Јелица Живковић

Последњу деценију прошлог века обележио је снажан продор електронике у све сфере друштвеног живота, па и у библиотечку делатност, што је у светској библиотекарској јавности изазвало бројне расправе и опречне ставове о будућности књига и библиотека.
Запитаност над судбином традиционалне библиотеке у надолазећем времену Интернета и нових компјутерских технологија сасвим је разумљива и оправдана: мултимедијалност нових електронских облика књиге, која подразумева и нов начин читања, намеће потребу за другачијом опремом и организацијом рада библиотека. Улога претежно пасивне институције која прикупља, обрађује, чува и даје на коришћење библиотечки материјал мења се и библиотека постаје информатички центар који пописује, класификује, омогућава свестрано претраживање фондова свих умрежених библиотека и дистрибуира у неупоредиво краћем року жељене информације и сав остали библиотечки материјал. У библиотеци будућности, која је за развијене земље већ почела, уместо каталога користе се софтвери за унос података, читаоницу је заменила рачунарска мрежа и онлајн приступ који библиотека обезбеђује својим корисницима; библиотекар у класичном смислу више не постоји и он преузима улогу информационог стручњака, који води своје кориснике кроз свет информација о расположивим фондовима.
Нажалост, наша шира јавност је остала, у условима блокаде и санкција, изван дискусија о мисији и функцијама библиотека у информатичком окружењу – нас и даље муче елементарни проблеми опстанка као што су простор, набавка и кадрови. Ипак, и наши библиотекари су свесни нових захтева и последица коришћења информатичких технологија и, у вези с тим, потребе која се намеће као императив времена – да се планира развој професије и струке.
Три библиотекара Народне библиотеке Бор присуствовала су током 2001. године семинарима у организацији Школе Б плус, а који су се бавили савременим стандардима у библиотекарству у три основна сегмента делатности: набавном процесу и каталогизацији публикација, менаxменту и маркетингу у библиотекама, и примени актуелних информативних технологија. Позитивна искуства стечена на курсевима изазвала су велико интересовање за саму Библиотеку плус – њене организаторе, циљеве и будућност. У покушају да нађемо одговоре на ова питања, стигли смо до Зорана Хамовића, аутора пројекта и једног од водитеља курсева, који је иначе јавности познат као оснивач и главни уредник Издавачке куће КЛИО и аутор више пројеката из области едукације у културним и медијским установама.
Школа Б плус, као део програмског пакета Библиотека плус, намењеног перманентном образовању библиотекара, указала се као јединствена и драгоцена могућност осиромашеној и у сваком погледу запостављеној библиотечкој делатности да своје кадрове упозна са савременим токовима библиотечког пословања. Према речима Зорана Хамовића, идеја о подстицању библиотекара на акцију, са циљем изградње савременог типа отворене библиотеке, покренута је још 1997. године. Почетком реализације пројекта може се сматрати семинар у Горњем Милановцу (септембар 1998), у чијем је раду учествовало 15 библиотека из Србије. Ипак, због недостатка финансијских средстава, на конкретан рад школе се чекало још две године, када је пројекат добио подршку Фонда за отворено друштво, што је организатору омогућило да, између осталог, сноси трошкове пута и боравка полазника.
