Горан Траиловић

Како у “Уводној речи” првог броја, члан редакције и директор Градске библиотеке Панчево, Немања Ротар наглашава: “Покретање стручног листа Панчевачко читалиште произишло је из снажне потребе библиотекара за усавршавањем, разменом идеја, за откривањем јавности од коликог је значаја библиотечка делатност за културни развој једног града.
Панчевачко читалиште само је један у низу пројеката који остварује Градска библиотека Панчево од почетка текуће године. Професионално усавршавање праћено је комплетном изменом имиxа библиотекара. У библиотеци се прелази нз аутоматизовани вид пословања, лисни каталог замењује се електронским или дигиталним, xепови и картони књига бар-код компјутерским системом очитавања података.”
Рецимо само да је много урађено на аутоматизацији библиотечког пословања, да се планира озбиљна издавачка делатност и да је изашао из штампе и први број листа БИБЛИ чију редакцију чине деца из панчевачких основних школа, а намењен је њиховим вршњацима. Издавач је Градска библиотека, а главни уредник је библиотечки радник Милован Лукић, који води истоимену дечију радионицу креативног писања.
Када је о самом Панчевачком читалишту реч оно садржи осам рубрика: “Читалиште”, “Мрежа”, “Линк”, “Пројекти”, “Библиотеке”, “Излог”, “Сервис” и “Галерија” у којима је 35 аутора из целе земље објавило педесетак стручних прилога.
Први део листа намењен је, углавном, презентацији панчевачке библиотеке, њених фондова и активности: Горан Траиловић пише о два века панчевачке библиотеке, Ветурија Пушичић представља Завичајну збирку, Нада Миловановић стару и ретку књигу из овог фонда, “Описаније свајтого божија града Јерусалима” Симона Симоновића, Несиба Палибрк–Сукић Библиотеку руске колоније која се чува као корпус сепаратум у Градској библиотеци, Жарко Војиновић Библиотеку Српске православне црквене општине у Панчеву. Милован Лукић дечију радионицу креативног писања, а директор Историјског архива у Панчеву, Милан Јакшић, пише о микрофилмовању црквених матичних књига у Историјском архиву.
Рубрика “Мрежа” доноси текст Весне Стевановић посвећен ЦОБИСС-у и прилог Иване Абрамовић о аутоматизација библиотечког пословања у Градској библиотеци Панчево.
“Линк” доноси већи број прилога који се односе на међународну сарадњу наше земље у области библиотекарства. Најексклузивнији је свакако текст Весне Ињац о Конгрес ИФЛА-е у Глазгову. Текст је у прилогу имао и три изузетно занимљиве фотографије Шејмаса Хинија како потписује своје књиге учесницима Конгреса, фотографију нове председнице ИФЛЕ Кеј Расероке из Боцване и секретара Дерек Лоуа у традиционалном шкотском килту. Како је резолуција била слаба, а није било довољно времена да се обезбеде јасније фотографије, редакција се тешка срца одрекла ових илустрација.
Гордана Стокић је објавила извештај о посети групе професора Филолошког факултета и истакнутих београдских библиотекара америчким колегама, Весна Жупан је представила једно од најзанимљивијих предавања у Народној библиотеци Србије прошле године – Америчку библиотекарску радионицу Ненси Краник и активности Заједнице библиотека универзитета у Србији, а Драгана Божовић Међународну конференцију јавних библиотека земаља у транзицији, која је у организацији Гете института одржана у Загребу октобра 2002. године.
Како се, последњих година, велики број међународних пројеката реализује у нашим библиотекама редакција је издвојила неколико најзанимљивијих: Гордана љубановић је представила програм Библиотеке Плус у 2002. години, Јасмина Нинков Пулманов дигитални водич, Стела Филипи-Матутиновић, ТЕМПУС пројекат “Изградња кооперативне библиотечке мреже високошколских библиотека у Србији”, а Милун Васић пројекат Фонда за отворено друштво и Народне библиотеке у Јагодини “На чају, четвртком у шест”.
Први број Читалишта у рубрици “Библиотеке” доноси занимљиве текстове о смедеревској и ковинској библиотеци, које потписују директори ових институција Драган Мрдаковић и Душан Милић.
“Излог” књига и периодике нуди велики број прилога посвећених стручним издањима: Божидар Вујић пише о Књижевној топографији Панчева, Добрила Бегенишић о Библиотекарском терминолошком речнику, Гордана Стокић о књизи Основи библиографије Александре Вранеш, Жељко Вучковић о књизи Гордане Стокић Ка филозофији библиотекарства, а Весна Златичанин о Маркетингу у библиотекама Весне Жупан. љубица Ћоровић пише о Одабраним радовима Марије Илић-Агапове и водичу кроз Библиотеку града Београда, Гордана Рудић о монографији посвећеној професору Душану Сурли, а Марија Јованцаи о библиографијама докторских и магистарских дисертација Медицинског факултета у Новом Саду.
Читалиште ће континуирано пратити и библиотечку периодику. У првом броју су објављени прикази најновијих бројева Гласника Народне библиотеке Србије, Годишњака и Вести Библиотеке Матице српске, крушевачке Савремене библиотеке, вршачког Библиотечког билтена, борске Бележнице, Крагујевачког читалишта и Инфотеке, часописа Заједнице библиотека универзитета у Србији. Аутори приказа су: Дубравка Симовић, Бранка Добросављевић, Соња Вељковић, Весна Стојановић, Весна Златичанин, Горан Миленковић и Гордана Вучковић.
“Сервис” доноси информације које се тичу рада Градске библиотеке Панчево: информације о одељењима, фондовима, дародавцима, колективним члановима, програмима и слично, а завршна рубрика “Галерија” представља сликара Властимира Николића аутора ликовних прилога у броју.
Редакцију листа чине: Ивана Абрамовић (технички уредник и компјутерски прелом), Миљана Алексић (ликовни уредник), Нада Миловановић, Жарко Војновић (заменик главног и одговорног уредника), Немања Ротар (за издавача) и Горан Траиловић (главни и одговорни уредник). Изузетно ликовно решење корица дело је Драгана Пешића, а спонзор овог издања је панчевачка штампарија Графос интернационал.
Лист је штампан ћирилицом, формата је А4, а излазиће полугодишње у новембру и мају.

