Приредили:
Весна Тешовић
Горан Миленковић

Харолд Пинтер, Изабране нове драме, Истар, Београд, 2002.

Осам кратких комада насталих у периоду од 1973. до 1993. уз „Говор Харолда Пинтера у Хамбургу, приликом примања немачке Шекспирове награде 1970. године” и његовог разговора са Стивом Грантом „Моје драме, моје полемике, моје белешке”, који је објављен у Independentu септембра 1993. представљају у овој књизи Харолда Пинтера као настављача театра апсурда, на кога су снажно утицали Бекет, Јонеско, Кафка, али и Чехов, с недвосмисленим политичким ангажманом. Монолог је драмски бисер о необичном пријатељству и љубави. Главни јунак употребљава речи као оружје у борби не само за опстанак него и да би сачувао здрав разум. То је усамљени човек, изолован и учаурен у простору и времену, који постепено доводи у сумњу све своје исказе о прошлости испуњеној љубављу и патњом, да би се на крају драме и оно што је било и оно што је могло бити изједначили. У жижи Гласова породице је типично пинтеровска тема: сукоб генерација, распад породице, прекид комуникације, неизвесност физичке егзистенције јунака. Син није био покрај постеље умирућег оца, мајку и сестру с врата тера сустанар, отац на самрти проклиње свакога ко му је на видику. Међутим, Пинтер је успео да и у овој пародичној деструкцију породичних емоција да особени лирски набој. У драмској минијатури Једна врста Аљаске јунакиња Дебора се буди из сна изизваног спаваћом болешћу и у дијалогу са лекаром и сестром исцртава сукоб између објективне, затечене стварности и онога што је њено искуство од пре двадесет девет година. Све то прераста у универзалну метафору људске изолованости и самоће. Комуникација као осмишљавање егзистенције, али и суштинска неостваривост такве комуникације израстају из Станице Викторија.
Контраст привидној аполитичности дају три једночинке прожете дубоким политичким смислом и ангажманом. У комадима Још јед но пред одлазак, Горштачки језик и Време забаве Пинтер даје кратке, бруталне и ружне приче о насиљу маскиране циничним поштовањем процедуре. Кондензованим сликама ствара својеврсне приказе репресивног система, од „цивилизованог” мучења затвореника, преко прогањања мањина и мањинских језика до господске бонвиванске доколице којом осликава репрсивно понашање моћних. У својим политичким комадима Харолд Пинтер проговара у име жртава, не зато што су оне у праву, већ зато што јесу жртве. Управо тиме он постиже универзалност која не значи опредељење за конкретну политичку или идеолошку опцију, већ залагање за властито и туђе људско достојанство.

Срђан В. Тешин, Кроз пустињу и прашину, Стубови културе, Београд, 2005.

Ово је још један роман о изгубљеној генерацији, којој припада и сам аутор, која је стасала за служење војног рока и одмах била упућена на фронт, а да није знала ни ко је стварни непријатељ, ни за какве се циљеве бори. Наслов представља очиту парафразу наслова познатог Сјенкјевичевог дела и важна је одредница Тешиновог осећања безнађа и најразличитијих страхова. Исконски људски страх од смрти један је од кључних мотива које аутор осликава у свом роману. Ово је и роман о стиду који он осећа због свих страхота, разарања и зла почињених у његово име и у име његове генерације. Уместо да безбрижно путује по свету, та генерација у иностранство иде или на тенковима или у избегличким колонама. Зато Тешин прибегава књижевним средствима, интимним белешкама које претаче у литературу како би она била сведок једне унесрећене генерације.
Литература је у случају овог романа постала „спасоносна оаза у нарастајућој пустињи успомена”. Док јури кроз ту „пустињу успомена”, кроз дим и разарање најновијег братоубилачког рата, писац као сведок и невољни актер портретише сопствени живот кроз сећање на безбрижно детињство, али још више кроз немилосрдну стварност рата у којем силом прилика учествује и који никако није његов. Његов романсијерски глас је опор и тврд, пун једа и отрова, изникао из неизрецивих дубина чежње за животом.

Данил Хармс, Сабрана дела. Том I–II, Логос, Београд, 2005.

