Милица Матијевић

(Научни скуп „Лидерство у библиотекама: спона културе, науке и привреде)

Научни скуп „Лидерство у библиотекама: спона културе, на уке и привреде” одржан је у хали Погон београдског Дома омладине од 19. до 21. октобра 2006. године. Организатори скупа били су Филолошки факултет Универзитета у Београду (Катедра за библиотекарство и информатику), Библиотекарско друштво Србије, Библиотекарско друштво Републике Српске, Библиотека Матице српске, Библиотека града Београда и Градска библиотека Новог Сада.
Скуп је одржан уз подршку Министарства за културу Србије, Министарства за науку и заштиту животне средине, Градског Секретаријата за културу (Београд), Амбасаде САД и Блеквел сервиса за дистрибуцију књига.
Овогодишњу међународну конференцију библиотекара карактерише одсуство учешћа најављених излагача из Народне библиотеке Србије и мали број посетилаца који су пратили рад Конференције. Пратећи програм ове године се свео на посету Америчком кутку у Дому омладине. На тему „Лидерство у библиотекама” у ова три дана представљено је око четрдесет радова. Опет смо ове године имали велики број колега из иностранства који су нам у својим радовима презентовали и своја практична искуства која су увек најзанимљивији део јер покрећу на размишљање колико је могуће од онога што се ради у свету спровести и код нас. Чуло се и доста теоретских излагања стручњака из различитих образовних и других институција на тему положаја и улоге библиотеке у друштву. Пре свега мислим на излагање професора Звонка Поповића из ЦЕЛЕС-а који се у свом раду „Енергија читалаца” позабавио новим методама мотиваци је читалаца.
Наш Фулбрајтов стипендиста професор Гордана Стокић имала је такође врло инспиративан рад у коме је прецизно дефинисала положај и улогу лидера у библиотеци, значај тимског рада и креирања унутрашњих и веза према окужењу. На сличном трагу био је и рад колеге Адама Софронијевића из Универзитетске библиотеке који се бавио тимским радом и управљањем пројектима.
Наравно да ми је у једном моменту засметало што је и ове године велики број излагача искористио прилику да у оквиру Конференције, без обзира на тему, говоре о раду своје библиотеке. Наравно да сам се брзо постидела те своје мисли. Јер, све те моје колеге које својим свакодневним упорним радом широко отварају врата своје библиотеке заслужују и много више од тога да пет минута на годишњој Конференцији говоре о својим покушајима да њихова библиотека освоји позицију лидера у својој средини.
Дан после ја увиђам да је толики број излагача са својим различитим рефератима базираним на многобројним и разноврсним искуствима и истраживањима квалитет раван сензацији на овим просторима. Толико много напора је уложено од тако великог броја креативних људи у славу библиотека. Мислим да би пре доношења било каквог закључка о могућностима лидерске позиције библиотека у Србији требало уважити чињеницу о тешком и неравноправном положају наших колега у свим типовима библиотека. Сасвим је сигурно једно: залагање библиотекара за унапређење положаја библиотека и унапређење статуса професије којом се бавимо као крајњи резултат увек ће имати и унапређење положаја корисника наших услуга и бржи развој целог друштва.
Библиотека као мера…

Мр Славица Јанковић

Будући да је надметање за дететово време и пажњу све веће, позитивна слика дечијих библиотека у јавности постаје све важнија, истиче се у IFLA-иним Упуствима за дечије библиотеке.1 Читање и писменост су вештине неопходне за комуникацију и зато се у јавности то мора стално истицати.
За професионално деловање дечијих библиотека у Упутствима је предвиђено да дечији библиотекари поседују добре комуникацијске вештине, способност сарадње са појединцима и тимског рада, способност повезивања и сарадње и познавање теорије развоја читања и промоције читања. Они који спроводе услуге за децу морају бити укључени у планирање активности библиотеке као целине, јер само тако се може осигурати укљученост ових услуга у дугорочне планове библиотека.
У поменутом можемо препознати дисциплину менаџмента – односе са јавношћу. У овом случају то је напор библиотеке да одржи наклоност и разумевање између себе са једне стране и корисника са друге. У том процесу размене библиотека мора наћи заједнички језик са својим корисницима, креирати своје услуге „очима“ својих корисника, препознати њихове потребе, разменити идеје о вредностима својих услуга и учинити услугу ефективном.
Поуздане информације о пословању су нужне за процењивање и унапређивање служби и услуга. Зато је неопходно осигурати податке који су нужни за планирање, утврђивање поузданости и доношење одлука утемељених на објективним подацима. Библиотека мора обезбедити статистичко праћење грађе, особља, услуга, активности, потреба корисника и друго. Статистичко мерење делатности библиотека важно је због праћења оперативних резултата међу сличним организацијама, ради утврђивања трендова и успостављања темељних података за планирање, одлучивање и побољшање квалитета услуге у свакој врсти библиотеке уз могућност међусобних међународних поређења. Библиотечка статистика се обрађује у норми ISO 2789 и она је нормативно полазиште за примену норме за показатеље успешности у библиотекама ISO 11620 и успостављање мерења успешности библиотечке делатности у међународним оквирима.
Рад са средствима јавног информисања је дефинисан и у Стандардима за јавне народне библиотеке:
– библиотечки радници су дужни да спроводе делатности у области средстава масовног информисања у интересу популалризације библиотечких услуга,
– библиотечки радници су дужни да задовоље потребе за информацијом масовних медија.
Они морају деловати у континуитету у локалној штампи и другим штампаним издањима, и знати методику наступа и учешћа у интервјуима на радију и телевизији. Библиотечки радници морају да познају методе популаризације рада библиотеке и њених услуга кроз компјутерска и телекомуникациона средства, укључујући и популаризацију кроз veb сајтове.
Теоретичари менаџмента у библиотекарству2 упозоравају да је слика дечије библиотеке и јавне библиотеке уопште у јавности све важнија. На нужност ефективног коришћења штампаних и електронских средстава јавног информисања указују и IFLA/UNESCO Упуства за развој јавних библиотечких сервиса, која указују на нужност да библиотекари буду упознати са методологијом наступа на телевизији кроз интервју, али и са осталим видовима промоције сопствених активности.
IFLA-ина Секција за менаџмент и маркетинг у стратешком плану 2004–2005. године3 истиче следеће активности: помагање учвршћива ња улоге библиотека у друштву, развој библиотечке професије, про моцију стандарда, упутстава и нај бољих примера у пракси као приоритете у деловању. Секција је са партнером 3М објавила конкурс „Међународна награда IFLA 3М за најбољи маркентишки пројекат у 2004. години“. Један од критеријума за избор најбољих је способност информисања широких слојева о делатностима библиотеке, појачана подршка чланова локалне заједнице на територији општине у којој библиотека делује и односи са страним организацијама. Активности Секције биће усмерене на стварање базе података која ће дати потпуну слику о библиотечким промотивним алатима и понудити професи оналцима за библиотекарство и информационе услуге практичне алате за библиотечки менаџмент.
Чланица IFLA-ине Секције за менаџмент библиотекарских друштава Вини Витзански истиче неколико врста јавног деловања: на прво место ставља утицај на оне који доносе одлуке – министри, политичари и различити државни службеници; изградња партнерства и савеза са библиотекарским и другим удружењима, али и институцијама као што су архиви, школе, музеји, образовне установе за одрасле и други; развој издавачке делатности кроз публиковање магазина са најновијим информацијама, редовно ажурирање мрежне странице и друго; редовно обавештавање штампе о активностима у библиотеци.
Оспособљавање библиотекара за јавно деловање у циљу повезивања свих сегмената друштва и укључивања библиотекарске струке у друштвене и државне процесе неминовни су у раду библиотекара, наглашава хрватски теоретичар библиотекарства Едита Банчић.4 Она истиче да јавно деловање обухвата: основе јавног деловања, креирање простора и попришта за јавне расправе, изграђивање партнерства и коалиција, развијање односа са медијима, прикупљање средстава од донација.
Популаризација рада је део маркетиншке стратегије и она подразумева: ефектно искоришћавање штампаних и електронских средстава информације и комуникације, изложбе, редовне припреме и публикације материјала и брошура са информацијама о постојећим ресурсима, кампање за ширење писмености и навике читања, организовање кампања за услуге за кориснике са посебним потребама, књижевне вечери, библиотечки Web сајтови, везе ка актуелним Web сајтовима, библиотечки форуми, обележавање „Недеље библиотеке“ и значајних догађаја, присуство информација о библиотеци у телефонском именику, специјалне публикације у издању библиотеке, популаризација међу различитим групама у општини и све друге активности које су погодне за подручје општине у којима библиотеке делује.
Видови библиотечке „пропаганде“ фондова и услуга у дечијим одељењима у Србији су разнолики. Програми су се нужно мењали пратећи техничке иновације, али су увек задржавали карактер забавности, актуеалности и необавезности настојећи да буду у складу са стварним интересовањима деце и њихових потреба. Пасивни вид пропаганде као начин привлачења корисника био је изглед библиотеке, сређеност фонда, услужност библиотекара и прилагођеност радног времена. Активне видове пропаганде су чиниле: изложбе у просторијама библиотеке, тематске изложбе, изложбе приновљених публикација, изложбе старих и нових публикација, разговори са писцима, часови прича, предавања намењена популарисању науке и уметности, филмске пројекције, позоришне представе, музика, информативни билтени посвећени најновијим публикацијама и слично.
Очигледно је да су улога дечије библиотеке и масовних медија комплементарне. Библиотеке развијају емоционалне, естетске, образовне и информативне потребе, а масовни медији их чине атрактивним и на тај начин поменута интересовања продубљују или потенцијално изазивају. Данас се често истиче пресудна улога масовних медија на формирање културних потреба. Развој средстава масовних комуникација – радија, телевизије, сателитске и кабловске телевизије, обележио је нову друштвену ситуацију у којој је информација подједнако доступна сваком члану друштва.
НАПОМЕНЕ:
1 Guidelines for Children`s Libraries Services, The Hague, IFLA Hеadquarters, 2003.
2 Гордана Стокић, Жељко Вучковић: Менаџмент у библиотекама, Београд, 2003. и Милена Драгићевић Шешић: Од књиге до читаоца, Књига и читаоци у Београду, Марксиситички центар, Бео град, 1988.
3 Strategic Plan, Management and Marketing Section, http:/www.ifla.org/VII/s34/annual/sp34.htm, посећен 05.05.2005.
4 Едита Бачић: „Основе стратешког планирања развоја књижничарских удруга уз посебан осврт на односе са медијима’’, Вјесник библиотекара Хрватске, бр. 3-4, 2002, стр. 17–126.

