Весна Тешовић

Фестивал хумора за децу у Лазаревцу од 14. до 16. септембра 2004. г.

Сигурно да нема детета у Србији и Црној Гори, а вероватно и шире, које не би пожелело да прве школске дане проводи попут младих Лазаревчана. Верујући у то да је смех неопходан за раст деце и да је преозбиљност велика штета за целокупно човечанство, деца Лазаревца, а са њима и цео град, живе према упутству Драгана Лукића: Још смеха, смеха, још смеха деци! Тако је било и овог септембра. Три дана Лазаревац је живео свој Фестивал хумора за децу. Деветоро писаца са својим хумористичким стиховима и прозама обилазило је „по утврђеном распореду часова” школе у Лазаревцу и околним селима, јер, како је рекао Алек Марјано у свом „фестивалском прогласу”: Не би било лепо да остану без вица / Јунковац, Степојевац, Вреоци / Велики Црљени, Дудовица. Ту су били и карикатуристи и професионалне и аматерске драмске дружине са својим веселим позорјима. Али, можда је још важније то што су се та три дана лазаревачка деца дружила са 300 својих другара који су се у Лазаревац слили из 40-ак градова Србије и Црне Горе и Републике Српске.
Главни и одговорни за овај тродневни урнебес, смех и песму, центар тог насмејаног дечјег свемира јесте библиотека. По 16. пут библиотека „Димитрије Туцовић” организује овај фестивал. Инициран 1989. године, као културна манифестација којом ће се прославити 100 година постојања града, брижно осмишљен и упорно негован од стране вредних библиотекара, фестивал је прерастао границе библиотеке, Лазаревца и Србије и, користећи смех као ванвременску и ванпросторну категорију, као универзално средство комуникације, постао спона за све вредне, креативне и жељне афирмације. Библиотека расписује конкурс на којем могу да учествују само деца до 15 година. У билтену фестивала Смехокази пише да је ове године стигао нешто мањи број радова, само (!!!) 1683, а подељене су 44 награде за литерарно стваралаштво, разврстано у 12 категорија, и 44 награде за ликовни израз, такође у 12 категорија. Од награђених радова направљена је у простору библиотеке богата и дечје разбарушена изложба.
Весна Петровић, библиотекар из Сремске Митровице каже: Програм Фестивала хумора за децу у Лазаревцу има двосмерни значај: васпитава путем уметности, али и васпитава за доживљавање уметничког дела и за уметничко стварање. Он живи у просторима школа и домова културе, на улицама и у парковима, у записаним причама, у испеваним песмама, у првим нацртаним карикатурама и изведеним представама у многим градовима Србије и Црне Горе.
Фестивалски дани у Лазаревцу сваке године имају и своје озбиљне садржаје. Ове године, посебно значајно за унапређење библиотечке делатности било је оно што се могло чути на трибини „Како фестивал подстиче сарадњу дечјих одељења јавних библиотека”. Колеге из Библиотеке града Београда, библиотека „Милутин Бојић” из Београда, „Глигорије Возаревић” из Сремске Митровице, „Вук Караџић” из Пријепоља, „Стеван Сремац” из Ниша и „Јован Поповић” из Кикинде говорили су о својим искуствима и различитим облицима рада са корисницима дечјих одељења, који као своју последицу имају и учествовање на Фестивалу хумора у Лазаревцу. Том приликом се показало како њихов континуирани креативни рад са децом у локалним срединама развија активан однос према књизи, буди и негује маштовитост и стваралачки дар и на тај начин васпитава младе људе да до краја живота буду прави уживаоци лепе речи и књиге уопште. Због тога библиотеке, ваљда, и постоје и зато је било драгоцено чути какве „мале тајне” у раду са децом примењују „велики мајстори библиотекари”.
Библиотеку „Милутин Бојић” из Београда у Лазаревцу су представљали директор Јасмина Нинков, Љиљана Милошевић, библиотекар који води радионице са децом са посебним потребама, и Александра Вићентијевић, која води курсеве креативног писања. Колегиница Љиљана Милошевић открива Бележници „кључ за тајна врата” радионице са хендикепираном децом.
Програм Библиотеке „Милутин Бојић”, као савремене библиотеке, подразумева сарадњу са другим институцијама и организовање програма ван библиотеке. Тако је успостављена сарадња Друштва за помоћ ментално недовољно развијеним особама „Палилула” и библиотеке, која се активно укључила у рад са хендикепираном децом. Ово удруживање допринело је побољшању односа деце са хендикепом са осталом децом и пробудило је њихово интересовање како за књигама тако и за библиотеком, као местом где могу самостално узимати и разгледати књиге. Посебну радост представља то што сами могу да бирају и одлучују коју књигу желе да читају. Библиотека је постала „посебно место’’ у коме се осећају пријатно и заштићено.