Аутори поговора овом издању кажу: „Сложимо се да је волети Хармса – ин”. Поводом стотог рођендана Данила Хармса (1905–1942) и захваљијићи труду Корнелије Ичин, Бојане Сабо, Јелене Кусовац, Јулије Станков, Ане Јаковљевић, Бобана Ђурића, Мирјане Грбић и Наталије Ненезић, српски читалац може прочитати готово све што је овај загонетни уметник оставио за собом. То је његова поезија, књижевност за децу, интимни дневници, преписка, бележнице, свакојаки трактати, факсимили цртежа, и оно по чему је највише познат: кратка проза и драмолети.
Рани Хармс верује да је чаробњак. И у његовим песмама за децу „волшебно начело” се чува до краја. У текстовима за одрасле тога нема. Апсурдни свет његове прозе снажно и истинито одражава реалност коју доноси 20. век (зато не изненађује што је у последњој деценији умуруће Југославије Хармс код нас постао популаран). Бескрајни низ алогичних поступака и догађаја изизавају смех, а призори смрти и насиља без разлога доживљавају се као да су у луткарском позоришту.
С друге стране, ишчитавање ових страница кроз аутентичне аутобиографске белешке показује величину жртве свакодневичко–историјских наказности совјетске епохе (и свих тоталитарних система) и упознајемо Данила Ивановича Јувачева у свој његовој лепоти, чаробњачкој разбарушености, али и дубоком трагизму, обешчашћености и очају из кога проговара апологет „бесмисленог небића” и неминовног пута земље, државе и човека према нултој тачки егзистенције.

Јасмина Ахметагић, Унутрашња страна постмодернизма : (Павић / Поглед на теорију), Рашка школа, Београд, 2006, стр. 194.

Пре књиге Јасмине Ахметагић појавила се тек једна монографија која на негативан начин тумачи досеге дела Милорада Павића, Књижевна обмана Миливоја Марковића. Централни јунак српске књижевне повести с краја двадесетог века у тексту ове ауторке представљен кроз критичко листање двеју комплементарних димензија – његовог дела и критичарске рецепције. Уз сам текст приштампан је и додатак о унутрашњим сенкама постмодернистичке теорије. Једна од крупнијих тачака у протоку књижевне мисли у српској књижевности, чији ће се домети тек видети.

Театрон & сцена:, Јован Стерија Поповић – 200 година од рођења, 150 година смрти, уредили: Ксенија Радуловић, Иван Меденица, Даринка Николић, Александар Милосављевић, Београд, 2006, стр. 205.

После Новина Београдског читалишта још један покушај да се на прави начин обележи спомен на великог српског књижевника и културног радника. Склоп присутних ауторских имена говори о тежњи да се личност и дело Стеријино, и њихова никада довољно наглашена актуелност, расветле са више можда и суштински супротстављених страна: Рамбо Амадеус, Саша Илић, Предраг Ј. Марковић, Игор Маројевић, Новица Милић, Никола Самарџић, Србијанка Турајлић, Зоран Пауновић и други. Овде се позоришност посматра као културност. Још једно у низу заједничких издања часописа Театрон и Сцена.

Приредили:
Драгица Радетић
Ана Јанковић
Драган Стојменовић
Горан Миленковић

Ролан Вилнев, Историја канибализма, Градац, 2004.

Искључиво природном људском склоношћу исписана је историја канибализма и по томе нас она чини посебним. Остали и нису људи јер не једу једни друге. Поред тога што људи стварају историју разумевају је и завршавају, у њој и уживају хранећи се једни другима. Они као и људи у природном стању, које је по универзалистичкој и хуманистичкој рецептури нужно препредено у културно, једу једни друге без разликовања по томе да ли поједени познаје грнчарство, писмо или естетику, да ли је рођак или комшија. Гурман је са уживањем куснуо оно што је он сам и осетио укус својих органа за варење. А поједени је у нешто горој ситуацији од оног који је потврдио своју хуманост и идентитет јер из ситуације жртве не може спасити свет историјом будући да је само човек и затечен је својим крајем. Историја је дакле окончала живот човеку, цивилизација човечанству, а култура вери и надању. Када је пристрасност постала непожељна, смишљена је метафора. Метафоре најчешће теже ка исписивању које није до сада било познато, читају се разноврсно, а означавају чињеницу да је неко већ појео нешто што сви знају каквог је укуса па је смислио супституцију. „У очима филозофа, злочин није појести човека, већ га убити”. У основи употребљивости свих ових функција јесте човек, али је и сврха. Ономе што нас уистину сурово раздваја није потребан разлог или сврха, већ начин припреме, који по писању историје, његовој поновљивости и учесталости често окарактерисан као обредан, а то већ бива домен религије и то се не може ни метафорично ни разложно тумачити. Алиментирани, гастрономски, ратни, трофејни, еротски, лековити канибализам, религијска антропофагија, магијско једење, „диретло” убиства, „Мау-Мау” покрет или само омофагија, све су то „врата од утробе” ове историје коју треба прочитати.