Весна Тешовић

Када ће библиотеке у Србији постати центри за учење на даљину?
Као својеврсни наставак прошлогодишње радионице „Захтевни и захвални – млади као корисници библиотеке“ (о томе опширно у Бележници бр. 13) и овог новембра Гете-институт, Образовни центар Народне библиотеке Србије и Библиотека+ организовали су радионицу у којој су се окупљени библиотекари упознали са једним модулом пројекта Bib Web – фокусирање на младе. Овај модул се, такође, бави питањима омладине као корисника библиотека, али је конкретно усмерен на то како ми, библиотекари, можемо да се усавршимо и побољшамо услуге намењене овој популацији. И овог пута радионицу је водила проф. Бригит Данкерт са Универзитета примењених наука у Хамбургу, која је била и један од чланова пројектног тима.
Бeртелсманова фондација заједно са библиотечким сервисом за електронску обраду података (EKZ) руководи пројектом Bib Web и он се, поред Немачке, одвија и у Пољској и Шпанији. Намењен је стручном усавршавању и едукацији библиотекара на даљину, тзв. е-учењe. Ови програми поред општeг библиотечког знања подразумевају и стално усавршавање како би се могло onlajnрадити преко Интернета и како би се лакше комуницирало са младима као циљном групом.
Пракса је показала да електронско учење нуди својим учесницима низ погодности: нема трошкова путовања или боравка у центрима где су школе; одређени стандард знања је загарантован; визуализација олакшава комуникацију, повећава могућност памћења и својом виртуелном формом омогућава увид и спознају тешко доступних области; учесници у е-учењу су по правилу просторно и временски одвојени од онога ко их организује и њихова комуникација је асинхрона (e-mail), и синхрона (chatroom).
Ако се изузму почетни проблеми који се јављају док људи науче да користе ове програме, јасно је да су користи многоструке. И у болоњском систему, стицање знања се заснива на модулским процесима, па реформисане студије омогућавају људима да путем е-учења лакше и брже уђу у потребан ток. У нашим условима, када људи све чешће остају без посла, много се лакше стичу поновне квалификације уз е-учење.
Колико је оваква пракса учења применљива у Србији и какву улогу треба да има библиотека у томе?
На почетку, неопходно је сагледати у којим друштвеним условима радимо, тј. дефинисати властито место у погледу нације и културе и наћи повољне услове за сопствени оквир. Библиотекарство у Србији је неравномерно развијено, почевши од простора и кадра до техничке опремљености. Добро је што се људи различитих звања баве овим занимањем и што њихов тимски рад (тамо где га има) може да допринесе квалитету програма. Сарадња са локалном заједницом је различита од општине до општине, али је преко потребно пронаћи партнере у политичким факторима који могу да подржавају програме е-учења намењене младим људима (и осталима који су за то заинтересовани). Треба истаћи да постоје добри предуслови да се направе омладинске библиотеке јер су у Србији углавном развијена дечја одељења у којима постоји тин-кутак. Такође, међубиблиотечка сарадња и несебичност библиотекара у размени програма и идеја гарантују квалитет културних програма што чини одскочну даску за развој омладинских одељења. Међутим, библиотечко-техничке могућности су недовољне. Иако су скоро све (!!!) библиотеке компјутеризоване, опрема је застарела и оскудна, те је неопходна њена модернизација. Ретки су и информатичари у библиотекама. Народна библиотека Србије би могла да се прихвати задатка да образује кадар који би био укључен у програм е-учења, јер су такви програми атрактивнији за младе и до принели би да библиотека постане најснажнији извор са кога би млади човек задовољавао своју духовну жеђ.
И услови у којима живе млади људи доста се разликују. Различита је њихова техничка опремљеност и приступ медијима. Међутим, генерално гледано, информатичка писменост младих је супериорнија у односу на нас библиотекаре. Формално образовање које им се нуди још увек је неадекватно потребама друштва јер не прати захуктали ток времена. Млади човек жели да до информације дође брзо, без посредника, у било које време, по могућству без великог напора, воли и када је то што „конзумира“ визуелно примамљиво. У томе треба видети предности е-учења јер свим учесницима обезбеђује исте услове без обзира где живе и омогућава им равноправан приступ знању. Добар пример учења на даљину је искуство Београдске отворене школе која је преко средњих школа у Србији организовала електронску школу новинарства и екологије.
Пошто смо сиромашно друштво, логично је очекивати да јавне библиотеке буду информатички центри који би свима обезбедили равноправан приступ информацијама и е-учење. Зато република и локална заједница треба више да улажу у развој библиотекарства.
Разумљиво је очекивати да Народна библиотека Србије, Катедра за библиотекарство, Библиотека града Београда, велике библиотеке по Србији и Библиотекарско друштво Србије направе центар за е-учење. Како је све окупљене обавестила колегиница Весна Ињац-Малбаша, Народна библиотека Србије је направила пројекат и конкурисала за донацију. Средства која треба издвојити на самом почетку су велика. Преузимање програма Bib Web – Fokus Jugend стаје око 30 000 евра, а ако се определимо да развијамо сопствени софтвер, тј. програм који бисмо сами пунили садржајима, (према западном нивоу цена) то би коштало 300 000 евра.
Весна Ињац-Малбаша је нагласила да место е-учења у Србији не зависи само од новца, већ је проблем и у кадру. Кадровски ресурси Народне библиотеке Србије којима би градила центар за е-учење су неадекватни. Поред волонтера различитих квалификација, потребна им је и свака друга помоћ. Несрећа је што се у усвојеној Стратегији развоја информатичког друштва библиотеке не спомињу. Оне нису срце те стратегије иако је реално било очекивати да то постану.
Млада генерација се научила на компјутере и већ учи уз помоћ њих. То је гарант ширења „учења на даљину“. Зато је, да би им се што пре и што боље изашло у сусрет (а уз њих и целом друштву), поред воље библиотекара из Србије, потребна снажна подршка министарстава културе и науке. Ни пројекат Виртуелна библиотека Србије у почетку није финансиран од стране министарства, па ће и програм е-учења за библиотекаре, надамо се, бити покренут уз помоћ донатора. У Народној библиотеци Србије тврде да је јефтиније купити готов програм, а и онда предстоји велики посао превођења шест постојећих курсева, што захтева време, добре стручњаке и новац. Потребно је тај програм прилагодити локалним специфичностима и због тога организовати тим психолога, социолога, педагога, статистичара. Расположење окупљених библиотекара у Гете-институту било је такво да се са оптимизмом може очекивати како оснивање тако и почетак рада центра за е-учење, јер су спремни да уче и пруже сваку помоћ коју од њих буде тражила Народна библиотека Србије.

Весна Стевановић

Марибор 29–30. новембар 2006.

