поново пронаћи. А онда ће све поново бити добро.
Онда ће све бити као некад.

Слађана Ђурђекановић-Мирић

ладово, 23–27. октобар 2006.

Кладово је од 23. до 27. октобра био град домаћин регионалне конференције „Стање културне и природне баштине у региону Балкана”, која је била прва у низу од три конференције шестогодишњег (2006–2012) регоналног пројекта „Ревитализација природне и културне баштине у Балканском региону”. Иницијатор пројекта била је Подрегионална радна група за Југоисточну Европу ИКОМ-а Европе – ICOM SEE, а организатори Народни Музеј у Београду – Одељење за превентивну заштиту „Дијана”, Археолошки музеј Ђердапа и Југословенски национални комитет ICOM-a. Партнерску подршку дали су Канцеларија УНЕСКО-а (UNESCO) у Венецији – BRESCE, Министарство културе Републике Србије, Хидроелектрана „Ђердап”, „Ђердап турист” и Скупштина општине Кладово.
Основни циљ пројекта је разрада заједничког система заштите покретних и непокретних културних добара и природне баштине са превентивном заштитом као основним методолошким приступом. Задатак прве конференције био је идентификација стања, проблема и постојећих ризика, друга ће се бавити превентивном заштитом, проценом ризика и, у складу са тим, одређивањем приоритета за санирање стања, док ће последња из пројекта, фаза „контроле ризика”, бити посвећена начинима спречавања уништења културне и природне баштине.
Пет дана трајања конференције било је испуњено различитим садржајима: од сајма публикација и опреме, обилазака археолошких локалитета Лепенски вир, Дијана, утврђења Понтес и Трајановог моста, као и природног резервата птица у Малој Врбици, преко изложбе постера о институционалним и појединачним активностима у области заштите културног и природног наслеђа, изложбе поводом десетогодишњице рада Археолошког музеја „Ђердап” и обележавања 40 година Научно-истраживачког пројекта „Ђердап”, до презентације, дискусије и закључака 50 радова, који су садржали преглед стања, праксу и искуства осам земаља у области заштите културне и природне баштине, из којих су долазили аутори. Осамдесетак присутних на конференцији упознало се са културном политиком, проблемима, правном регулативом, средствима, институцијама, стручним потенцијалом и едукацијом, као и са напорима органа безбедности на сузбијању нелегалних радњи са културним и природним добрима у Италији, Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Македонији, Румунији, Албанији и Србији. Иако је конференција протекла у академском, али, истовремено и срдачном и пријатељском тону, за присутне из Србије посебно су била потресна излагања из Републике Српске и о страдању српске културне баштине због неодговорног односа Центра за очување наслеђа на Косову и Метохији – MNEMOCYHE 2000–2006.
Учесници конференције били су из међународних организација заштите културних добара (UNESCO, ICOM, ICCROM, ICTOP), владиног сектора (министарства културе, унутрашњих послова), републичких установа (Народни, Етнографски, Природњачки музеј, Завод за заштиту културног наслеђа Републике Србије, Завод за заштиту споменика културе), завичајних и специјализованих музеја. Презентације су обављане на два начина: путем саопштења и путем постера. На постерима су представили свој рад музеалаци из Тузле, Природњачког музеја Србије, Педагошког музеја Србије, Музеја Македоније, Народног музеја из Крушевца, Одељења за превентивну заштиту „Дијана” Народног музеја у Београда и Музеј рударства и металургије у Бору.
Борски Музеј рударства и металургије презентовао је део свог рада из области заштите покретних културних добара постером, урађеним према задатим стандардима и на енглеском језику са темом „Конзервација и рестаурација предмета у Музеју рударства и металургије у Бору”. Текст је садржао кратак историјат музеја са посебним освртом на оснивање и развој конзерваторске службе, а фотографије су илустровале ток конзерваторско-рестаураторског процеса или изглед предмета по завршеном третману. Критеријум за избор предмета били су старост, значај и врста материјала, што је требало да укаже на вредност музејских збирки и могућности конзерватора и конзерваторске радионице, која постоји од 1966. године. Аутори постера биле су Слађана Ђурђекановић-Мирић, кустос и Анкица Фајмоговић, конзерватор техничар. Постер је скренуо на себе пажњу пажљиво изабраним илустрацијама, јер је на њему био и жртвеник из Рудне Главе, представљен кроз конзерваторско-рестаураторски третман, а и заступљен у логоу музеја. Дизајн постера урадио је борски уметник Новица Станковић.
Прихватање рада о конзервацији и рестаурацији у борском Музеју рударства и металургије од стране организатора конференције, била је част и за музеј, али и за ауторе. Овом презентацијом још једном смо показали да и у малим срединама може да се ради на високо професионалном нивоу, што обезбеђују визионарство у организацији, кадрови и опрема.

