Драган Стојменовић

Др Цветко Костић, Бор и околина – социолошка испитивања, Савремена школа, Београд 1962

Сјети се дечака који маглу пије
Да се скрије од себе јер нема са ким
Не зна како да гледа у понор и ватру
Како да слуша тај огромни звук

Дарко Рундек, “Сањам”

Маглу од отровних испарења, у чију стварност је дубоко зашао средином прошлога века, професор Цветко Костић је сублимирао на најбољи могући начин и као највреднији минерал овога поднебља открио град и људе у њему, који су искристалисали оно што се не сагледава и не вреднује ваљано, своју социјалну и материјалну културу. Мотива за поновно ишчитавање и усмеравање пажње према овој изузетној научној студији заиста има безброј. Шта би, међутим, требало да истакнемо разматрајући структуру овог дела? Нивое проучавања, методологију, предмет проучавања, анализу појединих феномена или изведене закључке?
Изнад свега и после свега, ипак је то једна, на најбољи могући начин, заокружена комплексна монографска студија која је превазишла судбину предмета свог проучавања. У времену када је тек образована Катедра за социологију на Филозофском факултету, 1959, проф. Цветко Костић, који је дао пресудан допринос у институционализацији социологије као тада “нове” научне дисциплине, планирао је истраживање и обилазио Бор прикупљајући грађу за ову своју студију. Катедра за социологију је тада била у позицији ослобађања од надлежности “историјског материјализма”, односно, “марксистичке социологије”, која је поплавила целокупан делокруг знања о друштву. Ретке и заиста квалитетне социолошке студије објављивале су се под тешким околностима цензуре, аутоцензуре и идеолошке пресије за коју се може рећи да је тада тек узимала замах.(1)

Пут у перспективи насликаног пејзажа или мртве природе?

Време, односно историјски контекст у коме је настајала социолошка студија Бор и околина даје посебну димензију разматрању литературе везане за социологију града, која на домаћем плану и данас представља праву реткост. Она је једна од првих монографија, која заслужује посебну пажњу својим стручним приступом и избором теме проучавања индустријских друштава која су тада била у експанзији. Што се тиче компаративног разматрања монографских публикација и систематизација из домена друштвених наука које су просторним референтним оквиром везане за ово подручје, односно Бор и његову околину, можемо рећи да је та врста стручне литературе права реткост, и да рад проф. Костића не заслужује пажњу само због поменутог разлога већ, пре свега, због конкретних научних квалитета. Ова социолошка студија је у потпуности актуелна и, што ћемо у сваком случају истаћи као важну чињеницу, јесте досегнута етичка позиција њеног аутора – посматрача, која даје објективну визуру преко смелих ставова који изражавају за то доба ретку критичку мисао према тадашњем друштвеном уређењу, чија је, изгледа, најболнија тачка била истина и објективно приказивање реалности. У једном од првих научно-истраживачких пројеката(2) који је материјално подржао Етнографски институт, 1959, 1960 и 1961. г., проф. Цветко Костић је реализовао своје планирано истраживање Бора и околине. Стратегија и техника истраживања биле су добро припремљене тако да је на самом старту предност дата инструментима непосредног посматрања и “квантифицирању” друштвених појава, због чега је у првом плану истакнуто оно што се може регистровати у самом тренутку проучавања. Из страха да оваква фактографска слика друштва у датом тренутку после извесног периода “губи своју активност и постаје само један историјски документ” слично судбини воденог цвета “који се развија веома брзо и изгледа лепо, али брзо угине и не остави никаквог трага”, проф. Костић прибегава методу откривања једне димензије аутентичности коју би сада могли назвати идентитетом града. Све оно, дакле, што има своје функције и структуру, институције, процесе, вредносне системе, девијације, комуникацију и културу, оно што представља његову идиографију и номографију, сублимира се на једном достигнутом нивоу препознатљивости и аутентичности коју посматрач открива као опште искуство издигнуто изнад свакодневице и субјективности сагледавања феномена, односно откривеног идентитета града. У том смислу се и огледа трагичност препознавања културних чињеница са судбином воденог цвета, односно, препознавања града са судбином “палеотехничког врта” који свој одраз на мирној воденој површини са које се диже измаглица никада неће ни видети, било да је леп и кратковечан, загађен и вечно запаћен на географској шари. Било какав поглед и сагледавање привилегија је поглед само посматрача и истраживача, а с обзиром на то да су такви усмерени погледи права реткост, они имају заиста непроцењиву вредност.

Безброј нијанси сиве боје

Непроцењиву вредност овог дела сачињава и додирнута философија постојања и живљења у Бору која је осликана у безброј нијанси сиве боје коју можемо у одређеном смислу окарактерисати као неутралну али ипак не као безбојну, односно провидну, каквом би је најрадије видели они који су на најбољи могући начин искористили “дух привремености борављења у њему” и “свету глад за златом”. Опсежан одабир извора коришћених приликом реализације истраживања живо преноси те нијансе. Плава постаје небо сива, црна боја је тамно сива, црвена је пламено сива, а жута – златно сива. Одрицање постојања тих нијанси је свесно признавање сопствене слабости а оне су недвосмислено продукт наглог развоја “производних снага” – индустријализације и урбанизације у једном “лонцу за топљење”.(3) Поред наведене технике за прикупљање грађе, посматрања са учествовањем, проф. Костић је користио и интервју, анализу објављених и тек пронађених докумената које до тада нико није користио,(4) анкету,(5) приватне архиве итд. Интонација приликом анализе садржаја ових извора, која је у потпуности била у складу са атмосфером тадашњег Бора, дочарана је сивом бојом која није била само расположење, додатна емоција, већ део самог садржаја друштвеног живота у Бору. Рурално-урбани континуум развоја Бора, од села до града, који је детаљно обрађен у овој социолошкој студији, до сада је непревазиђен и једини је социолошки приступ у овој области који се односи на Бор, самим тим представља незаобилазан извор и пример у евентуалним даљим истраживањима у том смеру. Чак ни идилична слика села Бор које прераста у чаршију није без сивила и измаглице од сумпорних испарења. И тако редом, преко основних институција и комуналне структуре, примарних група и друштвених агрегата, друштвених категорија (сељака, радника, сељака – индустријских радника, стручњака, занатлија и трговаца, пензионера и инвалида рада), друштвених процеса (индустријализације, урбанизације, акомодације, асимилације, сукоба), друштвених питања (стамбеног питања, васпитања, доколице и девијација). Сивило свакодневице заиста прераста у један од делова садржаја књиге који је проф. Цветко Костић индиректно пренео анализом поменутих тема остављајући за собом резултат задивљујућег напора и интересовања истраживачког духа, према нечему што би из, надајмо се, разумљивих разлога сачињавало и чини, пре свега, нашу бригу посматрања непосредног окружења у коме таворимо.

Јединство супротности или јединство истоветности?

Значај студије Бор и околина управо због таквог приступа проблему пручавања има своју посебну вредност и после тачно четрдесет година у потпуности је актуелна и незамењива приликом покушаја разумевања садашњости. Претпостављајући судбину коју је и проф. Костић предвидео оваквој врсти научног залагања и заинтересованости за ову проблематику, покушаћемо још једном и овога пута да избегнемо трагику непрепознавања и приближити читаоцу овај подробан животопис нашег града уколико је спреман у себи да сукоби две крајности: прошлост и будућност, зарад реалног сагледавања тренутног стања у коме се налазимо.
Намерно избегнута конкретнија анализа садржаја дела у овом случају је пре свега из разлога емске позиције аутора овог текста, сентименталне везаности за тему “приказаног” дела и дужног поштовањ а према ономе чему је проф. Цветко Костић тежио пишући студију о нашем граду.

(Поводом јубилеја – сто година до затварања рудника(6))
Адам Круг

(1)Професор Цветко Костић се нешто касније, 1975. г., нашао у групи професора са Филозофског факултета који су дали повољне реферате о својим колегама који су претходно били удаљени са факултета одлуком Народне скупштине Србије, које је Тито означио као “кривце” за “кварење омладине” и студентски бунт. Часопис Филозофија је штампао управо те реферате, требало га је само укоричити, али је општински комитет СК и СУП запленио тираж и тај број часописа није објављен. Видети о томе: Оливија Русовац, “Отпори критичком мишљењу”, Република бр. 190, као и: Небојша Попов, Цонтра фатум. Случај групе професора Филозофског факултета (1968-1988), »Младост«, Београд 1989.
(2) Било их је још неколико: седамдесетих година прошлог века, научно-истраживачки пројекат проучавања Бора и околине у организацији Етнографског музеја из Београда и Музеја рударства и металургије из Бора (резултати тог пројекта објављени су у монографији Бор и околина И и ИИ, 1975. и ГЕМ 38, Београд 1975), други научноистраживачки пројект под називом “Етнолошка истраживања рударства у Тимочком региону” током 1988. г. био је у организацији Филозофског факултета и Етнографског музеја из Београда (о овом пројекту видети текст проф. Ивана Ковачевића, “Научно истраживачки пројект Етнолошка истраживања рударства у Тимочком региону током 1988”, Развитак, бр. 6, Зајечар 1989).
(3) У Бору је тада живело деветнаест националности и говорило се на седам језика.
(4) У прву групу докумената спадају: чланци, књиге, уредбе, статути, фотографије, филмови, уметнички цртежи, планови, статистички пописи и анкете. Том приликом сусрео се са, рекли бисмо, вечитим проблемом, релативно доста ретким чланцима и књигама о Бору и непостојањем оригиналне документације која после Другог светског рата уништена као “стара хартија”. Необјављивани и научно некоришћени писани извори до којих је тада дошао углавном су се односили на период после 1952. г. “када се напустила пракса шкартирања докумената као старе хартије”. Међу таквим документима, проф. Костић је први неке од њих окарактерисао као материјал “од трајне научне вредности”: Летопис Борске парохије и цркве који је вођен од 1924. до 1945. године, и Комисијски извештај о сузбијању ерозије и мелиорације земљишта околине Бора затрованог гасовима из постројења Борског рудника.
(5) То је била једна, по његовим речима, неуспела анкета о ставовима према религији, представама о загробном животу, односу према цркви и практиковању верских обичаја.
(6)Из усмене констатације Игора Јевремовића, студента минералогије и кристалографије из Бора.

