ДРЕВНА СВЕТЛА Алџернона Блеквуда (Algernon Blackwood) су избор прича чији је главни актер Природа. Блеквудове приче, пуне мистерије, доживљајног набоја, каткад страве, понекад су наивне за данашњи укус, али то је разумљиво, будући да се ради о аутору који се формирао у другој половини 19. века. Аутор је тражио и проналазио различите слике да се дочара древност и величанственост природе, каткад тај однос остављајући неразрешеним, каткад га у епилозима откривајући тако да се не губи тихо светлуцање тајне. Књига се нуди у изванредном издању (и у штампарском погледу), са одличним преводима и квалитетним пропратним текстовима (Дејан Огњановић)

У новом броју недељника ВРЕМЕ (1624, 17. фебруар 2022. године) објављен је текст лингвисте др Бобана Арсенијевића (Грац, Аустрија) који говори о научној политици у Србији кроз тему научних часописа.

У свету науке на међународном нивоу постоје категоризацијске листе часописа и научних радова у њима објављених. Не могавши да се нађу на њима и остваре право на напредовања, финансирање и звања (немају знање, немају идеје, не раде ништа, не познају језике којима се комуницира у науци на светском нивоу, не познају методологију, правила, немају научну етику и сл.), домаћи научници су измислили прелазне категорије, нпр. националног часописа од међународног значаја и тако себи прибавили одређену научно формализовану вредност.

Арсенијевић описује гротескну стварност унутар савременог научног света у Србији, која и јесте могућа зато што јесте у Србији, једној од најкорумпиранијих држава на нивоу планете.

Текст „Кланови у српској науци и њихови часописи“ можете читати у читаоници Информативног одељења.

Престонички новинари ретко долазе у Источну Србију. Када се о њој пише и размишља, то углавном буду одушевљења природом, за чије лепоту и монументалност људи уопште немају заслугу, или нарицања због пропасти друштва, демографске апокалипсе, економске депресије и еколошке депресије, за које људи имају потпуну заслугу, или егзотичне приче како се обредно убијају старци, како су се млади стрнџали некад, како се упражњава црна магија уз помоћ змија шарки, или сензационалистичке о моћним оностраним љубавницама, сулудим убицама који махнитају по селима, црним невестама.

Текст који је објављен у броју 3712 од 17. фебруара спада у ову другу групу, нарицаљки. Новинар Марко Ловрић дошао је у Рготину, под утиском тзв. јавног пуцања филма локалног члана странке који је разочаран и бесан зато што је странка којој се село обећало одмах после избора заборавила где су његове географске и цивилизацијске координате. Описан је распад и дата је слика села које је, после деконструкције договора који почива на идеји да је политика ништа друго него уговорни посао, описано као локална спаваоница која опстаје осветљена с пар зрнаца ентузијазма и са још колико-толико живим сећањима на боље дане испуњене напретком, културом и неком врстом обиља.

Да подсетимо, за коришћење периодике потребно је да будете члан Народне библиотеке Бор и да посетите Информативно одељење и читаоницу у њему (штампа се на износи ван библиотеке).

Међу књигама чији се наслов налази у топ-листама забрањиваних књига које је израдила Америчка асоцијација библиотека за претходне три деценије, једна од високо котираних је и прва објављена књига Тони Морисон Најплавље око (Toni Morrison, The Bluest Eye). Књига која је објављена 1970. године преведена је код нас тек 2019. године, после других читалачкој јавности познатијих књига ауторке (Вољена, Милосрђе, Соломонова песма и др.).

Испрва лепо примљено и читано (New York Times), Најплавље око рано доспева под шаку цензуре и тај ће статус подносити до данашњег дана, нарочито у крајевима САД у којима је бројније бело становништво. У међувремену је Тони Морисон отишла заувек у неки вероватно шаренији свет, из којег даље није (за сада) могуће бранити смело постојање књиге, наводно испуњено сексуално експлицитним садржајима и сценама злостављања деце. Док је то могла да ради, говорила је да је одувек желела да прочита књигу као што је Најплавље око и да ју је на крају сама написала јер такве књиге до тада није било. Ипак, изгледа да се један део америчког друштва већ пола века згражава тек над двема сценама сексуалних чинова које су и у седамдесетим годинама могле бити описиване као меке. И то је довољно и тако књига престаје да живи у кућама, школама или библиотекама.

Тони Морисон тематизује гротескну демонизацију читаве једне расе тако што је смешта унутар бића „најделикатнијег дела друштва – детета“ и његовог „најрањивијег члана – особе женског пола“, а исходиште приче замишља као од сломљеног наратива склопљену идејну нит којом се тражи самопреиспитивање могућег саучесништва сваког посебног читаоца у процесу опорог мрвљења јунакиње. Девојчица Пекола представља ту сложену целину нежности, крхкости и самопрезира, а њено деликатно биће перципирамо не само као собом представљиву чињеницу, већ и као одраз, илузију, закривљење, преплет унутар чинова и језика којима је окружују други, такође сложени ликови. Њена жеља да има плаве очи и да се тако изједначи са некаквим идеалом лепоте који би био једнак лепоти белине бића њених господара, на концу свршава у грозној врсти књижевно описивог лудила.

Толико је у појединим тренуцима ова проза луцидна, прозирућа, пробадајућа, паметна, иронична, да се над масом огавног затајавања друштвене патологије јавља јасан победнички смех читаоца.