Радити са хендикепираном децом представља огромно сазнајно искуство и за водитеље радионице и за полазнике. У том процесу активно учествују и одрасли и деца. Ту сва питања добијају одговоре, ма какви они били, ту се прича и ћути, пева и слуша музика и игра, игра…
Прво правило радионице је да НЕМА ПРАВИЛА. Друго правило: ИГРА ЈЕ СУШТИНА СВЕГА.
Радионице се одржавају два пута недељно. Дужина радионице је од 2 до 3 сата. Радионица започиње поздрављањем. Водитељ се поздрави са сваким понаособ, а онда се они међусобно поздраве (рукују се, потапшу по рамену, загрле и сл.). Додир је важан облик комуникације. Потом се креће у акцију. Вежбе покретом могу бити:
1. Ветру у сусрет (шта раде када је ветар благ, а шта на поветарцу, када је јак, када је олуја и сл.). Како се крећу, да ли се пусте низ ветар или не и сл.
2. Будимо:
-птица (како лете птице, мале, велике);
дрво (корен, стабло, лист – расту као дрво);
вода (поток, река, море – пронађу покрет);
плава боја, црвена, жута (изнађу покрет који за њих значи плаво…) и др.
3. Ход (како корачам кад сам):
весео
тужан
љут
када се шуњам,
када шетам (сам, са неким и др.)
Дужину трајања вежби процењује водитељ радионице. У случају отпора, вежба се прекида.
Други део радионица предвиђен је за креативан рад у трајању од 60 до 90 минута и он обухвата:
цртање (оловка, дрвене бојице, пастел),
сликање (водене бојице, темпере, колаж),
вајање (пластелин, глина),
ручни рад (ткање, израда мањих предмета од вунице, папира, картона…),
или радимо неку причу на основу неке књиге (мање) или сликовнице коју сами изаберемо, цртамо (обучемо принцезу, принца, миша, саградимо им дворац, засадимо врт…), глумимо уз кратак дијалог, измислимо нови лик и убацимо у причу.
Последњих пола сата радионице користе се за релаксацију. Најчешће се слуша музика, певамо и плешемо заједно. Саставни део радионице је и мања закуска (сок, кекс, чипс, и сл.) као награда за уложени напор, уз обавезне похвале сваком појединачно.
Оно што се показало као добра пракса јесу поруке. Одредили смо једну кутију у коју свако (ако жели) убацује своју поруку. За нас, ту се налази „кључ за тајна врата”, као што су врата снова, смеха, жеља, љубави и сл. Овакав приступ нам је олакшао пут до неких доживљаја које им је било тешко да вербализују јавно. Свака порука се заједнички решава (ако то желе).
Тешко је овако информативно описати начин и суштину рада у радионици. Понекад ништа од предвиђеног не функционише, јер је довољно да једно или двоје деце одбије да учествује, па да им се прикључи одмах и остатак групе. Стога је план о току радионице флексибилан и често се деси да се неколико идеја које не прођу замене новим. Игра је увек оно што се може увести, а што је највероватније да ће бити прихваћено. Једино правило које би требало да важи је да се радионице не прекидају. За њих је континуитет знак сигурности. У раду са хендикепираном децом увек мора да присуствује стручно лице.
Шта нишке колеге чине да би се деца анимирала да посећују баш библиотеку и да би се спријатељила са књигом, сазнајемо од Саше Луковић-Васиљевић.
У раду са децом корачали смо полако, али сигурно.
Први корак је био – уређење просторија библиотеке. Данас је Дечија библиотека у Нишу један изузетно пријатан кутак за малишане.
У читаоници библиотеке посебно је ограђен кутак за децу предшколског узраста (са клупицама, јастучићима, луткама, прибором за цртање и малим изложбеним простором намењеним баш за њихове радове). Када уђу у тај простор, малишани се осећају „као код своје куће”. Родитељи им ту нису потребни, све сликовнице су им доступне. Често их на „њиховом” сточићу чекају и бомбоне.
На неколико ударних пунктова налазе се панои, огласне табле и излози. Све то мора да скреће пажњу, а препуно је информација (конкурси, информације о томе шта се дешава у граду, анотације, обележавање јубилеја, изложбе дечијих ликовних и литерарних радова).
Корак број два – покретање акција: НАЈ–ЧИТАЛАЦ, НАЈ–ПИСАЦ ЗА ДЕЦУ и НАЈ–КЊИГА ЗА ДЕЦУ. Од тога који писац добије највише гласова зависи кога ћемо позвати у госте.