Весна Тешовић

Већ афирмисани књижевни стваралац Радиша Драгићевић (Преко неба, роман, Нота, Књажевац, 1993; Зашто река има две обале, песме, Апостроф, Београд, 1995; Белези, песме, Градина, Ниш,1998; Самотиња, роман, Нолит, Београд, 2001) својом књигом Колико дуго живи дрвеће по први пут се обратио деци. Учинио је то врло озбиљно, студиозно, онако како нас је научио да он једино уме да ради. Пред читаоцима је 39 песама различитих мотива, али зато врло уједначеног квалитета. Од прве до последње, свака је обасјана осмехом који разоружава и сугестивно прелази «на онога ко је чита.
Иако, по насловима, често личи на дечију запитаност («“Зашто постоје слова“», ««»“Зашто звезде падају“, “Зашто пуцају громови“ и сл.) одговори нису саздани као дечија решења. Међутим, став одраслог не подразумева поучитељност. Пре је то шаљиво виђење историјских, астрономских и неких других догађања. Кроз духовиту причу дата је историја развоја писма и људске комуникације, о еколошким питањима говори без патетике, на врло једноставан и деци близак начин, а свуда је ненаметљиво подвучена едукативна нота. Одговори које нуди Радиша Драгићевић некад су стварносни, а некад измаштани, али увек духовити и често у себи крију боцкаву критику. Тако ће кр»оз стихове пласирати идеју да човек од проблема које сам прави на земљи, немоћан да их реши, бежи у истраживање свемира. Чак је и из безазленог посматрања птица и промишљања њихове песме произашла запитаност као критика међуљудских односа: … а доле испод птичијег лета
посве другачија слика света
да ли би се и људи разумевали
кад би једни другима певали

У ведрим и духовитим сликама које се брзо смењују одата је пошта светињи дома. Песник је показао умеће да поредећи живот пужа са животом неких шумских становника истакне лепоту живљења “по мери” ма колико некима та мера изгледала мала. За децу озбиљно, а самим тим за родитеље још озбиљније питање назива мужјака неких животињских врста, претворило је игру речи (мува – мувац, кртица – кртац, врана – вранац и сл.) у весело сазвучје целе песме.
Пронаћи ћемо у овој књизи и стиховане животописе јунака из стрипова (Талични Том, каубоји и индијанци, Попај) или шаљиве досетке у којима се аутор поиграва устаљеном сликом књижевних јунака као што су Робинзон Крусо и Али Баба.
Све песме су испеване у првом лицу. У некима говори одрастао човек који разуме децу и говори њима разумљивим језиком, али у већини песама лирски субјект је дете са својим виђењем, пројектованим жељама или страховима. Иако говори као дете, Радиша Драгићевић је и кроз ту визуру успео да продене образовне елементе који плене својим ненаметљивим шармом и духовитошћу. Проговара из ове књиге стихова урбано, усамљено дете жељно друштва, пажње и нежности. Жанр сцена јутарњег поласка у школу у суштини је слика тужног и револтираног детета које излази из “празне” куће, јер су родитељи већ отишли на посао. Не испраћа га мама или неко други подједнако драг ко брине о њему. “Уштипак врео” за којим дете чезне само је синегдоха – замена за мајчину љубав, пажњу, бригу и посвећено време.
Нашли су у овој књизи своје место и проблеми с којима се сучељава дете у периоду наглог раста, кад већ у току једне ноћи “побегне одећи”. Тај животни период зачињен је и духовитом опаском о купању као жртвовању и нужном злу, или шаљиво-озбиљним, али врло промућурним реминисценцијама из угла дечака на тему одсуства из школе, школске торбе, оцена или девојчица.
Чини ми се да је најуспелија, у овој квалитетом доста уједначеној збирци, песма “Како мој деда и ја правимо и пијемо вино”. Основна особеност је мноштво боја и мириса, светла и ведрине, који исијавају из сваке слике. Општи утисак појачан је ритмом из кога ниједан стих “не искаче”, те тако песма у целини чини право музичко сазвучје среће и добре воље која опчињава читаоца и по ко зна који пут потврђује да најбоље песничке слике морају у себи да оживотворе синкретизам као свој стваралачки принцип.
Непатворени шарм, топлина и добронамерност уз врцаву духовитост чине ову песничку књигу Радише Драгићевића блиском и деци и одраслима. Деци да би још снажније уживала у томе што су деца, а одраслима да би што дуже сачували у себи дамарање детињства.

Саша Д. Ловић

Милан Мирић, Трачки коњаник, Инорог, Бор, 2001.

Непрестано збивање и проверавање јесте поезија. Мирићева поезија се збива док му тропар успомена пали тамјан маште срца, а док ножем скида чини са јасена он проверава да ли је поезија безбедно смештена у традицију, или руши устаљене односе и изненађује поступцима у песничкој употреби језика.
Реално је да Мирић никад јасно не постави ону једнозначност која је карактеристична за практични језик. У тренуцима када је вода дошла до грла, у игри вечног означавања, поново ништа не бива до краја означено; смисао је под копитима Тодорових коња који над Тимоком играју.
Реално је и то да су слике у којима не причају ништа, немају више о чему (“Виноград у Глинској пољани”), слике које су својим значењским димензијама врло блиске сликама које долазе из епског света; стара знамења су погубљена (тамо где је псовка одувек домаћин била), а нова се споро успостављају. Док кроз сумрак долазе девојке, у песму треба ући сагнуто, као у стару кућу.
Такође је реално Мирићево братимљење са братством риба, то да је пре свега страсник, а не ратник, и да се од оштрих историјских појмова уздигао до човека коме је у беди једино преостало да не поклекне. Медаља за храброст. Влат траве која је само његова, исто је реална као и сумња у све то.
Надреалан је Трачки коњаник. Ипак су за њега три димензије преуске.

Весна Тешовић

Милан Мирић као ретко који књижевни стваралац у Бору може бити задовољан 2002. годином. У једној години промовисане су му две песничке књиге (Трачки коњаник, Инорог, Бор и Босоног у Бањском пољу, ауторско издање) и уврштен је у две антологије: Антологија српског пјесништва 20. вијека Небојше Деветака (Српско културно друштво “Просвјета”, Загреб, 2002) и Чудесни кладенац: антологија српског пјесништва од Барање до Боке Которске Здравка Крстановића (Српско културно друштво “Зора”, Београд, 2002).
У наш град Милан Мирић стиже 1998. године са четири књиге песама (Прстен од пијеска, 1984; Проклетије, 1996; Умножен у огледалима, 1996; Свијетлост црног дуда, 1997) и две књиге кратке прозе (Град на нишану, 1998. и Футошке и друге приче, 1999), а Душан Иванић, књижевни историчар, у Књижевности српске крајине (БИГЗ, 1998) пише о Милану Мирићу као о ствараоцу који особеним песничким изразом обележава последње деценије века, уз ауторе као што су Милош Бајић, Милан Лалић, Милан Ненадић…
Својим првим песничким књигама Милан Мирић показује поетску физиономију којој ће остати мање-више веран и у песмама којима се представља јавности откад живи у Бору. “Борски песнички опус” чине четири књиге: Станица Бор (Инорог, Бор, 1999), Круг црне ријеке (Књижевна омладина Србије, Београд, 2000), Трачки коњаник и Босоног у Бањском Пољу. У лирским минијатурама он успешно прави преплет дескриптивног, емотивног и мисаоног. његов израз је згуснут скоро као у хаику поезији, језгровит, елиптичан. Препознатљива је опсесивна везаност за воду, била то плавет реке Купе, Бистрице, Тимока или Злотске реке, мора или Борског језера. Мирићева жена је шимићевски сетна, дучићевски етерична, потпуно стопљена с природом зрачи неком префињеном еротиком. Особеност стихова чини и сета и носталгија коју носи искорењени човек, чија је судбина да у једном животу буде два пута прогнан са свог станишта.
Познавање песникове биографије, као услов за добро читање његове поезије потврђује се на посебан начин када читамо песме Милана Мирића. Поетска топонимија осликава физичке сеобе које је аутор преживео. Замирисаће нам “виноград у Глинској пољани” и заболеће “метохијско небо” и Раваница, да би се у песничком сазвучју ујединили са Злотом и Малиником, Штубиком и Рајцем, Тимоком, Брестовачком Бањом. А онда ће, ненадано, читаоца ошинути псовка, мирис барута и туга ратника. Занимљиво је да је и у таквим песмама, емотивно веома проживљеним, песник сублимирао своја осећања. Облагородио их је ванредним талентом да, и поред свега ружног и суровог, у животу види оно лепо, узвишено, које проналази у природи, свом окружењу, у способности да воли.
Можемо рећи да све песничке слике Милана Мирића представљају једно јединствено дело доследног песничког израза, препознатљивих мотива и снажних емоција. Преплетеност стварности и фикције, рата и мира, прошлости и садашњости, географски различитих простора и времена, богатство асоцијативних токова и снага да се све то сажме на универзални ниво поетског сагледавања чине поезију Милана Мирића савременом и свевременом истовремено.

(уредила) Весна Тешовић

Народна библиотека Бор је од 23. до 26. септембра 2002. године била један од домаћина дешавањима која су се у оквиру ИИ Фестивала образовањ а одраслих одвијала у нашем граду. Овај Фестивал живео је тих дана у око сто градова Србије и Црне Горе, а Бор је био једини представник Тимочке Крајине.
Четири фестивалска дана су у библиотеци била испуњена различитим садржајима. Технички факултет је био организатор предавањ а “Са новим знањима у нови миленијум”. Здравствени центар Бор је организовао трибину “Хроничне масовне незаразне болести”, а Герантолошко друштво округли сто на тему “Међугенерацијски односи”. Посебно су била жива два фестивалска дана. Берза програмских курсева и курсева страних језика под радним називом “Ка новим видицима информатике и језика” окупила је све институције и организације које се у оквиру своје делатности баве и оваквим образовањ ем. Последњег дана фестивала трајала је “Јесења смотра борске издавачке продукције”. Организатори и учесници су били: Народна библиотека, ИНДОК – центар Института за бакар, Технички факултет Бор, Музеј рударства и металургије, Друштвено штампарско издавачко предузеће “Бакар”, Јавно предузеће “Штампа, радио и филм” и књ ижевни клуб “Инорог”.
Овај дан је по много чему био занимљив и значајан. Занимљив за наше суграђане јер су у сајамској атмосфери могли видети ко се све у Бору бави издаваштвом. Могли су разгледати не само изложене књ иге, већ и присуствовати видео промоцијама издавачких програма и промоцијама појединих издања и аутора. За саме издаваче дан је био значајан јер су по први пут били окупљ ени на једном месту, те су целога дана имали могућности да једни друге боље упознају и размене своја искуства.
Искористили смо прилику да их замолимо да нам опишу своју издавачку делатност, оно што су до сада урадили и смисао свега тога за град и ширу научну, стручну и културну јавност, шта планирају у предстојећем периоду и да прокоментаришу околности у којима се реализује издавачка делатност и тешкоће на које наилазе.
Ево какве смо одговоре добили од за издаваштво одговорних људи:

