Душан Кабић

Бор, Музеј рударства и металургије, од 25.10. до 20.11.2005. године

Ево нас пред 12. изложбом Удружења ликовних уметника „Ване Живадиновић – Бор” у Бору. Примећујемо да постоји ликовна култура и изражена потреба за исказивањем, чиме се ствара препознатљива ликовна традиција у Бору. Тридесет осам стваралаца са својим делима то чини. Самоуки ствараоци, свако на свој начин, овладали су основним ликовним елементима, негујући тиме разноврсне ликовне поетике. Да ли је то довољно? Како остварити више креације у делу, а да она резултира коначним, вишим естетским решењима? То сви од њих очекују. Да ли сви та очекивања оправдавају?
Детаљним сагледавањем овогодишње изложбе, у склопу које се налазило 72 ликовна рада, уочавају се различити приступи у решавању ликовних поетика – класичне, мимезиса, маниризма, али и самосвојних решења. Данас, када је систем информисања доступан готово свима (компјутери, Интернет, разна сазнања путем књига, путовања) допринос ослобађању самоуких ликовних стваралаца од готових ликовних решења је значајан. Сазнаје се да се своје окружење може слободније ликовно третирати. Примера у новијој историји уметности има много, али поменућу само неке: Коњовић, Лубарда, Табаковић, Ћелић… Естетска решења самоуки ликовни ствараоци треба да траже у својим осећањима, размишљању о свету у себи и око себе, поднебљу;дакле, у универзалном. Оваквим се приступом брише осећај веома изражен код самоуких стваралаца.
Скулптори су увек инвентивни. Душан Милић и Мирољуб Нешић откривају форму из масе на свој начин – веома интересантно и са пуно идеја и асоцијација, максимално искрено. Милорад Антић пронађену форму само дотерује и прилагођава унутрашњем нахођењу, док нам Сава Босиоковић представља скице, духовите и пуне симбола.
Драгољуб Радосављевић, Драгица Милановић, Светлана Младеновић, Јовица Јакимовски, Дејан Станковић, Перса Гардашевић и Боро Међед мораће да уложе више субјективног у транспондовању визуелног. Поједини су већ блиски маниризму.
Новица Станковић, Ратко Јанковић, Иван Божиновић, Драган Тошић, Снежана Чукић, Небојша Касапић, Станојко Стошевски, Данијела Пауновић-Косор негују, свако на свој начин, експресију у хроматици, фактури и потезима кичице. Једноставно, интересантни су. Чукићева напредује, још само да пронађе мотив у окружењу и преда се осећају и опсервацији. Занимљив је и Новица Станковић у обнови форме и коришћењу јаке експресивне линије. Стошевски је стандардно добар (по ЈУС-у), пример је препознатљивог поднебља у хроматици.
Акварелисти Југослав Балаш, Момчило Адамовић, Далибор Милошевић и Зорица Марковић осећају технику акварела. Балаш је поново успешан, онај стари… З. Марковић је мајстор потеза, али код ње је присутна извесна стагнација и нема свежине. Ипак, остали обећавају.
Група аутора својим делима скреће пажњу на самосвојна решења. Петар Лазаревић, изворан у својим ликовним елементима, нуди нам искрену причу са Дубашнице. Дарко Босиоковић негује сигуран цртеж у коме доминантну улогу има експресија, постигнута кроз зналачки изведене контрасте. Слађана Ђурђекановић, са својим „Мотивом са Дубашнице”, прави је пример како се ликовно обрађује један обичан мотив. Постигла је снажну, хроматску целину. Субјективна, паралелна природа, која одише хомогеношћу, убедљива је и лепа за око. Снежана Баловић представља пример снажне духовне опсервације кроз ликовни израз, не остављајући гледаоца равнодушним. Ленка Матић задивљује богатством свежих идеја и техничке спретности у чаробном споју маште и ликовне технике. Бојан Јеленковић, својом особеном поетиком, најближи је по идеји стваралаштву Ванета Живадиновића – Бора. Код њега су емоционално и рационално покретачи новог. Елда Драгаш суптилно, лако и меканом формом остварује своју поетику, коју осећа веома добро. Анђелка Ковачевић константно пружа доказе о свом неисцрпном стваралачком богатству, захваљујући новим материјалима. Изузетно је убедљива. Љубиша Миленковић који, једини у Бору, слика на стаклу, увек има сигуран цртеж и богату хроматику, прилагођену свом осећању и мотиву. Љуба Марков и Бајрам Салијевић, изражавајући се фотографијом, убедљиво говоре о свом окружењу, поштујући ликовно-техничке законитости. Једини који, у ликовном смислу, користи мотиве из рудника, и то добро транспонује, јесте Сава Босиоковић. Код њега доминира јака хроматика. Паја Станковић је увек сигуран, тачан, у овом случају и едукативан. Марија Цепењор се очигледно развија у правог ствараоца, али још увек учи. Право освежење ове изложбе је Милан Ристић код кога су мисао, осећај и линија у служби есенцијалног у себи и око себе. Он је младић који ће тек да се искаже.

Горан Миленковић

Док су се егзотични индустријски димови 11. новембра спокојно грлили са маглом над сивим у сумраку градом Бором, у полумеланхоличној градској библиотеци гостовао је ГОРИБОР, Александар Стојковић – Ст., са пријатељима Пеђом и Педом. Неуобичајена количина истине, у неуобичајеној форми, екстатично изобиље ослобођене креативности, еруптивна осећања кроз искричаву загушеност, и крв неба, за пред тишину. Црвено небо ноћно, и шљака која се излива. ГОРИБОР. Александру Стојковићу (1973, Бор) објавила је књигу Свет је мој али има времена (2004) загребачка кућа “Слушај најгласније”, која потписује и радове саме групе (Оно што те не убије, то те осакати и др.) После документарног филма Очи у магли, који говори о Зденку Фрањићу, легенди загребачке и југословенске алтернативне музичке сцене, ГОРИБОР је извео 50-минутни музички перформанс, опору, емотивну и агресивну подршку искреном доживљавању стварности. Мизансцен: етисон, зидови, мали столови, једна тужна и свакодневна појава – стона лампа са абажуром, која значи клик за пред снове и заборав, столице. Цигарете, оловка. Сенке. Преко лица случајно забележен један јарко зелени “power off”, измаглица бима који се хлади, трен или два пред коначно гашење. Простор сведен на изглед собе, тескоба, непокретни параван по којем се крећу непријатељи из стварности, унутрашњи и спољашњи. Ацедија, па пароксизам, жестоко шибање друштвених сабласти, затим немир у слабости, потом, гле, нада. Са Пеђом на гитари, и Педом на машини, у новим радовима (Хоћу кући) и целоноћним објављењима све звучи као незаустављива пунина у приливању смисла, низ напукле зидове те свуда присутне собе у тами: експресивност је стилизованија, Ст. је међу зидовима у својој димензији, полуокренут ка публици, посвећен неком својем ритму, у повременом трансу, и исповедно сам. Треба чути, али и видети: уношењем позоришних, односно сценских елемента, додаје се радовима ГОРИБОРА једна мера интелектуалне озбиљности, у пројекту исијавања себе, из таме и тишине. Овај без много напора досегнут благодарни синкретизам, наткриљен сводом искрених стихова (покаткад, тематски, као огољен ћурчиновски рецидив), био је предмет завршног разговора, који се чувао тога да не поквари утисак онога што се чуло и видело пре тога. Дотакао се још и потраге за смислом стварања, духовне сродности у области литературе, алтернативних облика мишљења, стварања и, зашто не, постојања. Све у свему – противтежа неомамљеној тишини, па чрезвичајно чистосердним малопаланачким душицама, те онима који деценијама спавају пред телевизорима, затим и знаним и незнаним мамутима историје, којих није било а и сада их није брига, ни за шта. Сасвим довољно, не само за разбијање угасите монотоније и просветљење господарства мутног свакодневља у граду и друштву сваковрсне туге и пропадања, већ и за неспутано опредмећење једног духа, бунтовног, врло напаћеног, и још увек сасвим живог. ГОРИБОР је у налету. А небо над Бором и даље каткад гори.

