Сви чланци од Горан Миленковић

Периодика и посебни фондови, Препоруке за читање

Време бр. 1623 од 10. фебруара 2022.

Блок о култури отвара текст Зорана Јанковића О ЦРНИЛУ И СВРСИСХОДНОСТИ. То је аналитички текст о двама новим филмовима, првом из актуелне биоскопске понуде, Nightmare Alley Гиљерма де Тореа, другом под називом Munich Кристијана Швокова који се премијерно нуди на платформи NETFLIX. Оба филма настала су на предлошку романа, први Вилијема Линдзија Грешама (1946), други Роберта Хериса (2017). Читање овог текста може представљати виши ниво увода у гледање ова два филма, која су, иначе, прављена за старију, искуснију и образованију публику.

Актуелна позоришна тема је представа АЛИСА У ЗЕМЉИ СТРАХОВА редитеља Александра Поповског, настала по тексту словеначке драматуршкиње Еве Махковиц. Махковиц је прерадила чувени Керолов литерарни предложак, а тематизовала лик савремене, урбане, еманциповане 35-годишње жене која се налази на животној прекретници. Улогу Алисе редитељ је дао Милени Радуловић. Представу свакако нећете видети у Бору. Ако се нађете у Београду, а читали сте прилог у ВРЕМЕНУ, можда и хоћете.

Што се тиче читалаца који користе Народну библиотеку Бор, користимо критички прилог Марјана Чакаревића ЗАГРЕБАЧКИ ПОБЕДНИК да бисмо скренули пажњу на књижевника Драга Кекановића. Његов роман ПРИВРЖЕНОСТ донео му је новоосновану награду БЕОГРАДСКИ ПОБЕДНИК. Чакаревићев текст више је обрачун са антининовцима и квазикритеријумима којима је пуњена литерарна српска чаршија уназад две пуне године. Кекановића Срби критичари од скора сматрају српским писцем, а прескочен је у свим битним антологијама српске прозе. Хрвати га, пак, сматрају хрватским писцем српскога порекла. Овом лудилу никада неће бити краја. Што се доступног фонда тиче, Народна библиотека Бор има Кекановићеве романе ИВАЊСКА НОЋ, РИБЉА СТАЗА И ВЕПРОВО СРЦЕ, као и кратке прозе УСВОЈЕЊЕ и НА НЕБУ И ДРУГЕ ПРИЧЕ. Чакаревићев текст осликава једну страну менталитета савремене српске књижевности, и то пре свега у пољима националних књижевних граница и књижевних награда.

Скрећемо пажњу на још два прилога. Иван Миленковић пише о роману Ненада Рацковића СЛУЗ И ЖУЧ. Драган Амброзић посветио је текст преминулој југословенској легенди Марку Брецељу (БУЛДОЖЕР). Пре неколико година један број Борана имао је срећу и вероватно последњу прилику да види и чује Марка Брецеља и погледа његов перформативни рад у простору Народне библиотеке Бор. Саша Ракезић писао је текст о још једној отишавшој легенди југословенске музике, Пеђи Вранешевићу.

Број 1623 недељника ВРЕМЕ корисници могу наћи и читати у читаоници Информативног одељења Народне библиотеке Бор.

Информативно, ИНФОРМАЦИЈЕ

Дневна штампа и недељници у 2022.

Корисници Народне библиотеке Бор моћи ће да у читаоници Информативног одељења и Дечијег одељења користе следеће наслове дневне штампе и недељника:

дневна штампа – Политика и Блиц

недељници – Време, НИН, Политикин забавник.

Молимо вас да се придржавате следећих савета:

  • пре коришћења штампе дезинфикујте руке средством које ће вам бити на располагању
  • за време боравка у читаоници носите преко уста и носа заштитну маску (епидемија је у току и нужно је заштити и себе и присутног библиотекара)
  • општи савет: чувајте грађу да би је могли користити и други после вас (не исецајте прилоге, не правите белешке на маргинама и сл.)