Златна греда : лист за књижевност, уметност, културу и мишљење, Нови Сад, број 48, октобар, 2005, главни и одговорни уредник Јован Зивлак

Октобарски број Златне греде отвара текст Николе Милошевића „Идеја судбине у Другим сеобама”, у којем се трага за нерасветљеним димензијама једног од најбољих романа у српској књижевности, по Милошевићу и у светској. У тексту се наглашава паралелизам који постоји у судбинама ликова (нарочито Павла Исаковича) и самог Милоша Црњанског, историјске личности. Тај паралелизам, доследан, у свему постаје и коначно трагичан, када одбљесак тамних порива повуче у тмину пред хридима судбинских неменљивости и самог аутора, као што је увукао и његове меланхоличне јунаке. За овим текстом следи есеј Галена Строусона, британског филозофа, под називом „Заблуда нашег доба: није сваки живот наративан”, који уз претходни и потоњи образује један лабав блок, везан за питања судбине и идентитета. То је одбрана тзв. епизодичних живота, кроз чију се маглу вуку проблемске нити етичке и мислене природе. „Дијахроничност није нужан предуслов моралне егзистенције, нити исправног осећаја за одговорност”, рећи ће Строусон млађи, а затим, на крају, и цитирати В. С. Причета: „Јер ми живимо… изван било какве приповести коју случајно устоличавамо.” Бојан Јовановић се такође бави истим темама, у тексту „Дописивање судбине”. Затим, филозоф Милорад Беланчић посматра позне списе Мерло-Понтија, смештајући их у пост-феноменологију и пост-егзистенцијализам. Прича Дејвида Безмозгиса „Наташа” уводи нас у стваралаштво младога канадскога приповедача литванскога порекла, осветљавајући социјално-психолошку димензију и болне (не)могућности хаотичног одрастања у урбаном свету, а ту је и занимљива проза Раше Тодосијевића „Ланац светог…” Моника Флудерник у жижу поставља проблем универзитета у контексту либерализације и економизације стварности, а Ерик Фонер питања везана за Америку као империју, и став интелектуалаца, историчара и политичара према таквом одређењу. Драшко Ређеп је приказ посветио Њушкачима јабука Владимира Тасића, а Стојан Бербер књизи писама Милоша Црњанског Писма љубави и мржње, коју је приредио Радован Поповић. Одличан број Златне греде, који ће на прави начин испунити време истинитим заљубљеницима у високу и вредну уметничку, есејистичку и филозофску литературу.

Ђуро Шушњић, Драма разумевања: од културе говора према култури разговора, Чигоја штампа, Београд, 2004

Дијалог у најширем смислу, као разговор са другим, са самим собом, са природом, са Богом… тема је књиге Драма разумевања професора Ђуре Шушњића. Књига обједињује текстове у којима аутор промишља начине да човек нађе пут до другог човека. Разлике које постоје међу људима, између различитих националних, верских, културних и политичких заједница могу се премостити дијалогом који је „мост од човека према другоме и друкчијем, обострано кретање, сусрет.”
У време подељености и неједнакости, у време кризе идеја и вредности, у време манипулације људима, аутор истиче значај духовног раста човека, посебно младих, кроз систем образовања и васпитања. Нужни услови за духовни раст су чување традиције, стицање знања, стварање вредносне свести, разликовање добра и зла, и учење дијалога и толеранције.
У сусрету разлика, усвојени обрасци мишљења, веровања и понашања постају сметња за разумевање, сарадњу и помирење. Читаоца, који је у времену садашњем, и сам суочен са проблемом неразумевања и нетолеранције, аутор подстиче да трага за оним што је заједничко свим људима, и да налази оно што је људско, а садржано је у љубави, вери, светости живота, истини…
Истинитост мисли Еразма Ротердамског: „Увек ће бити потребни људи који указују народима да је оно што их зближава изнад онога што их дели”, професор Шушњић доказује и овом књигом, као и раније писаним делима Рибари људских душа, Дијалог и толеранција, Отпори критичком мишљењу, Сократ – живот за истину… Књиге које ослобођају дух читаоца.

Ернесто Сабато, Абадон, анђео уништења, Тиса, Београд, 2003.