Весна Јовановић

Шта мислите о Дечјој недељи и уопште манифестацијама овог типа ?
Моје најдубље убеђење је да Дечје недеља не треба да постоји. Свака недеља у години мора да буде Дечја недеља. Све што се сведе на манифестацију, све је форма, иако се многи од нас труде да у ту форму удену суштину. Ако смо већ у таквом окружењу, онда повлачим шта сам рекао и кажем добро је што постоји Дечја недеља. Барем се некад, неко, неко ко никада не мисли на децу, сети да та деца постоје. Ако ништа друго, бар се формално сете. А ми који то знамо и који годинама тај живот живимо, знамо шта ћемо са том формом да учинимо, поготову ако је та форма материјална.
Осим што сте познати дечји писац, ви сте и библиотекар. Ко добија више у том послу, ви или деца?
За ово питање везана је једна прича. Пре десет година, кад сам почињао да радим у библиотеци, неколико колегиница поставило је то питање директору. Шта ће још један писац у библиотеци? Деца добијају онолико колико и сва радознала деца и људи. Дођу и виде, аха, ту Градимир ради. Понекад попричамо. Добро је што сам магнет, што их нешто привлачи и постају чланови. Али, руку на срце, далеко више ја добијам од њих. То су свакодневне приче, догодовштине, оно што после заврши у нечему што ја пишем. Зато им кажем, пазите како се понашате и шта причате, можете завршити у мојој књизи.
Добро је кад постоји обострана веза између библиотекара и деце.   Све што се догађало протеклих година допринело је трансформацији деце. Компас је изгубљен и не постоје идеали и узори и оно што је некад постојало. Све то треба испочетка градити и подизати. Ми још нисмо почели то да радимо. Читав тај сплет, стицај околности, чини да су нам се деца и те како изменила. Једино што може помоћи су оазе доброг. Добри људи морају да постоје. Добро се не може и не сме борити против зла. Добро уопште не сме да се бори, јер би тако постало зло. И библиотеке сматрамо оазама доброга, оне чувају вековну мудрост и лепоту. Како децу увести у свет, како их научити, привући и привићи на све то? Сва генерална решења су спора и дуготрајна. Библиотека ту мора да има изузетно значајну улогу. Организовањем радионица, играоница итд. Тако се бар један део деце привуче, навикава и учи. Надам се да смо на правом путу.
Реците нам нешто о новим књигама које су се појавиле ове године и о плановима за наредну годину?
Ова година је била неочекивано плодна за мене. Врло се ретко догађа да четири књиге изађу у једној години. Додуше, две књиге су компилације, а две су нови романи. Хајдук по Хималаји је девети наставак Хајдука кога је издала Народна књига, а Мају у облацима издао је Букленд.
Занимљивије од свега је почетак рада на екранизацији романа Хајдук у Београду. По почетној замисли то треба да буде филм и серија од де сет епизода. Ја сам само супервизор и косценариста. Сценарио раде Вук Ршумовић, драматург и Јадранка Бажут, професор са Учитељског факултета. Надам се да ћемо крајем следеће године или почетком 2007. године гледати филм и серију.
Технолошки напредак нам свакодневно доноси новине у свим областима живота. Електронска књига је једна од њих. Како гледате на овај нови облик књиге?
Савремена технологија је заиста отишла изузетно напред и доноси нове облике као што је такозвана електронска књига. Вечито питање које ће се поставити кад се догоди технолошки напредак је шта са оним што је претходно било. Шта ће бити са књигом сад када се појавила е-књига? Одговор је врло једноставан. Јер, оног момента кад се појавила фотографија, сликарство није изумрло. Појавом електронске књиге, књига и даље остаје. Једина могућност коју треба ваљано искористити је да е-књига буде спона између читаоца и праве, класичне књиге. Сама појава е-књиге захтева едукацију, врло озбиљну едукацију, најпре одраслих, да би они могли деци да пренесу оно што знају и да их усмере на прави пут. Електронска књига је изузетан облик, прави облик, омогућује обострану комуникацију, интерактивност. Она омогућује неколико врста медија у једном медију, омогућује истраживање и играње, и истовремено читање. Е сад, само од тог момента, едукативног момента, зависи шта ће се даље догодити. Да ли ће књига остати раритет, па ће је користити елитирани део друштва или ћемо учинити да то све и даље живи онако како треба да живи. То све зависи од нас и од оних који долазе. Не треба се плашити ничега, али треба правилно дозирати и правилно усмерити.