Периодика и посебни фондови, Препоруке за читање

Много апокалипсе и много снега

За читање у овим хладним данима препоручујемо култни стрип Жан Марка Рошета SNOWPIERCER (у две свеске: INTEGRAL и TERMINUS), у којем је представљен лако замислив свет после климатске апокалипсе. Сценаристи су нашли занимљиво решење – свет, то јест оно што је од њега остало унутар вечите зиме и снега који је скоро потпуно очистио планету од живота, смештен је унутар воза ледоломца који незаустављиво јури кроз белу ледену пустош, вођен светом локомотивом чија су брзина и снага неисцрпни. Јадна победа једне технолошке цивилизације. У возу се налази људска стварност, са златним вагонима за одабране, одмах иза локомотиве, и читавим слојевима иза њих, који су сиромашнији што се даље иде ка репу воза. С времена на време неко се од возне аристократије сети да откачи који фургон с краја возне композиције. Између њих су технички вагони, где се гаје биљке, вештачка шунка, мишеви, где је оно што је потребно за преживљавање. Возом управљају власт и војска и тешко је прећи из једног његовог дела у други. То, међутим, није и немогуће. Тако се они које судбина упути ка некој врсти вољног или невољног отпадништва крећу кроз гнусобу људских односа, успут трошећи и последње милиграме наде да би се ствари могле некако поправити. А локомотива безглаво јури кроз залеђене дане човечанства, од чије је спољности остало само оно најгоре: радиоактивни отрови, насиље и луде идеје, еугеника, страх и безнађе. Ликови говоре нама познатим језиком којим су описани путеви и странпутице нашега друштва, док је мизансцен оно што би се могло десити. По стрипу је 2013. године снимљен и филм (Бонг Џун-Хо).

ИНФОРМАЦИЈЕ

Библиотеке и апликације – садржаји на длану

У среду 22.12. 2021, у Народној библиотеци Бор, одржан је акредитовани семинар за библиотекаре јавних библиотека на тему „Библиотечке услуге и садржаји на длану: планирање, развој и коришћење мобилних технологија и апликација“.

Аутор семинара и предавач је др Богдан Трифуновић, библиотекар саветник (Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ Чачак)

sdr

         Програм је осмишљен да стручним библиотечким радницима приближи тему мобилних технологија и апликација, али тако да се фокусира на практичну имплементацију технологија са постојећим ИКТ сервисима које библиотеке користе. На пример, један сегмент семинара обрађиваће могућности које нове технологије попут прогресивних веб апликација (Progressive Web Applications, PWA) пружају у претварању постојећих веб-садржаја у апликације које се могу извршавати на мобилним уређајима.

sdr

       Семинару је присуствовао 21 полазник (17 библиотекара из Народне библиотеке Бор, 1 инжењер програмер – спољни сарадник НББ и 3 школска библиотекара).

         Министарство културе РС је у оквиру финансирања матичних фунција јавних библиотека подржало реализацију овог семинара.

Препоруке за читање

Џејмс Г. Балард: Рептилско гнездо

Пажњи читалаца препоручујемо нови број (186-187, јесен/зима 2021) сомборског часописа ДОМЕТИ, у којем је између осталог објављен темат о Џемсу Г. Баларду (1930-2009), британском писцу, припаднику новог таласа научно-фантастичне литературе. Темат је приредио Дарко Тушевљаковић.

Балард је сматрао да је научно-фантастична проза аутентична проза 20. века, а лични потпис унутар ње своди се на скретање прича с доминантних тема које се понављају (космос, рационалне машине и сл.) на унутрашње просторе људског, на непрепознате, али дејствене механизме који условљавају наше реакције и као јединки и као друштвених бића.

Управо је његова прича „Рептилско гнездо“ одговарајући пример за ту врсту става, будући да је у њој описано како један јаки стимулус може да покрене древно стечене механизме који се налазе дубоко у унутрашњем простору људи, некој врсти колективно несвесног.

За читање приче биће вам потребно да сте корисник библиотеке и да имате мало слободног времена које бисте над причом и тематом провели у читаоници Одељења посебних фондова и периодике.