Славиша Петровић, ШРИФ

Издавачка делатност у Бору почела је 1. новембра 1947. године, када је изашао први број Колектива. Захваљ ујући њему у Бору су се развиле две делатности: информативно-издавачка (ШРИФ) и графичка индустрија (Штампарија “Бакар”)
Издавачка делатност ШРИФ-а може се поделити на две глобалне групе: штампана гласила и публицистика. У штампана гласила спадају: Колектив (излази и данас), Борске новости (престале са излажењ ем крајем децембра 2000. г.), часопис Бакар (реч је о стручном часопису у коме су објављивани радови академика, доктора наука и других стручњ ака из области производње и прераде бакра и базне хемије, штампан је на српском и енглеском језику, а престао је да излази након распада ПЗ “Југобакар” са седиштем у Београду), потом часопис Развитак – за питањ а из области културе и етнографије (он и данас излази у Зајечару, а у оквиру издавачке делатности ШРИФ-а био је од 1990. до 1992. године), као и лист Еко . миx (за тржишну комуникацију и економску пропаганду), који је излазио 1990, 1991. и у првом тромесечју 1992. године, а покривао је подручје целе источне Србије.
У другу групу спадају: Грађа за историјска истраживања о Бору и Мајданпеку (издато је више томова књига, рађених на основу писане и француске документације забележене на микрофилмовима), књ иге белетристике (проза, поезија и стручна литература, чији су аутори били и многи новинари ШРИФ-а), монографије (углавном аутори из ШРИФ-а), каталози производа, проспекти, алманаси и друга издањ а. Издавање Грађе за историјска истраживања о Бору и Мајданпеку престало је 1990. године. Остала продукција из ове групе постоји и данас, али у знатно мањ ем обиму и квалитету него пре 2000. а посебно пре 1995. године.
Несумњиво је да је издавачка делатност ШРИФ-а имала велики значај за развој информисања, културе, науке и развој “паблик рилејшен” послова за привреду и остале сфере рада и живота у Бору, Тимочкој Крајини, Србији, Југославији и шире. Примерци целокупне издавачке продукције ШРИФ-а су сачувани у њ еговој архиви, налазе се у многим историјским архивима, библиотекама и другим установама и институцијама широм земље. Ова грађа (посебно комплети Колектива, Борских новости и историјска истраживањ а) имају (с обзиром на историчност написа) огроман значај за даља истраживања у домену историје и наставак публицистичке издавачке продукције у Бору. Многа издањ а промовисана су и на, за то уприличеним, пригодним манифестацијама у Бору и шире, што је, такође, велика улога ШРИФ-а у развоју укупног духовног стваралаштва на овим просторима и у развоју друштвене свести.
Даљи планови, у правом смислу те речи, не постоје. Ово стога што се издавачка делатност ШРИФ-а свела на једног човека (Славиша Петровић) и још три аутора (Јован Митровић, Мирослав Радуловић и Брана Филиповић) који раде и са другим издавачима. Осим тога, ШРИФ више не постоји као јединствено предузеће. “Колектив” прелази у РТБ Бор. Формира се и Јавно предузеће Радио-телевизија Бор. У овом делу бившег ШРИФ-а не знају шта је издавачка делатност и који је њ ен укупан друштвени значај, па зато, по свему судећи, нису заинтересовани да она остане у њему, а за то не постоје ни кадровски ни материјални, као ни други услови.
Издавачка делатност ШРИФ-а сада се остварује у веома неповољним околностима. Оне су последица недостатка кадрова, пара за спонзорисањ е и друге начине финансирања ове делатности, помањкања одговарајуће опреме (застарела и израубована), али и ојачале конкуренције.
Могуће право решење за наставак ових послова је њихово припајање “Колективу” и сеоби делатности у РТБ Бор. Ово тим пре што је издавачка делатност и почела са овом новином РТБ-а. Посебно зато што би и РТБ Бор коначно комплетирао свој Сектор за односе са јавношћу (део “ПиАр” услуга и за трећа лица), а тиме може да смањ и или неутралише трошкове даљег излажења Колектива.

Станислава Лековић, Друштвено штампарско издавачко предузеће “Бакар” Бор

До сада наша издавачка активност није била задовољавајућа, што је донекле условљено тиме што нам је штампарска делатност основна, па смо издаваштво радили за ауторе, када су они то повремено захтевали. Ту је било неколико издањ а за наше суграђане, углавном ауторе поезије, што сматрамо недовољним за град и ширу културну јавност.
У предстојећем периоду када се налазимо у поступку приватизације, планирамо да издавачку делатност проширимо у односу на досадашњ е наше пословање.
Циљ активирања наше издавачке делатности је окупљање и објављивање значајних еминентних дела, наших и страних писаца, и првенствено афирмисањ е борске културне и књижевне средине, објављивање борских дела из различитих области, књижевности, науке, културе и образовања.
ДШИП “Бакар” поседује све техничке услове за издаваштво, почев од припреме и обраде. Има и један број еминентних сарадника из ове области који би били ангажовани по потреби. Користиле би се и досадашњ е припреме неких дела за поново објављивање.
Међутим, тешкоће на које наилазимо су углавном финансијске природе, јер аутори углавном не могу да сносе трошкове штампањ а, а све теже је обезбедити средства из донација и спонзорстава.

Ђорђе Станковић, ИНДОК-центар Института за бакар

Наша издавачка делатност оријентисана је на стручне послове и научне садржаје из делатности Института и система РТБ Бор. њ у чини око двадесет монографија, примарне публикације као што су часописи Бакар, Иновације и развој, Годишњак Института и низ секундарних публикација. У предстојећем периоду не планирамо ништа спектакуларно. Наставићемо са започетим активностима и поред тешкоћа у пласману, обезбеђивањ у спонзорства и покрића за трошкове издаваштва.

Драган Тешовић, Књижевни клуб “Инорог”

Књижевни клуб “Инорог” је од 1997. године до сада штампао књиге поезије, кратких прича, драма. Акценат издаваштва је, дакле, на класичним књ ижевним облицима, мада по статуту Клуба у области издаваштва не постоје ограничења. Основна тежња је афирмација мање познатих или непознатих аутора који својим квалитетима то заслужују.
Поред 26 штампаних књига имали смо више десетина промоција, како у Бору, тако и у другим градовима, највећим делом у Тимочкој Крајини. Наши аутори су за дела објављ ивана у нашем Клубу више пута награђивани на престижним југословенским конкурсима, као и на конкурсима на локалном нивоу. Неки аутори, стасали у нашем Клубу, успели су да у скорије време направе пробоје и у далеко ширим оквирима.
Књижевни клуб “Инорог” је клуб који за свој опстанак највише дугује неформалној организацији рада и ентузијазму чланова. Непостојањ е чврсте организационе форме, као и непостојање сталног и стабилног финансирања активности онемогућава нека дугорочна планирања, већ се рад одвија од пројекта до пројекта, била то штампа, гостовањ е, сарадња са другим организацијама итд. Тренутно су нам у штампи две књиге, а имамо још десетак одличних књига спремних за издавањ е.
Услови у којима ради Књижевни клуб “Инорог” су, најблаже речено, лоши. Такви су, уосталом, и општи услови у независним областима културе. Ретки донатори и мецене, који свесрдно помажу наш рад, нису у могућности да финансијски покрију све потенцијале Клуба. Ми то од њ их и не очекујемо, пошто су закони такви да ни на који начин не мотивишу привреднике за учешће у култури. Једно од могућих решењ а је нов начин финансирања издаваштва на нивоу општине и тај предлог је достављен локалној самоуправи. По њему би се са много мањ им утрошком средстава форсирао квалитет. Продукција би била мања, али уједначенија и квалитетнија. Потенцијални финансијери били би ослобођени сталних притисака, а нашли би се и начини да и они од ове сарадњ е имају користи. По нашим сазнањима овај предлог нико из општинске управе није удостојио чак ни читања, а камоли коментара. Решењ а проблема, дакле, има, али недостаје интересовање.

Слађана Ђурђекановић, Музеј рударства и металургије у Бору

Оснивачки акти Музеја у Бору потичу из 1950. године. Музеј је почео да ради 1961, а Решење о оснивањ у Народног музеја у Бору донела је Скупштина општине Бор на седници свих већа 30. јуна 1965. године.
Евидентирање културно-историјских добара, истраживања, откупи, документација, конзервација и рестаурација, чувањ е, васпитно-педагошки рад, излагање и публиковање су најзначајнији сегменти музејске делатности, у којој је овај последњи, у информативном смислу, најдалекосежнији, а тиме и најефектнији.
Основни циљеви издавачке делатности музеја су: упознавање јавности са музејским вредностима, музејским радом и активностима, чиме се истовремено популарише и афирмише културно-историјско наслеђе о коме се музеј стара. Објављ ивање стручних радова је и могућност личне афирмације и стручног напредовања запослених у музеју. Пошто музеји имају дефинисану територијалну надлежност, публикације су, уједно, и афирмација подручја у којем се музеј налази.
Делатност музеја дефинише и његову издавачку политику и области интересовања: археологија, локална историја, етнологија, ликовна уметност и све везано за историјско сагледавањ е музејске специјализације – рударство и металургију.
Библиографија издавачке делатности борског музеја није урађена (иако Музеј од 1985. године има стручну библиотеку), па се без обимног истраживачког рада не могу дати прецизни подаци о овој врсти музејског рада, иако би се за почетак бављ ења издавачком делатношћу Музеја могла сматрати 1968. година, када је објављена прва књига са потписом музеја као издавача Злотска пећина – археолошко налазиште др Николе Тасића, у којој су представљ ени резултати вишегодишњих археолошких ископавања.
Издавачка делатност Музеја рударства и металургије може се систематизовати на:
– монографије
– каталоге изложби
– позивнице и плакате
– разгледнице
– зборник радова, који је периодична публикација.
Монографска издања обухватала би књиге типа Бор и околина (1975) групе аутора, Рудна глава најстарије рударство бакра на Централном Балкану (1982) др Борислава Јовановића и друге. Овој групи припадале би и монографије из едиције “Музејске збирке”, као и Речник древног рударства од XИИИ до XВИИИ века Татомира Вукановића. Две значајне књ иге монографског типа излазе из штампе ових дана: Бор и околина у праисторији, антици и средњем веку групе аутора и Ликовни живот у Бору 1900-2000 Душана Кабића.
Каталози изложби су штампани трајни документ о овом, за публику, најатрактивнијем делу музејског рада. Циљ Музеја је да свака изложба остави иза себе каталог, чији обим и изглед зависе од значаја изложбе и расположивих финансијских средстава. Последњ их година, штампање каталога ауторских изложби за Музеј значи обогаћивање ликовне збирке, јер су аутори у обавези да оставе једно своје дело. У мноштву каталога треба поменути каталоге Уметничке колоније “Бакар“, Рудне Главе, поклон-збирке Емила Милошевића, народне уметности Тимочке крајине, традиционалног одевањ а Влаха, бачијања на Дубашници .
Највећи значај позивница и плаката, поред документарног, огледа се у делу информисања и музејског маркетинга. Плакати се штампају у две варијанте: општи и наменски. Истакли бисмо да је Музеј рударства и металургије, у сарадњ и са Младим истраживачима, штампао и први борски еколошки плакат.
Мотиви разгледница у издању Музеја су културно-историјска добра, јавни споменици, заштићени објекти културе или најзначајнији музејски предмети.
Музеј рударства и металургије је од 1985. године почео да објављује Зборник радова Музеја рударства и металургије, који је континуирано излазио до 1992. године. У току 2002. године припремљ ен је за штампу Зборник, који ће, као двоброј 8/9 изаћи почетком 2003. Анциент мининг анд металлургy ин соутхеаст Еуропе је зборник радова представљ ених на Међународном симпозијуму о рударству и металургији југоисточне Европе, одржаном у Доњем Милановцу 1990. године.
Планови Музеја у области издавачке делатности су: годишње излажење Зборника радова Музеја рударства и металургије, монографија Уметничке колоније “Бакар“ (поводом двадесетогодишњ ег трајања), монографија Братислава Петровића, монографска презентација свих музејских збирки, каталози изложби, разгледница.
За планско бављење издавачком делатношћу неопходно је обезбедити наменско финансирање. Најинтензивнију издавачку делатност Музеј рударства и металургије имао је у време постојањ а Самоуправне интересне заједнице науке. Гашењем овог облика организовања престао је да излази Зборник радова Музеја рударства и металургије, а сва друга издањ а изашла су уз огромне напоре, трошење енергије и времена у тражењу спонзора и реализацији уговореног или договореног. Бољим праћењ ем оснивача Музеја и у финансијском делу, створиће се могућност континуираног објављивања музејских вредности и рада. Подсетићемо и да издавачка делатност за музеј има и финансијски ефекат, јер омогућава библиотечку размену са преко двеста институција културе и науке, па књ иге којима се на овај начин обогаћује библиотечки фонд не морају да се набављају куповином.