Зоран Додеровић

Посматрајући живот птица Миро је дошао до закључка да има доста сличности са њима. У кући која се налазила недалеко од града имао је пуно кавеза са најразличитијим врстама: од канаринаца до галеба, па чак и једног орла. Љубав према крлатим створењима прешла му је у опсесију. У тој кући није било никог осим њега и птица и он је почео да живи живот сличан својим љубимцима. Јео је повремено семенке, за које је и раније истицао да су много хранљивије од многих других намирница. Неретко су га многи случајни пролазници могли видети како цвркуће у врту и млатара рукама покушавајући да полети.
Проводио је време у читању, углавном, литературе о птицама. Имао је све што је у градићу могао набавити за свој хоби. Било је то тихо место у које се доселио пре двадесет година и у којем је нашао много занимљивих примерака птичије врсте.
Једног уторка, након поподнева проведеног у башти и обилатог ручка, док је брисао зној са чела, одлучио је да дозове све птице које су облетале и имале гнезда у околини. Имао је то на уму и раније, док је правио пиштаљке којима их је с времена на време дозивао.
Међутим, нису се све птице одазивале на звиждук. Најчешће би долетале чавке, скакутале по башти и чупале биљчице што су тек изникле. Једном су му чак улетеле у кухињу и поразбијале сво посуђе. Те птице је сматрао најдосаднијим и није их волео. Па ипак, долазили су и врапци, ласте, шеве, роде и још неке мале врсте. Слетале би на дрвеће око куће и посматрале. Пожудно су кљуцале семенке које им је гостољубиви домаћин бацао.
Миро се у таквим тренуцима осећао као господар. Уживао је као никад до тада. Био је у стању да препозна сваку птицу и да је зове по имену.
Како је време пролазило успевао је да привуче све више и више птица, које су се налазиле у околини. Већ их је било толико много да ни кап кише није могла да падне на земљу. Оне су живеле у срећној хармонији, јеле семенке и весело чаврљале, све док се једног дана нису сјатиле у толиком броју да нису имале слободног простора да стану ни на једну ножицу, а камо ли да замахну крилом.
Било је очигледно да ће доћи до трагедије због загушујућег мноштва. И, заиста, дошло је до крвопролића међу птицама. Газиле су једна другу, кљуцале се и ударале се крилима. Перје је летело на све стране, а ваздух су парали ужасни крици.
Миро није знао како да их уразуми. Посматрао је жалосни призор и размишљао о томе до чега је довела његова замисао о птичијој заједници. Било му је жао птица које су изгубиле главу у овом рату. Било му је тешко, јер је себе окривљавао за овај несрећни исход догађаја.
Но, срећа му није сасвим окренула леђа. Време се променило. Почео је да дува јак ветар и повремено да пада ледена киша. Једна за другом, птице су одлетеле и Мироу је живот постао сношљивији. Ипак, није у себи осећао потпуни мир. Није могао да опрости себи што је дошло до немилог догађаја. Много је размишљао. Није имао лоше намере. Хтео је само да их придобије. Волео их је. Дао би им све. Мислио је да ће, ако долети што више птица, оне у кавезима имати веће и боље друштво, али се преварио. Птице у кавезима су мрзеле оне на слободи и обрнуто. Нису хтеле да се друже, презирале су једне друге, а рекао би да су оне које су биле унутра мрзеле оне напољу, јер су их ове посматрале онако немоћне и изложене, као да су експонати неког зоолошког врта.
Та, ко ће разумети птичији свет? – мрмљао је Миро настављајући да грицка семенке.
А онда је, шетајући се једном приликом у граду, приметио препарираног фазана. То је одлучило о свршетку његовог дружења са птицама. У поодмаклим годинама, немоћан да храни своје љубимце, да чисти кавезе и одржава их, решио је да своју целокупну колекцију препарира. Није осећао ни трунку жалости према некадашњим љубимцима. Брисао је прашину са њиховог перја и мазао их лаком ради сјаја. Јео је семенке и у свакој слободној прилици млатарао рукама као крилима. Људи су заобилазили његову кућу. Ни птице га више нису посећивале. Остао је сам, прогнан од птица и људи, са, можда, најбољом колекцијом препарираних птица и надом да ће се једног дана отиснути у небеско пространство.
Можда је ова прича трагична и тужна. Не кривите Мироа због тога. Родитељи су му још као детету рекли да се излегао из јајета. Вероватно отуда и његова приврженост птицама.
Пре него што је умро, у свој је тестамент записао ово: Сахраните ме на дрвету, у породичном гнезду, заједно са препарираним птицама и нешто семенки.
Последња жеља му је испуњена, а на сахрани није било ни једне птице, нити иког другог, сем црквењака и гробара.
(Трећа награда наКонкурсу за кратку причу)

Миодраг Ђурђевић

Одрастао сам у сеоској кући. У виђенијем сеоском домаћинству. Имали смо све: две куће – стару и нову, амбаре за жито и кукуруз, стаје, оборе, торове, живинарник, плевњу, бачвару и још по нешто. Па онда: воловска кола, чезе и фијакер, саонице за воловску вучу, па лаке саонице за коње, бачве, буриће, каце, чаброве. Све крцато. Да не ређам које смо све пољопривредне и друге алатке имали. Свему се знао ред и место.
Од имања воћњаке, њиве, ливаде, баште, виноград…
И нас је била пуна кућа.
Е, нисмо имали – сврдло. Ту направу ковачког заната, која се користи за бушење дрвета. Ситна справица, али неопходна сеоској кући, нарочито у јеку пољских радова.
Не знам зашто, али нисмо га имали. Сећали бисмо га се само кад нам затреба. Отац би тада жестоко опсовао, ваљда у знак којекаквог протеста, а мене упућивао у комшилук, у позајмицу.
А у комшилуку – оронули кућерак и једна једина помоћна зградица: и амбар, и кош, и нека врста оставе, и настрешница. Све минијатурно и углавном полупразно и празно. На зарђалим ексерима, закуцаним у носећи дирек ове грађевине ко зна кад – чак три сврдлова. И ништа више. Под том надстрешницом обично седи деда. Немоћан за неки озбиљнији посао. Савија дуван у избледело парче новина, креше огњилом о кремен, па кад варница потпали труд, прилепи га на цигару и вуче дим свом снагом својих плућа да му се цигара запали. И стално нешто зури. На једно око. Друго нема. Неки кажу избио му га кундак пушке у неком рату, други мисле да се осакатио сам да би избегао обавезу да иде у рат, неки, опет, верују да се такав родио.
Мене је увек збуњивао као појава, па сам његову авлију обилазио. Сада у то двориште закорачујем неодлучно и богобојажљиво. Стрепим. Све ми се чини да ће ме изјурити на сеоски сокак као залуталу стоку. Најрадије бих сам одмаглио. Али, отац чека сврдло!
А он, тај једнооки старац, седи на ручно истесаном троношцу, дими својом цигаретом и прави се да ме и не види, и не чује. Зна зашто долазим. Јер у ту сам кућу сам долазио само тим послом. Једноставно, није било других повода.
Већ сам се довукао на дохват његове руке. Кажем – добар дан. Па муцам зашто сам дошао. Па чекам. А он – нити се помера, нити говори.
Онда се та сићушна главица са дубоко избораним лицем и смрдљивом шубаром, помера. Као да хоће да ме види. Да види ко сам, иако, убеђен сам, то зна. Сигуран сам да зна и зашто сам ту.
А! – каже он. То би требало да буде и одговор на мој поздрав. Можда му је то и питање шта хоћу.
– Послао ме отац да нам позајмиш…
– Сврдло? – пита он.
И сад обојица ћутимо. Непомични. Ћутња нам је дуга као вечност. И мучна.
Онда се то измождено тело покреће са климавог троношца. Дрхтава рука нерадо, а можда се то мени само чини, скида сврдло. Пружа ми га као да се нећка да ли да ми га да. И каже:
-’Ајд, сврдло се не даје, ’оће да се иступи. Каже тако, а можда се мени само чини да је тако рекао.
Прескачем прашњав пут, преко потока газим по води, капија мог дворишта, чини ми се, сама се отвара.
– Рекао деда да му га вратим што пре. Нешто ће да буши, кажем оцу, а нисам сигуран да ми је тај једнооки старац баш то рекао.
Отац опет нешто псује, као за себе. Придржавам му дрво које ће бушити, па друго и тако редом.
И сад опет комшилук. Да вратим ту справу. То је нова мука. Сад ће матори комшија да загледа тај комад гвожђа као да је од злата. Да му нешто не фали. Па ће нешто да гунђа, више за себе. А ја ћу да стојим без речи.
За чудо, нема га под вајатом. Осврћем се, нема га ни у дворишту. Шта ћу сад? Да се вратим кући, па све наново. Ма не.
Не знам ни како, севну ми рука у којој сам држао сврдло. Севну ми некако осветнички. Заоштреним врхом креснух у онај дирек. Комад каљеног гвожђа са врха бургија нестаде у прашини. Можда сам и крикнуо од запрепашћења. Шта ћу сад? Махинално сам се пропео уз дирек и ту проклету, сада сакату направу, окачио тамо где увек стоји. А онда као метак збрисао са лица места.
Знојио сам се смишљајући лаж којом ћу се правдати кад штета буде уочена. До вечери – нико ништа. Ни сутра. Никада.
Нисам схватао зашто. Али сам годинама осећао извесну стрепњу и нелагоду.
После сам отишао у учитељску школу. Неколико пута сам сањао ту примитивну справу. И зарицао се: кад примим прву плату, купићу читав нарамак сврдлова. Да се искупим.
Те прве године учитељевао сам далеко од својих. На једном сеоском вашару купио сам најбоље сврдло. Ускоро ће распуст, па ћу кући, својима, а старог ћу комшију обрадовати и са себе одагнати ту мору из детињства.
***
Долазећи у село свог детињства, на комшијској кућици сам приметио црни барјачић. Моји су ми објаснили да је деда из комшилука сахрањен пре три дана.
Укућанима сам поделио ситне поклоне.
– А шта ће ти сврдло? – питали су нехајно.
– Онако, нек вам се нађе, промуцао сам.
(Друга награда на Конкурсу за кратку причу)