Периодика и посебни фондови

Дефинисање либрицида

У поподневним и вечерњим сатима 6. априла 1941. године немачки авиони, њих нешто мање од пет стотина који су тог дана летели над Београдом, избацили су огромну количину запаљивих пројектила. Неки од њих погодили су здање српске националне библиотеке на Косанчићевом венцу, зграду коју је пројектовао архитекта Бранко Таназевић у духу академизма. Зграда је изгорела до темеља, а у њој фонд, каталози и инвентари: 300 000 књига и свезака часописа, 1300 ћирилских рукописа, од којих око 100 на пергаменту, око 200 инкунабула, старија и млађа преписка, неистражена турска документација о Србији и Београду, збирка писама, старих карата и мапа, збирка старих слика.

Пола века касније, 17. маја 1992. године, гранате испаљене са сарајевских брда и планина погађају Оријентални институт у Сарајеву. Изгорело је преко 5000 кодекса манускрипата на турском, персијском и арапском језику, то јест архивска грађа од 16. до 19. века, кадијски сиџили, огромна колекција тапија, велики фонд микрофилмова – укупно 300 000 архивских докумената и стручна библиотека која је бројала 50 000 наслова. То је била нека врста увода у ноћ између 25. и 26. августа исте године када је фосфорним гранатама запаљена зграда сарајевске Вијећнице и Национална и универзитетска библиотека Босне и Херцеговине. Тада су изгорели: око 2 000 000 књига, каталози и инвентари, негде око 90 процената укупне грађе ове библиотеке.

На страници Унеско-а ти који су слали бомбе са сарајевских брда означавају се, безлично, овако: „gunners occupying the hills surrounding the city“. Ребека Нут (Rebecca Knuth) у својим двема књигама (Libricide: The Regime-Sponsored Destruction of Books and Libraries in the Twentieth Century и Burning Books and Leveling Libraries: Extremist Violence and Cultural Destruction) је прецизнија, а Срби су се у њеним монографијама нашли у тужном друштву: нацистичка Немачка, Ирак, Камбоџа, Авганистан. Под утиском њених књига неки стручни библиотекарски речници (Dictionary for Library and Information Science ауторке Joan Reitz) баратају термином „libricide“ на следећи начин: „The systematic state-sponsored destruction of books and libraries. Twentieth-century examples include book burnings and attacks on libraries in Europe by the Nazis and the destruction of the National Library of Bosnia and Herzegovina in 1992 by the Serbs during the siege of Sarajevo „. Што се тиче простора бивше Југославије, у употреби је претежно термин-преведеница „књигоцид“, пре свега захваљујући књизи Анта Лешаје Књигоцид – уништавање књига у Хрватској 1990-их о уништавању српских, ћириличних, југословенских, левичарских књига током деведесетих година, чији се број процењује на близу 3 000 000, што је чинило око 15 % укупног фонда хрватских библиотека.

Периодика и посебни фондови

Бадер-Мајнхоф и библиотека

Седамдесетих година XX века европска и светска јавност са напрегнутом пажњом је пратила деловање западнонемачке милитантне групе Фракција црвене армије (RAF, Rotte Arme Fraktion). Група је остала познатија као Бадер-Мајнхоф, по именима двају својих истакнутих чланова. Млади људи који су је чинили деловали су насилно према капиталистима, бившим нацистима који су били инволвирани у нову демократску послератну власт, према репресивним институцијама друштва које су деловале против носилаца левичарских и антиратних идеја, против симбола израбљивачког капиталистичког света као што су банке, робне куће. Група је изазвала смрт тридесетак људи и спровела бројне терористичке акције.