Ана Јанковић

Зашто се библиотекама не понуде листе најновије књижевне продукције, саопшти висина средстава којим располажу и препусти избор?

Сваке године, у пролеће и јесен, Министарство културе и јавног информисања Републике Србије откупљује од издавача књиге за 172 народне/општинске библиотеке у Србији. Тако је у мају (од 936 понуђених) откупљено 283 наслова у тиражу од 40014 примерака, а у новембру (од 2354 понуђена) 308 наслова у тиражу од 36362 примерка. За све то Министарство је издавачима платило укупно 23.343.320,00 динара. Судећи по томе, свака би, од 172 народне/општинске библиотеке у Србији требало да до краја 2002. године добије 591 наслов најновије књижевне продукције. Тиме да ли је то заиста тако, данима се након откупа бавила штампа. То и јесте озбиљна тема за размишљање и за разговор, али на неком сасвим другом месту, на коме би се могла чути реч свих заинтересованих страна – и Министарства, и издавача, али и библиотекара.
Једва да се слегла прашина подигнута након пролећног откупа књига, када је у последње време наступила нова провала незадовољства изазвана јесењим откупом. Истини за вољу, најгласнији у протестима и највише цитирани у штампи били су издавачи, такмичећи се просто у доказивању ко је био највише оштећен, а ко привилегован. Ту и тамо била је забележена и понека изјава чланова Републичке комисије за откуп књига. Најмање се, међутим, чула реч управо оних којима је тај откуп и намењен – библиотекара. Циљ откупа (барем би тако морало да буде) је да 172 народне и 27 матичних библиотека у Србији добију оно што је најбоље и највредније објављено током године. Да ли је у пракси то заиста тако, требало би питати саме библиотекаре. Међутим, њих нико ништа не пита. Изгледа да није довољно то што у свакој комисији за откуп библиотеке имају своје представнике (директоре појединих библиотека), када добијају књиге које им нису потребне и које нису желеле.
Треба рећи и то да су све библиотеке пред последњи откуп добиле допис из Министарства културе у коме се тражи да библиотеке саме саставе спискове књига које су им најпотребније и које би желеле да имају. Међутим, по објављивању списка откупљених књига, сам поглед на списак је вероватно код већине изазвао не мало резочарење. Примера ради, и Народна библиотека Бор која прати издаваштво, и која је у протеклој години свој фонд приновила за око 2300 књига, од којих је више од три четвртине купила (што значи да су јој те књиге биле потребне и да је сматрала да ће их читаоци – корисници библиотеке прихватити), такође је послала свој предлог за откуп, уврстивши ту наслове које није могла сама да купи, који су у библиотеци тражени и за које је сматрала да су оно највредније у најновијој књижевној продукцији – све у свему, наслове који су јој ПОТРЕБНИ. Шта је, међутим, последњим откупом добила? Отприлике половину наслова које већ има у довољном броју примерака, и око четвртину наслова за које сумња да ће (с обзиром на тип библиотеке) бити заинтересованих читалаца. Разумљиво је да је Министарству, вероватно, било скупо да од Савремене администрације откупи Енциклопедију православља за све библиотеке (нису је откупили ни за матичне), али је просто запрепашћујуће да су наше кориснике лишили неких добрих Просветиних књига, затим издања Народне књиге, Гутенбергове галаксије, Завода за уxбенике, Зографа, Арс либрија, БИГЗ-а, Прометеја, Рада, итд, или књига издавачке куће Лагуна, које су, без обзира на то шта ко о њима мисли, тражене и радо читане у нашој библиотеци. То би, ваљда, морао да буде и један од основних критеријума за избор приликом набавке – да ли ће књига бити коришћена или не. Ниједној библиотеци није у интересу да набавља књиге које ће јој касније стајати у магацину (а таквих је у овогодишњем откупу било).
Најбоље би и најправедније било да се саме библиотеке опредељују за то које су им књиге потребне. Овако, испада да су библиотеке у другом плану. Потпуно је неозбиљно очекивати да неко боље од библиотекара зна шта библиотекама треба. Зашто се свим библиотекама не понуде листе најновије књижевне продукције, саопшти висина средстава којима располажу и препусти избор? То би могло бити добро и праведно решење. Постоји и идеја директора Народне библиотеке Србије Сретена Угричића да се оснује конзорцијум библиотека, чиме би библиотеке биле у бољем положају и могле би да утичу на много тога, па и на квалитет књига, што би такође требало подржати.