Вјекослав Видаковић

Кола је паркирао у једној од споредних улица, у делу града у којем су све улице споредне. Закључујући преглед јучерашњих друштвено-политичко-спортских збивања водитељка са радија је управо најављивала још један тежак дан за хроничне болеснике.
Остале није поменула.
Прво је угасио мотор, затим цигарету. Са седишта сувозача је узео бејзбол капу (без ознака), сунчане наочаре и цигарете. Мобилни му следећих пола сата неће требати. Пребацио га је на задње седиште и прекрио јучерашњим „Блицем”. Искључио је радио, извадио кључ из контакт-браве и изашао из кола. Кључеве и цигарете је одмах ставио у џеп. Није волео педеруше. Закључавајући врата, још једном је, вирећи кроз мутно стакло, проверио уверљивост камуфлаже на задњем седишту.
Прогностичаре треба послати на неплаћено. Завукао је прсте десне руке под леви рукав, примакао лице рамену и обрисао зној са чела. На рукаву је остала флека. При доласку је у дну улице спазио црвени киоск са натписом Хамбургерија. Ставио је капу и наочаре и кренуо на доручак.
Ходао је полако.
У овом крају не цепају плакате политичара.
Могао је да осети врелину зидова поред којих је пролазио. Данас ће се асфалт топити.
Жуте и зелене мрље на боку киоска су сваким његовим кораком бивале све јасније.
Након двадесетак метара успео је да препозна контуре слова:
СУР Буцко Вам нуди најбоље:
Пљескавице,
Ћевапе у лепињи,
Виршле,
Све врсте пецива
И остало…
Вадећи лову из џепа размишљао је шта да изабере. Није желео ништа са месом. Можда „остало”?
Можда ништа. Радно време СУР-а је било од осам сати.
Стајао је пред том ружном пластичном кутијом и бленуо.
Пролазници су га обилазили.
У широком луку.
Није волео овакве ситуације. Квота непредвиђених глупости за данашњи дан је почела да се испуњава сувише рано. Срећом, у низу локала на супротној страни улице спази један изнад кога је писало „Клас”. Инстант спас. Вратио је припремљени новац у �еп и кренуо ка Буцковој не-лој-алној конкуренцији.
Коловоз је прешао не реметећи лењи ритам јутарњег саобраћаја. Чудио се како синоћ није приметио ту пекару.
Први кораци по сенци су донели освежење плућима. А картица окачена са унутрашње стране стаклених врата олакшање нервима. Радно време: НОН-СТОП.
Локал је био чист и простран. Зидови бели, плочице такође, клима уређај исправан. Наоружао се стрпљењем и дисциплиновано стао на зачеље колоне.
Обе раднице су биле јако младе. Носиле су жуте кецеље обрубљене црвеном траком. Натпис „Клас”, на грудима, је такође био црвен. Биле су умерено љубазне и неумерено ужурбане. Искошена огледала при врху сваког од зидова су му омогућавала да осмотри ситуацију у помоћној просторији, и иако се ред испред њега релативно брзо скраћивао (а иза апсолутно продужавао), није успео да одоли том изазову.
Тамо није било љубазности.
Али он се налазио са ове, безбедније стране пулта.
Где време некако пролази.
Наручио је две кифле и јогурт.
Пластична чаша је била „ознојена”, кифле свеже а папир на ком су сервиране мало већи од поштанске марке.
Испровоциран чињеницом да се и у овом прехрамбеном објекту робно-новчана размена врши у нехигијенским условима изашао је не сачекавши кусур.
Наставио је низ улицу, сенченом страном, па на првој раскрсници скренуо лево.
Паркић је још увек био тамо. И даље окружен најсивљим зградама на свету, и даље једнако запуштен.
Све клупе су биле слободне. Сео је на најближу.
Закржљало лишће и изгорела трава. Нетакнута природа.
Поломљени тобоган и разјебана клацкалица. Нетакнуто друштво.
Исто као и пре петнаест година.
Јогурт је спустио до себе, а кифле задржао у руци. Из џепа је извадио кутију са цигаретама и положио је поред чаше.
Кифле су још увек биле вруће. И довољно слане, прави топли оброк.
Јогурт стандардан.
Колико зна, Марко још увек живи у једној од ових зграда. Нису се видели петнаест година. Били су нераздвојни до другог средње. Тад је ћале добио прекоманду. Последња вест о Марку која је стигла до њега није неочекивана. Дечко је дефинитивно одустао од факултета и сад намерава да се ожени. Чика Здравко, Марков тата, пре пар недеља је, приликом случајног сусрета на пијаци, са задовољством пренео другу половину новости свом бившем колеги.
Жвакао је полако, гледајући у врх својих прашњавих патика. Заливао је сваки залогај. Најкраћи пут од блока зграда до најближе продавнице је и даље водио кроз парк. Пролазили су поред њега. Пензионери и домаћице, углавном. Срећа, па је распуст. Жене у тренеркама, белим чарапама и кломпама, махом дебеле, обилазиле су га готово панично, у широком луку, трудећи се да ничим не покажу да су свесне његовог присуства. Забављао га је тај њихов ирационални страх. Одувек… Пензионери су били већ друга прича. Парадирали су са оним својим карираним торбама са дрвеним, несразмерно великим ручкама посматрајући уљеза подозриво, крајичком ока, без померања главе.
Постоји ли цивилна самозаштита у војним зградама? И, ако постоји, да ли је паркић под њиховом јурисдикцијом?
Након што је ставио последње парче кифле у уста, згужвао је папир и угурао га у чашу. Отресајући мрвице са мајице погледом је још једном потражио корпу за отпатке… Узалуд. Исто као пре петнаест година. Е, па нека се ј..у. Још увек жваћући, спустио је чашу на земљу пазећи да се она не нађе на путу гомили мрава која се мувала око рупе на ивици травњака.
Испружио је ноге и узео кутију са цигаретама. Обавезни део оброка. Одабрао је једну коју није требало пуно исправљати. Ето зашто не воли лето…
Након првог дима, који су његова плућа спремно прихватила, помисли да би сада мало тишине добро дошло. Али… бивши станари немају права на максималистичке захтеве.
Бивши немају право да било шта захтевају…
Погледа око себе.
Није могао да верује да се готово све што је требало да му се деси, десило у овом парку. Од последњих безразложних туча до првих туча због поноса. Од првог петинга до доношења одлуке да бенд назове „Носачи звука„. Од трагикомичног покушаја да се након једног од пубертетских пијанстава отрезни трчећи овом стазом до оних силних чекања. Ма кога и у ма које време. Паркић је био вечито зборно место.
Убеђен је да је и сада тако.
Спусти опушак на земљу, па га поклопи ђоном. Када следећи пут буде долазио овде донеће дискмен са… носачем звука на којем је снимљена музика из „Грлом у јагоде”.
Погледа на сат. Минут до седам. Устао је, дохватио цигарете са клупе и кренуо.
До места где је паркирао кола вратио се другом, сад већ пакленом страном улице.
Зној му се скупио на обрвама. Спустио је главу, скинуо наочаре и дланом обрисао чело.
Извади кључ од кола. Брава је била усијана.
Чим се сагнуо талас врелог ваздуха, помешан са мирисом прегрејане синтетике му груну у лице. Извадио је пиштољ из касете, заденуо га за појас, повукао мајицу надоле и кренуо ка пошти.
Марка је сат пробудио. Привремено. Први пут након десет месеци – привремено. Дугменце на полеђини будилника изнад којег је писало „аларм” је синоћ намерно пребацио на „он”, не би ли научио да цени будућу слободу. Јуче је дао отказ. Решио је да направи нешто од свога живота.
(Прва награда на Конкурсу за кратку причу)