Овогодишња Конференција корисника COBISSa-, петнаеста по реду, одржана је 29. и 30. новембра у Марибору, централна тема је била посвећена улози библиотечко-информационе делатности у високом школству. Овакав избор теме је повезан с болоњским процесом који ће сигурно утицати на већу проходност и конкурентност универзитета. Тиме нису заобиђене библиотеке које не спадају у високошколске, јер јавне и специјалне библиотеке такође преузимају образовне и информативне функције.
У оквиру различитих програма развојне помоћи Југоисточној Еврo пи, ИЗУМ је обезбедио финансијска средства за покриће трошкова превоза и ноћења у хотелу за 250 учесника из целог региона: Бугарске, Србије, Албаније, Македоније, Босне и Херцеговине и Црне Горе. На Конференцији је учествовало 58 библиотечких стручњака из Србије. Универзитетима је препоручено да се укључе у систем COBISS.Net, нарочито због међународне приступачности изворима знања, као и због ажурног праћења библиографских показатеља научне, стручне и педагошке успешности. У складу с тим, један део поменуте финансијске помоћи се односио и на донацију библиотекама, односно њиховим каталогизаторима на COBISS платформи, који су се укључили у израду библиографија истраживача, пропорционално броју унетих библиографских записа из овог сегмента.
Вече пред отварање Конференције, 28. новембра, после завршне седнице Међународног програмског одбора, свечано је потписан Споразум о укључивању библиотека у Бугарској у слободан проток библиографских записа у мрежи COBISS.Net.
Конференцију су отворили, уз поздравне речи, мр Томаж Сељак, директор ИЗУМ-а и др Јуре Зупан, министар за високо школство, науку и технологију Словеније. Потом је др Франци Демшар, директор Јавне агенције за истраживачку делатност Републике Словеније – АРРС представио рад ове Агенције, њену основну делатност и транспарентност, организацију рада, као и њен хронолошки развој. У оквиру експертног система АРРС узимају се у обзир системи: COBISS са доступним библиографијама истраживача и SICRIS, при одређивању елемената евалуације система. АРРС се залаже за транспарентност у науци, па је од 2006. године преко Интернета је доступна „бела књига” о финансирању науке, користећи експертни систем АРРС. Поред многих погодности које овај систем пружа, др Франци Демшар тврди да се тиме разрешавају разни конфликти интереса, а да је корупција обрнуто пропорционална транспарентности.
О значају библиотека у евалуа цијама и акредитацијама универ зитета, излагала је др Беверли Линч са универзитета у Калифорнији и Лос Анђелесу. Др Богомир Михевц и др Франц Мали са Универзитета у Љубљани су приказали своја виђења приступа евалуацији и отворена питања и дилеме у квалитативном и квантитативном оцењивању у науци. Др Перо Шипка са Универзитета у Новом Саду је представио један модел употребе цитатних информација у евалуацији научног учинка.
На крају првог дана Конференције, отворена је Панел дискусија, у вези програма развојне помоћи у Југоисточној Европи за информацијску инфраструктуру науке, образовања и културе. Учесници Панела су били представници универзитета, министарстава и европских комисија за истраживање, образовање и културу. Представници из Србије су били: Сретен Угри чић, управник НБС и Вања Марковић, саветник за покретна културна добра у Министарству културе Републике Србије.
Стекао се утисак да у европским фондацијама за развој и оспособљавање има разумевања за улагање у националне и регионалне пројекте.
Други дан је започео представљањем извештаја о стању високошколског библиотекарства у регији и оцене могућности за подстицање његовог развоја, узимајући у обзир међународну развојну помоћ посредством сарадње са значајним представницима ЕУ и других међународних организација. Стање у високошколским библиотекама исцр пно је представио Богољуб Мазић, в. д. директора Универзитетске би блиотеке у Београду.
Др Марта Сељак, помоћница директора ИЗУМ-а, приказала је табеле података у вези добијања лиценци за рад у систему узајамне каталогизације у Словенији. Стекли смо детаљан увид у све фазе у процесу добијања лиценце: законом регулисане обавезе, начин пријављивања кандидата, начин испитивања кандидата пред комисијом, писмено навођење кандидата које све шифре за приступ COBISS базама користи уз допуштење да се његови лични подаци употребе у сврху вођења статистичких евиденција обраде библиотечке грађе.
Рад Мр Зорана Крстуловића, заменика директора Националне библиотеке Словеније, односио се на каталошка правила и обезбеђивање квалитета библиографских података, а Лидија Цурк је представила рад групе аутора из ИЗУМ-а о повезивању система SICRIS, COBISS.SI и Web of Science.
Матјаж Залокар из ИЗУМ-а је представио рад на развоју општег речника пред метних одредница си стема COBISS.SI. Направио је интересан тно поређење са системом одредница ко ји користи Конгресна библиотека у Вашингтону.
За време другог дана Конфреренције, објављена је сензационална вест, да се број библиографских записа у бази COBIB.SI попео на 3.000.000.
Уз завршну дискусију и закључак, наведено је да ће на наредној COBISS Конференцији бити речи и о музејским архивама и дигитализованим колекцијама.

Виолета Стојменовић

Када је 330 г. пр. н. е. Александар Македонски освојио Египат, основао је као један од знакова своје моћи град који ће понети његово име – Александрија – и који ће убрзо постати културни, научни, трговачки и политички центар тадашњег света и тај статус задржати током наредних векова, кроз читаво доба које данас називамо хеленизмом, а које је трајало до првог римског цара Октавијана Августа. Специфичан положај Александрије и богатство птоломејске династије (у злату, али, што је за нашу тему још значајније и у папирусу), која се докопала Египта у деоби Александровог царства после његове смрти, условили су њену премоћ, па је град ускоро постао стециште, место размене и својеврсна синтеза оног најзначајнијег са Истока и Запада, различитих култура и школа мишљења. Тиме је превазиђена нарцистичка усредсређеност грчких полиса, дошло је до културне децентрализације и глобализације.
Дух синтезе, систематизације, класификације, али и дух критичке анализе, расправе и тумачења карактерисао је како сам град, тако и читаво раздобље. Убрзо по оснивању града, 300. г. пр. н. е. основана је и Александријска библиотека, оличење тог енциклопедијског и еклектичног духа. Подаци о њеном настанку и нестанку, о њеним фондовима, као и о другим са њом повезаним институцијама, Музеју и Серапиону, малобројни су и противуречни, нарочито када је реч о броју свитака које је библиотека поседовала, па није чудо да прича о њој често из области историографије скреће у легенду. С обзиром на то да из времена док је библиотека постојала и била на свом врхунцу нема поузданих, тачније готово никакавих података, и да се о њој више писало онда кад више није радила, информације су збуњујуће различите, незасноване, а често и фантастичне. Кроз накнадне конструкције Библиотека је постепено постала борхесовски лавиринт свих икада написаних и многих никада заиста постојећих дела. Неоспоран је, ипак, њен значај за развој научне и културне делатности и ширење идеја и сазнања, као и чињеница да је била прва јавна и у то време највећа библиотека.
Као људи и сами заинтересовани за науку и уметност, Птоломеји су били издашни према културним институцијама, свесни да је и знање извор моћи и могуће средство хегемоније. Птоломеј I Сотер је основао Museion– Музеј, у чијем је саставу касније, највероватније, функционисала и Александријска библиотека, а који се налазио у североисточном делу града, у четврти палата. Музеј је, као храм, а по злобницима и кавез, Муза¹, заштитница уметности и наука, био место рада учењака најразличитијих струка, који су имали јединствену прилику да се, захваљујући Птоломејевим финансијама, сасвим ослобођени свих овоземаљских брига, здушно посвете својим проучавањима. У Александрији су, између осталих, боравили и радили Еуклид, Архимед и др. Музеј и библиотека били су нови, до тада невиђени тип истраживачког центра, што је и омогућило не само обимна истраживања и систематизације дотадашњих достигнућа, већ и појаву сасвим нових наука. Замисао о библиотеци с којом би ти научници имали на располагању све неопходне текстове на једном месту настала је у време Птоломеја I, али је реализована за време владавине његовог сина, Птоломеја II Филаделфа. Верује се да идеја потиче од Деметрија из Фалерона, Аристотеловог ученика, атинског прогнаника, који је хтео да се перипатетичка традиција обнови и настави у новом велеграду. Аристотелова приватна библиотека била је највероватније узор организације и класификације и за Александријску.² У Египту је већ постојала традиција библиотека, као уосталом и на целом Блиском Истоку, нарочито у Асирији где се јављају зачеци библиотечке делатности: Асурбанипалова је пре Александријске била највећа, али за разлику од ове није била јавна, нити је поседовала тако свеобухватан и тематски и језички разнолик фонд.
Физички изглед библиотеке није поуздано познат, па се претпоставља да се састојала од колонаде – читаонице, око које су се ређале просторије за смештај фондова. Фондове су сачињавали свици начињени од папируса, обележени идентификационим тракама. Свици су куповани, нарочито на Родосу који је у то време био највеће тржиште књига, или су, на писмену молбу Птоломеја слати из свих делова Грчке преписи дела из свих области наука и уметности.
Када је фонд прерастао физичке могућности библиотеке, за владавине Птоломеја III, свици су се депоновали у новоотворену библиотеку у Серапиону, храму бога Сераписа, птоломејског измишљеног божанства, које је, као комбинација Зевса и Озириса, оличавало еклектизам новог доба.
Много прича сумњиве веродостојности испредено је око Александријске библиотеке; неке од њих тичу се начина на који су Птоломеји, када нису могли да их купе, долазили до свитака. Једна од њих каже да су плењени свици са свих бродова који су пристајали у александријску луку, оригинали су депоновани у фондове, а власницима су враћане копије. Такви свици су на тракама за идентификацију, поред имена писца и његове народности, као основних података, имали и ознаку ex ploionса бродова.
Преписивање дела античких писаца било је, дакле, једна од значајних делатности библиотеке. Она је омогућила шире и боље познавање дела грчких аутора, не само међу самим Грцима. Преписивачка делатност допринела је ширењу утицаја грчке културе и науке међу другим народима. Захваљујући тим преписима многа значајна дела антике сачувана су и после уништења библиотеке и оригиналних рукописа.
Умножавање примерака писаних дела ишло је у корак са све већом афирмацијом писане речи, односно читања. Ширење граница једне културе захтева писмо као средство комуникације, али и пропаганде: Сократова усмена мајеутика, Аристотелова перипатетика, рапсодско рецитовање нису више задовољавали потребу за знањем. Тако са хеленизмом, кроз симбиозу грчке културе са египатском традицијом која већ познаје светост писаног и даје високо достојанство и ексклузивност писарском занату, и јеврејском културом која своје страхопоштовање према књизи сведочи на многим местима Старог Завета, започиње известан култ књиге, тј. писане речи, која је дотада често омаловажавана. Чувена је, и већ много пута навођена Платонова прича из Федра о богу Тоту чији је изум – писмо – краљ Там одбио речима да оно није мнемотехничко помагало, већ пре средство заборављања и занемаривања памћења. А Александријска библиотека са својим мегаломанском амбицијом прикупљеним, свеукључивим фондом требало је да буде баш то – памћење, али не индивидулано, већ колективно и екуменско, памћење свеколиког људског искуства као темељ идентитета новог царства и нове културе.
Ипак, од приговора да писмо води атрофији памћења, битнији је други – приговор да је написано мртво и пасивно, а потенцијално и опасно, за разлику од усмене, живе речи, којој, наводно, не прети опасност од некритичког, неупућеног, погрешног и сличног усвајања. Књига је тим приговором окарактерисана као извор лажне мудрости. Verba volant, scripta manent – речи лете, али су дејствене, за разлику од списа који опстају, али као мртво слово: и ова позната латинска изрека се може тумачити као још увек присутно фаворизовање усменог разговора³. Међутим, са Александријском библиотеком није започео само процес умножавања списа и читалаца. Ту су и корени херменеутике схваћене као дијалошка метода читања, помоћу које се прочитано подвргава анализи и критици, тексту се постављају питања и у њему траже одговори, са текстом се, дакле, у покушају актуелизације неког кохерентног смисла, води разговор. Тако се постепено у Александрији издвојила и специјална наука о књижевности. Библиотекари, нарочито Аристофан из Бизанта и Аристарх, бавили су се, између осталог, и писањем коментара и тумачењем значајних дела грчке књижевности. Било је и коментара коментара, као у Борхесовој Вавилонској библиотеци, и побијања тих коментара, јер, опет по Борхесу, свака књига тражи своју против-књигу: књишка ерудиција и помно проучавање класика временом су се извргле у јалово и ситничаво шкрабање по маргинама туђих дела, чију оригиналност и величину нису могла да понове, библиофилија се изметнула у библиоманију.
Проучавањем дела грчких аутора прво су се бавили људи који су и сами били, или тежили да буду, песници. Њихов рад имао је све одлике „конзервације”, јер су они хтели да очувају чистоту песничког језика, његову лексику, синтаксу и метрику. Касније је такво проучавање постало ствар струке, па данас говоримо о александријској школи тумачења.
Пергам, престоница Аталида, друге линије наследника Александра Великог, био је највећи конкурент Александрије, како у области библиотекарства, тако и у области филологије. Пергамску библиотеку основао је Еумен II, па је и она убрзо нарасла и развила значајну културну делатност, те данас говоримо и о пергамској школи тумачења. Александријској школи је страна алегореза и моралистичко тумачење пергамских учењака, које је често водило готово фантастичним интерпретацијама, слагању мита на мит. Александринци нису били за спекулацију, већ за темељно и поткрепљено, више формално изучавање, које укључује савладавање огромне количине грађе. Отуда се за ученост тог типа и полиграфију и данас користи атрибут александријски.
Александрија и Пергам су били конкуренти и на пољу граматологије, једне од наука која се у то доба развила као посебна дисциплина. Аналогисти из Александрије тврдили су да је аналогија основни принцип развоја језика, те да су одређeни скупови облика парадигматски и нормативни, а аномалисти из Пергама – да се језик развија с обзиром на аномалије проистекле из језичке употребе. Овај сукоб најјаче се одвијао измећу Аристарха, једног од управника библиотеке, и Кратеса, библиотекара из Пергама.
Легендарно супарништво Александрије и Пергама оличава прича по којој су Птоломеји забранили извоз папируса, те су у Пергаму почели да за писање користе штављену кожу – пергамент. Мећутим, употреба пергамента позната је од раније, а то што је превагнула над папирусом ствар је економије, а не филологије и библиотекарства.
Тумачење дела, чиме су се бавили готови сви познати библиотекари из Александрије, подразумевало је обиман текстолошки, и не само текстолошки, рад, који је водио изради критичког издања, као и биографије аутора. Међутим, да би такво критичко издање било валидно, требало је пре свега установити стандардну верзију дотичног текста. То је водило прикупљању што већег броја различитих верзија истог дела, пре свега Хомеровог, са чијом стандардизацијом је започео већ први управник Библиотеке Зенодот. Илијада и Одисеја, а затим и дела Пиндара, Алкеја, Хесоида и других значајних аутора нису више била у надлежности рапосода, већ учених библиотекара и филолога. Вршено је поређење верзија и њихово уједначавање, емендације, коњуктуре, да би се одстраниле све касније интерполације и да би се дошло до оригиналног текста. Још једна полулегендарна прича каже да су Птоломеји на превару, али и уз енорман трошак успели да доћу до званичних верзија трагедија Есхила, Софокла и Еврипида, које су стандардизоване Ликурговим указом, да би се спречила њихова извитоперавања и грешке. Александријским учењацима су биле потребне што старије верзије, а њихова јагма за оригиналима изродила је пиратерију и низ лажних дела – можда и читаву библиотеку имагинарних књига. Бирајући ауторе које ће изучавати и коментарисати они су по први пут створили, ако не и установили и дефинисали, представу о класику, неприкосновеној уметничкој, филозофској или научној вредности којом се ваља увек изнова и изнова бавити.