Горан Миленковић,Народна библиотека Бор

Издавачка делатност градске библиотеке траје, у ствари, већ деценијама, но изводи се без икаквога плана, те њ ени резултати личе на мале тачкице на белој плахти времена. Она, дакле, није континуирана, није запланирана, није идејно оформљ ена, не постоји свест о њеном значају и вредности. У последње време покушава се са зачецима једне праве, институцији примерене издавачке политике, коју ће осмислити и реализовати Издавачки одбор Народне библиотеке Бор.
Библиотека је, као коиздавач, са Књижевном омладином Бора и Самоуправном интересном заједницом културе Бор, 1979. године учествовала у објављ ивању Борске бележнице Микоша Раднотија, а у сарадњи са ШРИФ-ом је 1990. године објављена књига Слободана љ. Јовановића Пут књиге у борском крају: прилози за историју читалаштва и библиотечке делатности у Бору и околини 1869–1989. Замишљ ени као пратећи материјал који следи основну и јавно-културну делатност библиотеке, Сајамски гласник (1988–1989) и Билтен (1986–1988) унеколико су искакали из замишљ еног концепта прилозима који су се односили на уметност и дешавања у култури града. На подлози тога скретања 1999. године покренута је Бележница, лист Народне библиотеке Бор. Три зборника библиотека је објавила унутар традиционалног конкурса за кратку причу. Други и трећи зборник имају наслов Приче у папучама. Године 2001. библиотека је објавила друго и допуњ ено издање књиге Бранимира Ћосића Десет писаца – десет разговора, у оквиру покренуте библиотеке “Епифанијум”.
Из наведеног се види да је библиотека радила баш оно што је требало да буде рађено, али се такође види да је то радила у недовољ ној мери (нпр. где су библиографије, где је континуитет, итд?). Из личног угла посматрајући, изгубљено је силно и драгоцено време. Најбољ е би било да се поправи што се да попоравити, ни у ком случају не прекидајући оно што се Бележницом и књигом Бранимира Ћосића у последњ е време (наравно и осталим публикацијама, раније) урадило за градску културу, а то је да је она почела да излази из својега безнадежног аутизма.
У времену које долази, прва и основна дужност је да се направи издавачка стратегија, која би укључивала сложен и детаљ ан план, маркетиншку потпору итд. Бележница ће сигурно наставити да излази, но стално треба ослушкивати укус времена те, ако је потребно, и мењ ати њен лик.
Најважнија ствар која се тренутно дешава је та да се кристалишу сви услови који утичу на постојањ е евентуалних издавачких амбиција. Механизме издавачке присиле, цензуре, бирократског или идеолошког прилаза издаваштву укидају тржиште и повећана свест о потреби квалитетног и корисног улагањ а у културу, који својим јасним законима и сазнањима које нуде не дају пуно простора ничем што није промишљено, храбро и добро организовано.

Остаје нам да жалимо што нам до закључења листа није стигао текст са Техничког факултета. И ова институција имала је значајну издавачку делатност, а на штампањ е чека већи број припремљених публикација. Међутим, и они муче муку како да набаве новац потребан за штампу.
Оваква искуства показују да без обзира на различиту профилисаност издаваштва, сви који се њоме баве у нашем граду имају идентичне проблеме и једнако осећањ е немоћи да их преброде. Али извесно је и да планови постоје и да општа беспарица не смањује креативност и радни елан. Зато би, можда, било корисно уприличити некакав састанак свих борских издавача како би се направила заједничка стратегија деловањ а, а тиме локалној самоуправи (и шире) јасно указало на неопходност квалитетног улагања у културу и науку.

Јелица Живковић

У оквиру циклуса трибина посвећених проблемима адолесценције, у Народној библиотеци Бор 12. септембра 2002. год. Мирјана Булатовић (аутор) и Жарко Требјешанин (рецензент) представили су друго, допуњ ено издањ е књ иге Ђаво у праху: исповести наркомана. За Бележницу су говорили о збиру несрећа љ уди којима је “душа у шкрипцу”, о неразумевањ у и равнодушности друштва, о заштити од зла које се шири.

Неколико особа из публике је вечерас замолило да потпишете њихов примерак књиге, а Ви сте то одбили. Зашто?

Никада нисам ову књигу потписала. Мени је иначе тешко потписивати и књиге чији сам аутор у правом смислу, мислим на моје књиге поезије, јер сматрам да је ауторство некако божја ствар, ствар надахнућа – ја се ту осећам као проводник. Када је реч о овој књизи, која је документаристичка, која је рађена не по надахнућу него са одређеним циљем, можда би се могло другачије поступити, али како је реч о великој несрећи и многи од “јунака” ове књиге су већ мртви, они не могу да се потпишу, па нећу ни ја.

Реците нам нешто о настанку књиге Ђаво у праху и о проблемима на које сте наилазили сакупљајући исповести наркомана од којих је књига сачињена.

Књига Ђаво у праху започета је у Новом Саду 1987. године, јер сам тада радила у једном листу покрајинског социјалног, где сам затекла агилну колегиницу Ику Митровић, која је била заинтересована за исти проблем. Заправо, нас две смо радећи у тој редакцији хтеле да вишак радног времена употребимо за туђу корист, а тада је највећи мирнодопски проблем била наркоманија и назирао се опасан пораст броја наркомана. Прво издањ е је изашло у три хиљаде примерака, Ика Митровић и ја смо узеле издавачу хиљаду и пет стотина и поделиле бесплатно: болници “Др Драгиша Мишовић” смо дале девет стотина, остало смо поделиле онима којима је било потребно. Међутим, чим је књ ига изашла, одмах након прве промоције, почео је рат. Ми смо се држале по страни, јер је рат већа несрећа, и, ево сад, након једанаест година, број наркомана је утростручен!
Писање ове књиге је најтежи литерарни подухват у мом животу, десет књига поезије које сам објавила не могу се поредити са овим искуством: сећам се да једно годину дана нисам смела да је отворим. Пишући ову књ игу као да сам пливала по живом блату, уистину је било тако. Тешко је било гледати ту патњу изблиза – очи у очи, на пола метра. Видите велику несрећу, разорену личност која има врло мало шансе да се врати у свет нормалних, здравих љ уди, од које је врло тешко извлачити причу, нарочито редоследом који вам је потребан. Сећам се човека оболелог од сиде, који зна да му је преостало још три-четири дана живота. Испричао ми је своју тешку причу, жели да помогне другима, треба да се растанемо и ја треба да кажем “довиђењ а”, а знам да је у његовом случају та реч бесмислена, јер нећемо се видети – ја идем даље у књигу, а он у смрт. Да бих некакао превазишла ту ситуацију, упитала сам га да ли верује у живот после живота и он ми је одговорио: “Верујем да душа некуд иде”, ја сам рекла: “Иде, сигурно иде”, и тако смо се опростили.

У предговору првом издању кажете да је “циљ ове књиге да бар једног младог човека безбедно проведе поред амбиса дроге.” У међувремену је Ваша књ ига уврштена у списак литературе за студенте Факултета политичких наука у Београду (Катедра за социјалну политику и социјални рад). Имате ли нека сазнањ а о њеном утицају на младе читаоце?

Ја не знам како ова књига утиче, али знам да је веома много младих чита, да иде из руке у руку, па је самим тим , надам се, и шанса да делује превентивно велика. Немам никакво лично искуство са дрогама, нити ико из моје најближе околине, али била сам пушач – а дуван је лака дрога – пре четири и по године сам престала да пушим и знам како је тешко ослободити се зависности. Ја сам на овој књ изи радила без икаквог личног интереса и сматрам је готовим оруђем у борби против наркоманије, писала сам је потпуно несебично, због других, мени непознатих љ уди, зато ми је понекад тешко што морам да убеђујем људе у њену сврху. њен значај је схваћен на Факултету политичких наука, који је уврстио у студентску литературу пре пет година, а књ ижевница Невена Витошевић је Министарству просвете предложила да Ђаво у праху уђе у обавезну лектиру за основце и средњошколце.

Колико је наше друштво уопште спремно да се суочи са тако тешким проблемом као што је наркоманија?

У односу на брзину ширења пошасти наркоманије наше друштво је веома споро и неефикасно. Не знам колико је вест тачна, али чула сам да дилери, криминалци великог формата, сматрају наше законе за себе најповољ нијима. Знамо каква је ситуација у школама, све институције су у некаквим великим ломовима, у кризи. Дакле, остаје породица као најважнија заштита, прва помоћ у превентиви. Уверена сам да уколико просечан родитељ узме ову књигу и заједно са својим дететом у претпубертету пређе причу по причу, дете ће на прави начин бити информисано и заштићено. Наглашавам фазу претпубертета као право време – пубертет је фаза негације свега и свачега, од најједноставнијих односа унутар породице и у школи до десет Божијих заповести, и тада је већ касно. Наравно, родитељ и даље мора да је стално на опрезу и да, по овом питању, никако не прекида комуникацију са војим дететом. Веома је важно ништа од детета не скривати: у овој књ изи се признаје да постоји период уживања у дрогама, али он је трагично кратак – траје, у зависности од врсте дроге, од седам дана до два месеца, након чега наступају страшне кризе апстиненције, које по речима једног лекара изгледају тако да нема ниједног родитељ а који не би обио апотеку или ушао у не знам какав ризик да свом детету које кризира донесе оно што му треба.Требало би младом човеку све то предочити: да је најопаснија дрога прва дрога, да евентуално “рајско уживањ е” траје највише два месеца, а то кошта петнаест до двадесет година лаганог умирања; у већем броју случајева то траје много краће, са занемарљ ивим бројем оних који су успели да поврате равнотежу. Млад човек треба да зна да је посезање за дрогом варијанта руског рулета, с тим што у овом случају хитац понекад путује петнаестак година, ранивши успут многе недужне љ уде и да он зато нема права да каже: “Ја ћу свој живот да уништим”, јер се никада не ради само о његовом животу.