Овогодишњи програм Школе Б плус у свом наставном плану имао је две целине:: Савремени стандарди и методи у библиотекарству и Нове информационе технологије у библиотекарству, и пет тематских модула: Иновације у набавци и каталогизацији,, Коришћење библиотечког материјала, Менаxмент и маркетинг, Обука за електронско доба и Коришћење извора са Интернета. Теме су обрађене у оквиру осамнаест курсева у Универзитетској библиотеци “Светозар Марковић” у Београду, а на сваки курс је позивано највише 20 пријављених полазника, што је диктирано капацитетима коришћених учионица (класичне и електронске) којима библиотека располаже. Како се у програму наводи, курсеви су били намењени “библиотекарима из свих типова библиотека и свих професионалних усмерења, руководиоцима одговарајућих одељења и руководиоцима библиотека”, са напоменом да су у Школи Б плус, за разлику од постојеће поделе према школској спреми на библиотекаре и књижничаре, “библиотекари људи који су положили стручни испит и раде у некој библиотеци: школској, високошколској, јавној, специјалној.” Очигледно је приликом прихватања пријава кандидата узиман у обзир територијални принцип па су се на истом месту нашли библиотекари из свих крајева Србије, што је читавом пројекту дало квалитет плус, у смислу омогућавања размене искустава и отварања врата за сарадњу. Водитељи курсева су били признати стручњаци за одређене теме, аутори различитих програма, стручних радова или пројеката из одговарајућих области библиотекарске едукације. Курсеви су одржавани током месеца маја, јуна, септембра и октобра, викендом, у виду једнодневних (у трајању од 4 часа), или дводневних (8 часова). Највећи број курсева је од полазника захтевао ангажман у четири фазе: припрема, рад на самом курсу, израда практичног рада и верификација стеченог знања и, што нам се чини особито значајним по ефекат школе, наставак сарадње у облику консултативног програма праћења развоја првобитно постављених пројектних задатака.
Организатори Школе Б плус могу бити задовољни почетним резултатима: програм за 2001. годину реализован је 100%, интересовање полазника је било много веће од расположивих капацитета, примећено је да су курсевима присуствовали факултативно, у мери у којој је простор дозвовољавао, и људи који нису добили позив, а сви консултовани полазници су се најпохвалније изразили о целокупној организацији и квалитету наставе. Оно што се и овог пута потврдило јесте чињеница о огромним разликама у опреми и раду међу појединим библиотекама – док једни лагодно сурфују по Интернету, други немају ни каталошке листиће, да и не говоримо о компјутерима! Међутим, оно што је у неформалним разговорима са полазницима означено као најважнији резултат ове школе јесте потпуно равноправно дата могућност свим учесницима да се едукују и буду спремни за повољније услове, које сви очекујемо у времену које долази. Зоран Хамовић нам је потврдио да су се намере организатора школе ка таквом циљу и кретале – поента читавог пројекта садржи се у томе како други раде, а не како ви радите. То Б плус чини отвореним, динамичним системом, који је Хамовић, мислећи на методе и ефекте школе на учмалу и пасивну атмосферу у претежном броју наших библиотека, назвао “креативним поремећајем”. По његовим речима, програм ће се даље развијати уз учешће оних библиотека и библиотекара који буду показали највећу кооперативност и отвореност.
За наредну годину планира се децентрализација у раду школе, тако да се курсеви неће одржавати само у Београду него и у другим библиотекама у оквиру система. Такође ће бити предузети кораци у правцу регионалног повезивања, на нивоу бивших југословенских република и шире, обезбеђивањем учешћа предавача, а можда и слушалаца, из иностранства. Изгледа да ће баш наредна година показати колико ће се услова стећи да се високо постављени циљеви Школе Б плус, као што су континуирано развијање стручних способности и изграђивање професионалних навика библиотекара и иновирање и уједначавање библиотечке праксе у различитим типовима библиотека, у стварности реализују и колико спремности међу самим библиотекарима има да у трку ухвате један од брзих возова за будућност у свету, насупрот тихом умирању из претходне деценије.