Ана Јанковић

Протекли, 50. Београдски сајам књига остаће упамћен не само по великом броју домаћих и страних излагача, већ и по добро осмишљеном пратећем програму који је обиловао представљањима књига и издавачких активности излагача на сајму, сусретима са писцима, семинарима, предавањима и трибинама. Поводом јубилеја, на сајму је била отворена и изложба награђених књига, плаката и докумената са прошлих сајмова књига под називом „Педесет година Сајма књига”, аутора Радована Поповића.
Овај сајам ће посебно запамтити библиотекари, јер су, по први пут, од стране организатори уважени као пуноправни партнери. Наиме, ове године библиотекарима је први пут омогућено да бесплатно, уз службене пропуснице, уђу на сајам књига. На тај начин је утврђено да је ову манифестацију посетило преко 2000 библиотекара.
На иницијативу и у организацији Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис”, Народне библиотеке Србије и Савета Сајма књига, на самом сајму је 28. октобра одржан први Форум библиотекара и издавача који би, према очекивањима организатора и учесника, требало да допринесе унапређењу њихове комуникације и сарадње. Разматране су теме које се подједнако дотичу и библиотекара и издавача: цене књига, издавачки попусти и услови куповине за библиотеке, говорило се о квалитету и трајности издања, о лектури, коректури, преводима, и уопште, опреми књига. Донето је неколико важних одлука, а између осталих да се подржи и реализује иницијатива Народне библиотеке Србије о оснивању Националног конзорцијума за обједињену набавку књига по узору на већ постојећи Кобсон, захваљујући коме преко стотину библиотека у Србији има могућност приступа бази података и координиране набавке страних часописа, те да се створе бољи услови за откуп књига и да се књиге ослободе поштанских такси. Што се откупа књига тиче, по ко зна који пут тражено је да се Министарству културе упути заједнички допис са захтевима да библиотекари у много већој мери буду питани у процесу одлучивања приликом откупа књига. На тај начин библиотеке би дошле до извесног броја књига које су им заиста потребне. У матичне библиотеке управо стижу књиге из последњег откупа Министарства културе од српских издавача. Без објављеног списка, библиотеке напросто и немају никакав увид у то шта је за њихове потребе откупљено, а стижу им и књиге које су објављене ранијих година. Напросто се стиче утисак да Министарство културе на овај начин не помаже библиотеке, већ субвенционише саме издаваче.
Учесници Форума су се дотакли још неких тема које су заједничке и библиотекама и издавачима, а то су питања хонорара гостујућих писаца, могућност кредитирања издавача, када би у обзир могли бити узети само добри пројекти, добро испланирани издавачки концепти, те проблем који са собом носи непостојање удружења издавача, итд.
Договорено је и да 2006. година буде проглашена Годином књиге, током које би се могли водити разговори са свим релевантним субјектима, а којима би могли бити разрешени многи проблеми изнети на овом форуму.
На Форуму је први пут додељена награда „Инфотекар” за допринос у развоју информатичке и пословне културе у библиотекама. Награда је додељена Вери Прокић (Научни институт за ветеринарство, Нови Сад) и Народној библиотеци у Куршумлији. Награду „Инфотекар” је доделило предузеће „Информатика” из Београда у сарадњи са Народном библиотеком Србије и Библиотеком Плус.