Четрнаестог маја 1970. године, две девојке закуцале су на врата берлинског института за друштвена истраживања, у чијој библиотеци желе да уче. У библиотеци, у исто време, Улрике Мајнхоф, млада новинарка која је писала тих дана позитивно о студентским протестима и критички о насиљу од стране полиције и будућа теоретичарка Фракције и ауторка манифеста „Концепт градске гериле“, требало је да обави разговор са затвореником Андреасом Бадером, да би му помогла да напише књигу. Бадер је добио специјалну дозволу да тај разговор може да се обави ван затворског простора. Ухапшен је 1968. године, заједно са својом девојком Гудрун Енслин и још двоје помагача, због паљења двеју франкфуртских робних кућа са америчком одећом. На зиду оближње зграде написали су поруку да је боље спаљивати робну кућу него куповати у њој, те да је тај акт спроведен са субверзивном намером. (Сартр га је, пошто је Бадер био по други пут ухапшен, посетио у затвору и разочарао се јер је испред себе видео не идеолога. већ криминалца, вођу банде.)

Девојкама је речено да сачекају крај разговора новинарке са затвореником. Пред вратима института нашла се потом још једна особа, којој девојке отварају врата. Маскирани мушкарац носи пиштољ са гуменим мецима, којим напада стражаре испред врата библиотеке. По неким изворима, у нападу је био повређен и библиотекар. Мајнхоф и Бадер разбијају прозор библиотеке и беже, директно у легенду и политичко и терористичко подземље Европе с краја века.

Понекад је, изгледа, потребно побећи из библиотеке да би био слободан.

Периодика и посебни фондови

Исидора о Библиотеци Британског музеја

Текст „Библиотека у Британском музеју“ објавила је Исидора Секулић 1941. године у књизи Аналитички тренутци и теме. 1. На његовом самом крају налази се знаковита и занимљива реченица: „Ко је у Британској радио, постао је више човек но што је био, и без обзира на оно што је читао и проучавао.“ На чему је, заправо, Исидора заснивала ову своју тезу о издвојеним могућностима хуманизације читалаца од стране једне посебне институције?

***

Изузетност њену ауторка темељи на генијалности споја библиотеке и музеја, чиме је дотакнута и актуелизована живост националног документа, центрираност науке и чиме је остварен положај друштвене жиже. У том смислу, а и захваљујући својој архитектонској посебности, то место живи, управо пулсира као античка агора, постајући тако свачија кућа. А по етичком значају, то место представља оваплоћење добра и то оног које ради на корист ослобођења и тријумфа читавог човечанства. Пошто претпоставља да је немогуће снаћи се у оваквим фразираним квалификацијама институције, Исидора контрастира три велике сродне националне институције – библиотеке у Паризу, Берлину и Лондону.

Све три куће богате су културним благом, али се Британска библиотека издваја пре свега по начину општења с људима. Та комуникација огледа се у чудесном и неистрошивом давању себе у виду постигнуте савршене функционалности (владање фондом путем система каталогизације и унутарбиблиотечке хијарархије), потом топлом човечношћу и, коначно, луцидном самосвешћу институције.

И још ближе – у Великој Британији, каже Исидора, верују човеку као човеку, све дотле док он не да повод за сумњу и разочарење. До тада, ако се то уопште деси, библиотека од срца излива љубав и поверење свима: и великима и малима, и даровитима и недаровитима. Из те љубави према свима рађа се осећај завичајности код питомаца ове библиотеке.

Ова корисничка хедонистичка патетика би овде, ради простог умирења савести, могла да буде дотакнута класичном парафразом из Фредерика Џејмсона – да полеђину културе увек чине крв, тортура, смрт и страва. А Британци су често били неславан јунак те опречности. Вероватно би одређена доза меланхолије, или туге – луцидна самосвесна дистанцираност – била прирођенија положају читаоца на овом месту.

(Исидора Секулић. „Библиотека у Британском музеју“, у: Аналитички тренутци и теме. (Сабрана дела Исидоре Секулић), Вук Караџић, Београд, 1977, стр. 251-268)

Периодика и посебни фондови, Препоруке за читање

Најплавље око

Међу књигама чији се наслов налази у топ-листама забрањиваних књига које је израдила Америчка асоцијација библиотека за претходне три деценије, једна од високо котираних је и прва објављена књига Тони Морисон Најплавље око (Toni Morrison, The Bluest Eye). Књига која је објављена 1970. године преведена је код нас тек 2019. године, после других читалачкој јавности познатијих књига ауторке (Вољена, Милосрђе, Соломонова песма и др.).