У време када су полемике и диспути били такорећи ствар престижа, и рад тих библиотекара био је предмет критике и оспоравања. Тако је нпр. већ спомињани Тимон изражавао сумњу у веродостојност њихових верзија Хомера и у њихову позваност да пресуђују по питању интерполација.
Каталогизација је следећи битан посао којим су се бавили у Александријској библиотеци. Зачеци каталогизације откривени су у Нипуру – таблице са пописом сумерских дела која су се налазила у палати, а затим и у Хатуши, где је попис дела садржавао и белешке за идентификацију. I да се раније није спроводила, у Александријској библиотеци, услед обима њеног фонда, каталогизација је била неопходна. Зенодот је, као први управник библиотеке, установио систем смештања фонда и увео принцип сређивања по алфабетском реду. Ређање књига од тада више није препуштано случају. Калимах је, на основу типографског каталога, који је вероватно сам претходно саставио, израдио чувене Таблице (Pinakes), тј. Таблице особа славних у свакој грани учености заједно са пописом њихових дела. Те Таблице, које су обухватале 120 књига, нису биле само каталог библиотеке; с обзиром на податке везане за ауторе и дела које је уносио у тај попис, оне су ближе ономе што данас подразумевамо под био-библиографијом. Његов каталог био је алфабетски организован, за разлику од већ спомињаних покушаја каталогизације у Нипуру и Хатуши, где је редослед каталошких одредница био случајан, као и сам распоред дела.
Каталог тј. набрајање је у основи песнички поступак (Хомерови каталози бродова или јунакових подвига, Библијски родослови итд.). У антици су постојале чак и каталошке песме, као посебан жанр. Набрајање укида просторне и временске координате, „узвишени апетити чезну за свим тренуцима времена и различитостима простора”⁵: библиотека је требало да физички представи свеповезаност и јединство људског искуства (или бар само оног записаног), а Калимахове Таблице – да кроз резиме учине тај свемир списа прегледним, а њихо ву повезаност у заједничком циљу очигледном.
За систематско смештање фонда и израду топографског каталога, за претварање каталога у специфично библиотечки каталог неопходна је и класификација списа по неком критеријуму, садржинском и/или формалном. Верује се да је Калимах следио Аристотела и да је целокупан књижни фонд разделио у следеће категорије: драма, беседништво, епика, лирика, законодавство, историографија, филозофија и разно (у ову су категорију између осталог спадали и кувари), у оквиру којих је извршио даљу поделу на врсте и жанрове. Класификовање је наметање статичног поретка мноштву и разноликости, апстрактни платонски систем, нужно произвољан, без обзира на своје претензије, мрежа појмова која појединачно не може да обухвати у потпуности нити да исцрпи његову пуноћу, јер сваки систем подразумева селекцију и редукцију. Из тог разлога тешко је одредити одговарајуће место свакој књизи, па је Калимах сигурно морао имати недоумица и потешкоћа при разврставању. Ипак, не зна се како је изашао на крај са проблемом, са којим се, уосталом, и данас библиотекари (бар они којима је стало) свакодневно суочавају, упркос, или баш због разрађеног и детаљног система класификације књига. Зна се нпр. да је Аристарх замерио Калимаху што је извесно дело Касандра, по његовом мишљењу дитирамб, сврстао у пеане. И други су, очигледно, имали примедбе на Калимахову класификацију, судећи по томе да је остао познат спис Аристофана из Бизанта О Калимаховим Таблицама, или Против Калимахових Таблица. Док су с једне стране, као библиотекари, тежили да списе редуцирају на шаблон одређене врсте, дотле су, с друге, као филолози и читаоци, поново откривали њихову комплексност и несводивост.
С обзиром на то да је основана да буде свеобухватна и веродостојна, Александријска библиотека је садржала и преводе неких значајних дела из других култура.⁶ Прича о превођењу јеврејске свете књиге уједно је и најстарији сачуван спомен на библиотеку. Реч је о псеудоепиграфском делу, Аристејевом писму, писму Јеврејина из Александрије, који хвали превод, тзв. Septuagintu (наводно је у превођењу, које је наручио Деметрије из Фалерона, учествовало 72 рабина, који су радили 72 дана).
Када се говори о изворима за проучавање историје Александријске библиотеке, када је настала, где се тачно налазила, када и како је уништена, колики је био фонд, спомињу се поред овог писма још и: римски географ Страбон, римски историчари Амијан Марцелин и Дион Касијус, Сенека који се можда позива на изгубљен том Ливијеве Историје Рима, Цезар, Плутарх, итд, дакле Римљани, а не савременици.⁷ Највише контраверзи, при том, изазивају подаци око величине фонда и датума нестанка библиотеке. Што се фонда тиче бројеви варирају од 40 000 (Сенека) до 700 000. Ову енормну бројку наводи Амијан Марцелин, који је Александрију посетио тек негде средином 4 века, при чему он још и брка библиотеку са оном у Серапиону, па каже да је у овом храму за време Цезаровог освајања Александрије изгорело 700 000 књига.⁸ Уобичајено је да се прихвата цифра од пола милиона свитака, мада то ништа не говори о стварном броју књига. За многе је наслове било потребно на десетине свитака, а неки су наслови били заступљени у више верзија, тако да је сигурно сам Хомер запремао на стотине свитака. Ипак пола милона свитака звучи фантастично, јер мада су свици мали (30–40 cm x 11–18 cm), за смештање толиког броја била би потребна огромна грађевина, каква библиотека сигурно није била, нарочито ако је заиста функционисала у саставу музеја.
Амијан, дакле, спаљивање би блиотеке датира у време Цезара и Птоломеја XII. Овај податак потиче од Плутарха, који каже да је ватра са докова уништила велику библиотеку.⁹ Међутим, док се на крају Цезарових Коментара о грађанским ратовима заиста спомиње пожар на бродовима у луци¹⁰, на почетку Александријског рата се изричито тврди да у Александрији није било дрвених конструкција, него само камених грађевина, те да је град био сигуран од пожара¹¹. Наравно, информације из Цезарових списа и оних које су дописали његови следбеници нису апсолутно веродостојне, па је можда реч о заташкавању.
Да ли је библиотека била уништена 48. г. пр. н. е? Постоји легенда да је Антоније Клеопатри поклонио 200 000 књига из Пергамске за Александријску библиотеку, негде око 30 г. пр. н. е. (и тиме симболично окончао њихов сукоб у корист Александрије, чија трезвена ученост и темељитост у раду свакако више иду уз строги и рационални римски дух, него пергамска маштовита алегоријска тумачења и теорија аномалија). Страбон је 20. г. био у Александрији и упркос детаљном опису града, палата и музеја, код њега нема ни помена о библиотеци: да ли зато што је била у саставу музеја или зато што је заиста била уништена? Чињеница да је Александрија и у римско, па и у хришћанско доба још увек била једно од културних и научних средишта – репрезентативна је личност Дидима „Бронзане петље” за кога се верује да је написао 3500–4000 списа – није одлучујући доказ да је библиотека још увек постојала, јер су учењацима на располагању биле и библиотека у Серапиону, а и друге, касније изграђене.
Поред Цезара као потенцијални уништаваоци библиотеке у изворима и спекулацијама спомињу се још и Патријарх Теофил Александријски који је крајем 4. в. спровео у дело наредбу цара Теодосија да се затворе или униште сви пагански храмови (а Музеј и Серапион су били храмови – библиотеке) и Калиф Омар, мада је сасвим сигурно да у 7. в. када су Арапи освојили Александрију, библиотека више није постојала.
Сасвим је могуће да су приче о изненадном и тоталном уништењу највеће ризнице књига на свету накнадне конструкције и мистификације, део мита о библиотеци, те да она није изгорела одједном, већ да је постепено пропадала или вишекратно уништавана у пожарима и приликом опсада. Један од могућих узрока њене пропасти је и Птоломеј XII – тиранин који се престола докопао уз помоћ убиства, а који је многе значајне грчке учењаке прогнао из Александрије.
Непоузданост, недореченост и малобројност извора узрок су што је Александријска библиотека и у модерна времена задржала свој митски ореол и што и данас изазива проучаваоце да се њоме изнова баве, да на основу штурих података, са много „места неодређености” склапају своју причу, која „ако није истинита као чињеница, биће истинита као симбол”,¹² симбол страдања духа у сукобу са тиранијом, догмом, верском или националном нетолеранцијом, исл. Носталгија за изгубљеним делима неке научника изазива да, као читаоци читалаца, на основу наслова или извода покушају да та дела реконструишу, да их васпоставе из трагова. Идеја да се на једном месту сакупе сви записани производи људског духа фасцинира и данас, када је очигледно да је таква библиотека или Утопија или Свемир. Део те фасцинације је и нова, модерна и модернистичка Библиотека Александрина, отворена 2003. г, а изграђена близу места на коме се претпоставља да је била и она стара.