Ана Јанковић

Београдски сајам књига је ове године забележио пола века свог постојања. Основан далеке 1956. године, са основном идејом да то буде најбоља прилика за представљање домаће и иностране продукције књига, овај сајам је годинама претендовао да постане најпрестижнија манифестација културе код нас, што данас то свакако и јесте. Има се, међутим, утисак да су дани славе и сјаја Београдског сајма књига ипак прошлост, и то не кривицом организатора, већ самих излагача, и уопште, стања у српском издаваштву данас. Евидентан је све већи број издавача који учествују на сајму. Број објављених нових наслова такође. Али, ако је неко очекивао да ће 50. сајам бар повратити сјај некадашњих сајмова који су се одликовали разноврсношћу едиција, квалитетом и високим професионалним стандардима, јасним и осмишљеним уређивачким концепцијама (свака част појединим издавачима), преварио се. Оно што је приказано на овогодишњем сајму може се окарактерисати као: већ виђено, dejà vu. Све је мање узорних и модерних издавача који објављују добру, квалитетну и (не само наоко) лепу књигу. Истини за вољу, све је више модерних издавача који, тачно је, објављују хитове који су актуелни и у свету, међутим, знатан је број тих књига које су лепе само наизглед, али су на лошем папиру, слабо повезане, лоше преведене и још горе лекторисане. О самим садржајима да и не говоримо. Верујем да су ипак, добри познаваоци светске и домаће литературе у многим ауторима које издавачи рекламирају као хит-писце, а њихова дела као бестселере, препознали потпуне анонимце и писце у запећку.
На отварању јубиларног, 50. Београдског сајма књига, надахнуто је говорио академик Љубомир Симовић, поставивши, рекло би се, праву дијагнозу стања у српском издаваштву данас:
Негде средином петнаестог века, „у крајевима Истроса, који се и Дунав зове… на реци званој Далши, на извору”, неки непознати инок, који ће касније у историји књижевности бити назван Инок из Далше, пошто је завршио преписивање јеванђеља, на крају је дописао молбу својим будућим читаоцима: „А и ово молим и говорим: сачувајте књигу ову од прљања и од свеће покапања и горења и проливања зејтина од кандила”.
У данашње време књизи прете опасности много веће од свеће и зејтина: прети јој, пре свега, застрашујућа редукција наших културних потреба, неман која је родила другу аждају и претњу: нестанак мерила и осећања вредности. Ситуација у којој се књига данас налази представља својеврстан оксиморон: што се књиге мање читају, то се све више пишу и штампају; књигу не уништава то што неће да је штампа нико, него је убија то што је свако. И онај ко у животу није прочитао ниједну једину књигу може да се похвали да их је написао и објавио десет.
Ипак, на сваком кораку је владао општи оптимизам. Осмеси на лицима излагача и посетилаца сведочили су да књига никада није превише. У Арени Хале 1 Београдског сајма са нескривеним поносом се указивало на лепо дизајниране, елегантно и модерно уређене просторе на сајму као да је штанд самом себи сврха. И након (на срећу) краткотрајне параноје пред све већом експанзијом електронских медија, увидело се да књига пред њима не треба да устукне, већ напротив, да равноправно стане раме уз раме са њима, јер штампана књига и електронска књига и нису једна другој конкуренција. То се могло видети и на самом сајму где су неки (ретки) издавачи поред књига од папира нудили и књиге на CD-у, понекад чак и у истом паковању. Јасно је да треба бити спреман за будућност, када се на овакве примере може рачунати у много већој мери, јер у савременом свету они нису никаква егзотика, већ потпуна реалност.
У домаћим условима барем, време већ неколико година уназад није наклоњено књизи. У сваком случају, књига и те како говори о свом издавачу у сваком погледу. Сајам је огледало и издавача и књижевне продукције, из простог разлога што свако од њих гледа да се на сајму покаже у најбољем светлу, са што већим бројем нових наслова, престижнијим ауторима, новим идејама и концепцијама. Могло се пратити како од малих, анонимних издавача, који су до пре неколико година једва могли наћи места у „прстену” Хале 1, израстају велике и моћне издавачке куће које годишње објаве више десетина нових наслова издвајајући притом значајна средства за куповину ауторских права и то од писаца који су данас заиста и у Европи и у свету признати и актуелни. Неке куће и посустају.
Одавно се већ говори и пише о томе да је издаваштво постало један више него уносан бизнис, а књиге ништа друго до роба коју треба што боље продати. У тој трци траже се неке нове форме, теме каквих раније није било или које и ако их је било, нису у довољној мери експлоатисане, а показале су се као уносне. Ко зна каква нас тек изненађења очекују?
Добар пример је прави издавачки бум не само код нас, већ и у свету, који је настао објављивањем романа Да Винчијев код Дена Брауна (код нас објавио „Соларис”, Нови Сад). Након тога, издавачи се напросто утркују у потрази за сличним, бар приближно толико интригантним штивом. Док се једни задовољавају пуким тумачењем поменутог романа (Кључ за Да Винчијев код, „Бабун”, Београд), а други побијањем свега или готово свега што је у њему речено (Декодирани Да Винчијев код, „Народна књига – Алфа”, Београд), трећи своју шансу виде у томе да својим читаоцима открију и тако их просветле (неретко наведу и да купе књигу) „откривањем” разних „доказа” о свету још необзнањеним детаљима из живота Исуса Христа (Исусов брат и заборављена хришћанска учења, Христова изгубљена невеста и Свети грал, „Моћ књиге”, Београд). Или епохална творевина насловљена као Крађа Исуса („Алгоритам”, Београд), у којој је испричана „напета и узбудљива прича” о покушају да се клонира Исус Христ! Што је много, много је!
А наши читаоци (није генерализовано), које бар до сада није баш био глас да су пасионирани у настојањима да сваки слободан тренутак утроше на читање, преокупирани свим (не)могућим проблемима, очигледно жарко ишчекују свако слично „откриће”, не би ли кроз катарзу кроз коју и сами пролазе рвући се са проблемима свакодневно, ганути до суза што је и (бого)човек Исус Христ након свих мука које је поднео за добробит свеколиког човечанства, ипак, бар у литератури, доживео својеврсно остварење „небеске” правде. Ако је веровати поменутим остварењима, оставио је иза себе потомство (а и рођаке), тако да још увек постоји трачак наде да ће неко од њих однекуд искрснути и, попут Христа, поново умрети зарад окајања небројених грехова човечанства. И тако, кад затвори и последњу страницу, потпуно прочишћен, пун оптимизма и љубави према ближњима, читалац је спреман да се суочи са свим изазовима које му доноси нови дан.
И шта рећи „Cliu”, „Геопоетици”, „Стубовима културе”, „Службеном листу” и још некима реткима који су на себе преузели улогу мисионара у немогућој мисији да се по сваку цену подигну мерила која ће у сваком тренутку важити у издаваштву, који преводе и објављују дела највећих светских и домаћих књижевника, теоретичара, научника, чије су књиге изузетно добро опремљене, на добром папиру, добро повезане, када се, изгледа, њихове књиге све мање продају. Није ни чудо: оне не пружају никакву наду, њих читалац не може у сласт попити као „шећерну водицу”. Оне су на самом рубу да изгубе у беспоштедном боју између комерцијалног и квалитетног, између квантитета и брижљиво бираних и осмишљаваних издавачких подухвата.
Јер, када је Љубомир Симовић рекао да се никада није више објављивало, а мање читало, верујем да није мислио баш на Да Винчијев код који се и много чита, а који и није тако лоша књига… и сама сам је прочитала. Не могу да дочекам да сазнам каква ли је то по човечанство погубна (или спасоносна?) тајна записана у Микеланђеловој бележници.

Весна Тешовић

Јавна расправа у Народној библиотеци Србије поводом иницијативе да се промени профил награде за најчитанију књигу године коју додељује ова институција