Весна Тешовић

Почеци библиотекарства у борској општини сежу у 1869. годину када је селу Злот установљена прва читаоница. У наредним деценијама судбину књиге одређивале су бројне историјске промене и немири који су је приближавали и удаљавали од читалачке публике. После Другог светског рата наступа период у коме се континуирано ради на подстицању читалачке културе и унапређењу библиотекарства. Оснивају се јавне књижнице везане за друштвено политичке и месне организације и насељске библиотеке. Насељске библиотеке 1962. године се обједињују у Централну библиотеку. Иако се библиотека налазила у једној омањој згради још тада је Дечије одељење било и физички одвојено од Одељења за одрасле и читаонице штампе. У једној просторији (која је имала и свој засебан улаз) био је смештен књижни фонд намењен најмлађим Боранима али није било места за читаоницу где би деца могла проводити своје слободно време.
Почетком 1972. године Дом културе, у чијем саставу је била и Централна библиотека, пресељен је у нову зграду. Тада се стичу повољнији услови за развој библиотекарства. Библиотека добија око 1.200 метара квадратних , а сваком одељењу припао је посебан функционално намењен простор.
Дечије одељење Народне библиотеке Бор смештено је у приземљу на површини од преко 100 метара квадратних. У пријатном амбијенту функционално је сређен простор који омогућава деци да лако приступе књизи. Нешто више од половине простора припада књижном фонду и радном простору библиотекара, а остатак читаоници у којој има 30 места. На 172 м полица смештено је око 9000 књига уређених по УДК систему. Посебно су издвојене полице на којима су школска лектира, сликовнице, стрипови и часописи. Дечије одељење стално набавља „Политикин забавник“ и „Велико двориште“ а од скора и „Витез“. Издвојена је реферална збирка и посебни фонд који се налазе на једној полици али су посебно означени. Посебни фонд чине књиге из свих области УДК, а даља набавна политика водиће рачуна да се фонд попуњава књигама из свих области које су значајне за интелектуални развој детета.
Иначе сваке године Дечије одељење се принови новим књигама и новим насловима. И ове године набавна политика је била таква да се у складу са материјалним могућностима пратила како савремена продукција стваралаштва за децу тако и интересовања која су верни корисници Дечијег одељења показали. Закључно са набавком на овогодишњем октобарском Сајму књига у Београду Дечије одељење се у 2001. приновило са 343 књиге.