Разлога за то што је откуп био овакав какав је сигурно има много, почев од тога да је новца било једва толико да се откупи у просеку једна и по књига по издавачу, што је, наравно, неодрживо, па до тога да комисија (која се формира пред сам откуп и коју, осим председника, чине увек други људи), није имала времена ни за читање понуђених књига, а камоли за њихово критичко процењивање. Показало се, између осталог, и то да не постоји чврст критеријум за откуп књига које су битне за библиотеке. Јер, ако се има мало пара, онда би морало да се купује само оно што је заиста најбоље. Овако, одлуком да се неки наслови не откупе, оштећене су много више управо библиотеке и њихови корисници, а много мање издавачи (ако се узме у обзир стварни смисао откупа).
Зато се опет враћамо на оно питање с почетка текста. Зашто библиотекари немају одлучујућу реч приликом одабира књига за откуп, када се те књиге и набављају (барем је тако декларисано) за потребе библиотека? Вероватно зато што би се библиотеке свакако одлучивале за књиге, а не за издаваче, што некоме, изгледа, не иде у прилог.

Драгица Радетић

Осим стандардних функција као што су набавка, обрада, коришћење и чување библиотечког фонда, важан задатак народних библиотека је и израда завичајне библиографије. Завичајна библиографија сведочи о друштвеним догађајима једне средине и духовном стваралаштву људи који припадају тој средини по свом пореклу или стварању. Као таква, драгоцен је извор информација и података о одређеном подручју.
Потреба за библиографским радом постоји и у борској народној библиотеци. То је определило два наша кандидата, који су полагали стручни испит у новембру 2002. године, да одаберу тему за свој рад из области библиографије. Уз стручну помоћ и проверу од стране мр Здравке Радуловић из Народне библиотеке Србије, успешно су урађене две библиографије намењене борској завичајној збирци.
Урађена је “Библиографија радова о Рударско-топионичарском басену Бор у часопису Бакар од 1968. до 1989. године” и “Библиографија текстова објављених у листу Народне библиотеке Бор Бележница од 1999. до 2002. године”.
Аутор првог рада Нина Божовић определила се за библиографски опис чланака о РТБ-у објављених у часопису Бакар. Овај часопис је излазио двадесет и једну годину, на српском, руском и енглеском језику, а дистрибуиран је у око четрдесет земаља. У њему су објављивани стручни чланци из области производње, прераде и пласмана бакра и производа на бази бакра. Библиографија је ретроспективна, јер је омеђена наведеним годинама у којима је часопис излазио, и селективна, јер је критеријум при избору текстова тематски одређен, а тиче се борског рударства и металургије. У описима библиографских јединица, којих има 102, дати су сви потребни библиографски елементи.
Другу библиографију је израдила Драгица Радетић. Овај рад представља текућу библиографију јер упућује на радове објављене у актуелном листу борске библиотеке, који излази од 1999. године. Концепцијом овог листа обухваћена су три основна тематска подручја: делатност и активност Библиотеке, локално књижевно стваралаштво и завичајне теме. Текстови који су објављени у Бележници у протекле четири године, обједињени су библиографијом и одређеним редом сложени по азбучном реду имена аутора. Библиографија обрађује 114 библиографских јединица. Прегледним пописом текстова библиографија доприноси бољем познавању књижевног и културног живота у Бору.
Заједничке карактеристике ове две библиографије су: библиографски опис рађен је “де вису”, према Међународном стандарду за библиографски опис прилога у публикацијама – ИСБД(с), садржинска обрада је по макро УДК индексима, а класификација унутар тих група алфабетски, према имену аутора прилога. Као саставни делови библиографија урађени су именски и предметни регистри, који имају задатак да олакшају коришћење основног текста библиографске грађе.