Ана Јанковић

(Написано под навалом непосредних утисака.)

Свако добронамеран, а истовремено и љубитељ књиге, са нестрпљењем и радошћу очекивао је овај целодневни, добровољни метеж који сваке године окупља пар стотина хиљада књигољубаца, неколико стотина библиотекара и новинара и, како се ове године показало, више од 800 издавача из земље и света. Педесет први по реду, овогодишњи Београдски сајам књига изгледао нам је бољи, гламурознији, богатији него прошлогодишњи. Као највећи сајам књига у југоисточној Европи, а после Франкфуртског сајма најзначајнији у Европи, и овај је сајам показао да је и за нас саме ово најзначајнија и најпосећенија манифестација културе. У последњих неколико година, након што је знатно повратио свој некадашњи међународни углед, поново је постао стециште културних посленика широм света. Почасни гости биле су Канада, Француска и Велика Британија, а ове године то су биле Сједињене Америчке Државе. Идуће године у овој улози на сајму ће се представити Италија. Гостовали су многи познати и домаћи и инострани писци. Опет сте, ако сте били добро обавештени и упорни, могли да купите књигу потписану руком омиљеног писца. Сјај, много књига, жагор посетилаца, гужва, а нигде места да седнете и мало се одморите.
Овај сајам може бити посматран и из једне друге, не баш тако сјајне перспективе. Као слика и прилика друштва „у транзицији” као што је ово наше, и овај ће сајам остати упамћен по томе што су изостали некадашњи издавачки џинови попут Нолита, БИГЗ-а, Савремене администрације, нишке Просвете и других (приватизовани су и у великим финансијским проблемима, а неки се, тако приватизовани, више и не баве првобитном делатношћу). Посустаје и Српска књижевна задруга, а и неки други. Ако сте боље загледали, могли сте запазити да се још неке велике издавачке куће скривају иза штандова на којима су изложили претежно стару, а у великом броју случајева и туђу књижевну продукцију, на (непотребно) великом броју прескупих квадрата Арене Хале 1. Нажалост, посустају, па и нестају некада велики и значајни издавачи који су знали шта је добра књига и све што уз њу иде. Они су схватали да имају велику одговорност према људима који књиге купују и читају. Они су знали да направе добру књигу и да је добро и продају. Они су знали да укажу на то шта је добра, а шта лоша књига. Данас те поларизације готово да и нема. Нема је јер се готово нико и не труди да направи разлику између доброг и лошег. Иза сјајно дизајнираних корица, скупе и добро осмишљене рекламе, често се крије лоша литература, литература за једну сезону, литература које ће се на наредном сајму мало ко сећати.
Када говоримо о релацији велики издавач – мали издавач, неминовно ћемо сами себе довести до низа контрадикторности. Велики издавач некада – то је била фирма (државна, наравно), која је, у својој брижљиво осмишљеној књижевној продукцији, објављивала значајна дела из области науке и књижевности познатих и признатих аутора. Књиге су штампали у великим тиражима, добро опремљене, добро преведене, добро приређене, добро повезане и на квалитетном папиру. Велики издавач данас – то је или велики издавач некада, купљен за мале паре, од кога је остало само велико и звучно име или „новокомпоновани” издавач који се у свет издаваштва винуо вођен њухом којим је препознао шта воли „новокомпонована” књижевна публика, „новорођени” потрошачи масовне културе, који имају пара да са сајма (на пример) изађу клецајући под теретом (и буквално и метафорички) лоше литературе за једнократну употребу, али који немају превеликих књижевних захтева ни превеликог читалачког укуса. И једнима и другима који се данас декларишу као „велики” издавачи заједничко је следеће: њихови уредници се јавно хвале да преводе и објављују оно што и сами воле да читају, а наравно, нису криви што је то „у складу” са светским трендовима; вели ки број нових наслова – мали тираж – вишеструка прештампавања и доштампавања истих; на велика звона најављени као најтиражнији, најпродаванији, најтраженији, светски мега(хит)-писци, а у ствари у највећем броју случајева анонимци чак и у књижевним круговима земаља у којима су се „овенчали” бројним књижевним наградама (како их најављују наши издавачи), тј. непознати и књижевно непризнати и маргинализовани (част изузецима). Заједничка им је и тематика којом се баве: то су књиге које ће свакако заинтересовати и забавити просечног читаоца и које ће се добро продавати: разне романсиране биографије познатих личности засноване на „историјским” и „научно доказаним” чињеницама, бескрајне (и бесмртне у пејоративном значењу) епско-фантастичне сторије, те љубавне, животне и остале причице разних тинејџерки, купохоличарки, неостварених, средовечних и осталих жена (а и мушкараца). Неизоставно морам да споменем и популарне приручнике типа: тајна успешног почетка, како да постигнете договор или изађете на крај са незгодним људима, те како да стекнете самопоуздање, како да будете срећни упркос свему, како да остварите своје снове и узмете судбину у своје руке, тј. како да из књига научите да живите. Не смем заборавити ни бледе копије и банална и млака угледања на Да Винчијев код (какав год да је и