Трећим кораком је Светски дан књиге за децу (2. април, Андерсенов рођендан) добио почасно место у плану активности Дечијег одељења. Три године за редом расписује се литерарни и ликовни конкурс за основце Нишког региона. Тема је слободна, а сам облик манифестације мења се из године у годину, вероватно док се не искристалише најбоља варијанта. Тог или тих дана све је посвећено стваралаштву за децу и дечијем стваралаштву.
Прве године тај дан био је посвећен Андерсену: двориште библиотеке било је декорисано „као из бајке”, на великим паноима били су изложени ликовни радови деце-илустрације познатих , али и сасвим нових бајки; гимназијска драмска трупа, у бајколиким костимима извела је представу – колаж Андерсенових бајки, а на крају је за сву децу приређен коктел – као у дворцу. Награђена деца су била гости Данске амбасаде у Београду (наравно, све у организацији библиотеке).
Наредне године манифестација је трајала два дана: литерарни дан – када је најбољима на конкурсу награде уручио песник Мошо Одаловић и ликовни дан – када је у дворишту библиотеке направљен прави атеље са четрдесетак штафелаја. Док су деца илустровала најомиљенију књигу, драмска трупа средњошколаца представила се колажом драматизованих најзанимљивијих делова романа Градимира Стојковића.
Ове године деци је приређен сусрет са Тодетом Николетићем, а деци целог града је поклоњена његова представа – мјузикл: „Како сам настао ја пре мене”.
Након посете Лазаревачком Фестивалу хумора за децу, а са досадашњим искуством у организацији прославе Светског дана књиге за децу, аутор ових редова обећава да ће Андерсенов рођендан наредне године бити прослављен на опет нов начин.
Четврти корак је начињен 2003. године – Фестивал витезова дечијег песништва у Нишу. Караван песника окупљених око часописа Витез био је гост Дечије библиотеке, а потом је изведен програм у Великој сали Дома Војске. Заједно са песницима рецитовало је више од хиљаду малишана. У програму су учествовала и деца из Ниша (финалисти „Мајске песме”, плесни клубови), програм је водио Миња Субота. Пошто су се сви сагласили да је нишкој деци оваква врста програма потребна и пошто је након овог фестивала посећеност Дечијој библиотеци нагло порасла, ове јесени, тачније 4. новембра, организовали смо опет Караван песника. Овог пута у каравану је било ни мање ни више него 16 песника, да не рачунамо водитеља, кантаутора, глумца и децу из Ниша. Призор је заиста био велинчанствен. Било је лепо чути Пера Зупца, Добрицу Ерића, Љубивоја Ршумовића, Душка Трифуновића и остале како позивају децу да дођу у библиотеку и постану њени чланови. И већина деце их је послушала!
Најновији програм јесте Књижевни клуб за младе (до 15 година). Он је у самом повоју и још га нисмо „крстили”. Кроз њега, уз помоћ људи добре воље, хоћемо да афирмишемо талентовану децу Ниша.
Знамо да су многе наше колеге из других градова одавно већ у пуном трку, али ми у Нишу, „корак по корак”, тек хватамо залет, надамо се, на правом путу.

Горан Миленковић

Човек нема околину, него свет.
Бела Хамваш
И не припада времену, већ вечности.
Јован Пејчић

Како се то види из наслова текста, посветићу овом приликом неколико речи теорији библиотекарства. Теорија бибиотекарства је, међутим, пре свега теорија, један посебан и ванредан начин одношења према свету. Кратко ћу усмерити своје размишљање према двема посебним чињеницама везаним за то одношење – прва се од њих односи на историју појма теорије, а друга на природу и функцију теоријског.
Када је у питању прво, потребно је вратити се у старо доба, где за Плутарха или Амонија теорија првобитно означава посебан контемплативан однос према светом, и надгледање нечег јединственог, издвојеног, узвишеног, битног – ову ће боју смисла теоријског у XX веку јасно препознавати и враћати Мартин Хајдегер, који је сматрао да је теорија највиши облик људског бића–на–делу и да теоријско сазнавање није само по себи сврховито, већ само такво сазнавање које зна за оно што је егзистенцијално највредније мишљења, а то је оно што се односи на присуство егзистенције у не-скривености. Теорија је, у том смислу, избегавање „страхопоштовања према безначајном”.
Други се моменат, везан сада за природу и функцију теоријског, односи на ставове Макса Вебера изречене 1919. године у предавању Наука као позив. Наука, односно теорија, про-мишљање је позвање које људе који про-мишљају обавезује на јасност и одговорност. Тако зачета и утемељена, на засновима специјализације у служби самоосвешћења, наука (односно теорија) постаје савест општег одношења према свету, а Вебер један од далекоутицајних моралних законодаваца теоријског мишљења о стварима и људима и односима међу њима. Мислити, у овом смислу, значи бити савестан.