Уз неколико збирки огледа, Сабатово књижевно дело се, заправо, састоји од три романа. Сва три романа – Тунел из 1948. (Рад, Београд, 1969), О јунацима и гробовима из 1961. (Просвета, Београд, 1984) и Абадон, анђео уништења (у оригиналу штампан 1974, а код нас преведен 1989) – чине трилогију коју не повезује у толикој мери радња, колико је повезују теме, идеје и ликови. У последњем роману коначно су сажете и уобличене идеје, питања, опсесије које су заокупљале Сабата (питање добра и зла, Бога, смисла постојања, могућности и немогућности спознаје и комуникације, самоће, књижевности и њене улоге, проблеми уметничког стварања, итд.). Сва ова питања се, по Сабатовом мишљењу, могу ваљано разрешити једино у књижевности, јер она пружа много веће могућности, јер се у њој, осим рационалности, одвија игра митова, симбола и снова („оно суштинско у њој јесте порука која долази из света ирационалног”, пише он). У Абадону, преплиће се мноштво прича, мноштво тема са својим разнородним токовима. Готово ниједно поглавље не представља логичко-временски наставак претходног, као да се тиме треба истаћи да се и живот састоји од исто тако расутих догађаја које и нема смисла повезивати неком логичком нити. Драган Великић сматра да је Абадон „сваштара у којој су скице Сабатових ненаписаних романа, запажања о делима писаца које воли, интервјуи, писма, вести из новина, стихови, размишљања о бесмртности душе, о љубави и смрти, о непрекидном размимоилажењу као основном постулату људске егзистенције, филозофски трактати о проблемима века који је и временски маркирао властитим животом, снови, рестлови опсесивне теме о свету слепих, централном мотиву романа О јунацима и гробовима, аутопоетички записи, коментари самих јунака, измишљених и стварних, о писцу Сабату.” Ово ми се допало: „Читав живот је непрестано мимоилажење, и неко кога сретнемо на путу не воли нас када га ми волимо, или нас воли када га ми више не волимо, или тек после смрти, када је љубав већ излишна;и зато ништа што је било неће поново бити”, каже Сабато на крају Абадона.

Џаред Дајмонд, Микроби, пушке и челик : судбине људских друштава, Досије; Службени лист СЦГ, Београд, 2004.

Ова књига покушава да изложи кратку историју свих људских друштава у последњих 13000 година. Мотивише је питање: зашто се историја на разним континентима одвијала на различите начине? Књиге које се, по мишљењу аутора, прихватају задатка да испричају историју света, углавном се усредсређују на историје писмених евроазијских или северноафричких друштава, док се домородачка друштва у другим деловима света – у подсахарској Африци, Америци, острвској Југоисточној Азији, Аустралији, на Новој Гвинеји и острвљу у Тихом океану – обрађују само укратко и углавном се баве веома позним збивањима у њиховој историји, након што су их открили и покорили западни Европљани. Историја пре појаве писма (око 3000. г. пре н. е.) такође се обрађује само кратко, иако представља најдужи период историје људске врсте дуге пет милиона година. Аутор, који, могло би се рећи, аргументовано разбија овештале стереотипе о развоју људских друштава, каже: „Неки читаоци ће се можда сложити са једним рецензентом ове књиге. Са благом критичком неискреношћу, он је написао како се чини да ја на светску историју гледам као на главицу црног лука, у којој је савремени свет само спољна љуска, чије би слојеве у потрази за историјским објашњењем ваљало љуштити. Да, светска историја је доиста таква главица лука! Али, то љуштење слојева главице лука и јесте привлачно, изазовно – и од неодољиве важности за нас данас, док зарад наше будућности покушавамо да схватимо поуке које нам пружа наша прошлост.”

Леополдо Алас „Кларин“, Регента, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци / Нови Сад, 2005 (Библиотека Европски класици. Шпански писци)

Леополдо Алас „Кларин“, професор права на Универзитету у Овиједу, кога данашњи историчари књижевности и књижевни критичари сматрају једним од највећих приповедача у свеукупној историји шпанске књижевности, написао је поред великог броја приповедака (нпр. „Превара“, „Гавран“, „Доња Берта“ итд.), и два одлична романа, Његов син јединац и Регента, у којима открива постојање једног сасвим новог света. Обиман роман Регента почиње величанственим описом једног шпанског провинцијског града, чији су ликови – свештеници, аристократија, чиновници, слуге – потанко анализирани у читавом роману сложеног заплета у којем се вишеструко преплићу различити нивои приповедања, стварајући тако једну шаролику целину у којој се истиче централни мотив – богохулна страст дон Фермина де Паса према Ани Осорес де Кинтанар. Због мотива прељубе главне јунакиње критичари су често овај роман поредили са Флоберовом Госпођом Бовари и Толстојевом Аном Карењином. Снагу роману дају не само главна јунакиња, прожета љубављу која је изнад свега, него и остали ликови: добродушни муж који гине у двобоју, прост заводник и изнад свега, немилосрдан учитељ, вођен искључиво амбицијом. Роман у којем љубавна драма служи као контрапункт беспоштедној критици једног лицемерног и дволичног друштва. Право уживање за љубитеље озбиљне, класичне књижевности.