шта год неко о њему мислио, његову славу, а и тираж, тешко је достићи). Заједничко им је и то што им неретко и Министарство културе иде „на руку”, те из сасвим очигледних разлога откупљује такве издавачке бравуре за „потребе” библиотека и њихових корисника широм Србије, потпомажући их („велике” издаваче) тиме и финансијски, а и крајње практично, празнећи им магацине за наредне подвиге. Заједничко им је и то што су им књиге лоше преведене јер вероватно у том сегменту штеде (често можете бити у недоумици да ли то преводилац горе познаје језик са којег преводи или свој сопствени), лоше лекторисане, лоше повезане, на лошем, прљаво-белом папиру (и овде је штедња очигледна), који често квалитетом нимало не одступа од новинског (на коме се новине, иначе, по мом скромном мишљењу и штампају да би биле јефтиније и да би их, након што их прочита, човек једноставно – бацио). У сталној потрази за што већим бројем чланова, библиотекари, иако (не)свесни шта купују, бирају и од својих локалних самоуправа тешко напабирчен новац троше на оваква штива, а онда се, у чуду, хватају за главу када схвате да те књиге нису прошле тест: након два-три читања, завршиле су на репарацији. И опет трошкови. А новца никада доста. Није ни чудо. Неки од „великих” прибегавају још једној нечасној работи: уколико се пре одласка на сајам није добро обавестио, библиотекар на себе преузима велики ризик да код појединих непоштених издавача купи књиге које су изложене на сајму, а у ствари нису књиге, већ макете. „Мудро” прећуткујући ову чињеницу, ти издавачи, наплативши на превару библиотеци рачун за неодштампане књиге, од библиотеке праве свог суфинансијера. Има ли библиотека које то себи могу да приуште? Ево још једног примера, тј. жалопојке са становишта библиотекара који мора по строго утврђеним каталошким правилима да обради неке од тих књига. Поређења ради, да бисте, на пример, обрадили књигу неког иностраног издавача, чак и не морате да познајете језик на коме су објављене, толико је све на свом месту. Тачно се зна где се штампа аутор, где наслов, где издавач, издавачка целина или остали релевантни подаци. Код ових „наших” се не зна „ко пије, а ко плаћа”. Ту никаква правила не важе. Толико је све несређено, да се често збуне и искусни обрађивачи из Народне библиотеке Србије или Библиотеке Матице српске јер су доведени у недоумицу да ли је то што је на насловној страни истакнуто, рецимо стварни наслов или наслов подређеног дела, да ли је у питању поднаслов или наслов збирке, а да и не говорим о томе да се често наслов на корицама и насловној страни не подударају (а неретко се на хрпту налази још једна верзија наслова). Или рецимо, изађе из штампе књига, а издавач тек од другог њеног наставка схвати да би то могао да буде читав серијал, па онда друга, трећа, први део четврте и други део четврте књиге припадају истој издавачкој целини, а прва, од које је сага (у последње време најчешће епско-фантастична) и започела, не припада, јер тако није назначено. Отуд, вероветно, и извесно шаренило, поготово у електронском каталогу: иста књига води се и на наслов, и на његов подређени део, и на збирку, како је ко од обрађивача разумео, а све из простог разлога јер на насловној страни и осталим местима у књизи не можете разлучити шта је шта. Толики је неред. На страну нова пошаст која све више узима маха: такозвана киоск-издања, тј. књиге намењене за продају на трафикама и у самопослугама. Руку на срце, нисмо то ми измислили. И у много богатијим земљама књиге можете купити у трафици, међу новинама и жвакама. Али се тамо зна шта се и како може продавати у трафици. А зна се и то да свако ко држи до себе и до сопствене личне културе књиге неће куповати у трафикама, већ ће гледати да то учини у књижарама или на сајмовима, бирајући по свом укусу квалитетна издања у сваком погледу, не дозвољавајући да тај избор буде насумичан, унапред одређен од стране оних који би да брзо зараде објављујући чак и тиражне писце (ако су живи, вероватно без њиховог знања) у џепном формату, на лошем папиру, са корицама од танушног картона лоше дизајнираног, на самој ивици кича, у огромним тиражима по смешно ниским ценама, очигледно избегавајући плаћање ауторских и осталих права (не разумем се најбољу у ову проблематику, али можда и пореза!?). Тако се на сајту Народне библиотеке Србије у ранг листи првих 100 издавача монографских публикација за период од 1. јануара до 29. децембра 2006. године, а на основу Централног каталога COBIB.SR на одличном 4. месту нашао и један познати београдски издавач који је до пре пар година, и то веома успешно (што и данас чини) објављивао дневну, недељну и месечну штампу, али је однедавно придодао још једну делатност – трафикинг издаваштво монографских публикација, тј. књига, и иза себе по броју објављених наслова на тој листи оставио многе реномиране издаваче којима је издавање књига основна делатност. Свим овим издавачима, о којима је до сада било речи, основни и једини порив је профит. Тога, нажалост, има све више. О читаоцу се све мање мисли, а о „мисији‘‘ књиге све мање говори (осим ако се и ту не умеша политика). И то баш у години која је проглашена годином КЊИГЕ.