На крају напомињемо да ће се библиографски рад сигурно наставити, јер стручност, одговорност и систематичност које овај посао захтева не недостају Народној библиотеци Бор

Јелица Живковић

Нове компјутерске технологије су крајем протеклог века довеле до великих промена у многим сферама живота па тако и у библиотечкој делатности, која се нашла у транзицији од традиционалних мирних домова књига ка динамичним информационим центрима. Тај процес, наравно, није ни у најразвијенијим земљама прошао без отпора: у једном америчком истраживању из 1991. године, директор једне високошколске установе је изјавио да он “није убеђен да би ми требало да будемо информатичари у униформама библиотекара. Ми смо људи од књиге, добављачи информација, понекад знања, с времена на време мудрости, а не они који крцкају бајтове”…
И док су велики и напредни, у времену о коме говоримо, бринули овакве бриге, код нас је највећи део ојађеног и пониженог становништва почео да мери дубину пада квалитета свог живота измишљеном висином некадашњег стандарда, оличеног у кредитима, синдикалним летовањима и масовној култури. Та масовна, каква-таква култура уступила је место никаквој култури, многе праве вредности су замењене сурогатима, али су понегде остале провалије које се нису дале камуфлирати. Рекло би се да је то област у којој ће репарације причињене штете најдуже трајати и најтеже ићи, можда и због широко прихваћеног и буквално протумаченог схватања да је култура секундарна потреба, а ово је било време када се смело мислити само на своје примарне потребе, што ће рећи голи живот.
Ако се, дакле, у опоравку друштва култура опет налази на зачељу, шта тек да кажемо о школском библиотекарству, као пасторчету просвете и културе? Ипак, школске библиотеке постоје, оне су потребне, у будућности им је намењена веома важна улога информационих центара у школама, а овог тренутка су, у највећем броју случајева, готово потпуно бескорисне: заборављена места где уморни наставници окончавају свој радни век у очекивању пензије или допуњавају мањак часова у настави до пуног радног времена, изложени често подсмеху али и зависти колега који “нормално” раде и верују да се у школској библиотеци баш ништа не ради. Као да те несрећне библиотеке ни због чега другог и не постоје већ да би незбринуто наставно особље некако остало у радном односу. Неколико лепих изузетака из ове суморне слике, барем када је о реч о библиотекама у школама Борског округа, улива наду да се стање може, у догледно време, изменити набоље.
Народна библиотека Бор у својој мрежи има укупно 36 регистрованих школских библиотека, 27 у основним и 9 у средњим школама. Од раније је већ познато тешко стање у овим библиотекама, које оптерећују свакојаке недаће, карактеристичне за библиотекарство у Србији уопште, као што су неадекватан простор, проблеми са набавком и обновом фондова, али драстичније још него у јавним библиотекама овде су изражене мањкавости у стручном раду, с обзиром на чињеницу да школски библиотекари нису у обавези да полажу стручни библиотекарски испит, а годинама уназад се едукација ових кадрова занемарује. Имајући то у виду, матична служба Народне библиотеке Бор је и у протеклом периоду у више наврата настојала да са школским библиотекама успостави бољу сарадњу у циљу подизања стручног рада на виши ниво: одређен је један дан у недељи за консултације са библиотекарима, обављан је стручни надзор, предлагане су мере, али су одјеци тих настојања углавном били слаби, а постојање библиотека у највећем броју школа се свело на формално, статистички подаци о раду за потребе програма МБС су углавном измишљани а целокупан рад је просто фингиран.