ШТА КАЖУ ДЕЦА

Како би се стекао увид у читалачке навике и интересовања корисника Дечијег одељења и да би се увидео однос који ученици имају према ономе што им Дечије одељење нуди, направљена је анкета. Обухваћено је 180 ученика од трећег до осмог разреда из пет основних школа у Бору. Водило се рачуна да број испитаника буде приближно исти у сваком разреду.
На питање „Да ли читаш?“ 61% је одговорио потврдно, 34% чита повремено, а 5% не чита уопште. Ово је једино питање на које је одговорило свих 180 ученика. За сваку је похвалу овако висок проценат оних који читају, али ће одговори на нека од наредних питања показати да слика није тао лепа како изгледа на први поглед.
Друго питање „Шта мислиш да добијаш читањем?“ врло је важно јер се из одговора види да ли ученици основних школа знају сврху читања књига. Мишљење 15% ученика је да богати само речник, 24% богати знање, а највећи број (42%) мисли да читањем богати и речник и сазнање. Проценат за сваку похвалу, али ако томе додамо да 9% мисли да тако само попуњава слободно време, да 4% каже да тиме не добија ништа и да 6% уопште нису одговорили на ово питање, добијамо резултат да 19% младих у читању књига не види сврху.
Анкета је показала да су 46% испитаних чланови Народне библиотеке и да је најснажнији мотив за упис била жеља да се прошири сопствено знање. Али ту је и оних 12% који су признали да су ту само због лектире. Збуњује чињеница да 48% испитаних није желело да одговори на ово питање, можда због тога што се нису могли препознати у понуђеним одговорима или су разлози мало дубље природе. Показаће се у даљој анализи.
Као продужетак тумачења резултата четвртог питања намеће се оно што нам је показало пето. На питање „Колико те наставник или учитељ упућује да користиш књиге из Народне библиотеке?“ 31% је одговорио мало, 19% нимало (што већ чини 50%), 43% потврђује да их стално подстичу и подсећају да узимају књиге из библиотеке. њих 7% се нису изјаснили.
Заиста је добро што ученици слушају своје наставнике. Потпуно је јасно и разумљиво да просветни радници имају огромног удела, а самим тим и одговорности, у обликовању и преобликовању свести младих људи. Неки то раде на најбољи могући начин, али подаци показују да 57% испитаних нису добили прави подстицај својих наставника. Данас посебнно морамо бити свесни актуелности и важности речи Иве Андрића да писац „својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе (…) да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо, али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо“. Млади се годинама затрпавају садржајима мале или никакве уметничке вредности који им се сервирају преко разних медија у инстант облику. Много је лакше гледати слике са малих екрана, на којима преовлађују латиноамеричке серије, него слободне тренутке креативније користити. У преобликовању и усмеравању младих значају улогу имају квалитетни књижевни садржаји, а они се најлакше могу наћи у библиотеци где ученике чекају стручни људи који још додатно могу да им помогну. Подстичући децу да читају и читајући истражују просветни радници много могу да допринесу стварању снажних креативних индивидуалности.
На шесто питање „На који начин најчешће долазиш до жељене књиге?“ 40% је одговорило да користи књиге Народне библиотеке, а 9% узима књиге из школске библиотеке. Овако мали проценат нам посредно, али веома гласно говори у каквом стању се налазе фондови књига по школским библиотекама. Увиди које је радила матична служба показали су да су школске библиотеке оптерећене књигама које су деци потпуно незанимљиве и да је број лектирних књига недовољан. Иако у библиотеци ученик може наћи већи избор разноврсних књига, ипак се 36% испитаних сналази тако што ће жељене књиге узимати од пријатеља или на неки други начин. На ово питање није одговорило 15% испитаних.
Занимљиво је да на седмо питање „Да ли до књиге у Народној библиотеци долазиш увек, понекад или никад?“ није одговорило 39%. Увек нађе тражену књигу 30% испитаних, 24% то успева понекад, а 7% никад. И овакав резултат такође показује да скоро половина испитаника не може наћи жељену књигу на одељењу. Да ли због тога што је недовољан број примерака једног наслова (код лектирних књига) или што су интересовања ученика борских основних школа другачија од онога што им нуди Дечије одељење показаће анализа 10, 11. и 15. питања.
Могућност да жељену књигу дете резервише тако што ће бити уписано у такозвану листу чекања и телефоном обавештено да је књига слободна и да чека баш њега, користи само 15% испитаних.
Шта ученици основних школа читају? Одговори на ово (9.) питање дају највернију слику о читалачкој публици. Само обавезну лектиру чита 31% анкетираних (значи скоро трећина). Осталу белетристику чита 40% (нешто мало више од трећине). Стрипове и слично чита 14%, што јесте читање, али нема неку уметничку вредност већ служи забави. И, ако овоме додамо 15% који се нису определили ни за један понуђени одговор, добијамо да скоро трећина ученика спада у категорију нечитача. Симптоматично је да 31% чита само лектиру, што значи да ништа друго и не читају сем онога што морају, а питање је какав и колики траг остављају у свести младих људи наметнути садржаји чија је једина функција добијање оцене.