Како помоћи “душама у шкрипцу”

У поговору првом издању књиге Жарко Требјешанин наглашава да нам “Ђаво у праху” открива људе којима је ”душа у шкрипцу”. Помаже нам да разумемо њ ихов свет, њихов лични доживљај; разоткрива нам оне тајне нити кобне везаности за дрогу и трагичне последице једне велике обмане.
На питање да ли сматра да се код нас довољно и на прави начин говори о наркоманији, др Требјешанин је одговорио:

Рекао бих да се код нас доста говори о наркоманији, али не систематски и континуирано, него кампањ ски, у оквиру некаквих акција које трају месец-два па онда поново све замре, а проблем је толико велики да овакав приступ сигурно не може ништа да реши. С друге стране, о наркоманији се углавном говори површно, сензационалиститички или рационално и аналитички, тако да се не може стећи ни прави увид у размере и природу тог зла. Ова је књ ига специфична по томе што нам приказује свет наркомана изнутра, покушавајући да проблему наркоманије приђе као једној великој несрећи која више није индивидуална, него добија социјалне димензије. Оно што бих нарочито истакао је приступ који омогућава комплексно сагледавањ е: како зависник самог себе види, како га виде његови најближи, како околина – предочен је читав процес разарања и пропадања линости.

Између првог и другог издања књиге на овим просторима су се догодиле трагичне промене: земља се распала, ратови, злочини… Колико је, по Вашем мишљењу, све то – или нешто друго – утицало на евидентан пораст наркомана код нас?

Па, ако знамо да људи посежу за дрогама управо у тим ситуацијама осујећења, фрустрација, тешких стресова и неподношљ иве патње које човека потпуно избацују из колосека, а имајући у виду шта смо све у овом периоду преживели, није никакво изненађење што су многи реаговали на овај начин. Под болестима зависности подразумевам и таблетоманију којој сада такође треба стати на пут. Уверен сам да би се наркоманија и без свих страхота које су нас у протеклом периоду задесиле ширила, јер је то просто светски тренд, али у нашем случају се, из поменутих разлога, стиже до стравичног податка да се за десет година број зависника утростручио.

Реците нам, на крају, да ли поред стручњака који се баве проблемима наркоманије (мислим на лекаре, психијатре, психологе, социологе и сл.) постоји нека смишљ ена стратегија која подразумева перманентно деловање државе и грађана у сузбијању болести зависности и каква су, у тој области, искуства других земаља?

Наравно да је у решавању овако тешког проблема осим експерата неопходно укључење многих институција али, пре свега, породице, школе и медија. У земљ ама у којима се често воде кампање за сузбијање болести зависности, видимо да је то у много случајева више атракција него права, корисна акција: истина је да ниједна земљ а није решила тај проблем, с тим што у свету постоје много бољи услови за лечење, док код нас отприлике сваки стоти наркоман може да добије кревет у некој установи за одвикавањ е. Када је реч о превенцији, јасно је да је наркоманија прерасла границе индивидуалне патологије и да она више није проблем појединца или само њ егове породице, него је проблем читаве заједнице у чије решавање морају бити укључене све институције које на било који начин могу да помогну, али и невладине организације и држава, која сигурно може да учини много више.

Весна Јовановић

Неминовни проблеми сваке заједнице, породице, и друштва у целини, без обзира на политичку и економску стварност, јесу проблеми младих. Најтежа етапа у развоју детета, период када се прелази из детињ ства у одрасло доба, доба највеће емотивне нестабилности и животне несигурности, јесте период адолесценције. Како ће млади проћи кроз овај период не само телесног већ и психосоцијалног сазревањ а, не зависи само од њих самих, већ и од средине у којој се налазе. Да би на крају овог периода свако дете формирало свој идентитет и узело равноправно учешће у животу друштва, формирало се у зрелу личност способну да преузме одговорност за себе и своје поступке, неопходно је помоћи му да савлада све проблеме и изазове које ово раздобљ е у одрастању пред њега поставља. Савремено друштво показује тенденцију продужавања овог периода сазревања који подразумева и стицање знања, искустава, па и економско осамостаљење. Велики захтеви стављени пред младу личност подразумевају и траже више времена за припрему у улазак у свет одраслих. Велики број проблема који им неминовно стоје на том путу одрастања не могу да реше адолесценти сами. Али о свему томе се не говори довољно, ни често, ни отворено. Из неких разлога проблеми младих се и даље маргинализују, иако се међу овом популацијом јавља све више нежељених, социјално девијантних облика понашања, толико присутних и очигледних у свакодневном животу.
Желећи да о овој теми узме учешће у отвореном дијалогу с јавношћу, Народна библиотека Бор је 18. априла 2001. године организовала трибину под називом “Домаћи задаци из марљ ивости”. Трибина је обухватала неколико насловљених целина: ескапизам и унутрашња емиграција, социокултуролошка призма, систем вредности и критичност, емпатија, смисао и криза смисла.
То је био почетак у настојању да се проговори о неким проблемима младих људи отворено и јавно, да се анимирају грађани, родитељ и, људи свих оних профила који се на било који начин баве младима, Интересовања је било у шта нас је уверила жеља да се о томе разговара. (О овој трибини је писано у Бележници број 4).
У априлу 2002. године, под заједничким називом “Савремени изазови адолесценције”, Народна библиотека наставила је са организовањ ем трибина. До маја месеца одржано је пет, а на изузетно ефикасан и интересантан начин била је организована прва у тој серији. То је била радионица у којој су учествовали ученици борске Гимназије. Модератор ове трибине била је Миљ ана Голубовић, директор Гимназије, а гост Горан Голубовић, психијатар. На пластичан начин дочаравајући сцене из породичног круга, начине на које данас комуницирају млади и њ ихови родитељи, начине на које покушавају да реше проблеме или побегну од њих, борски Гимназијалци су пред препуном салом извели свој програм и у наставку вечери отворено разговарали о својим проблемима. Следеће трибине бавиле су се физиолошким аспектима пубертета, психологијом адолесценције, психопатологијом ове развојне етапе и узроцима школског неуспеха и могућностима превенције. Предавачи су били др Славица Вучковић, педијатар, др Горан З. Голубовић, дечји психијатар и доцент на Филозофском факултету у Нишу, Наташа Станисављ евић, педагог, др Драгица Радошевић, неуропсихијатар. Модератор ових трибина био је др Горан З. Голубовић.
Наш заједнички циљ био је да подстакнемо пре свега градске структуре власти, школе, институције и установе које се баве младима, као и родитеље, да заједничким напорима, идејама и конкретним предлозима учинимо нешто за младе љ уде. Више је него очигледно да је помоћ свих нас неопходна. Заједничким, дефинисаним и усклађеним радом на проблемима младих, пре него критикама или претњ ама, или игнорисањем проблема, треба им изаћи у сусрет, заинтересовано, отворено и спремно. Не може се од адолесцената тражити да просто промене своја размишљ ања, потребе, интересовања. У том смислу и ова серија трибина одржаних у Библиотеци била је само полазна тачка на дугом путу који треба превалити заједно са овим младим љ удима на њиховом одрастању, одговорности и зрелости.
Након ове серије трибина разговарали смо са др Гораном З. Голубовићем, доцентом на Филизофском факултету у Нишу и шефом Одсека за дечју психијатрију Здравственог центра Бор.

Да ли су одлике адолесцентног понашања данас промењене у односу на оно што се под тим подразумевало генерацијама уназад?

Адолесценција као феномен подразумева неке одлике које су заједничке без обзира на простор и време. Ма где и када адолесценти живели, они показују у принципу јогунасто, негативистичко понашањ е, негирају вредности претходних генерација, теже некада и некритичкој афирмацији сопствених вредности. То је оно што је заједничко за феномен адолесценције. Међутим, мислим да је у савременој западној цивилизацији адолесценција као појава донекле доживела извесне промене. Пре свега, адолесценти су данас раније суочени са неким питањ има, са којима су се у минулим епохама касније суочавали или чак никад нису били суочени. Постоји такође једна дискрепанца између количине информација које адолесцент треба да обради, меморише и угради у свој општи фонд знањ а, и емотивне а посебно моралне зрелости. У глобалу, мислим да је то највећи проблем адолесцената данас.

Које су то специфичности адолесцентног периода данас, у времену и простору у коме ми живимо? Која су то нова искушењ а и изазови адолесценције?

Друштво транзиције попут нашег друштва пред адолесцента ставља неке додатне изазове. Вредности које су биле доследно фаворизоване више деценија, а које смо у младости и ми прихватали, доживеле су слом а да то није пратила и изградњ а новог вредносног система. Створио се вакуум по питању вредносних оријентација. Ни друштво ни адолесценти више не желе неке традиционалне вредности. С друге стране, много су конфузнији у дефинисањ у нових на којима би базирали читав свој живот. Друга значајна ствар када говоримо о овоме јесте проблем укључивања адолесцената у шире друштвене токове. Друштва транзиције су у принципу оптерећена економским фактором, а нарочито проблемом незапослености. Адолесцент у нашем простору је јако неизвестан у погледу своје судбине и често себи постављ а питања чему му служи школа ако не може лако да нађе посао и укључи себе у социјални живот који се од њега очекује. Сматрам да ће ти проблеми везани за период транзиције у глобалу бити превазиђени даљ им развојем друштва. Нисам оптимиста по питању брзине којом ће читав тај процес дешавати.

Реците нам неколико импресија из ваше праксе.

Што се мог клиничког искуства тиче, и у мојој амбуланти је све више случајева где не можемо говорити о психијатријским поремећајима у класичном смислу речи, већ више о једном вредносном вакууму по питањ у смисла живљења. Све чешће долазе млади људи који нису упадљиви у понашању, који не пате од неке препознатљиве психијатријске болести, али који све више и више постављ ају питања о смислу живота. њих обично мучи осећај празнине, често повезан са неким доживљајем болне досаде. То је један необичан феномен. Али они не налазе ни начина, ни пута да из тог лавиринта изађу. У таквим случајевима ми и не нудимо неку класичну психијатријску терапију, већ више кроз саветодавни рад покушавамо да ојачамо оне аутономне снаге у личности адолесцената које ће бити кадре да се изборе са тим изазовом егзистенције.

Како се транзиција као феномен, који између осталог погађа и каријеру родитеља, њихов економски и социјални статус, одражава на младе људе у овом животном периоду?

Све смо чешће сведоци ситуација у којој су родитељи презапослени, преоптерећени свакодневним бригама егзистенцијалног карактера. Они немају времена да се довољ но посвете деци. У ситуацији када треба обезбедити некакав минимум, задржати посао или га наћи, додатно се ангажовати ван радног времена, губи се димензија личног односа родитељ а и детета која је преко потребна за функционисање једне хармоничне личности. Виђено са овог аспекта , кроз промене у понашању родитељ а које се битно одражавају на понашање адолесцентне личности, не треба занемарити ни овај ефекат транзиције.