Напослетку и у инверзији према почетно изреченом, теорија је и теорија библиотекарства, и ова се може посматрати тако што ћемо пратити њен унутрашњи однос према двема наведеним посебностима – према томе шта то теорија бибиотекарства може да третира као свето, узвишено, јединствено, вредно мишљења, и на који начин она постаје савест библиотекарске професије, а тиме и опредмећена савест у општем смислу.
Две посебности о којима сам изрекао кратку мисао сада ћу приближити тако што ћу рећи да је данас за теорију уопште свето и узвишено управо бити савестан. Но, какве је врсте та савест? То је, прво, она која је пробуђена у тренутку у којем се присећамо да је Декартова Расправа о методу, која је постала универзални картезијански органон, створена управо на месту које по природи није било људском вољом посвећено том крајносном утемељењу, тј. није била створена у затвореним собама и кабинетима за истином трагајуће Сорбоне, на Универзитету. Та савест нам заправо каже да је место универзалних истина увек већ унапред деконструисано неким другим местом, другим гледиштем. И да је савесно бити свестан да је истина увек већ негде другде, управо у тренутку док је изговарамо, измештена и нецеловита. (Дакле, свестан сам, у тренутку док ово изговарам, да је истина увек будна у некоме другоме.)
Свет и библиотеку даље посматрам као вишеслојне системе у којима се односе моћи. Систем је створен избором, а теорија је савест утолико што стално говори да коначног избора нема, да се опредељујемо за типове будућности тако што им прилазимо у гарду.
Ово је покушај одмеравања односа између библиотекарства, библиотека и библиотекара, са једне стране, и њиховог окружења или света, са друге, тако што кроз обе равни провлачимо нит једне велике моћи, економске. Каква је природа тога окружења?
Имануел Валерштајн посматра данас доминантни западни капиталистички систем кроз низ његових базичних особина: то је историјски систем који се развија кроз самосвесност, негујући интелектуалне или идеолошке оквире који га оправдавају и подстичу његово одржање и даљи развој; то је систем који је створен спајањем географски раширеног скупа производних процеса, у којем су главни економски притисци интернационални, а главни политички – национални; то је систем који функционише на принципу ширења у низу, у облику цикличних ритмова; то је систем који почива на бесконачној акумулацији по формули – радити више, а платити мање; то је систем који се самопроизводи по принципу новитета; то је систем који је поларизујући; то је систем који развија потребу и колективну оријентацију ка потрошњи; то је парадоксални историјски систем који мора да нестане услед нагомиланих поларизујућих противречности, а проповеда могућност неограничене експанзије, односно неограничености; то је систем који се налази у кретању, а ствари, пак, које утичу на његов настанак наставиће да постоје и после његове смрти; то је систем, коначно, који се служи семиотичким моделима да би себе модулирао (као што је нпр. менаџмент).
По Валерштајну постоји и феномен културе, који је идејни регулатив тога система, резултат колективних напора да се изађе на крај са његовим двосмисленостима и противречностима, као потврђива ње непроменљивих реалите та у свету који се мења. Међутим, овакав концепт показује одређену двосмисленост, грешку – сама идеја регулатива је применљива, али идеја културе као колективног експонента економског система је превише уска, јер је култура далеко шири феномен. А ширина у схватању представљала би сасвим други концепт.
Мој општи став гласи да се изабирањем разноликих матрица из окружења практично библиотекарство може наћи негде на линији која спаја ова два концепта, или се може подударити са једним од њих. Али шта је са теоријом? Теорија мора бити двојако према томе опредељена, следећи поменути теоријски идеал светости као савести. Другим речима, ма шта тврдила, теорија (промишљање) библиотекарства мора бити отворена у мери која превазилази нужности из стварности и верност сопственим самоостварењима. Затим, требало би да следи: принципе отворености, критичности, сумње у све, па и у себе, сумње у сумњу, и извесну парадоксалност, као посвојче модерности.