А када се каже мали издавач, углавном се мисли на оне који немају велики профит, јер се не служе свим горе поменутим триковима, да их не понављам. У том смислу, када кажем МАЛИ издавач, ја мислим ВЕЛИКИ издавач, јер такви имају малу зараду, али велику културну улогу, јер имају јасне издавачке концепције од којих ни у ком случају не одустају, крајње су професионални према свима, почев од самог аутора, па до крајњег корисника – читаоца. Они поштују сва правила понашања. Они су јахачи на дуге стазе, али, када једном све дође на своје место, па и у издаваштву, они ће опстати и неће имати чега да се стиде, ни одличног дизајна ни уредничке и лекторске припреме ни високог квалитета штампаних књига. Нико им неће замерити да су им књиге незаслужено и преко везе откупљене, нити да су одредили вишу цену својих књига за откуп Министарства него што је она у књижарама. Нико им неће замерити да једна цена исте књиге важи у њиховој књижари, друга на уличном штанду, трећа код конкуренције. Они нуде исте услове за све. Они уливају наду да ће једнога дана издаваштво код нас, као својеврсни микрокосмос, постати једно боље, хуманије, поштеније и културније место.
Будући да и једне и друге (прве у нади да ће се променити на боље, друге у нади да ће тако наставити), доживљавам као пословне партнере, нећу их овом приликом именовати и наводити ни као негативне ни као позитивне примере. Сви они који на овај или онај начин купују и читају књиге, где свакако, сврставам и своје колеге библиотекаре, па и они који те књиге штампају, знају о чему и о коме говорим… док пишем.
После читаве једне овакве тираде, да сам ја била у прилици да је слушам или читам, прва бих се запитала: и, шта сада? Није конструктивно јадиковати над постојећим стањем, него смислити шта треба учинити да се оно превазиђе. Ја не знам шта. Ми немамо ни бољи сајам ни боље издаваче ни боље читаоце. Очигледно да проблем високо надраста све напред поменуте актере и да се њиме мора позабавити много виша, највиша инстанца – Влада Србије, која ће, коначно, донети закон који ће регулисати сва питања у домаћем издаваштву и учинити га професионалнијим, а све зарад једног, узвишеног циља: афирмисања књиге и читалачке културе у Србији.