Колико су адолесценти по Вашем искуству, спремни да цене духовне вредности? Колико материјалне вредности претпостављ ају духовним вредностима?

Морам да нагласим да адолесценција и нормативно јесте период живота када се задовољ ства остварују директно, по неком хедонистичком принципу. Ипак мислим да постоји и један други проблем а то је да су адолесценти данас, у овом нашем времену и простору, обасути квази-вредностима, којих има у свим сферама културе. Чини ми се да друштво слабо каналише усвајањ е једног примернијег вредносног система, који би без сумње обогатио личност адолесцената и одвео га у правцу формирања личности зрелог човека који разликује вредност од квази-вредности. Ја немам одговор на питање зашто се то дешава. Вероватно је везано за тржиште, за материјалну добит која проистиче из једне политике. Али то се не дешава само сада, то се дешавало и неколико деценија уназад. Међутим, постоји и буђење праве духовности међу младима, и то ме радује. Зреле духовности, духовности која произилази из дубоког промишљ ања и суочавања са антиномијама живота, духовности која у својој основи има здраву традицију српске религиозности, светосавља и православљ а. Али, у потрази за једном зрелијом духовношћу, јављају се и друга скретања. Има много квази-мистицизма, секташке занесености и ритуалне религиозности. Чак и оне са етикетом православљ а, која је у ствари можда покушај да се кроз сурогат задовољи једна исконска потреба која постоји у сваком човеку, па и у адолесценту. Мислим да је на овом пољ у помоћ друштва неопходно потребна, да друштво, ако не кроз санкционисање или контролу квази-вредности, а оно барем популаризацијом и већом доступношћу правих вредности, може да духовни живот младих подстакне, уобличи, усмери у неком правцу који би био социјално адекватан, и за добробит шире друштвене заједнице.

Где млади данас налазе своје идоле?

Примитивна идолатрија происходи из шунд-литературе, из разноразних музичких праваца сумњиве уметничке вредности. Али постоји и идолатрија која своју основу налази у једном типу љ уди тако честом у земљама у транзицији. То су тзв. новопечени богаташи, људи који имају пуно пара, до којих су дошли на сумњиве начине. Они су блиски сваком систему и свакој власти, врло прилагодљ иви и социјално интелигентни, на тај друштвено деструктиван начин. њихова животна филозофија је мешавина најпримитивнијег прагматизма и хедонизма, а животни мото им је да живе кратко и умру мушки. С једне стране пореба за таквим љ удима проистиче из саме природе адолесцената, где је у основи бунт против свих вредности и тежња ка контракултури. С друге стране постоји и пренатрпаност нашег животног простора управо оваквим фигурама. Не могу да кажем да се ти љ уди популаришу јавно. Јавно се можда и осуђују, али адолесцент и у нашој средини веома често далази у контакт са њима, и кроз процес идентификације, полако усваја њ ихове вредности и стил живота.

Који су узроци инертности друштвених институција по питању решавања проблема са којима су млади људи суочени?

Занимљиво је да пред свим тим изазовима адолесценције друштво још увек не реагује најадекватније. Ја имам утисак да је све друго прече, да има толико “битних ствари”, као што су дефинисањ е спољно–политичког статуса, сређивање унутрашњег стања у нашој земљи, решавање неких глобалних политичких проблема који притискају наше друштво и сл. При свему томе заборављ а се да су носиоци свих тих проблема људи, да се капитал у том смислу управо налази код младих. Бојим се да долазимо у једну парадоксалну ситуацију. Наше друштво има и добре и прогресивне идеје, али неће ли у једном тренутку понестати љ уди који ће моћи све то да изнесу до краја уколико у међувремену социјално девијантне појаве као наркоманија, секташтво, социјалне деструкције у сваком облику, онеспособе тај млади свет и учине га некомпетентним пред озбиљ ним задацима који се пред њих стављају. Мислим да би требало прво порадити на том људском ресурсу у коме доминатни корпус јесте омладина. Сматрам такође да са мало више добре воље, систематском акцијом, могу да се постигну сасвим задовољавајући резултати. Сигуран сам да ће се и новчана средстава, време, труд и мобилизација професионалаца свих профила на решавањ у ових задатака вишеструко исплатити. Ту не треба оклевати ни моменат.

Које би институције требало да се више ангажују и учествују у овом сложеном и дуготрајном процесу превенције и решавања проблема младих људи?

То су пре свега институције које треба да помогну породици да она као основна јединица обави примарну социјализаторску функцију. Мислим да је најбоља превенција свих социјално девијатних појава управо јачање свеукупног стандарда друштва, јер се онда стварају предуслови да се са много мањ е брига у породичном миљеу више пажње посвети деци, њиховом васпитању, одгоју, фаворизовању просоцијалних норми понашања, усвајању адекватног вредносног система. Онда ту иде школа која треба да претрпи многе промене. О томе нећу причати. Рећи ћу само да сам поборник да млади љ уди не оскудевају у хуманистичком и традиционалном образовању. Мислим да реформа нашег школског система не може у потпуности да удовољ и, у смислу заштите личности од свих изазова које наше друштво ставља пред њих, уколико битан сегмент тог образовања не буду управо хуманистичке науке. Она знањ а која ће код младих људи развити свест и морал као одговарајућу инстанцу личности, потребну да се успешно носе са проблемима. Сматрам да школа има значајну улогу и да реформа треба да буде спроведена, али са неким другачијим карактеристикама. Потом долазе различите институције попут психолошких саветовалишта, служби за дечју и адолесцентску психијатрију, којих је, на жалост, мало. Затим органи локалне самоуправе, органи извршне и судске власти, полиција и оно што је можда најважније, једно тело које би требало да координише рад свих сектора са заједничким циљ евима и задацима.

Какво је тренутно стање и шта би ваљало предузети?

Колико је мени познато, проблеми адолесценције се за сада у нашој средини не третирају као јединствена целина, већ се парцијално решавају са различитих аспеката и то је можда и највећа мана.Можда је то управо узрок честих неуспеха, незадовољ авајућег стања с којим морамо да се суочимо.

Да ли мислите да би градске структуре власти, школе, разне институције, родитељи, могли заједнички нешто да ураде у правцу решавањ а проблема адолесцената?На који би начин могао да се анимира наш град да ови проблеми не би и даље били маргинални?

Сматрам да би требало да постоји један орган који би плански и координирано руководио различитим превентивним мерама, а под чијим би патронатом биле и институције различитих профила које раде на истом проблему. Мислим да је и Библиотека доста учинила самим тим што је организовала циклус трибина на којима је отворено причано о адолесценцији. Ми смо покушали да тако алармирамо ширу јавност. Колико смо у томе успели још је рано процењ ивати али ја се надам да је оно што је потекло са овог места ипак у основи позитивно примљено. Оно што ја желим да истакнем је да се не треба на томе заустављати, да сличне акције треба и даље предузимати и наравно, што је за све нас који се бавимо младима најважније, да ослушкујемо њихове потребе и жеље и наше деловање прилагодимо томе.

Весна Јовановић

Од октобра месеца у Народној библиотеци Бор формиран је фонд књ ига који садржи литературу намењ ену оној групи наших корисника који се налазе у адолесцентном узрасту, сматрајући да ова популација корисника, иначе бројна, заслужује посебну пажњ у у смислу наше понуде. Сама идеја о оснивањ у фонда са литературом која ће бити корисна, занимљ ива, поучна и лако доступна овим корисницима, дошла је од наших библиотекара, који су током прошле године били учесници семинара које је организовала Библиотека плус, а о којој је било речи у петом броју Бележнице (текст под називом “Библиотека плус”, стр. 12.). Како се ова школа у најширем смислу бави будућношћу књ иге и библиотека, њ иховом судбином у галопирајућим променама у свету компијутерских технологија и информативних система, то су и семинари ове школе имале за крајњ и циљ унапређењ е библиотечке делатности, образовањ е библиотекара, размену идеја и подстицањ е љ уди из ове делатности да крену напред у неопходне промене, размене искустава и примењ ивањ е сазнања.
Један очигледан резултат, проистекао као последица нових идеја или размена већ постојећих искустава преузетих из других домаћих или светских библиотека, био је формирањ е такозваног адолесцентног фонда књ ига. Значајан допринос одлуци да се овај фонд оформи имала је и акција коју је Народна библиотека Бор имала током прошле године. Наиме, сматрајући да популацији наших корисника који пролазе кроз тинејxерске године које са собом носе све одлике тог периода развоја и формирањ а личности, треба помоћи. А један од начина на који би библиотека као установа то могла је, по нашем мишљ ењ у, било организовањ е трибина које су се под заједничким називом “Савремени изазови адолесценције” одвијале од 11. априла до 16. маја 2002. г.
Тако је идеја о формирањ у овог фонда добила подршку како у сазнањ у да такав фонд већ постоји и функционише у нечијој пракси, тако и у сопственом уверењ у да би он овој групи наших корисника заиста био од помоћи. Искуства библиотекара у раду са овом популацијом корисника такође су ишла у прилог овој идеји и тако се отпочело са реализацијом. Библиотекари су се прихватили захтевног посла у одабиру литературе, водећи рачуна о темама и областима које ова група корисника најчешће чита. Сами корисници су својим сугестијама, жељ ама и потребама дали корисне предлоге, као и резултати анкете рађени на узорку ученика основних школа у Бору (види Бележницу број 5).
Тако је направљ ена база овог фонда књ ига. Издвојене књ иге смештене су у посебну полицу, физички одвојену од осталих фондова. Поређане су по УДК систему, по коме су и остали фондови сређени. Приступ књ игама је слободан, а налазе се у читаоници Дечјег одељ ењ а библиотеке. У свом почетном обиму фонд броји неколико стотина књ ига. Обухвата како стручну литературу из области философије, психологије, религије, уметности, друштвених и природних наука, тако и литературу из области књ ижевности, односно белетристику.
Намера је, али и потреба, да се овај фонд шири и развија и то не само у квантитативном већ и у квалитативном смислу. То ће бити један од будућих задатака библиотекара. Стално истраживањ е и проучавањ е литературе, издвајањ е књ ига које ће својом тематиком и приступом, својим стилом и начином обраде одређених тема бити примамљ иве, интересантне и корисне за читаоце адолесцентног узраста. Сами корисници такође ће и надаљ е учествовати у допуни овог фонда својим предлозима. Набавна политика библиотеке водиће рачуна да његово обнављањ е и допуњ авањ е буде континуирано.
У протеклих неколико месеци постојањ а фонда за адолесценте показало је да је он своје пријатељ е и кориснике пронашао. Највеће интересовањ е показали су корисници за књ игама из области психологије, религије и екологије.