Награда за најчитанију књигу године коју додељује Народна библиотека Србије је установљена 1973. и први добитник је био Милош Црњански за Роман о Лондону. У историји награде било је неколико периода када награда није додељена (1974, 1982. и у периоду од 1985. до 1988. године), тако да није преседан што је у марту ове године инициран предлог да се додељивање награде замрзне на неко време.
Многи су разлози због којих је покренута ова иницијатива. Пре свега, то је награда коју додељују библиотекари, а у ствари је додељују читаоци. Искуство је показало да није могуће разграничити библиотечку статистику од промоције вредности, те да се створио изразити несклад између квантитета и квалитета прочитаног у библиотекама Србије, а самам тим и награђеног. Запретила је опасност да награда потоне у инфлацији стотина награда разних профила које већ постоје. У консултацијама су учествовали чланови Управног одбора Народне библиотеке, Комисија за доделу награде и директори библиотека у Србији. Више од пола библиотека се одазвало и заједно са члановима Управног одбора и Комисије подржали су ову иницијативу.
Заједничко решење које је предложено учесницима јавне расправе састојало се у следећем: библиотека ће наставити да евидентира читаност књига јер је то потреба културне заједнице;са списка 25 најчитанијих књига жири библиотекара би одабрао књигу, која би добила награду „Књига године у библиотекама Србије”. Предлагачи овог решења гајили су наду да ће тако помирити оба критеријума – квантитет и квалитет.
Позиву на расправу одазвали су се представници библиотека из Србије, професори са универзитета, издавачи, уредници часописа и књижевници, а размишљања и оцене које су се чуле биле су различите и често опречне.
Они који су се залагали за укидање награде аргументовали су своје мишљење тиме да су књига, писац и издавач награђени већ тиме што су најчитанији и да библиотека ту само технички одрађије посао. Чињеница да су романи најчитанији већ унапред дисквалификује остале жанрове, те тако нпр. поезија или филозофска дела немају никакву шансу да уђу у жирирање. Напоменуто је да читаност неке књиге не зависи само од рода и жанра, већ и од политичке актуелности. На интересовања одрасле читалачке публике готово је немогуће утицати у библиотеци, јер постоје медији који су много јачи у пласирању „хитова”, а тиме и у креирању укуса. Било какво проглашење књиге године и у нашој средини постаје беспредметно јер многе институције то чине, те једне године може и пет књига да понесе ту титулу. Тако се само обесмишљава оно што је већ бесмислено. Свака награда, уз лични престиж, диже тираж, па не треба занемарити финансијски ефекат, а тиме и могућност да се лобира. Упозорено је да у том случају награда зависи од жирија који може бити свакакав.
Изречена је и сумња у способност и стручност библиотекара да процене квалитет књижевног дела и подвучена чињеница да ће, уколико се прихвати предложак од 25 најчитанијих књига у библиотекама, библиотекари бирати по списку који нису сами сачинили већ неко пре њих.
Било је и мишљења да награду треба доделити, уз предложену промену критеријума, пошто и то даје могућност да се на фини начин скрене пажња на квалитет. Квалитет књиге библиотекари виде на више начина: поред садржаја не сме се занемарити изглед књиге, њене корице, повез, чистота и лепота српског језика који се нуди читаоцу кроз квалитетне преводе или лектуру. Предложено је и да жири директора матичних библиотека изабере књигу године, али да при том не користе предложак од 20 књига које избаци библиотечка статистика.
Овом расправом отворено је и питање набавке књига у нашим јавним библиотекама. Ако се прате читалачка интересовања огромне већине корисника јавних библиотека, онда се у великом броју примерака мора набављати тзв. лака литература што се одражава и на листу најчитанијих књига у библиотекама. Тако је у библиотекарској пракси дошло до својеврсне дилеме: да ли на библиотеку гледати као на храм културе, или пратити савремени тренд да постане сервис грађана. У последње време, семинари који су се организовали за библиотекаре нису се бавили њеном културном функцијом колико су инсистирали на појмовима: информациони центар, менаџмент и маркетинг, положај библиотека у оквиру економског система. Мисија коју библиотека треба да има у савременом друштву, да негује читалачки укус, естетске критеријуме и омогућава људима да лакше изграде сопствено мишљење и критички и конструктивни дух, као да је бачена у засенак. Данашњем читаоцу најчешће је потребан садржај који ће га забавити, који представља најлакше (и најјефтиније) бекство од свакодневице, који га не обавезује на веће размишљање. Пошто мора да поштује жеље „његовог величанства корисника”, библиотеци је тешко да се у својој културној мисији бори против популизма и подилажења општем укусу. Потребно је пронаћи снажан механизам да се квантитет, као мерило, претвори у квалитет, а то ће бити тешко остварљиво док библиотека у оквиру своје стратегије јасно не одреди своју функцију: да ли ће бити културни, социјални, информациони или ини центар. Тако, и кад је реч о Награди, статистика може бити оперативни податак на основу кога би се тражила „права мера” шта би библиотекари награђивали, а та мера би морала да одражава национални задатак у култури који библиотека има.
Остало је да сачекамо фебруар месец и да видимо како ће се редефинисати ставови, разрадити критеријуми и донети нов правилник по коме ће бити изабрана „књига године библиотека”. А расправа, као свака расправа, отворила је низ питања на која библиотека и библиотекари не могу сами дати квалитетне одговоре без заједничке дугорочне акције министарстава културе и просвете и телевизије као најмоћнијег медија.