У прилог томе колико наша деца стварно знају да читају и да се служе књигом као средством које даје одговоре на нека питања говори податак да 58% никад није користило енциклопедије и речнике. Овај податак за некога можда није алармантан (тек нешто више од пола !!!) али с обзиром да живимо у време када добијање брзе и тачне информације има највишу цену, сматрам да би ученике већ од тренутка када савладају технику читања и писања требало упућивати на то где могу пронаћи одређене податке.
На питања која нису имала понуђене одговоре већ су захтевала да их испитаници самостално напишу (10. Наведи три своја омиљена писца; 11. Наведи три књижевна дела која би радо препоручио пријатељима; 15. Шта би желео да нађеш на Дечијем одељењу а то још увек није ту; 18. Предложи садржај којим би културно-забавни живот одељења био бољи) 12 ученика није ништа одговорило, а још 25 је безуспешно покушало да одговори на 10. или 11. питање. Од тих 25 само је 13 успело да наведе 3 писца или 3 наслова књижевних дела, а од тих 13 само 3 је навело неког писца који није заступљен у школској или домаћој лектири. (Толико о читалачкој култури.) На основу овога можемо да закључимо да 21% нема апсолутно никакав однос према књизи, а и према библиотеци која би требала да буде један од највећих пропагатора писане речи. У овој групи најбројнији су ученици седмог и осмог разреда. Они чине 65% оних који нису одговорили на ова питања, а пошто су ово године када су психоразвојне промене најбурније можемо апсолутну незаинтересованост за свет књиге и библиотеке тумачити и тиме што у том периоду за децу тог узраста постоје много занимљивије ствари и жеља да се до одговора дође брзо или одмах што се не уклапа у слику стрпљивог исчитавања страница неке књиге која (покаже се тек на крају) и не нуди оно што је дете очекивало.
Попут добрих ђака 40% анкетираних одговорили су само на 10. и 11. питање, али нису имали никакву своју сугестију (за 15. и 18.) чиме би показали да су активни учесници живота у библиотеци, било кад се тиче коришћења књижног фонда, било кад су у питању културно забавни програми. њих 31% поменуло је искључиво ауторе и дела која припадају школској или домаћој лектири разреда у коме се налазе или неког од прошлих. Тако се поново потврђује да деца доживљавају библиотеку као место где могу узети оно што им треба за оцену и ништа више. Занимљиво је да и ту преовлађује једна група писаца. У нижим разредима Змај, Десанка, Ршумовић, Ерић код 70%. Ученици виших разреда највише се опредељују за Андића (70%), Ћопића (82%), Жила Верна (67%).
Аутори и њихова дела који не припадају обавезној школској белетристици а који су постали драги корисницима Дечијег одељења, доста су разноврсни, али и ту, с обзиром на узраст постоје неки који су популарнији. У нижим разредима (трећи и четврти) апсолутну популарност има Драган Лукић са својим романом „Три гускетара“. Затим код четвртог, петог, шестог и седмог разреда Градимир Стојковић својим серијалом о хајдуку потпуно је окупирао дечију пажњу, а уз њега су и Миленко Матицки и Раде Обреновић.
Од страних аутора ту су неприкосновене X.К.Роулинг са Харијем Потером, Енид Блајтон и готово сви романи где се описују авантуре пет пријатеља и „Близнакиње“ Сузан Xејни. Поред тога радо се читају сви жанрови у којима доминира хумор (преко Нушићеве „Аутобиографије“, Ћопићевих „Магарећих година“ до књига вицева „Да пукнеш од смеха“).
На 15. питање „Шта би желео да нађеш на Дечијем одељењу а још није ту?“ одговорило је 34%. Поред оних који су само похвалили постојеће нашли су се ту и они за које можемо да кажемо да су однеговани корисници Дечијег одељења, јер су својим предлозима тачно указали на оно што недостаје фонду или га има у недовољном броју. Предлози се изузетно разликују што је у складу са мноштвом интересовања деце. Књиге које говоре о проблемима адолесцената тражи 50% анкетираних осмака и седмака. Неколицина је прочитала „Конфликте“ (Креативни центар, Бгд.) што је једина књига са УДК ознаком 159 у нашем фонду. Али су зато њихови захтеви, који илуструју проблеме младих, врло конкретни. Желели би да користе књиге које им нуде одговоре на различита питања о наркоманији, сиди, сектама, парапсихолошким феноменима. Такође, желели би да виде научно фантастичне, криминалистичке и љубавне романе. Све ово нам говори да деца журе да одрасту (или су то већ учинили, али ми то не примећујемо) те да им књиге, које им се нуде на Дечијем одељењу, више нису занимљиве. Специфичан показатељ је и број ученика седмог и осмог разреда који су чланови библиотеке. Од анкетираних 58 ученика чланови библиотеке су њих 15. На Дечијем одељењу од 847 до сада уписаних чланова, седмака и осмака има 89 (10,5%), а највећи број њих долази само кад узима лектиру. Све ово говори да би набавна политика једним својим делом требало да буде усмерена ка овој популацији и њиховим интересовањима.
Нешто млађи корисници траже од Дечијег одељења да не пропусти ниједну годину школовања Харија Потера, да се упорно прате авантуре Пет пријатеља и Тајне седморке Енид Блајтон, да сазнају даљу судбину Стојковићевог Глигорија Пецикозе и његових потомака. Хтели би да читају више стрипова, али и да виде књиге о томе како се ствара стрип.
Ученици знају да Дечије одељење организује и културно – забавне програме (66%) и њих 29% те програме прати редовно а 45% повремено, те је тако на 18. питање, где је требало да предложе садржаје највише њих тражило различита такмичења, квизове и слично, што би било награђивано. Траже да им библиотека уприличи чешће контакте с писцима или трибине на којима ће чути нешто више о проблемима који тиште младе.