Весна Јовановић

Раша Попов, неуморни трагалац за сазнањ има, велики радозналац и носилац шешира без дна, био је у Народној библиотеци Бор 3. октобра 2002. године. Желели смо да се у “Дечјој недељ и” сретнемо са неким ко је деци близак, ко за децу ради и ствара, ко уме да их насмеје. Позвали смо господина Рашу Попова, писца и песника, Рашу проналазача и Рашу свезналицу, да дођу и буду нам гости. Борски малишани били су нестрпљ иви да виде овог чаробњ ака пуног идеја, који децу непрестано и неуморно засипа чаробним дахом свог шешира. Али ни ми одрасли нисмо крили узбуђењ е због сусрета с њ им.
Наш гост је стигао овог октобарског, сунчаног поподнева, да нашим суграђанима испуни жељ у да га виде уживо и чују понеку од безброј њ егових прича. И као да се већ дуго знамо, разговор тече лагано и опуштено. Одмах сазнајемо нешто интересантно.

Ја само први пут допешачио у Бор из Зајечара, преко Гамзиградске бањ е. То је било 1959. године, негде петог септембра. Ишао сам као војник. Били смо смештени на четвртом километру. Када су нас први пут пустили у град, ишли смо два-три километра до центра. Наш највећи циљ биле су две тачке: биоскоп и посластичарница. Војници су жељ ни љ убави и колача. Седнемо у посластичарницу и наручимо сутлијаш, а одгоре једну од оних огромних шампита која је висока дванаест сантиметара. Наравно, тај Горанац, посластичар, зна шта је војничка најмилија храна и он нам то доноси муњ евитом брзином. Ту задовољ авамо душу.
Други пут, шездесете године у октобру, дошао сам поново у Бор. Макавејев је знао да сам ја служио војску у Бору и позвао ме је. Он је добио понуду од “Авала филма” да спреми документарну грађу из Бора и борског рудника, па да сними један филм који би требало да буде документаристичко-играни. И ми смо допутовали октобра месеца и сместили се у нови хотел “Европа”. После шестомесечног служењ а војног рока, ја сам за годину дана поново дошао и живео у елитном хотелу. Јели смо филе мињ он с печуркама. То су нам служили из оних пониклованих тањ ира, успу у керамичке, и однесу сафт. То је био велики удар по мојим навикама у јелу.
Написали смо две стотине десет страна текста о Бору, и још увек је тај материјал код мене. Тамо има документарних ствари о животу у Бору тих педесетих година. Најупечатљ ивија ствар је била кад смо били у суду. Мак и ја смо добили од председника суда судску архиву. Мак је приметио у једном документу овакву реченицу: “Два Рома ухваћена су са 320 метара бакарне жице и то тако што су остали после смене у рудничком купатилу. Око тела једног од њ их обмотали су 320 метара жице.” И то је Мак упамтио. То је најлепша сцена у филму Човек није тица, филму сниманом у Бору.

Ваша сарадњ а са господином Душаном Макавејевом почела је много пре ове сарадњ е на филму?

Душан Макавејев је мој друг из раних дечачких дана. Били смо дечаци када смо се упознали. Он је био најблиставији ђак старе новосадске генерације и занимљ иво је да је као седамнаестогодишњ ак основао филмску дебатну секцију у нашој гимназији. Мене је метнуо за првог референта те филмске секције. Дао ми је да реферишем о филму Орсона Велса Грађанин Кејн. У хладном подруму новосадске гимназије, те 1951. године, седели смо обучени у зимске капуте. Ја сам устао, скинуо капут и одржао то предавањ е. Није прошло мало времена, прошло је тачно пола века, 2001. године нашао сам на Интернету 2500 сајтова о Макавејеву. На једном од тих сајтова упоређиван је Макавејев са Орсоном Велсом. Ето тако је мој друг из дечаштва и ране младости почео тиме што нам је делио задатке о Орсону Велсу, а на крају он сам постаје Орсон Велс. То је један од светских тренутака у развоју мојих другова.

Једном великом нашем песнику написали сте песму као посвету. Реч је о Мики Антићу. Били сте земљ аци. Да ли сте друговали?

Ја сам се родио у истом селу где се родио Мика Антић. То је Мокрин, поред Кикинде. Он се родио нешто више од године дана пре мене. Ја га знам од како сам отворио очи. Био сам седам месеци с њ им у редакцији новосадског Дневника, у културној рубрици, 1957. године. Али, занимљ иво је, иако сам ја написао песму дан после смрти Мике Антића, песма се зове “Оданде нас гледа”, ја нисам био човек таласне дужине Мике Антића. Ми се нисмо дружили као пријатељ и. Нисмо пријатељ евали, само смо били земљ аци, што је необично јака веза. Знате, код нас, завичајна веза је јача од било које друге духовне везе, и Мирослав Антић, када је пред смрт побројао све Мокрињ чане који се баве уметношћу, мене је назвао Раша, тај пјеро (на француском – кловн), што је велики комплимент за мене.

Скоро сте добили награду за репортажу коју додељ ује Интерфер. О каквој је репортажи реч?

Новосадски часопис Пољ а ове године, пред крај маја месеца, донесе одлуку да распише конкурс где би тема била нешто о Титу. Већ више од деценије ништа није било написано о њ ему. Нису нас ограничавали шта да напишемо. Ја сам написао једно сећањ е. То је мемоарска репортажа. Ја сам добио 1967. године, као заменик главног уредника Трећег програма радија, позив на свечани пријем у Палату Савезног извршног већа, 28. новембра, дан уочи државног празника. Потпис је био Титов и суви жиг Титов. И ја сам то описао. Ја дођем жени кући и покажем позивницу. Она каже: не можеш ићи на пријем када немаш црно одело. Па ништа, купићемо црно одело. Каже – то је безобразлук да купујеш црно одело због једног пријема. Ја се онда љ утим. Ето, ти сад моју вечеру с Титом претвараш у баналан пријем. Ја идем на вечеру с Титом. И онда идемо, купујемо мени црно одело, произведено код Ћебе у Пожаревцу, од неке гумасте синтетике. То одело виси на мени као на страшилу. Ногавице му кратке. Утежем се, правим се отмен. И одем на тај пријем. Били смо на дванаест метара од Тита. Али, тамо нема сто педесет љ уди. Ја сам замишљ ао да има сто педесет љ уди, па ће ми Тито прићи, ухватити ме испод руке и казати: “Баш вољ им што се дошљ и!”. Међутим, када сам ја ушао у ту палату, као пећину неку, од мермера, тамо је било три хиљ аде адмирала, генерала, само председника Народне скупштине било је девет. Ту је било саветника, уметника, балерина, полицајаца и шпијуна, агената и контролора. Тринаест тајних служби је имала Титова Југославија и ја сам у тој репортажи први пут саопштио да је нас, учеснике на том пријему, мотрило тринаест тајних служби. Заиста импресиван податак.

Познати сте као љ убитељ природе, познато је да волите село…

Ми смо баш летос у Бечеју имали један округли сто о сељ ачкој авлији, паорском дворишту. Економски новинар Боаров је тамо рекао: “Мит о сеоској кући и сеоској авлији у 21. веку ће дефинитивно ишчезнути.” Међутим, ми остали учесници, иако смо били шокирани, дочекали смо се на ноге. Ја сам рекао – па добро, нека сви љ уди буду сатерани у облакодере са терасама и балконима, али и тамо они ће гајити не само цвеће као сада, они ће гајити мале феферонке, парадајз и паприку. Много озбиљ ни визионари сутрашњ ице предвиђају да ће се узорати чак и фудбалска игралишта, да би се гајио кромпир и поврће. Зар неће онда та терасица на двадесет осмом спрату облакодера постати сеоско двориште о коме ми сада говоримо. љ уди ће се увек на ноге дочекати и сачувати макар симболично сеоско двориште. љ удима је потребан тај додир земљ е. Као оној античкој богињ и која, када се рве са противником, бива слаба када је противник подигне у вис. Чека час да поново дотакне земљ у, да поново добије снагу. Човек стварно у додиру са земљ ом и биљ кама може да очува снагу духа и здрав разум.

Гледамо Вас у разним програмима за децу. Трудите се да и на њ их пренесете ова уверењ а. Али, колико данас у нашим телевизијским програмима има квалитетних садржаја намењ ених најмлађима, који несумњ иво много времена проводе пред телевизијским екранима, свакога дана?

Сада, у новије време, долази до побољ шањ а. Наша деца имају доста добрих дечјих програма. Телевизија током ових мучних година није изгубила дечји програм. Пример је ДК, канал који покрива Београд, али почеће да покрива север републике, а доцније и југ. Али тамо где постоји кабловска телевизија можете видети ТВ-мрежу Цартоон Нетњ орк, која 24 часа емитује програме за децу. Само једна аждаја може да произведе довољ но филма, а то је Холивуд. Међутим, Холивуд не производи за децу емисије преко педагогије коју ми Европљ ани волимо. То је педагогија у којој су јунаци цртаних филмова другачији него јунаци Дизнијевих цртаних филмова. То су сада јунаци много бржи, они се крећу као ђулад испаљ ена из топова. љ уди скачу као пинг-понг лоптице. То је један заокрет ка ништавилу.

Колико је битно да одрасли гаје дете у себи?

Има два одговора. Постоји неваљ ало дете, дете мучено завишћу и својом слабошћу. Постоји дете које сазрева, које воли, које се радује и смеши. Важно је да љ уди у себи задрже то анђеоско, озарено дете. Али, има љ уди који уђу у одрасле године, постану и родитељ и, па су ћудљ иви и љ убоморни. Ти љ уди су задржали то побеснело, љ убоморно дете у себи.

Коју Ви особину код деце највише волите?

Ја се највише обрадујем када моји унучићи искажу нешто паметније него што су дотад знали. То ме највише усхићује, што деца стално сазревају, из дана у дан су све способнија за све сложеније мисли, формулације, захтеве. То растењ е деце, то је нешто прекрасно. Ех, кад би ми, деде, могли тако да растемо, где би нам био крај. Сви би на крају постали Ајнштајни. Али деца из дана у дан иду ка генијалности. Нека ће стићи до нивоа генија, нека ће се задржати на пола лествице, а нека која не буду могла далеко да напредују у области интелектуалног развоја, задржаће нешто а то је –смисао за хумор и саосећањ е. Тако ниједно дете неће остати без награде у своме сазревањ у.

У вечитој борби између добра и зла, деца увек верују да добро побеђује. Колико са одрастањ ем губе ту веру?

