У новом броју „Времена“ (10. март 2011. године) објављен је текст Иване Милановић Храшовец, посвећен награди коју Народна библиотека Србије једном годишње додељује „најбољој најчитанијој књизи“ из претходне године. (О награди је у „Времену“ већ писано овде: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=835398). Ове године „дешавања“ су „узаврела“ и била су прилично обрађивана у медијима. Да је награда остала онаква каква је била од 1973. године, награду би добио Дејан Стојиљковић за свој роман „Константиново раскршће“, јер су корисници библиотека читали овај роман више од свих других у протеклој години објављених књига. Међутим, пре шест година уведена је новина – да би избегли да ауторкама као што су Хабјановић-Ђуровић или Бобић-Мојсиловић годинама додељују награду, јер су најчитаније, библиотекари евидентирају равно 25 најчитанијих књига, а онда жири библиотекара изабира најбољу књигу између најчитанијих. Ове године се, изненада, најчитанији аутор Декса Пантелејски нашао увређеним и покраденим, па је одреаговао. Његов текст можете прочитати овде: http://www.juznevesti.com/kolumne/Dejan-Stojiljkovic/Predator-3-Valter-brani-biblioteku.sr.html. Награда је додељена Владимиру Арсенијевићу за роман „Предатор“. Ко је све добијао награду до 2004. године можете прочитати овде: http://www.nb.rs/view_file.php?file_id=1342.
Сукоб је, као и увек када се дели плен из кладенца културне моћи, постао центар света. Оно што остаје иза свега јесу, наравно, књиге. Будући да је награда намењена наслову из области књижевности, уметности или науке (видети овде: http://www.nb.rs/pages/article.php?id=8976), и будући да је критеријум контаминација популарности у укуса, тешко да ће се десити да међу првих 25 књига буде иједан наслов из друге две наведене области, то јест уметности и науке. Ево једне субјективне оцене коју ипак морам да изрекнем – држим да су библиотекари обавештени и образовани људи, те ми је стога жао да као такви изабирају из групе наслова који ће, без остатка, мимоићи оно заиста најбоље, најуспелије, најинтелектуалније, најимагинативније, најзахтевније и најквалитетније. Иза ће остати филозофска есејистика, теорија, па и поезија. Остаће кратка проза. Остаће драма. Остаће најбољи преводи, остаће капитална издања. Изабираће се од лошег, извиканог, популарног. Волео бих да библиотекари отворено запазе да су библиотеке, па и Народна библиотека Србије, у овом друштву и у овој култури институције са статусом опште нижеразредности, те да одустану од компромиса који, мора се признати, ради нешто добро, али у забрану који је дефинисан глобалним неукусом и естрадним полулизмом јесте блокиран, инхибиран и јалов. Ја живим граду у којем би већина, да јој се може и да не постоји један надређени закон, угасила градску библиотеку као цев која непотребно пропушта недостајући новац. Неће награда Народне библиотеке Србије битно побољшати читалачко васпитање публике, нити ће најбоље књиге постати видљиве ако оне мало или мало више боље од просечних буду издизане на плакат стварности. Свака библиотека постоји између две ватре: једна је окружење које тражи, захтева, очекује, и то по својим мерилима, друга је идеал, хтење, замисао, пројекција. Оно што је најчитаније, то је захтев и очекивање, статистичка тачка коју тражи суд народа. Не бих рекао да се то мора награђивати. Оно што је најбоље, то је учитавање, грађење, идеализовање. Не би требало мешати морање и хтење, јер између њих зјапи велика, мрачна рупа.