ДЕЧИЈЕ ОДЕЉЕЊЕ ОД ДАНАС ДО ДЕЦЕ

У Бору је од почетка 2001. године на Дечије одељење уписано 847 чланова (у 2000. години било их је 818). У пет основних школа у граду ове школске године уписано је 4.175 ученика (прошле 2000/01. године 4.302), што значи да само 20% основаца долази у библиотеку анкета је показала да од тих 20%, 31% чита само лектиру, а 40% и осталу белетристику. Све ово указује да је интересовање за књигу мало и да је потребно да се ангажују сви субјекти нашег друштва, почев од породице, школе и библиотеке до телевизије, која изгледа има велики утицај на децу. Књигу треба вратити у школе, међу ђаке, а не да чами по полицама библиотеке. Она треба да се чита и децу треба научити да је поштују и чувају као велику драгоценост.
У складу с тим, Дечије одељење Народне библиотеке Бор се труди да постане место где ће велики број борских основаца најпријатније проводити своје слободно време, окружени књигама, и имајући могућност да задовоље своја најразноврснија интересовања и искажу своју креативност на најбољи начин. У овом простору већ две године редовно се одвија филмски програм где се деци приказују цртани филмови уз кратку причу о књизи на основу које је филм настао и уз информацију да Дечије одељење ту књигу поседује. Организују се трибине и за децу и за родитеље. У јеку грознице коју ствара почетак школске године организована је трибина „Мама и тата полазе у први разред“, а у оквиру Дечије недеље трибина о дечијим правима која је реализована као дечија креативна радионица у форми квиза. Пошто се већ показало да деца воле да цртају (у јуну поводом стогодишњице рођења Волта Дизнија успешно организована акција „Цртајмо Дизнијеве јунаке“) целе те недеље дечија машта је стварала разгледнице и честитке са врло ангажованим порукама којима су исказали своја схватања права.
Како би се књига популарисала доводе се омиљени писци (ове године у априлу Градимир Стојковић и у октобру Недељко Попадић). Награђју се најревноснији читаоци али се награђује и најмлађи корисник Дечијег одељења (2000. године то је била трогодишња девојчица).
Досадашње искуство у раду Дечијег одељења, пре свега са децом школског узраста, показује да би можда било боље када би први контакт са библиотеком учинио баш родитељ и то у неком раном предшколском узрасту детета. Тада би сусрет са књигом и библиотеком био лакши јер је необавезујући, чини га онај коме дете највише верује, и за свој циљ има чисто задовољство, а не израду домаћих задатака који су често ултимативно постављени.
Иако је образовање детета првенствени задатак породице и школе несумњиво је и циљ рада Дечијег одељења библиотеке. Зато библиотекар мора да буде свестан своје улоге едукатора и васпитача детета у његовом развоју ка зрелом читаоцу. Рад библиотекара на стручним пословима важан је и неопходан за рад библиотеке, али од изузетног значаја је и његова комуникација са корисником, добра обавештеност и спремност да изађе у сусрет интересовању детата.
Међутим, недовољна техничка опремљеност један је од проблема који свакако успоравају развој Одељења. Деца која код куће имају приступ интернету Дечије одељење доживљавају као музеј. Зато би од великог значаја за квалитетнији и савременији рад било увођење савремених информационих технологија и уређаја за аудио визуелну презентацију информација. И поред свежих идеја и ентузијазма радника сигурно да би увођење бољих и јачих машина и квалитетнијих програма утицало на повећање броја чланова. Напредак информационих система мења потребе и интересовања деце. Мултимедијална издања су нова средства у педагошком и методолошком раду. Поседовање оваквог библиотечког материјала, уз неопходност руковања компјутером визија је једне нове библиотеке која није непозната у свету.
Оно што Дечије одељење данас нуди својим корисницима јесу разноврсни програми који укључују, између осталог, изложбе дечијих радова, књижевне вечери са познатим дечијим писцима, литерарне сусрете, филмске програме и др. Сврха овакве разноликости је управо тежња и идеја да се помогне детету да прихвати библиотеку као место где се не само позајмљује књига, већ и место где ће моћи креативно да троши своје време, да се информише и забави.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Андрић, Иво. О причи и причању : (Говор приликом примања Нобелове награде). – Сарајево, 1981. стр. 66-70. – Сабрана дјела Иве Андрића ; књ. 12.
2. Јовановић, Весна. Наше дечије одељење. – Бележница, бр. 4. Бор, 2001, стр. 6 – 7.
3. Јовановић, Слободан љ. . Пут књиге у борском крају. – Бор, 1990.
4. Вучковић, Жељко. Ка савременој библиотеци. – Нови Сад : Библиотка Матице српске, 1997.
5. Пут књиге до читаоца посредством библиотека : зборник радова. Београд : Народна библиотека Србије, 1983.