Библиотекари Александријске библиотеке

Зенодот из Ефеса – Радио је у првој половини 3. в. пр. н. е. и био је први управник библиотеке. Извршио је организацију фонда и увео алфабетски редослед, мада само с обзиром на прво слово имена. Започео је са стандардизацијом Хомерових текстова, тј. бавио се текстологијом. Такође се бавио и лексикологијом: у свом речнику ретко коришћених речи први пут је употребио алфабетски редослед, који му је касније био и принцип за сређивање фонда.
Калимах из Кирене – Радио је око средине 3. в. пр. н. е, мада око његовог статуса у библиотеци не постоји слагање код свих проучаваоца, па му тако неки оспоравају положај управника библиотеке. Ипак, са становишта историје библиотекарства његова улога је значајнија и већа од улоге неоспорних управника попут Аристофана или Аполонија, који су значајнији за историју филологије, текстологије или граматологије, него за само библиотекарство. Калимах је поред тога био и значајан песник и у то време врло утицајан. Писао је лирску поезију: епиграме, химне, и сл. Његова поезија је еклектична, ерудитна, чак антикварна, али пре свега минималистичка. Као још један његов славни колега, библиотекар и писац Борхес, Калимах је мрзео обимне књиге и сматрао да је свака дебела књига зло. Отуда његова љубав према каталозима и класификацијама, па и његова друга, непесничка дела, судећи по насловима, имају форму каталога, лексикона, речника или енциклопедије, дакле форму резимеа или коментара. Мећутим, попис његових дела показује да је круг његових интересовања био врло широк. Бавио се „етнологијом” (Обичаји страних народа, Различити етнички народи), „географијом” (О рекама света), али и сакупљањем грађе везане за сваковрсне куриозитете и раритете, за егзотично или чак имагинарно, чему је то доба било посебно наклоњено (Необичности из читавог света сабране према местима).
Аполоније са Рода – Радио је у другој половини 3. в. пр. н. е. Као и Калимах био је утицајан и значајан песник, али у погледу поетике и естетике његов љути противник. Његово најзначајније дело, Аргонаутика, представља све оно што је Калимах сматрао безвредним у поезији, опсежан киклични еп са континуираном радњом.
Ератостен – Радио је крајем 3. и почетком 2. в. пр. н. е. Носио је надимак Бета, тј. Други, по некима, зато што се бавио толиким бројем дисциплина да ни у једној није био водећа личност. Уколико је то мњење извор надимка, онда је оно са данашњег становишта злобно и погрешно, с обзиром на то да су се његова географска проучавања, нпр. обим Земљине кугле, показала као запањујуће тачна. Можда је тај надимак добио зато што се, уосталом као и други библиотекари, бавио текстуалном критиком, дакле писањем другог текста на основу туђег, писањем коментара. Сигурно је да је сам Ератостен овој својој делатности давао велики значај, с обзиром на то да је први који је себе назвао филологом, љубитељем речи. Остало је познато његово утицајно дело О комедији. Као тумач и коментатор дошао је у сукоб са алегорезом коју су на темељу стоичке филозофије заступали пергамски библиотекари.
Аристофан из Бизанта – Радио је у првој половини 2. в. пр. н. е. Његов рад обухвата различите дисциплине из области наука о језику. Бавио се проучавањем, анализом, стандардизацијом и коментарисањем дела грчких аутора, затим лексикографијом (дело Речи наставља и допуњује рад првог лексикографа Филите и његових Разноликих речи), каталогизацијом списа библиотеке (Против Калимахових Таблица). Приписује му се проналазак знакова интерпункције и знакова за обележавање акцената. Легенда каже да је као управник научио напамет сва дела из Александријске библиотека, што му је омогућило да на неком такмичењу песника открије плагијаторе. По другима, управо је тим својим знањем и разоткривањем плагијатора привукао пажњу Птоломеја, који га је затим поставио за управника.
Аполоније Еидограф – Сем податка да је био управник библиотеке у првој половини 2. в. пр. н. е, ништа друго о њему није познато. Неки сматрају да је његово име последица неспоразума и да је уствари реч о Аполонију Рођанину, који је, иако по рођењу Александринац, једно време боравиoна острву Род, а затим се вратио у Александрију и на место управника библиотеке. С обзиром на то да кретања овог Аполонија од Александрије до Рода и назад нису поуздано позната, остало је нејасно да ли су била два управника са истим именом или два „мандата” једног Аполонија.
Аристарх са Самотраке – Радио је око средине 2. в. пре. н. е. Наставио је филолошки рад својих претходника и савременика. Бавио се коментарисањем и издавањем анотираних издања Пиндара, Алкеја, Хесоида. У праксу тумачења и коментарисања увео је начело дефинисано као „Хомер се Хомером објашњава”, начело које и данас примењују сви заговорници иманентних метода у проучавању књижевности. За њега је тумачење великих књижевних дела било „мисионарски задатак”. Аристарх је био и један од највећих граматичара свога доба, мада је његово учење познато само по граматичком приручнику његовог ученика Дионисија Трачанина.