Ерик Хофер, Прави верник: мисли о природи масовних покрета, Просвета, Ниш, 2004.

„Прави верник“ и прави предузетник слични су једно другом по свом прозелитизму и по својој осујећености. Ове две горчине које их спајају покрећу наш свет у којем се човек најчешће прехрањује сладострашћем спектакла. Улога гледалаца у овом „позоришту потлачених“ је главна. „А онда“, како А. Боал каже, „међу глумцима оне (владајућа класа, прим. А. К.) издвојише главног јунака масе: тада поче принудно индоктринирање.“ Невешт би био сваки покушај сажимања смелости генерализације Ерика Хофера у анотацију од неколико реченица. Прочитајте књигу.

Средње доба, приредио Петар Милосављевић, СКЗ / БИГЗ, Београд, 2004 (Антологија српске поезије у осам књига, књ. 4)

Концепција на основу које је састављена ова антологија је следећа: српска књижевност средњег доба обухвата књижевност од 15. до 19. века, у њу спада тзв. дубровачка књижевност (књижевност Боке Которске, Дубровника и Далмације) и континентална књижевност коју су на просторима Угарске стварали Срби. То је спој књижевноисторијских размишљања Павла Поповића и Милорада Павића, да споменемо само најбитније, мада је историја ове идеје богата доприносима и преокретима. Периодизација српске књижњевности тиме је постављена кроз сукцесију четири стилске формације (рененсанса, барок, класицизам, предромантизам), а српска књижевност постаје у својем континууму „једна од веома вредних европских литература“. Песници Шишко Менчетић, Мавро Ветрановић, Марин Држић, Џиво Гундулић, Џоно Палмотић, Паскоје Примовић и др. легитимно по овој концепцији постају делом српске књижевности.

Жилбер Синуе, Дечак из Брижа, Stylos, Нови Сад, 2004.

У маглама Фландрије и блештавој светлости Тоскане, дечак од 13 година суочиће се са застрашујућом завером коју чини скривени свет, испуњен тамом. У борби против таквог мрачног света, његово једино оружје је невиност. Зашто неко жели дечакову смрт? Шта је то што он никада није смео да сазна, а ипак је сазнао? Због чега су славни сликари, мислиоци и архитекте на мети невидљивих убица? Какве су то тајанствене везе које их међусобно спајају и које их безосећајно гурају према рубу понора? Мноштво питања на које је дечак из Брижа приморан да одговори и за која треба да нађе решења како га не би, када на њега дође ред, прогутала тама.

Лаш Фр. Х. Свенсен, Филозофија досаде, Геопоетика, Београд, 2004.

Овај есеј, како аутор жанровски одређује своју књигу, развија идеје о томе шта је досада, када је настала, зашто и како нас погађа и зашто је не можемо победити некаквим вољним чином. Да би се овај многострани феномен проучавао, потребан је интердисциплинарни приступ, па су у књизи коришћени текстови из различитих области, као што су филозофија, лепа књижевност, психологија, теологија и социологија, уз бројне цитате аутора који се директно или посредно баве појмом досаде, међу којима су: Хајдегер, Аристотел, Ниче, Хегел, Кант, Бодријар, Бењамин, Бекет, Чехов, Достојевски, Кафка, Кундера, Лорка, Ман, Песоа, Шекспир, Шопенхауер, али и Ворхол, Дејвид Боуви и Иги Поп. Иако је у питању филозофско дело, које третира различите аспекте досаде и њеног односа према модерности, Филозофија досаде је писана занимљиво, приступачним и разумљивим језиком, тако да је намењена ширем кругу читалаца.

Манфред Остен, „Све је велоциферски“ или Гетеово откриће успорености: Прилог модерности једног класичара у 21. веку, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци / Нови Сад, 2005.

Angelus Novus као анђео историје пита: како време једе историју? са ког краја/почетка? Можда је једе као лубеницу, од средине? У средини је текстура времена која је у књижевној историји најслађа, која је дозрела уз помоћ Гетеа. Манфред Остен подсећа на јединствени изум за успорење времена -разлистане анђеле књиге, посебно на оне опружене под сенком црног сунца: Фауст, Западно-источни диван и Избор по сродности. Доба техничке репродукције тих анђела пружа јединствену прилику да се скоро увек може срести усамљени flâneur са прашњавим крилима на полици библиотеке. Проблем је можда у томе што се свест људи „тиранијом тренутка“ у велоциферском свету сабија у бочицу коју је напустио хомункул, тако да су сусрети све ређи, а усамљеност мучи и анђеле и људе.