1929. године немачки писац Деблин објавио је роман Берлин Александерплац којим је, заједно са својим савременицима попут Џојса, Рилкеа, Белог …, учинио значајан помак у авангардној тежњи ка разградњи и реорганизацији традиционалних облика уметничког стваралаштва. На самом почетку Деблин експлицира дидактичке аспекте „извештаја“ који ће предочити читаоцу – причао о Францу Биберкофу треба да буде не просто интересантан и забаван след догађаја, већ прича чији је развој поучан и егземпларан. Она почиње Биберкофовим изласком из затвора у којем је одлежао због убиства веренице. Поновни улазак у свакодневни живот и свет прилика је да се кроз роман огласи сама свакодневица. Биберкофова прича нераскидиво је уплетена у причу о самом граду. Мисли, сећања, осећаји, визије и перцепције Деблиновог јунака преплићу се са гласовима случајних пролазника, колпортера, оглашивача … кроз роман се провлаче огласи и рекламе, одломци популарних песама, новинских вести и чланака, статистичких података. Читалац се креће кроз Берлин заједно са Биберкофом, час се са њим поистовећујући и перципирајући из његове свести, час се, заједно са приповедачем, од њега дистанцирајући, посматрајући га у контексту који сви ти аудитивни, визуелни, и др. елементи града изграђују.

Биберкофова прича има драматичан и драмски карактер: изашавши из затвора збуњен и потресен, како својом одвикнутошћу од свакодневног живота, тако и својом потребом да превазиђе себе некадашњег, Биберкоф одлучује да „буде поштен“. Међутим, живот на дну друштвене лествице, међу лоповима и сиротињом, случајни сусрети, његова непромишљеност и неспособност да контролише сопствени живот, доводе до неколико преломних момената. Први ударац тзв. судбине завршава се Биберкофовим вишемесечним пијанством – одбијањем да живи међу људима и са људима – Биберкоф се затвара у бедни собичак и бунило. Затим се појављује извесни Рејнхолд, егоистични и настрани Дон Жуан и криминалац, чији поступци одређују даљу Биберкофову судбину – Франц остаје без једне руке, а затим и без вољене жене, дозвољавајући да Рејнхолдови хирови и његова лична лакомислена самоувереност надвладају његову вољу. Живот Франца Биберкофа је, попут Александерплаза, за који се casino online везује велики део романа, пун раскрсница, хаотичан, у сталној изградњи и реорганизацији – врева и жамор који човека без чврстог психичког и етичког упоришта носе и разносе. Пред крај романа Биберкоф стиже и до луднице, симболичног назива „Књига „ (Buch) А књига у којој он „живи“ заиста и јесте лудница – хор лопова, портира, проститутки, лекара, крчмара, психолога, статистичара … , халуцинације јунака и визије приповедача кроз које у свет романа улазе ликови анђела чувара, Бога, Смрти, библијских праотаца и пророка. Колоквијални језик и жаргон смењују се са библијским цитатима, изрекама, метафорама, екстензивним статистичким подацима, репортерским описима делова Берлина, временском прогнозом; делови огласа и реклама, рефрени песама, војничких или љубавних, новински наслови или делови чланака прекидају ток нарације или упадају у ток мисли јунака; неколико десетина споредних ликова и безимених фигура са којима Франц долази у додир на овај или онај начин, показују сву хаотичност и несредивост контекста који одређује судбину човека, док епизодично евоцирање ликова попут Јова, Аврама, Ореста … гради интертекстуалне и атемпоралне референце за Биберкофову судбину, проширујући репертоар страдања и странпутица, као и могућих исхода. Пародија и пастиш неизбежни су пратиоци Деблиновог јукстапозирања хероизма и патоса које евоцирају ови претходници и судбине његовог јелу и пићу склоног јунака, који је далеко од класичне трагедије и библијског разумевања кривице и греха. Ово посезање за архетипским ликовима западне културе у контексту живота човека чија се свест тешком муком успиње до нивоа ауторефлексије и чије осцилирање између мелодраматичне сентименталности и насилништва остаје до краја неразрешиво, уводи у стилски регистар романа иронију и критичку дистанцу.

На самом крају, у тренутку када више нема снаге да уверава себе у своју чврстину, у сусрету са Смрћу и кроз разговор са њом, Франц доживљава просветљење и преображај за који се заваравао да га је остварио по изласку из затвора. Смрт му његов дотадашњи живот приказује у новом светлу, тачније, осветљава му мрак његовог дотадашњег неодговорног живљења, те се Франц поново, овога пута и коначно, усправља и враћа животу уз звуке ратничке песме која захтева непрестану будност и спремност.

Мемоари Лившица, руског песника из прве половине 20. б, као и увек када су у питању текстови модерниста и авангардиста, представља хибридну творевину, целину сећања на догађаје из периода 1911-1914 чију наративну потку представља формирање и рад извесног броја руских авангардних уметника, футуриста и њима сродних песника, сликара, музичара и есеја, теоријских експликација ставова самог Лившица и коментара и анализе схватања других уметника са којима се Лившиц дружио или само познавао.

Писана тридесетих година, дакле са довољном временском дистанцом, која је у Лившицовом случају била и естетска, с обзиром да се он после Првог светског рата удаљио од програма својих предратних сабораца, ова невелика књига представља колико врло вредно сведочанство о формирању разних авангардних група у предратној и предреволуционарној Русији, о њиховом цепању и/или међусобном укрштању и сливању једних у друге, толико и критички осврт на тај период превредновања, превирања, културно-уметничке анархија и интензивног трагања које је подразумевало, као и у читавој Европи, бројне скандале и сензације, као и озбиљне теоријске и програмске сукобе, али и много празне и бучне реторике, оспоравања без принципа и алтернатива.

Лившиц у овој књизи о себи говори у контексту својих тадашњих младалачких и почетничких покушаја формулисања књижевно-естетских ставова, дакле у контексту својих дружења са уметницима чија су дела и деловања довела до низа нових и аутентичних појава у руској уметности. Од браће Бурљук, сликара, преко младог, робусног, пргавог скандал-мајстора Мајаковског, преко озбиљног и методичног Хлебњикова и његове заумне поезије, па све до знаменитог сусрета петроградских уметника са „оцем футуризма“ Маринетијем, Лившиц описује али и критикује низ ликова, феномена, догађаја, уметничких пракси, разговора, завршавајући своја сећања у тренутку када као регрут одлази на фронт, који је истовремено и тренутак када дотад само наслућивана веза између уметничких и социјално-политичких ставова у његовој свсти постаје чињеница.

Лившицово приповедање је живо и пластично; Једноипооки стрелац нема само документарно-теоријску вредност:

Свет јесте био сав хаотичан, али ми је још увек припадао. Покретна сенка, налик на паука, коју је осветљени вагон бацао с перона на стакло покривено ињем – била је моја; моје су биле избледеле папирне руже на млечној белој мушеми исполиваној пивом на шанку у биифеу; мој је био заспали стручњак за винарство у бунди од сибирске куне са репићима што су подрхтавали при сваком удисају и издисају; мој је био и портир у затупастим суворовским чизмама који се поред врата премештао с ноге на ногу и чезнутљиво гледао сендвиче под мрежастим поклопцем. Све ми се то приближавало под мутном ћилибарском светлошћу што је допирала из углова, од лампи испљуваних мувама, у зарђалом тутњу железничке ноћи, све сам то узимао голим рукама.

Не, није се чак ни приближавало, нити сам ја што узимао. То сам био ја, требало је само све записати.

Тако је, сама од себе, настала Станица ноћу.