Напомене:
1 Овако га назива Тимон у стиховима:
Многи примају храну у вреви народа Египта
људи што шкрабају књиге,водећи бескрајне расправе
у тамношњем кавезу Муза.
Наведено према: Јакоб Буркхарт, По вест грчке културе, IV, Издавачка књижница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1992, стр. 536.
2 Страбон тврди да је Аристотел први саставио збирку књига и да је подучио египатске краљеве како да уреде библиотеку. То ипак није сасвим тачно. Прве познате библиотеке настале су у Асирији, једну је основао Тиглат – Пиласар I, а другу, која је уједно и прва систематски прикупљена збирка књига, Асурбанипал. У вези са Аристотелом, постоје спекулације и противуречни извештаји о томе да ли су или нису Птоломеји успели да купе, или се на други начин домогну, те чувене збирке књига.
3 На сличан начин ову изреку тумачи и Алберто Мангел. Види: Алберто Мангел, Историја читања, Светови, Нови Сад, 2005, стр. 155.
4 Иако је хеленизам доба полиграфије, то је истовремено и доба у којем почиње специјализација и постепено одвајање и осамостаљивање бројних наука из окриља филозофије. Међу тим новим наукама је и филологија.
5 Х. Луис Борхес, Историја вечности, Огледало загонетки, Светови, Нови Сад, 1998, стр. 35.
6 Преводило се и са грчког на друге језике. Захваљујући тим преводима сачувана су многа дела чији су оригинали изгубљени.
7 За детаљан приказ и критичку анализу извора о Александријској библиотеци види: J. Hannam, The Foundation and Loss of the Royal and Serapeum Libraries of Alexandria, http://www. bede.org.uk/library2.htm.
8 Амијан Марцелин, Историја, Просвета, Београд, 1998, стр. 277 (16, 12).
9 Александар и Кесар Плутарх, 49, Хеленски и римски јунаци и њихове судбине, Просвета, Београд, 1958, стр. 328.
10 Г. Јулије Цезар, Коментари о грађанском рату, 3. 111, Моји ратови, Зора, Загреб, 1972, стр. 316.
11 Цезар, Александријски рат, 1, Нав. дело, стр. 325.
12 Х. Луис Борхес, Прича о ратнику и заточеници, Алеф, Паидеиа, Београд, 1999, стр. 31.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Лајонел Каснон, Библиотеке старог света, Clio, Београд, 2004.
2. Албин Лески, Повијест грчке књижевности, Голден маркетинг, Загреб, 2001.
3. Слободан Грубачић, Александријски светионик, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 2006.
4. James Hannam, The Foundation and Loss of the Royal and Serapeum Libraries of Alexandria, http://bede.org.uk.library2.htm.
5. Јакоб Буркхарт, Повест грчке културе, IV, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1992.
6. Гај Јулије Цезар, Моји ратови, Зора, Загреб, 1972.
7. Амијан Марцелин, Историја, Просвета, Београд, 1998.
8. Диодор са Сицилије, Историјска библиотека, Матица српска, Нови Сад, 1998.
9. Охсфордска историја Грчке и хеленистичког света, пр. Xон Бордман, Xаспер Грифин, Озвин Мари, Clio, Београд, 1999.
10. Алберто Мангел, Историја читања, Светови, Нови Сад, 2005.

Умберто Еко

Књиге насупрот осталим помагалима

Направљена је збрка око два различита питања: (а) да ли ће књиге застарити због компјутера? и (б) да ли ће због компјутера писани и штампани текстови застарити?
Замислимо да су књиге због компјутера нестале. (Касније ћу образложити зашто ја не мислим да ће се то догодити, али замислимо такву ситуацију пошто се често износи такав аргумент.) То међутим не значи да ће њихов нестанак одмах изазвати и нестанак штампе. Већ смо видели да је било глупо надати се да ће компјутери, а посебно програми за обраду текста, сачувати дрвеће, јер се догодило управо супротно, компјутери су појачали штампарску продукцију. Можемо да замислимо културу у којој не постоје књиге, а у којој ипак постоје тоне и тоне неповезаних табака папира. Ово ће бити заиста незгодно, а библиотеке ће се суочити са новим проблемом.
Дебреј је указао на повезаност две историјске чињенице: јеврејска цивилизација је била номадска и Јевреји су своју цивилизацију засновали на књигама. Чини ми се да је његово запажање веома важно. Јевреји за разлику од Египћана нису могли да урезују своје текстове у камен. Ако желите да пређете Црвено море, а да у исто време сачувате своје изреке, књига је за тај подухват ипак много практичније средство од обелиска. Узгред, и друга номадска цивилизација, арапска, такође се заснивала на књизи, тј. предност је давала писању, а не сликама.
Књиге имају једну предност у односу на компјутере. Упркос чињеници да су штампане на папиру који траје око седамдесет година, после чега почиње да се распада, ипак су трајније од хардверских уређаја. Штавише, њима не прети брисање података због нестанка струје и много су отпорније на ударе. Болтер је приметио да „није паметно унапред, не више од неколико година, предвиђати какве ће се техничке промене догодити’’. Бар је за сада јасно да су књиге и даље најекономичнији, најфлексибилнији и најлакши начин за пренос информација по веома ниској цени.
Док електронске комуникације путују испред вас, књига путује уз вас и вашом брзином. Ако се због бродолома задесите на пустом острву, од књиге ћете, за разлику од компјутера, имати неке користи. Лендоу је приметио да су за читање текстова у електронској форми потребни CD-ROM и програм за обраду текста. Зато је књига и даље ваш најбољи пријатељ за бродоломе или за Дан после.
Убеђен сам да ће неке књиге, на пример енциклопедије и приручници, због нових технологија застарети и изаћи из употребе. Узмите за пример Encyclotediu, пројекат који су развили у Horizons Unlimited. Када буде завршена не само што ће вероватно садржавати више података од Енциклопедије Британике (или Ларусове и Треканијеве енциклопедије), већ ће у односу на њих имати предност јер ће референце упућивати једне на друге, а информације неће бити линеарно поређане. Сви CD-ови ове енциклопедије уз компјутер заузеће свега петину простора који заузима нека енциклопедија. Енциклопедија се не може тако лако преносити као CD ROM и немогуће ју је ажурирати; пошто нема предности обичне књиге, CD ROM може да је замени, баш као и телефонски именик. Данас томови енциклопедија заузимају метре и метре полица, у мојој кући и библиотекама. У новом добу оне ће нестати, и заиста неће постојати ниједан разлог због кога би неко ламентирао над њима. Из истог разлога ја данас не морам као некад да шаљем изабраници свога срца свој масиван портрет који је насликао неки осредњи сликар, кад могу да јој пошаљем сјајну и верну фотографију. Сликарство, иако је изгубило ову друштвену функцију, ипак није застарело. Нису застареле чак ни Анигонијеве реалистичне слике (Пјетро Анигони, 1910–1988, италијански портретиста, сликао под утицајем ренесансних сликара. Између осталих, направио је портрете енглеске краљице Елизабете II, 1955, и америчког председника Џ. Ф. Кенедија, 1961. године), чија функција више није верно представљање личности, већ слављење важних особа, тако да наручивање, куповина или изложба ових портрета добија аристократске конотације.
Књиге ће нам и даље бити неопходне, не само у књижевности, већ у свим оним случајевима када неко мора пажљиво да прочита текст, не само да би извукао одређене информације из њега, већ и да би размишљао о прочитаном.
Читати књигу није исто као читати текст на екрану. Узмите на пример процес када учите како да користите неки програм. Обично вам систем на екрану покаже све инструкције које су вам потребне. Међутим, корисници који желе да знају све о програму обично или штампају инструкције, па их читају са папира као књигу, или купују већ одштампане приручнике. Дозволите ми да сад прескочим чињеницу да су неодговорни идиоти писали све приручнике које добијате уз компјутер, и да су сва обавештења on-line или offn-line пуна таутологија, док су комерцијалне приручнике написали интелигентни људи. Лако нам је да схватимо програм који нам путем слика на јасан начин објашњава како да штампамо и повежемо књигу, али нам је ипак потребан одштампан приручник са инструкцијама да бисмо научили како да напишемо тај исти програм.
После скоро дванаест сати проведених испред монитора, очи су ми као тениске лоптице и заиста ми је потребно да се удобно завалим у фотељу и прочитам новине, или чак неку добру песму. Мени се чини да компјутери, иако су установили нов облик писмености, или проширили писменост, ипак не могу да задовоље све интелектуалне потребе које стимулишу. Када сам добро расположен, замишљам компјутерску генерацију која је присиљена да чита са екрана, која се навикла на читање са екрана, али која у одређеном тренутку постаје незадовољна и тражи другачији и лакши начин читања.
Са енглеског превеоПредраг Мирчетић
(Одломак из предавања „Будућност књиге”, Београдски књижевни часопис, 2006, бр. 3)