То је тешко питањ е, то је питањ е апокалипсе. Апокалипса постоји. У самој вери хришћанској последњ е поглављ е, “Откровењ е Јованово”, апокалипса страшних ствари које се могу збити. Када се паживо чита та завршна порука, сазнајемо да је Јован Богослов пре хиљ аду девет стотина година у пећини на Патмосу имао визије, визије зла које се спрема да дође. Он на крају види како тријумфује дрво живота, како кроз капије Новог Јерусалима долази срећа. љ уди се ипак надају да ће на крају, после апокалипсе и страхота, наступити добро, да ће се разгранати дрво живота. Али, наравно, са атомском бомбом у рукама све фашистичкијих диктатора, ми немамо баш великих нада да ће се раскошно дрво живота које расте на нашој планети очувати. њ ему прете. Има једна српска народна прича да је цео свемир смештен на једно глогово дрво. И како испод дрвета, у корену тога стабла, један дивљ и црни пас, једна погана вашка керећа, глође и бесно лаје то стабло. Циљ му је да га истањ и и да цео свемир, то величанствено дрво живота, сурва. То је српска народна прича, врло блиска “Откровењ у Јовановом”.

Да ли деца данас могу бити одговорнија од одраслих, или да ли их могу научити да одговорније испуњ авају своје обавезе, обећањ а?

Ту постоји једна изрека. Маргарет Рид и Рут Бенедикт су биле две велике жене антрополози у XX веку. Рут Бенедикт је рекла да сада, у тренуцима када човек поседује оружје за апсолутно уништењ е, спас љ удском роду може доћи само из свести родитељ ске о деци. Рекла је – узмите за основни принцип свог живота и свог политичког деловањ а став: заштитићемо своју децу ако заштитимо децу својих непријатељ а. Тако деца индиректно могу да позивају одрасле на одговорност. Немој покретати ратне походе, поготову оне са атомским потенцијалом, са страховитим разорним оружјем, имај на уму децу. Мисао на децу је та која одрасле може да начини одраслима. Али има љ уди који не мисле на децу. Нажалост, има.

Реците нам за крај да ли спремате нову књ игу, на чему радите ових дана?

Ја сад спремам Бунар страха, једну прозу за децу. То треба да буде бајка и написао сам сам почетак. Треба ми времена. Имам још једну намеру, да направим драму. То сам исто почео. О роботу. То треба да буде политички робот. Када га направе, они траже које мисли да му ставе у главу. У припреми је књ ига Лажљ ива уста истине, књ ига за одрасле, а тек изашла ми је књ ига Сто најлепших песама за децу, антологија по мом избору, у коју је ушло 50 наших песника.

Поздрављамо се са Рашом чекајући аутобус за Београд. Сутрадан је у другом граду, прекосутра у неком следећем, и тако док га ноге носе. А ноге помало уморне, за собом оставиле силне километре. Али, Раша је у мислима негде далеко, далеко испред. И он одлази даљ е, да распе тај невероватни, магични дах своје личности, да проспе алхемијски прах по онима жељ ним знањ а и мудрости. Да измами радозналост и осмехе деци. Срећан ти пут, Рашо!

Миодраг Игњатовић

Бела светлост што се непрестано, већ десетак година, као врх шила забада у зенице, неста уз једно реско – цак! Мрак прели собу пријатним невидом, смирујућим и благим попут утехе. Упи се у све поре зидова и оскудног намештаја, и све неста, немоћно да било чиме докаже своје присуство и постојање.
Ушушкавајући се топлином покривача човек тихо уздахну, ослобађајући тело непотребног терета и заплови сумаглицом реке сећања.
***
Мирис пржених јаја пожеле “добро јутро” уморном и неиспаваном Паскалу,
који се враћао из ноћне смене радника кланичара. Главом му је, као на траци, шетало свих деведесет девет крава, читаво стадо, које је тешким гвозденим батом ноћас убио. Сваки пар њихових тужних очију гледаше у њега молећи за милост које није могло бити.
Паскал прогунђа скидајући капут:
“Шта ћеш, такав је живот!” и настави да се свлачи.
Чу се глас жене из кухиње:
“Паскал, јеси ли много уморан?!
“Да!” одговори кратко одсутан мислима, петљајући око учворене пертле десне ципеле. Изуту ципелу шутну бесно, посматрајући је једно време нетремице, као да очекује да му она узврати ударац.
Жена настави са причом, али је више није слушао.
Сада му се у глави све очи спојише у једно велико Око које га је гледало, не више толико молећивим, колико дрским пркосним погледом.
”Шта хоћеш од мене” завапи “ја само радим свој посао?”
Око трепну, па после кратке паузе испусти једно “Му!” налик смеху.
“Завитлаваш ме, а, завитлаваш…“ простења, приљубљујући се уз чивилук леђима, тражећи несвесно ослонац и заклон.
“Ма какви” сад Око разговетно рече “ово није шала, ово је сасвим озбиљна ствар. Знаш, друшкане, мене и тебе чека један важан посао. Зато је боље да га обавимо што пре, хоћу рећи одмах.”
“А ако ја то не желим?!” покуша да се отргне од ове напасти. Протрља шакама лице. Ништа не поможе, Око га је и даље посматрало.
“Желиш, веруј ми!” ауторитативно и заповедно грмну оно на Паскала као нека строга учитељица на свог немирног и мало ретардираног ђака.
У глави му се побркаше лончићи, јак бол прошета челом од једне до друге слепоочнице носећи собом мрачило несвести. Осети малаксалост, поче да губи дах, зашишта као астматичар, као гусан; боље рећи као астматични гусан, неконтролисано у трзајима. Побеђен, притешњен чивилуком са једне и Оком са друге стране, клече и препусти се судбини.
***
У мраку собе човек се промешкољи, као црв поткорњак, забаци руке под главу, и гласно прозбори: “Због чега сам овде, не знам. Да ли сам крив, не знам. Ко сам уопште ја, ни у то више нисам сигуран!” Потом још једном уздахну и изнова урони у сумаглицу реке сећања.
***
Јарко црвене ружине латице промицале су сивом металном позадином. Капље крви сливале су се низ сечиво кухињског ножа у кога је Паскал гледао опчињено, као у нешто свето, држећи га тик испред лица.
Око се појави и тихо обрати Паскалу: “Знаш, не оптужујем ја тебе за моју смрт. Јер сам живот је бол …”
Паскал кроз стиснуте усне процеди : ”Досада!”», подиже поглед, угледа обливено крвљу, већ мртво тело своје жене што као непотребна издерана врећа лежи на кухињском поду, а поред ње згрчену фигуру детета, бледу , уплакану и блиску смрти готово исто колико и његова мајка. Приви дете у наручје и завапи: “Благо теби, Елена!”
***
Мрак собе се огласи уздисајима човека и претумбавањем његовог тела с краја на крај кревета. Затим из мрака потекоше речи, али не брзе и хладне као бујица, већ споре и топле, речи утехе које само створење без моћи поклања самом себи као једину сламку наде.
“Десет година, Паскал, премного је то и за неког човека од челика. Десет година страха, наде и ослушкивања корака што ходником свакога јутра најављују нови дан или стару смрт. Зарад чега, греха који ниси починио; туђег греха који су теби приписали. Шта је грех: убиство или превара? Узалуд објашњења, правдања. Око је остало за све невино и скривено; грешник је слободан. Ко зна колико још жртава чува у својим зеницама. Бар да су ме одмах…
“Нагло заврну рукав десне руке и поче, попут звери, да гризе своју подлактицу, не осећајући бол, само сланкасти укус вреле навируће течности у устима. Сисао је дуго, уживајући у благородном разливању животне снаге целим телом.
«Спаситељу, приносим ти жртву за душу која ће ти ускоро доћи на подворење. Прими своје чедо, у загрљај спокоја и блаженства.»
***
Бесомучно завијање сирене, као да се њиме може нешто исправити и непрестано наредбодавно “Признај!”, које се убрзо преобрази у ”Крив је”, а ово у једно дуго шиштеће “Смрт”, мешало се чинећи неразмрсиво врзино коло у коме се никако није могао снаћи; све време играјући на репу, немоћан да ухвати ни такт, ни корак наметнуте игре. Свикао да ћути и право и криво, ни овога се пута није разметао речима. Да и Не је било све што се од њега дало ишчупати. Разум му се поново врати тек у овој соби, када су, чинило се , сместивши га у њу и заборавили на њега и на његове грехе, које су му приписивали и наметали силне месеце суђења. Самотан, у миру и натенане, без емоција, као да чита неки туђи животопис, започео је размотавање свитка свог живота, у коме је, реч по реч, реченицу по реченицу, прочитавао све оно што је Било, одмеравајући на кантару добра и зла ваљаност сваког проживљеног тренутка. Прочитавање је имало сврху средства за убијање времена. Као гледање безвезних реклама пред почетак неке важне и дугоочекиване утакмице. Када би свитак размотао до краја, почињао је са читањем испочетка, неуморно, пасионираном упорношћу каквог родословног историчара. Сетио се свог првог млечног зуба, својих младалачких маштања и надања, својих њубави, жене, детета, родитеља, чак и Ока; свега се сети, само се оног тренутка, насталог после бола што му се прошета главом,
вукући мрачило за собом, није могао сетити. Тражио је те затурене делове по најскривенијим баxама ума. Узалуд, нигде их није било, као да их је појела маца. Живот му оста недоречен, штур за тај делић сећања.
***
Бројао је откуцаје срца, њима је мерио време до свитања.
“Још мање од четврт сата. Срце ме једино није изневерило – шапну, као да тиме открива највећу тајну човечанства; тајну свих тајни коју спознају тек одабрани или умирући.
Први пут не чу кораке ходником, врата се тихо отворише, мрак неста уз оно исто реско – цак, са којим се и појавио. Два стражара заједно са свештеником уђоше у ћелију.
“Осуђеник Деведесет девет, време је за исповест.”
Паскал скочи из кревета, обучен какав је и легао, одмахну руком, не погледавши у свештено лице.
«”Не, не желим, није потребно. Ја сам се свом Богу већ најавио».”
Свештеник устукну, прекрсти га, као да се брани од самог ђавола, пљуну пут осуђеника и журно изађе помамно целивајући крст, ваљајући речи полустиснутим уснама». Сачувај ме и саклони овакве звери».
Један од стражара, видно расрђен, викну непотребно гласно:
“»Осуђеник Деведесет девет, руке на леђа!”
Стављајући Паскалу ужурбано «лисице,» озледи му још нескорелу рану. Капље крви, падајући на под, попут клепсидре, почеше да броје последње минуте једног живота.
Крену, без поговора, погледа упртог у своје кораке; смело, са неким тајанственим и прикривеним одсјајем среће на лицу што му, као дашак поветарца, затрепери крајевима усана. Ишли су ћутке ка затворској трпезарији. Још издалека осети њему тако драг мирис прженх јаја, који му и овога пута, као некада давно, пожеле добро јутро. Паскал прогунђа: “Шта ћеш, такав је живот, моја Елена”!
***

“Бол прати рођење и смрт. И сам живот је пуста бол. Чему толика жудња за животом, за трајањем, памћењем, сећањем; за свим тим мање више болним стварима које нас из трена у трен сустижу и престижу током овог нашег бедног битисања? Први и последњи пут ћу заноћити срећан, јер знам шта ме чека сутра; оно је без неизвесности.”
Записао је, сада упокојени Паскал, на зиду ћелије, прстом, као пером, умоченим у сопствену крв, у ноћи пред дуго путовање у вечно.