У Београду је 2003. године објављена књига Менаџмент у библиотекама аутора Гордане Стокић-Симончић и Жељка Вучковића. Аутори ове књиге у складу са тзв. општим захтевима, односно нужностима времена, усмерени су ка проналажењу друштвеног смисла и оправдања постојања библиотекарства, као и парадигме која ће бити прилагођена захтевима новог, информатичког доба. Погледајмо четири за ову прилику илустративна сегмента ове књиге: у првом аутори парафразирају закључке књиге Примена маркетинга у библиотекама у променљивој и глобалној средини, објављене 2000. године као резултат рада IFLA-ине Секције за менаџмент и маркетинг, по којима маркетинг није теоријски луксуз, пролазна мода и издвојена функција, већ прожимајућа нит целокупне делатности савремене библиотеке, начин рада, филозофија живота, начин размишљања, витални предуслов за успостављање друштвеног утицаја савремене библиотеке; у другом следе номенклатуру Адријана Мола, бранећи самосвојност професије од бирократизације, дакле – да менаџмент, али не менаџери у библиотекама, него професионализовани библиотекари–менаџери; у трећем, који проглашавам изванредно занимљивим али и ужасним, цитирају неименованог америчког колегу, који је у једној анкети написао да «морамо бити агресивнији у обуци нових професионалаца и одстранити све оне који не виде или не разумеју потребу за креативним задовољавањем информационих потреба”; у четвртом своје сакупљене есеје сматрају овдашњим пионирским покушајем сагледавања савременог менаџмента у библиотекама из аспекта историјских, социолошких и епистемолошких координата, те као такав он бива крајње отворен за све добронамерне сугестије и примедбе.
Према овоме, условни кабинети Сорбоне били би: интерсубјективни консензус на планетарном нивоу у лику IFLA-е, институционализовано знање, усаглашавање парадигми према свету, коришћење поменутих семиотичких модела једног економског историјског система, простије – уклапање, прихватање доминантних матрица, универзализација облика постојања, теоријска одбрана професије према опробаним и већином прихваћеним модусима. Спој трећег и четвртог поменутог сегмента желим да видим као неутрализацију агресивности, као један можда благ и уобичајен, али свеједно присутан облик очишћења од теоријског и практичног једноумља. Премда логичан, практичан, инструктиван, спој ових есеја ипак не показује горе наведену отвореност која превазилази априорне нужности стварности. Једна моћ, која није својом сржи посвећена оној Хајдегеровој присутности егзистенције у не-скривености, написала је ову књигу.
Исте 2003. године написан је, а ове објављен текст антрополога и библиотекара Драгана Стојменовића под насловом „Време у протоку књиге”. То је покушај заснивања метафизике библиотекарства на метафорама и симболици књиге и читања, односно на идеји трансцедентног библиотекарства као могућег надорганског чиниоца културе. Следе четири сегмента његовог текста: у првом текст проговара из самога себе, речима да не жели да буде прочитан, да се жури с ону страну стварности, да жели да се измести из себе и напише другачије; затим, следи критика методолошког система Жељка Вучковића из књиге Јавне библиотеке и јавно знање (2003), у смислу да се негира компетенција социјалне епистемологије и поперовског објективног знања – реч, логос се ту стављају наспрам њих, а за основну човекову потребу проглашава се религија; дакле, каталошки листићи Николаја Фјодорова и супраморализам, васкрсење књиге, а не социјална епистемологија; када савременим тенденцијама књига догори у информацију, када библиотека пожели да постане информациони центар, доведена је до ивице самоубиства, као треће; четврто – неумерено повлађивање технологији и бизнис-гносеологији маркетинга укида библиотеку, она престаје а постаје нешто друго.
Декартовски лик овде је лишен ауре универзитетског и није институционализован; текст је полуиронично посумњао у себе, али је саркастично посумњао и у водеће матрице, епистемолошке и практичне; место IFLA-е јављају се Јоханес Фабијан, Исидора Секулић, Макс Милер, Јован Дамаскин. Овај текст је ван, споља: књига поштованих колега Гордане Стокић-Симончић и Жељка Вучковића има приказе у библиотекарским часописима, позитивну перцепцију у стручној јавности, теоретску заснованост на планетарном нивоу, актуелност. Један од приказивача, управник једне српске библиотеке, каже о њој: „Сваки библиотечки колектив у овој земљи, без обзира на његову величину и без обзира да ли делује у селу или у граду, требало би да се у будућности позабави правилима савременог менаџмента о којима горе поменута књига транспарентно говори.” Знање књи ге се шири. Она се следи. Она постаје узорно знање и образац мишљења и понашања библиотекара.
Однос међу овим двама знањима, овде у сасвим одређеном значењу названим сорбонским и декартовским, као однос између двеју подвојених компетенција, био би сасвим прихватљив, мислећи на хијерархију утицаја и моћи и природу вредности, да не постоји ту негде, између и изнад њих, једна опасна и упозоравајућа прича, коју иако високофреквентном употребом излизану, као вишезначну историјску глобалну параболу морам овде на крају да поменем – то је прича о највећем, најјачем, најсигурнијем броду на свету, споменику једне технолошке и интелектуализоване цивилизације, који је једне тамне и хладне пијане ноћи утонуо у ледене воде ужаса. Но, то је и брод који је био маркетиншки озрачен, савршено уређен, и брод без сумње, мајестетичан и моћан, брод-израз једног света и његове филозофије, и поред свега постао је на крају Ништа. И управо је ово Ништа додатни разлог за ослобођење од институционализоване Истине. Јер Ништа је, по Хајдегеру, повлачење постојања. Ово ослобођење требало би да се изведе кроз концепт теоријског освешћења.