Милена Стојановић

Живимо у времену савремених технологија које су донеле и нове могућности уметничког изражавања. Издавачка кућа „Мали Немо” из Панчева покренула је нову ревију за дигуталну уметност и културу Свеске – ArtTech. Мото ревије изражава поднасловна одредница – људи, технологија, уметност, а једна од намера је да се покаже како дигиталне уметности нужно не значе прекид са класичним уметничким стварањем, већ да је, напротив, реч о њиховом узајамном прожимању и допуњавању. Масовна употреба персоналних рачунара омогућила је широку доспутност дигиталних уметности као што и савремене информационе технологије налазе своју примену и у пословним системима, од најмањих до највећих.
Први број ревије Свеске – ArtTech доноси 14 текстова разврстаних у 9 рубрика. Већ је текст у рубрици „Тема броја” потврда редакцијске намере да ревија не буде само „још један часопис намењен љубитељима интернета и рачунарских технологија”. Наиме, Милан Орлић у тексту Дух над водама – Пројекат Растко: ћирилични део глобализације представља најпознатији и највећи српски и балкански дигитални подухват. Реч је о развоју десетина бесплатних електронских библиотека и колекција доступних сваком кориснику интернета. Пројекат Растко део је светског пројекта који тренутно броји око 1 000 књига и 4000 текстова на двадесетак језика, из пера око 3 000 аутора. Основна начела пројекта су брига и потреба за очувањем, објављивањем и ширењем дела од важности за локалну и светску културу, што већа отвореност коришћења за све кориснике и демократичност објављивања за све учеснике подухвата, изналажење и ширење информатичких решења која решавају културне потребе, отвореност култура и систематско развијање мостова који их повезују са светским културним и цивилизацијским наслеђем, развој мањински култура… У контексту приближавања литературе и дигиталних технологија, занимљива је и рубрика „ArtTech literra”, у којој је објављен одломак из романа Атлантида, Борислава Пекића, у коме се читалац суочава са пишчевом фикционалном чињеницом да земаљску куглу паралелно насељавају људи и роботи, као и научнофантастична прича Драгана Бојаџијевског „М од емпатија”. Уводни текст Слободана Марковића доноси информације о Светском самиту о информационом друштву и покушава да осветли место Србије на „путу ка информационом друштву”. Читаоци ревије имају прилику да се информишу о још једном важном догађају везаном за овај Самит. Реч је о Припремној конференцији за другу фазу Светског самита о информационом друштву, одржаном у јуну 2005. године у Бечу, о којој пише Ненад Орлић. Пажњу привлаче и текстови Stephena Shanklanda о сликању на микрочиповима, затим Роберта Донијеа са Мичигенског универзитета о погледу историчара књижевности на дигиталну револуцију у светлости тзв. смрти књиге, као и текст Toma Vanderbilta о првој виртуелног галерији на свету и њеном оснивачу, Стивену Саксу. Рубрика „Реч по реч”, у форми интервјуа преставља рад Катедере за компјутерску уметност и дизајн Академије уметности БК, прве те врсте у нашој земљи, и њеног оснивача, професора Марка Сувајџића, затим, у разговору са Илијом Трујићем, директором сектора инвестиција компаније MESSER TEHNOGAS A.D, откривамо могућности употребе SAP информационог система у пословању. Душан Стојичевић, главни уредник компјутерског часописа Свет компјутера говори о томе како је овај угледни часопис, у више од две деценије свог постојања, успео да постане и остане најтиражнији.
Средишњи део ревије посвећен је ретроспективи међународног фестивала дигиталне уметности ArtTech који су, већ шести путу, организовали „Мали Немо” и „Madnet”из Панчева. Фестивал окупља ауторе са простора бивше Југославије, али и из многих земаља Европе. Текст је илустрован награђеним радовима из свих такмичарских категорија (bitmap, web design, wallpaper, векторска графика). Пропозиције шестог фестивала унеколико су промењене, па су се аутори такмичили у следећим категоријама: static, web design, interactiv, animation.
„Желимо да покажемо како дигитална уметност не мора значити прекид са класичним уметностима.Стално прожимање старих и нових уметничких форми доноси нове резултате, у складу са захтевима савременог, информационог доба. У том смислу, редакција ће настојати да афирмише ауторе, технологије и уметничко стварање, у сагласности са духом времена.” – речи су главног уредника Милана Орлића.

Драги Тасић

Књига коју нико није прочитао не постоји. Не постоји ни књига промовисана речју представљача, уз скромно обавештење које објаве локални медији. Уобичајене промоције су по правилу пригодне похвале добрих, осредњих или безвредних творевина. А онда књиге покрива прашина времена.
Творевине смештене у књиге, књижевне и друге уметничке форме, треба да буду читане, просуђиване и јавно оцењене. Објективно и аргументовано – колико је могуће да то учини књижевни ум, макар био и под хипотеком провинције, пошто изгледа да за књиге из унутрашњости не постоје ни критичари ни часописи.
„Суђење” збирци песама Позор иште позориште и песнику Милену Миливојевићу, одржано у време Борског сајма књига у Народној библиотеци Бор 7. јуна 2006. било је борски културни догађај пролећа. Том приликом је „клан Тешовићевих” наступио оптужбом да је књига промашај. Драган је чак тврдио да, уместо збирке, књигу чини збрка песама коју треба спалити. Весна је сериозно говорила о захтевима поезије аргументујући примерима из књиге шта не може да буде поетска тема и шта се не може прихватити као песнички исказ, посебно када је сонетна форма у питању. „Браниоци” Радиша Драгићевић, Милан Миловановић и Саша Ловић, добро су одиграли своје улоге и спречили неправедну осуду. Публика као „судско веће” укључила се спонтано и искрено у игру, предложили су суђење писцу, а не књизи, тражили изузеће председника због пристрасности, захтевали доказе читањем из дела. Чеда Васић је тражио изузеће од коментарисања пошто је независан новинар. Дакле – театар.
Пресуда коју је срочио „председник” и потврдило „веће” била је јасна: песници морају да поштују високе, иако никад до краја дефинисане захтеве поезије; морају говорити својственом поетиком не сводећи дела на баналну реторику; игра речи и провокација не морају да буду поезија; књига се не може спалити по највишем закону Културе; песник се осуђује да настави да ради на песничком пољу.
Прво борско „суђење” писцу и прочитаној књизи било је права представа и предлажем да га прихватимо као зачетак Борског књижевног театра. Бор, на срамоту много чега и много кога, нема позоришта. Сада га има, специфично је, отворено свима, јавно и бесплатно. Оснивачи га морају одржати и развити до институције у култури. Ако то не учине, огрешиће се према књизи као културном јавном добру.
Констатујмо и прогласимо:
Бор је основао свој књижевни театар!
Прва представа Борског књижевног театра била је позоришна игра, мало драма, мало комедија, у сваком случају пример занимљиве и ваљане промоције књиге. Локалној јавности бар, казала је вредности и мане, а песнику рекла „у брк” каква је његова књига.
Милену Миливојевићу припада заслуга што је иницирао прву представу Борског књижевног театра. Можда ће овај случај постати „заразан”. Дај Боже!
Народној библиотеци Бор припада част што је одступила од уобичајене и одавно заморне форме представљања књига.
Учесницима у игри, дакле свим „глумцима” припада част да су сјајно одиграли прву представу Борског књижевног театра. Без проба. Књижевни театар не трпи пробе, режију, поделу улога. Он је чисто позориште слободних талената. Таленат глумца се огледа у знању књижевности, вештини говора и личној „петљи” да се ступи пред публику коју чине читаоци књига.
Програм Борског књижевног театра се заснива на закону „јавног интелектуалног суђења” новим, обавезно, пре јавног представљања, прочитаним књигама. То доприноси свестранијој анализи дела. „Управник” театра (организатор „суђења”) пре представе утврђује име „осумњиченог” писца и књиге, прави списак глумаца. Свако може бити глумац на страни тужбе или одбране, или у току представе може променити своју улогу. Сваки глумац може написати текст за своју улогу, али не може је читати. Књижевни театар није читалачки час. Број глумаца није ограничен, али дужина излагања јесте. Досадан и нејасан глумац може бити прекинут, у тешким случајевима може му се изрећи казна да плати кафу свима присутнима.
И кад забавља, а то мора чинити, Књижевни театар је озбиљно позориште. У њему глумци – читаоци пишу и играју своје улоге, преносе своје доживљаје и свој суд о уметничком делу, својом личношћу, знањем, страшћу и осећањем признају и славе или одбацују творевину која је стала пред њих са захтевом за упис у енциклопедију живих умртничких дела. А публика, иако спонтано и према тренутном осећању, учествује одговорно, озбиљно и достојанствено у конфликтној позоришној игри, у сукобу за или против дела, у спору о његовој пуноћи или празнинама.
У овој игри стваралац дела је сам позорница по којој ступају сви актери. Он своју уметничку вредност потврђује и спремношћу да своје дело подвргне оваквом „процесу”.
(…)
Манифест се поверава на чување Народној библиотеци, а његова објава ће бити доказ о регистрацији Борског књижевног театра.
Драги Тасић,
председавајући на првом
борском књижевном суђењу
(Интегрални текст „Манифеста” можете потражити код библиотекара на Информативном одељењу Народне библиотеке Бор.)