Ана Јанковић

Фонд серијских публикација је, уопштено, извор за многа истраживања и, нарочито, за правовремено текуће информисање. У свакој библиотеци овај фонд би морао бити незаменљив и непресушан извор информација, па би, сходно томе, и садржај фонда морао бити свеобухватан и комплетан, без тематских ограничења, чиме би биле обухваћене многе гране знања.
Богатство овог фонда веома подиже вредност сваке библиотеке која га поседује, и представља тачку привлачења за све оне, који ће, користећи ову врсту грађе, бити свакодневно везани за ову установу.
Због свега тога, фонд серијских публикација (периодике) мора бити један од основних фондова сваке библиотеке.
Имајући све ово у виду, у Народној библиотеци Бор се, од почетка 2001. године, приступило сређивању постојеће грађе фонда периодике, који се дотада, несређен, нередовно евидентиран и необрађен, налазио на местима у библиотеци, која нису била предвиђена за смештај ове врсте библиотечке грађе.
Народна библиотека Бор је од 1962. године (од када је почело евидентирање серијских публикација) до 1995. године прикупила велики број наслова. Увидом у књигу инвентара серијских публикација вођену за овај период, може се утврдити да је уписано укупно 1430 инвентарских јединица (годишта) серијских публикација. Од 1995. године није вођена евиденција приспелих публикација у књизи инвентара, па је пронађено много публикација штампаних од 1995. до 2001. године које су мање-више редовно пристизале у библиотеку, а које нигде нису евидентиране. Показало се да је Народна библиотека Бор у периоду од 1962. до 1995. године располагала са више од 150 различитих наслова новина, часописа, зборника, итд, од којих је највећи, број, наравно прилично нередовно пристизао. Биле су ретке оне публикације које су библиотеку редовно пристизале.
Велики део овог фонда представљале су публикације комунистичко-марксистичко-социјалистичко- самоуправљачке оријентације. То довољно говори и о начину и о критеријуму по коме су се набављале серијске публикације, као и то да велики број наслова не подразумева истовремено и квалитет, нити редовитост пристизања у библиотеку.
Ипак – олакшавајућа околност – види се да је Народна библиотека у овом периоду и то путем претплате набављала и такве часописе као што су Багдала, Библиотекар, Лингвист, Бранково коло, Књижевност (и данас у претплати набавља овај часопис), Филмска култура, Развитак итд.
У претплати је, ако је веровати књизи инвентара, набављана и Библиографија Југославије (од 1950. до 1978. године), али приликом ревизије 2001. године ове публикације нису пронађене. Разлози за то нису познати.