У овом рашчараном, раз-очараном свету, да поменем поново Макса Вебера, у којем се више не певају песме о библиотеци (а ако се певају а певају се, то је само присен давних љубави или можда илузија коју гради гладна празнина), сматрам да теоријски надзор над библиотечком професијом треба да буде обележен свеприсутном свешћу о целини света и неговањем гласова који нису истоветни, понављајући и свакодневни. Можда се у њима крије зрно оног кретања које чини да Декартов усамљени поглед на једно хистерично амстердамско двориште постане основ једне опште и свепрожимајуће приче.
То не значи да је нпр. менаџмент као модел сувишан у комуникацији библиотека са светом, то не значи да је зло ако библиотека у свету чији је крвоток новац пожели да заради и у економском смислу опстане, дакле да постоји у тзв. стварности, али то не значи, уосталом, и да није тако, али нека то буде тема за нешто друго и за неког другог и за неко време долазеће – то значи да је слепо поверење у менаџмент и маркетинг, у образложење њиховог присуства кроз пресликавање, теорију – сувишно, опасно и несавесно, несавесно у већ поменутом смислу, а не по себи. Језик њихов, којим се пише и описује та нека стварност, од споља долазећа, да ли је за богатство, да ли је за унижење? Радост због њих да ли је добра радост, лоша радост? А супротност? Могао бих да замислим нешто што бих могао назвати извором, чистим темељом, могао бих га реконструистати кроз причу, могао бих да замислим ток ствари тако да збивања не доведу до овога нашега полупразнога данас. Али та илузија, приметио је Ђани Ватимо, такође не би била безопасна.
Сматрам, коначно, да теоријска будност нужно подсећа да је дошло право време да престанемо да говоримо о теорији библиотекарства, не зато што то није потребно, већ стога што она није једна. Према томе не постоји, када год будемо говорили, теорија библиотекарства, него постоје разнолике библиотечке теорије. Већ тај техничко-терминолошки помак можда бива део увођења промишљања библиотекарства у теоријски идеал светости и савести, какав су већ оствариле у изванредној авантури духа нпр. поједине књижевне теорије прошлога века. Како је замишљена улога библиотека изражена кроз Горманову ревизију Ранганатанових закона та да „библиотеке служе човечанству”, библиотекарство треба отворити за човека. А лик који себи библиотеке желе да дају захтева и другачије промишљање и дубљу одговорност. „У епохи светске ноћи”, рећи ће на једном месту Хајдегер „светски бездан мора да се искуси и да се издржи”. Додаће: „А за то је потребно да постоје они који сежу у бездан”.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Макс Вебер, Духовни рад као позив, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци / Нови Сад, 1998.
2. Имануел Валерштајн, „Култура као идеолошко поприште модерног светског система”, Реч, Београд, 2003, бр. 71.17, стр. 265–284.
3. Ђани Ватимо, Крај модерне, Светови, Нови Сад, 1991.
4. Жељко Вучковић, Јавне библиотеке и јавно знање, Библиотека Матице српске / Футура публикације, Нови Сад, 2003.
5. Жељко Вучковић, Ка савременој библиотеци, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 1997.
6. Весна Жупан, Маркетинг у библиотекама, Свет књиге, Београд, 2001.
7. Пеги Камуф, Универзитет у деконструкцији или подела књижевности, Београдски круг, Београд, 1999.
8. Волт Крафорд, Мајкл Горман, „Библиотеке будућности – снови, лудило, стварност”, Гласник Народне библиотеке Србије, Народна библиотека Србије, Београд, 1999, бр. 1, стр. 289–298.
9. Горан Миленковић, „Идеја библиотеке: од ироније до меланхолије”, у: Интелектуална слобода и савремене библиотеке (зборник радова), Фило лошки факултет / Народна библиотека Србије / Библиотекарско друштво Србије, Београд, 2004, стр. 45–57.
10. Новица Милић, „Границе теорије”, у: Књижевне теорије XX века, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2004, стр. 65–73.
11. Јован Пејчић, „Мислилац и време”, у: Профил и длан, Плато, Београд, 2003, стр. 76–78.
12. Песме о библиотеци (приредила Љиљана Ђурђић), Народна библиотека Србије, Београд, 2003.
13. Боб Прелман, „Библиотека”, Књижевни лист, Београд, 2004, бр.28, стр. 11.