Димитрије Ђорђевић

Богови нису подарили ништа лепше човеку од величанства писане речи. (анонимни атински песник)

Одавно нисам са таквим и толиким задовољством почињао да пишем о нечему као што то сада чиним, почињући прве редове о Бориславу Михајловићу. Он, Борислав Михајловић, најшире и најлакше препознатљив као Михиз, изузетан писац, и појава која је с правом ушла у просторе историје наше националне књижевности, оставио је за собом обилан духовни тестамент: писао је поезију, романе, драме, бавио се есејистичком и путописном прозом, писао је једним ванредним начином књижевну критику. Бриљантан беседник међу писцима, драмски писац, кум и сценарист Атељеа 212. Обилна и отворена личност. Noblesse oblige, писац са аристократким шармом ерудиције, господин од соја. Ватрени читалац, а читанији од многих писаца. Многи текстови овога естете парадокса су тријумфи духа, духовне лепоте над свакодневном тривијалношћу, здравље и иронија и прочишћујуће надношење над крутошћу непокретне логике.
Када је критика у питању, Борислав Михајловић је био члан српске критичарске елите, један од најобразованијих међу њима. Његово перо се борило против забрана и није се устручавало да каже истину у временима када се истина није смела говорити. Некомформиста и јак индивидуалац, био је у првим редовима Удружења књижевника из Француске 7: пише и публикује протестна обавештења књижевних одбора, противи се идеолошким грубостима режима која задиру у свето тле мишљења и слободе.
Имао је нешто фасцинантно у себи, вероватно би то могла бити његова фанатична обузетост тиме да шармира читаоца. А то је од његове критике правило уметност. Као истакнутом критичару, овако или онако, до њега су долазили и различити писци – с њима је сарађивао, саветао их је, деловао учитељски, благовремено казивао и указивао. И тиме је оставио траг.
Незадовољан стањем у савременој академској књижевној мисли, он се изнова бави изворним уметничким вредностима српског грађанског песништва 18. века, затим уметничким стваралаштвом Јакова Игњатовића, Бранка Радичевића. Јована Јовановића Змаја, па Владислава Петковића Disa, Антуна Густава Матоша, периодом између два рата. У временима дисконтинуитета указивао је на повезаност појава у оквиру наше литераруре и културе. Дао је неколико сјајних портрета писаца средње генерације: Лалића, Д. Ћосића, Данојлића, затим Селенића, Пекића, Киша, Бећковића, Бране Црнчевића.
Пишући ове редове, мислио сам и на једну сасвим конкретну књигу: из Аутобиографије о другима, вештом говорењу о себи и другима, еманира пријатељство, духовно ћаскање и блискост. Прочитате ли је, бићете лепо прочишћени и осећаћете се лепо, у свету бесконачне ерудиције и шарма. Своју причу Михиз је развијао у у једну ретку оркестрацију прецизности, фине мелодије, осећајности и топлине. Текст ванредне реторике и смелости, који казује истину. Реченица гипких, милујућих, брушених и избрушених, стилом грациозним, доведеним до истанчаности, готово до ранфинмана. Читајући Михизова дела, осетио сам се поласканим и привилегованим. Читаоцима, којима га препоручујем, желим пријатан и плодан сусрет са њим

Бранислав Бане Димитријевић

Циљне групе у књижевности

Верујем да је најчешћи недосањани сан савременог писца да од својих књига и живи. Многи ће рећи и да је то данас такорећи немогуће, заборављајући да је некада све било још и много теже. Практично, све до појаве индустријализације и ширег развоја трговине, књижевност је углавном била забава богатих, било да су је писали сами, или бивали мецене сиромашним а талентованима, добијајући тако, не ретко, не само свог личног уметника, већ приде и секретара, забављача, учитеља и ко зна шта већ не. Појефтињење штампе и развој продајне мреже, као и пораст броја писмених, као потенцијалних конзумената и купаца, створили су услове да од писања ипак може да се живи, поготову на тзв. великим језицима, односно тржиштима. Без обзира на општераширено уверење с почетка текста, сасвим је сигурно да данас од писања живи далеко више писаца него што их је укупно то успело од појаве првих књига, па до краја 19. века. Потребно је само продати довољан број примерака књиге. Што већи, то боље.
Књига, дакле, почиње да функционише као роба, и то не као било која, већ као инфлаторна роба. Роба која на тржишту има много већу понуду од потражње. Само на српском тржишту се годишње појави пар хиљада нових наслова белетристике (!!!), а када се на то додају преводи, поновљена издања, разне практичне и стручне књиге, приручници, рото издања и слично (а да не помињем конкурентске медије, као што су телевизија и компјутери), јасно је да огроман број писаца и »писаца« има проблем и да поклони своју књигу, а само они аутори и издавачи који је у потпуности третирају као робу, заиста и успевају да је продају и остваре зараду.
Оставимо по страни овога пута све остале деривате, и покушајмо да сагледамо само белетристику. Шта је то што књига (белетристике) као роба нуди потенцијалном читаоцу, односно купцу? Шта је то што овај потоњи жели да плати?
Одговор који се сам по себи намеће – висока уметничка вредност, т.ј. уживање у њој, је, наравно, погрешан, односно, тачан је само за веома мали број истинских познавалаца, стручњака и захтевних читалаца, што је у маркетиншком смислу занемарљива категорија. Уосталом, погледајте листе најпродаванијих наслова и све ће вам бити јасно.
Забава је одговор који ће вам дати већина књижара и аквизитера, и сада смо већ нешто ближи одговору. Забава, да, али каква? И да ли забава сама по себи? Наравно да не. Забава, односно занимљивост, је обавезни састојак књиге као робе, као шарена амбалажа која ће привући купца и продати му емоције, јер управо су оне суштински предмет трговине. Зашто је то тако, представља посебно питање на које није превише тешко одговорити. За уживање у високим уметничким вредностима, потребно је управо сразмерно познавање предметне уметности; за уживање у когнитивним вредностима литературе, потребно је, опет, одговарајуће предзнање, и тако даље. Емоције су једина област за коју нису потребни никакви предуслови. Довољно је само знати сва слова и имати почетни порив. Емоције има свако.
Ехеј!, већ чујем супротстављени глас разума како се бреца. Није баш тако. Неко воли да се заљубљује, други да гледа утакмице, трећи да смишља пакости, четврти…
Управо тако! Свако од нас има свој сопствени склоп емоција, и позитивних и негативних, веома широког спектра. Чак и они који важе за потпуно безосећајне (а не ретко и они сами о себи тако мисле), имају свој емотивни склоп, често и веома снажан, само што у њему доминирају оне негативне, односно друштвено неприхватљиве.
Управо та разноликост одваја нас једне од других, и ствара сопствене самосвојне личности, на које смо сви углавном поносни. Па ипак, у маркетиншком смислу, та разноликост није превелика. Тржиште је (пратећи, наравно, продају – шта би друго) препознало неколико главних група тих емотивних склопова, и назвало их циљним групама. Што је раширенији доминантни склоп емотивних потреба који књига може да задовољи, то је и циљна група већа, односно потенцијални број купаца.
Обраћање одређеној циљној групи које се покаже као исплативо, неумитно упућује и друге писце и издаваче на сличан пут, те је управо то начин на који су створени одређени жанрови у књижевној белетристици. Што је мања или уже дефинисана (емотивним склопом коме се обраћа) циљна група, то је и жанр ужи и обрнуто. Код оних најпрецизнијих (најужих) говоримо о класичним жанр или фах књигама, док код оних са најширим оквиром и не примећујемо овакво усмерено пишчево обраћање, што не значи да оно и не постоји. Свесно или несвесно, свака смислено написана књига има свој круг читалаца којима се обраћа.
Успех у продаји књиге директно зависи од успешности писца да успостави комуникацију са својим читаоцем. На који начин се то остварује?
Први кораци су упознавање потенцијалних читаоца са књигом (реклама) и њена доступност (што шира заступљеност у продајној мрежи – књижарама, каталозима и сл.), али је то (или би барем требало да буде) у непосредној надлежности издавача.
Када читалац отвори књигу, налази се очи у очи са аутором, који од прве странице покушава да га заинтересује за његов виртуелни свет, успостави комуникацију, заведе такорећи, и прода му емоције. Али, како се продају емоције, и зашто би неко куповао туђе емоције? Наравно, путем идентификације (читаоца) са неким од ликова (најчешће, наравно, главним). Зато је, уосталом, за прави успех књиге, неопходно извршити добру карактеризацију ликова.
Чини се да полако долазимо до коначног одговора. Читалац, наравно, ипак не купује емоције. Улазећи идентификацијом у књижевни лик, он проживљава његов живот и његове емоције. Читајући књиге, ми, уз њихову помоћ, сањамо нове животе. Лепше, богатије, праведније, успешније, онакве какви нам одговарају. Купујући и читајући љубавне, крими, спортске, еротске, авантуристичке, квази-научничке и друге, рецимо, романе, ми купујемо сопствене снове. Живимо на трен животе какве бисмо желели да имамо, са таман толико ограничења и тешкоћа, да можемо да их превазиђемо. А чак и ако не успемо, то је, на крају, ипак само књига. Могућност да се лепо исплаче.
И зато, купујте књиге, идите у библиотеке. Сањајте.
Живот је ионако негде другде.