Матична служба НБ Бор је у оквиру својих редовних активности током септембра обишла школске библиотеке на територији општина Бор и Мајданпек, а у новембру библиотеке на подручју Неготина и Кладова (из објективних разлога нисмо обишли само шест библиотека). Увид у рад ових библиотека показао је да много тога може да се уради, да нема горе немаштине од незнања, да стручни рад никада није ни морао толико да се запусти, без обзира на заиста поражавајуће стање у области набавке. Најбољи доказ за то су оне библиотеке у којима су, упркос свему, библиотекари обављали свој посао, понекад изван стандарда, на много компликованији начин, измишљајаући сопствена правила, али су ипак успевали да одрже у каквом таквом реду фондове и да ученици не забораве да постоји школска библиотека. Наишли смо на позитивне примере и занимљиве покушаје да се помогне библиотеци: један школски библиотекар се обратио многим великим издавачима писмом молећи за бесплатне примерке нових издања према сопственом избору, и на тај начин је фонд током 2002. године обогаћен за 127 примерака, други је са библиотечком секцијом ученика организовао репарирацију књига и на тај начин у фонд су враћени многи оштећени примерци; у једној библиотеци у којој су смештени компјутери (4) ученицима је омогућено да самостално раде и истражују служећи се постојећим фондом књига и дискова. Нажалост, ентузијзма је ипак мало, много је више библиотека на које су директори школа помало заборавили, у које ученици ретко залазе, у којима библиотекари имају осећај да раде узалудан и бескористан посао.
У настојању да се помогне школама да своје библиотеке што пре доведу до нивоа прихватљивог, држећи се притом гесла “уради одмах, са што мање пара”, организовали смо стручни семинар за школске библиотекаре Борског округа и то 2. октобра за библиотекаре општина Бор и Мајданпек у НБ Бор и 16. децембра у НБ Неготин за библиотекаре са територије Неготина и Кладова.
У оквиру семинара обрађене су следеће теме, које су оцењене као елементарне за почетак стручног сређивања школских библиотека: Минимум југословенских стандарда за школске библиотеке, Евиденција библиотечке грађе: инвентарисање и смештај, Ревизија и отпис библиотечке грађе, Рад са корисницима и Библиотечка статистика. Предавачи су били стручни радници НБ Бор и НБ Неготин. Након сваке теме вођен је разговор са учесницима. Семинар је био одлично посећен – 2. октобра се одазвало свих 18 библиотекара са територије Бора и Мајданпека, а 16. децембра у Неготин због лоших временских прилика на скуп нису стигли библиотекари са територије Кладова, али су са територије општине Неготин присуствовали готово сви (изостала су три библиотекара).
Овом приликом је остварена врло добра сарадња са општинском библиотеком из Неготина, која је обезбедила превоз и учешће својих стручних радника у обиласку библиотека, припреми и организацији семинара.
Разговор са школским библиотекарима и директорима школа у току обиласка библиотека, током самог семинара, а нарочито контакти који су том приликом успостављени, позиви и консултације које се након тога одржавају, уверили су нас да смо учинили први корак ка поимању школске библиотеке као информационог центра – улоге која библиотекама у веку који је започео по дефиницији припада. Верујемо да је од потпуног прихватања ове идеје до њене реализације пут далеко краћи и лакши од онога како то најзаинтересованијима тренутно изгледа и да је, у том смислу, и одговор на питање постављено у наслову свакако позитиван

Подигох споменик што није руком творен,
Неће га начети заборава зуб.
Челом се поносним узнео непокорен
Над Александров ратни стуб.

Не, смрти нисам плен; мој дух са лиром светом
Ван судбе свег што мре, наџивеће ми прах.
Славан ћу остати док траје са планетом
Бар једнога песника дах.

О мени Русијом жив глас пронеће qуди,
Поменуће ме свуд народа wених круг –
Словена горди син, и Тунгуз дивqе ћуди,
Финац и Калмик, степа друг.

Дуго ћу бити драг и мио своме роду:
Лиром сам бодрио свих добрих тежwи глас,
У веку окрутном певао слободу,
За сужwе увек звао спас.

Највишу заповест о, музо, верно следи –
Хвала и клевета спокојно слушај збор,
Не тражи ловоре, пред увредом не бледи,
И са глупаком мани спор.