14. Немања Ротар, „Време за озбиљно и организовано деловање: Менаџмент у библиотекама / Гордана Стокић–Симончић, Жељко Вучковић…”, Панчевачко читалиште, Панчево, 2004, бр. 4, стр. 61.
15. Драган Стојменовић, „Време у протоку књиге”, Бележница, Бор, 2004, бр. 10, стр. 8–14.
16. Гордана Стокић-Симончић, Жељко Вучковић, Менаџмент у библиотекама, ауторско издање, Београд, 2003.
17. Мартин Хајдегер, „Ничеове речи Бог је мртав”, у: Шумски путеви, Плато, Београд, 2000, стр. 163–208.
18. Мартин Хајдегер, „Шта је метафизика?”, у: Путни знакови, Плато, Београд, 2003, стр. 96–112.
19. Мартин Хајдегер, „Чему песници?”, у: Шумски путеви, Плато, Београд, 2000, стр. 209–253.
* Овај текст је унеколико преправљена верзија саопштења које је аутор прочитао на научном скупу „Економска улога библиотека у савременом друштву”, одржаном у Народној библиотеци Србије у октобру 2004. године.

Весна Тешовић

Народна библиотека Бор је започела један обиман и веома значајан посао који представља потврду културноисторијског идентитета. Реч је о послу који ће у будућности, надам се, окупити многе посленике, не само библиотекаре, и који ће на крају као свој резултат имати завичајну библиографију. У времену пољуљаних вредности, библиографски рад и библиографија помажу да се створи права свест о писаним достигнућима прошлости и да се спречи њихово духовно растакање. Завршен је тек један мали сегмент који описује борско књижевно стваралаштво у 20. веку, и то само онај његов део који се односи на монографске публикације. Свесна колико је тежак пут проналажења белетристичких прилога хаотично разбацаних у периодици прошлога века, аутор библиографије се определила да почетак пионирског подухвата олакша тако што ће, за сада, пронаћи и описати само оно што би се звало „књига”. Тако је настала Библиографија борског књижевног стваралаштва у 20. веку као један од извора потпунијег увида у целокупно књижевно стваралаштво. Уносећи све своје регионалне различитости и специфичности, она доприноси динамичности слике националне књижевности и тако чини богатијим корпус историје и културе човека.
С обзиром на то да људи који су својим стваралаштвом обележили овај крај најчешће долазе са различитих страна, њихово дело не одише толико бојом места колико бојом времена. Наравно, рудник, рударење, бакар, присутни су, али не и доминантни. Једнима је локална боја грађа за уметничко обликовање, другима је често сама себи циљ и своди се на низ површинских запажања, документарних или декоративних занимљивости. Без жеље да се овде да нека дубља анализа, одговор на питање колико је локално постало носилац метафоричних и универзалних значења препушта се књижевним историчарима и аналитичарима. Књига је у сваком случају показатељ културног развитка. Колико ће неко наше културно добро постати својина целе нације или света зависи од његове вредности, али и од ангажовања да буде представљено. У томе своју улогу види и ова библиографија.
Библиографија борског књижевног стваралаштва садржи описе монографских публикација од 1918. од када потиче најстарија до сада пронађена публикација, до краја 2000. године. Обухвата појединачне ауторске збирке и зборнике у којима су излазила белетристичка дела.
До грађе за ову библиографију дошло се прегледом фонда Завичајног одељења Народне библиотеке Бор и личних библиотека неколицине књижевних стваралаца. Као секундарни извори коришћене су Српска библиографија и Каталог књига на језицима југословенских народа: 1868–1972 Народне библиотеке Србије, локални листови Колектив, Борске новости и Борске новине, часопис Развитак и књижевни листови који су периодично излазили у Бору: Медитације (7 бројева, од 1969. до 1970) Бакарна река (7 бројева, од 1971. до 1974), Билтени Балканских сусрета младих књижевника.
Библиографија садржи 186 библиографских јединица. Опис јединица рађен је према правилима Међународног библиографског описа за монографске публикације, de visu, тј. на основу непосредног увида. Она је завичајна и специјална, пошто обухвата све (нађене) публикације из области белетристике коју су објавили људи који су рођени, живе, или су живели на овом простору. Самостална је, ретроспективна и хронолошка. Обухвата период од прве пронађене публикације 1918. године закључно са 2000. годином, те тако пружа (додатни) увид у књижевно стваралаштво двадесетог века. Грађа је распоређена хронолошки, у оквиру сваке године дата је по азбучном реду аутора, односно наслова анонимних публикација, а нумерација је у континуитету. Пошто поред текста библиографског описа даје обавештења о приказима и рецензијама, наградама које су аутори књига освојили, или о неким поводима за објављивање књиге, припада анотираним библиографијама. Уз сваку библиографску јединицу дат је њен УДК број (коришћено је друго српскохрватско средње издање, ЈУБИН, Београд, 2004) и број који публикација има у фонду књига Завичајног одељења. Овај број је изостао код оних публикација које Завичајно одељење још увек не поседује, или их има али нису обрађене.