Слађана Милошевић

Историјат Музеја Крајине
Музеј Крајине у Неготину основан је 1933. године у тренутку када у унутрашњости Србије оваквих установа уопште није било. Приликом прославе стогодишњице ослобођења Тимочке крајине од Турака, у Неготину је 21. септембра 1933. године била приређена изложба под називом „Старине Крајине”, где су били изложени археолошки предмети, оружје и стари новац. Организатори изложбе, али и грађани Неготина, свесни интересовања које је изазвала изложба, дошли су на идеју да покрену иницијативу за оснивање музеја.
Велики ентузијасти и љубитељи старина као што су Милан Радојевић, школски надзорник у пензији, Светислав Стефановић, банкар и Стојан Младеновић, професор Учитељске школе у Неготину, саставили су, у име оснивача и потписника, Правила музејског друштва, и доставили их бану Моравске бановине на одобрење и потврду.
Бан Моравске бановине у Нишу актом бр. II 3322 од 16. фебруара 1934. године потврдио је Правила музејског друштва у Неготину као и оснивање музеја, тада под називом „Градски музеј Хајдук Вељко”.
Музеј је најпре био смештен у старој турској згради са три уређене изложбене просторије. У периоду од оснивања до 1941. године музеј формира своје збирке путем поклона и откупа. Прве инветарске књиге, у којима је инвентарисано: 91 књига, 779 комада разног новца, 415 музејских предмета, 41 комад разних медеља, музеј има од 1939. године. Међутим, већина ових књига инвентара уништена је за време II светског рата, када неготински музеј није радио.
Од 1952. године Музеј добија зграду трговца Душана Јотића у којој се и данас налази.
Музеј Крајине је власник неколико објеката од којих је један родна кућа Стевана Стојановића Мокрањца, која је од 1964. године отворена за посетиоце, а преко целе године у њој се одвијају културне активности у част великог српског композитора. У саставу музеја налази се и најстарија сачувана грађанска кућа у Неготину, у којој је од 1997. године отворен Музеј Хајдук-Вељка са поставком о Првом српском устанку. Касноантички резиденцијално-меморијални комплекс „Врело – Шаркамен”, средњовековни комлекс манастира Короглаш из XIV века, као и родна кућа народног хероја Момчила Ранковића у Рајцу, такође су у надлежности Музеја Крајине.
Музеј Крајине данас чине одељење историје уметности, историјско, археолошко и етнолошко одељење, као и стручна библиотека.
О библиотеци Музеја Крајине
Формирање библиотеке започето је од тренутка оснивања Музеја, у тешким условима, са скромним средствима, недостатком простора и кадрова за рад. Библиотечка грађа, несређена и нередовно евидентирана, налазила се на местима која нису била предвиђена за смештај ове врсте грађе. Стручне књиге из музеологије, завичајне књиге, белетристика, биле су смештене у депоима за слике и етнолошки материјал.
Посебан простор за смештај библиотечке грађе, према Летопису Музеја Крајине, одељење библиотеке добија 1951. године, када је започето и инвентарисање библиотечког материјала. Тада су формирани општи инвентар и инвентари по областима: музеологија, право, белетристика, религија, техника, хигијена и педагогија. Уређена је и картотека која је сређена по писцима и делима за сваку област. Извештаји о раду Музеја Крајине говоре да дуги низ година ниједан радник Музеја није био задужен за рад у библиотеци. Доласком на радно место музејског педагога 1972. године, Василија Пауновић је урадила попис целокупног књижног фонда (3 546 књига), а од 1973. године уведен је нови општи инвентар, према стварном стању књижног фонда.
Стварањем услова за обављање библиотечке делатности, у складу са чл. 14 Закона о библиотечкој делатности (Сл. гласник РС, 234/94), „Југословенским стандардима за просторије и опрему библиотека” , 1995. године, на основу чл. 26. ст.1 тач. 1 Закона о библиотечкој делатности, чл. 5 Правилника о садржини и начину вођења регистра библиотека (Сл. гласник РС, 63/94) извршен је упис библиотеке Музеја Крајине у регистар библиотека, и то као „организациона јединица Музеја Крајине која обавља библиотечку делатност”.
Структура фонда и обрада библиотечке грађе
Фонд библиотеке Музеја Крајине чини стручна литература из об ласти музеологије, завичајна грађа, енциклопедијска издања, каталози, плакати, позивнице, укупно 5235 инвентарских јединица. У библиотеци се налази више од 50 наслова зборника, прегледа, гласника из археологије, етнологије, историје и историје уметности из издавачке делатности установа које се баве заштитом покретних и непокретних културних добара. Библиотека има око 10 наслова листова који су у Србији излазили крајем XIи почетком Xвека, скоро све бројеве локалног листа Крајина и то почев од првог броја издатог 1952. године, па све до 1991. године, неколико непотпуних годишта локалних листова који су излазили у Неготину пре Другог светског рата, Гласник Вељкове Крајине и Крајинске новости.
Инвентарисање библиотечког материјала врши се у књизи инвентара која садржи следеће рубрике: редни број, датум завођења, писац и кратак наслов дела – име часописа или новина – место и година издања, број књиге или свеске или годишта часописа, сигнатура, набавка књиге, цена, број рачуна, напомена. У библиотеци постоји и интерна картотека по писцима и делима за сваку област. Целокупан фонд је подељен на грађу из области етнологије, историје, историје уметности и археологије.
Смештај, заштита и коришћење библиотечке грађе
Одељење библиотеке налази се на спрату музеја у малој одвојеној просторији величине 12 m². Грађа је смештена на полицама од нерђајућег челика и дрвеним полицама са металном конструкцијом. Старе књиге смештене су у ормару у родној кући Стевана Стојановића Мокрањца, а део публикација о Хајдук-Вељку Петровићу, јунаку из времена Првог српског устанка, изложен је у Музеју Хајдук-Вељка и чине део сталне поставке.
Заштита књижног фонда је у главном ограничена на физичку заштиту. Простор у коме је смештена грађа добија природну светлост из суседне просторије.
Корисницима библиотечке грађе није дозвољен слободан приступ фонду, као ни изнајмљивање књига. У музеју је обезбеђен простор за рад корисника библиотечке грађе. Простор у коме се налази читаоница је неодговарајући јер су у њему смештене и следеће службе: документација, рачуноводство и водичка служба.
Стручну литературу из области археологије, историје уметности, историје и етнологије углавном користе запослени стручњаци Музеја Крајине. У последњих пар година примећено је веома интезивно коришћење завичајне грађе. Све је веће интересовање за културно-просвено, етнолошко, привредно, здравствено истраживање прошлости Неготина и Крајине. Библиотечку грађу Музеја Крајине све више користе ученици, студенти, дипломци са захтевима из различитих области наше завичајне историје.
У складу са захтевима корисника, одељење библиотеке Музеја пружа следеће услуге:
– пружање информација из области стручне литературе и завичајне културне историје, науке и привреде;
– помоћ при изради матурских, семинарских, дипломских радова из области завичајне историје и науке уопште;
– сарадња са медијима (радио, телевизија, штампа).
Од 2002. године воде се статистички подаци о броју посета корисника библиотеци, преглед коришћене литературе, као и преглед корисника према занимању.
Набавна политика библиотеке
Књижни фонд библиотеке Музеја Крајине настао је од првих поклона појединих професора и других лица, приспелих на име „Градски музеј Хајдук Вељко”. И наредних година, према извештајима о раду Музеја Крајине и књизи инвентара, набавна политика се одвијала у том правцу.
О развоју набавне политике не може се много рећи. Фонд се ствара претежно од поклона, а средстава за попуњавање фонда готово и да нема. Од укупног броја приновљених пуб ликација само 1% годишње се набави куповином. Набавља се шта се може, коришћењем личних веза запослених стручњака Музеја, као и разменом са установама заштите које имају издавачку делатност.
Развој одељења библиотеке Музеја Крајине
За развој одељења библиотеке Музеја Крајине веома су важни седећи фактори:
– стручно оспособљавање радника задуженог за библиотеку;
– финансијска средства за набавку и заштиту библиотечког материјала;
– просторно проширење;
– аутоматизована обрада података;
– издавачка делатност.
За рад у специјалној библиотеци стандард предвиђа читаву екипу специјалиста, а пракса показује да у већини специјалних библиотека, кадровски потенцијал чине један до два библиотекара или књижничара. Због недостатка кадрова, за рад одељења библиотеке Музеја Крајине обично је био задужен један радник, а често о њој није бринуо ниједан радник. И данас одељење библиотеке има једног запосленог радника са вишом стручном спремом, стручно неоспособљеног за обављање библиотечке делатности, који је у целокупној организацији и расподели послова у Музеју задужен за:
– рад на општој (административни послови) и стручној (аутоматизована обрада података за централни музејски информативни систем Србије) документацији,
– рад са посетиоцима (водички послови кроз објекте Музеја Крајине;објекте Музеја годишње обиђе око 20 000 посетилаца),
– организацију мање сложених материјално-финансијских послова.
Стручним оспособљавањем, стварањем услова за едукацију, неангажовањем на другим пословима, створили би се услови да радник задужен за рад библиотеке обавља посао у складу са савременим захтевима библиотечке делатности.
За обезбеђивање додатног простора, стандардизованог намештаја за смештај и чување фонда, набавку библиотечке грађе потребни су веће разумевање и финансијска помоћ оснивача. Библиотека дели судбину свог оснивача, па се тако несташица и рестриктивне мере, одражавају најпре на библиотеку, поготову на иновирање фонда. Нови услови рада су неопходни да би одељење библиотеке Музеја могло одговорно да испуни своје обавезе. Просторним проширењем створили би се услови да се фонд завичајне библиотечке грађе обрађује и развија као посебан фонд.
Да би библиотека ускладила свој рад са захтевима савременог доба, мора да се уведе аутоматизована обрада података, како би библиотека била укључена у јединствени библиотечко-информативни систем Србије. Аутоматизацијом библиотечког пословања омогућила би се вишеаспектна предметизација књига и, самим тим, њихова ефикаснија доступност корисницима аутоматским претраживањима и проналажењем информација.
Издавачка делатност Музеја Крајине би требало да буде веома важан начин презентирања рада установе у целини. Покретањем сопственог часописа у будућности, Музеј би могао да представи рад свих својих одељења, па самим тим и одељења библиотеке, и истовремено омогући да јавност буде упозната са свим сферама рада Музеја Крајине.
ЛИТЕРАТУРА:
– Мирјана Бабовић, Светлана Јанчић, Алфабетски каталог монографских публикација, Народна библиотека Србије, Београд 1991.
– Драган Бараћ, Коментар Закона о библиотечкој делатности: са пратећим прописима, Народна библиотека Србије, Београд, 1995.
– „Правилник о ближим условима за чување библиотечке грађе”, Београд, Службени гласник РС, 63 (1994).
– Летопис Музеја Крајине (1934–1979).
– Извештаји о раду Музеја Крајине.
– Љиљана Милић, „Положај и место специјалних библиотека код нас”, Панчевачко читалиште, бр. 5, Панчево, 2004, стр. 40.
– Гордан Јањић, Шездесет година Музеја Крајине у Неготину, Музеј Крајине, Неготин 1994.