Испрва лепо примљено и читано (New York Times), Најплавље око рано доспева под шаку цензуре и тај ће статус подносити до данашњег дана, нарочито у крајевима САД у којима је бројније бело становништво. У међувремену је Тони Морисон отишла заувек у неки вероватно шаренији свет, из којег даље није (за сада) могуће бранити смело постојање књиге, наводно испуњено сексуално експлицитним садржајима и сценама злостављања деце. Док је то могла да ради, говорила је да је одувек желела да прочита књигу као што је Најплавље око и да ју је на крају сама написала јер такве књиге до тада није било. Ипак, изгледа да се један део америчког друштва већ пола века згражава тек над двема сценама сексуалних чинова које су и у седамдесетим годинама могле бити описиване као меке. И то је довољно и тако књига престаје да живи у кућама, школама или библиотекама.

Тони Морисон тематизује гротескну демонизацију читаве једне расе тако што је смешта унутар бића „најделикатнијег дела друштва – детета“ и његовог „најрањивијег члана – особе женског пола“, а исходиште приче замишља као од сломљеног наратива склопљену идејну нит којом се тражи самопреиспитивање могућег саучесништва сваког посебног читаоца у процесу опорог мрвљења јунакиње. Девојчица Пекола представља ту сложену целину нежности, крхкости и самопрезира, а њено деликатно биће перципирамо не само као собом представљиву чињеницу, већ и као одраз, илузију, закривљење, преплет унутар чинова и језика којима је окружују други, такође сложени ликови. Њена жеља да има плаве очи и да се тако изједначи са некаквим идеалом лепоте који би био једнак лепоти белине бића њених господара, на концу свршава у грозној врсти књижевно описивог лудила.

Толико је у појединим тренуцима ова проза луцидна, прозирућа, пробадајућа, паметна, иронична, да се над масом огавног затајавања друштвене патологије јавља јасан победнички смех читаоца.

Периодика и посебни фондови

ALA и Цензура у сједињеним Америчким Државама

Од 1990. године Канцеларија за интелектуалне слободе Асоцијације америчких библиотека (ALA, American Library Association) прикупља податке и документује случајеве цензуре у америчким библиотекама и другим образовним институцијама. У 2019. години ова канцеларија је прикупила око 360 информација у категоријама „challenge“ (покушаји уклањања одређене врсте информација или садржаја) и „ban“ (уклоњене информације и садржаји). Интервенције у пољу интелектуалних слобода инициране су најчешће тзв. деловањем корисничких савета, родитеља, управних или надзорних одбора, политичких и религиозних група, док су пријаве од стране библиотекара, учитеља, студента и ученика минималне. Разлози за цензурисање дати су пописивањем кључних речи и фраза у извештајима: трансродност, левичарска пропаганда, сексуално експлицитни садржаји, абортус, слике расног подвајања, порнографија, LGBT, антиполицијско расположење, ширење дезинформација, насиље, представљање проблематичних политичких погледа, самоубиство. Цензури су најчешће биле подложне јавне библиотеке, потом школске, најмање специјалне библиотеке као што су нпр. затворске. Од носилаца информација то су, очекивано, најчешће биле књиге (56%), потом програми, па дигиталне пројекције, филмови, друштвене мреже, магазини. У извештајима се наводи да је процењено да пријављени случајеви чине тек једну петину од претпостављеног укупног броја. Последњих година расте број цензорских инцидената, али није могуће знати да ли друштво постаје конзервативније или можда постаје слободније да те инциденте бележи и обзнањује. Aсоцијација израђује годишње и декадне спискове цензурисаних књига. На топ-листи која се односи на период од 2010. до 2019. године налазе се и књиге Тони Морисон, Олдоса Хакслија, Крејга Томпсона, Џона Штајнбека, Марка Твена, Харпера Лија, Селинџера, Изабел Аљенде, Владимира Набокова.