Тамара Кесић

Види, лијева половина травњака ломи се на десно, а десна на лијево. Мора да воли ту земљу испод себе, када је тако грли. Сретни су сви ови мрави под њом. А, и они носе плодове боровнице у своје канале. Свака боровница спусти у себи, бар, по једног црва, а тај црв зрна јагорчевине; јер зна се да црв највише воли у прољеће да сања под листом јагорчевине. Срећна су сва та зрна под травњаком који их грли.
Часлав Шари дубоко зажали што није зрно јагорчевине.
– Овај пас има сиво око. Сигурно с њим види нешто што ја не могу. Изразито је миран, иако је врео камен на којем лежи, испод, још врелијег сунца. Сасвим је тачно, да му, баш, оно даје праволинијски одбљесак успаваности, заједно са ухом и репом приљепљеним за онај врели камен.
Часлав Шари дубоко зажали што није одбљесак сивог ока.
– Свака тераса има сјај. Неке сјај мокрог веша, неке сјај умрежене пузавице, неке сјај пара столица и разиграног пасијанса, неке незавршеног гоблена, неке карфиола који се куха. Зашто онда ова тераса, којој ограда подсјећа на вез од челика, има само рђу? Изгледа ријетко посјећена, да би се на њој започео пасијанс или гоблен.
Часлав Шари дубоко зажали што није започети пасијанс.
– Пази, ова локва дубља је од осталих локви које сам видио. То су оне у којима спава крокодил – бар су ми тако рекли. Сваки крокодил носи чворка да му чисти зубе, за којима носи алгу или рибе, а рибе планктоне и шкољку. Шкољка носи шум воде, а он одјекује јаче од сваког шума.
Часлав Шари дугоко зажали што није шум воде.
– Црвена кеса од пластике долетила је с пијаце. Видим то по правцу њеног кретања. Неко ју је испрскао јогуртом. Ма, да… препознајем је. У такве кесе пакује се само Алва са трећег штанда. Око себе гаји плаве голубове који кљуцају остатке са муштеријиних ципела. Сигурно ће за кесом полетити још неки плави голуб да искљуца остатке јогурта. Занима ме ко ће бити бржи: кеса или голуб…
Часлав Шари дубоко зажали што није пластична кеса.
– Какав је ово предмет? Пола је сив, пола је жут. Личи ми на млијечни зуб, неки трећи или четврти из доње вилице. Бар тако дјелује. Овај је преко себе превалио баш пуно ушећерених јабука или сувих смокви и свилених бомбона. Не могу се сада сјетити да ли у ушећереним јабукама остају кошпе… Кошпе доносе више памети него месо рибе или некухана цикла.
Часлав Шари дубоко зажали што није кошпа јабуке и погледа испред себе.
Мајка Агнеса је стајала у истој хаљини коју је и јуче носила. Рече:
– Чекам те, Чаславе с чашом млијека. Оно ће спријечити твој зуб да постане сив и жут као тај што носиш. Здраво је и вратиће ти снагу коју си изгубио на путу од игралишта.
С чашом млијека, Часлав врати здравље и снагу, али је изгубио и заборавио жељу да буде зрно јагорчевине или започети пасијанс.
Више се тога није ни сјетио.
(Трећа награда на Конкурсу за кратку причу)