Структура фонда серијских публикација – данас

До данас су у Народној библиотеци Бор инвентарисане укупно 1732 инвентарске јединице серијских публикација. С обзиром на то да је у фонду периодике свака инвентарска јединица у ствари једно годиште, а да свако годиште има више свезака, добија се утисак обимности грађе. Међутим, то је ипак привид, ако се узме у обзир шта је и како набављано, и шта је, након последње ревизије (и отписа) 2001. године остало.
Остала је укупно 681 инвентарска јединица.
Што се саме структуре фонда тиче, нови контролни картони (написани након ревизије према стварном стању фонда) показују да Библиотека поседује:

– 9 наслова из области библиотекарства
– 12 наслова из области филмске, позоришне, ликовне и уметности уопште
– 40 наслова из области књижевности, уметности и културе
– 7 наслова публикација које обрађују друштвено-историјске теме
– 24 наслова осталих серијских публикација

Библиотека поседује и 5 наслова часописа на страним језицима (енглески, француски и немачки).
То је укупно 90 наслова различитих серијских публикација. Притом, свакако треба нагласити да нису сви они редовно пристизали у Народну библиотеку Бор, те да има и оних наслова од којих Библиотека поседује само по једно, па и то непотпуно годиште.
Најредовније и најдуже су у Библиотеку пристизали управо они часописи на које је Библиотека била претплаћена. То су:

– Багдала (1970-2000)
– Библиотекар (1953-1997)
– Градац (1978-1998)
– Градина (1972-1998)
– Књижевност (1963-2001)
– Развитак (1961-1998), итд,

У 2001. години Библиотека путем претпате добија часописе: Психологија данас, Књижевни гласник, Свеске, Књижевност, Добро јутро, Златна греда.
Претплаћена је и на дневну и недељну штампу (Политика, Вечерње новости, Данас, Борба, НИН, Илустрована политика) и на дечју штампу (Велико двориште, Витез, Политикин забавник).
На информативном одељењу Народне библиотеке Бор се налази и својеврстан изложбени простор где су изложене фотокопије насловних страна часописа, што треба да упути кориснике у то чиме све Библиотека располаже на одељењу серијских публикација.
Бројке показују да највећи део фонда периодике чине наслови из области књижевности, културе и уметности, што је добро, али је уочљив недостатак часописа из области науке и технике, што би се у наступајућем периоду морало превазићи.

Смештај и коришћење фонда серијских публикација

Велики проблем који ће се неминовно наметнути јесте проблем простора. Када набавна политика достигне један нормалан ритам, проблем ће се нагло актуелизовати.
Одељење периодике, наиме, нема одговарајући простор. Налази се у приземном делу библиотеке у једној малој одвојеној просторији (10м) и део је информативног одељења. Одељење периодике ће користити исту читаоницу на информативном одељењу коју користе чланови библиотеке који читају дневну и недељну штампу.
Када у потпуности буде завршена обрада фонда периодике и када он буде унет у аутоматску базу података (као и фонд монографских публикација), и ова библиотечка грађа биће дата члановима Народне библиотеке Бор на коришћење. Серијске публикације са одељења периодике моћи ће да користе сви они који имају чланску карту одељења за одрасле и одељења стручне литературе Народне библиотеке Бор за текућу годину.
Нашим корисницима је већ познато да се дневна и недељна штампа не износи из библиотеке. Остале публикације (часописи) ће се, под одређеним условима (задужење, реверс) моћи изнети из библиотеке или користити у читаоници информативног одељења. На одељењу периодике неће бити дозвољен слободан приступ публикацијама. Коришћење ће бити могуће само уз помоћ и посредовање библиотекара и помоћу електронског каталога. Према савету из Народне библиотеке Србије, планирано је да се у Народној библиотеци Бор инсталира компјутерски програм ЦОБИСС, чиме ће се знатно олакшати рад на обради публикација, али и само коришћење публикација, не само серијских, већ и монографских, јер овај програм пружа огромне могућности за детаљнија претраживања по разним основама, тако да ће само постојање, а и коришћење лисних каталога постати излишни.

Савремена библиотека, у време наглог и непрекидног раста информација на најразличитије теме, постаће стециште знања, извор података о достигнућима у свим областима људског стваралаштва. Свака библиотека данас, колико год је то могуће, мора прерасти од “места на коме се чувају књиге и са кога се позајмљују књиге” у такав информациони центар који у сваком тренутку може да одговори на најразноврснија питања својих корисника. И Народна библиотека Бор, у складу са својим могућностима, мора прерасти у такав центар. У томе, између осталог, и видимо улогу нашег одељења серијских публикација.