Ради веће информативности урађено је пет регистара: именски, регистар наслова, стручни, регистри издавача и штампарија и статистички преглед издања по годинама.
Именски регистар подељен је у три групе. Одвојени су аутори белетристичких текстова од оних аутора који су сарађивали на књизи, било као уредници, приређивачи, или рецензенти. Трећу групу чини списак аутора ликовних прилога. Овако издељен именски регистар има низ практичних предности јер пружа најбржу информацију о томе ко се (и у којој мери) бавио књижевно-уметничким стварањем, ко његовим критичко-теоријским промишљањем, а ко је бринуо о визуелној лепоти публикације. Прва група аутора именског регистра је чисто завичајна и чине је аутори књига и они чија су дела објављивана у антологијама и зборницима. Овај регистар показује да се књижевноуметничким стварањем у Бору до краја двадесетог века бавило 188 аутора, док је своју уметничку афирмацију самосталним књигама потврдило шездесет и двоје.
Стручни регистар даје целокупну грађу разврстану у групе према УДК. Можда за неког сувишан, јер је цео у групи 821.163.41 која означава књижевност на српском језику, овај регистар даје занимљиве податке о томе којим књижевним врстама су се бавили борски ствараоци. Наравно, поезија је најрадије писана (можемо је наћи у 80,1% описаних публикација), али нису ретка ни огледања у различитим прозним врстама, те се ту нашло и седам романа. Најређе су се бавили драмом (две публикације), а деци су се борски ствараоци обратили само три пута: два пута књигом стихова и једном лутка -игром.
Регистар издавача обухвата места и називе, без обзира да ли су то институције или појединци. Тако сазнајемо да је до 2001. године књижевно стваралаштво у Бору пратило чак 17 издавача. Највећи број публикација објавило је ЈП „Штампа, радио и филм” (40). Три књижевна клуба која су деловала у овом периоду били су издавачи 23 публикације. Некоме ће можда бити занимљиво да је институција која носи име Музеј рударства и металургије била издавач 6 белетристичких књига, а Народна библиотека Бор 4. Како год, Бор је био издавач за 44,1% објављених публикација (82 књиге).
Регистар штампарија у којима су штампана дела борских књижевних стваралаца показује да је у Бору штампано 96 књига (51,6%). Нешто мало мање од половине монографских публикација штампано је ван Бора. И ово ће неком аналитичару бити занимљиво с обзиром на то да је у Бору деловала некада изузетно снажна штампарија „Бакар” (раније Штампарија Бор) која је својим деловањем покривала велики простор некадашње Југославије. Локални ствараоци указали су јој поверење 54 пута (29%).
Статистички преглед издања по годинама на најсажетији начин приказује учесталост излажења публикација у временском распону који је обухваћен библиографијом. Занимљив је податак да је само у последњих 5 година двадесетог века штампано 86 књига, тј. 46,2% свих издања.
Грађа за библиографију прикупљана је у дужем временском периоду, истовремено са стварањем фонда завичајних писаца на Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор. Технички посао израде библиографије трајао је 10 месеци. Библиограф се суочио са проблемом исцрпности фонда јер не постоји потпуна заступљеност ни савремених аутора, ни писаца који припадају културној прошлости. Великом броју људи Бор је био само успутна станица, а малобројни су они који су по свом одласку одржавали везу са градом. Неки од њих су тако „у пролазу” објавили и по неку књигу. Уколико траг о томе постоји у неком штампаном локалном гласилу, публикација је пронађена. Ни електронско претраживање COBISS/OPAC каталога и база података ВБС није било делотворно. Природа ових база није могла да обезбеди претраживање по принципима које намеће трагање за завичајним ауторима и зато је коришћена само ради појединачних провера. Сигурно је да постоје публикације за које библиограф није ни сазнао. Све могуће празнине су, дакле, последице реализаторске, а не концепцијске природе.
Вредност рада на овој библиографији је у томе што је у току истраживања пронађено 46 публикација завичајних књижевних стваралаца које Завичајно одељење Народне библиотеке Бор није поседовало. Принцип дистрибуције обавезног примерка није успешан ни у Народној библиотеци Србије, а на локалном нивоу не функционише уопште. Завичајни фонд се попуњавао, а и данас се попуњава поклонима и, у заиста ретким случајевима, куповином књига. Зато резултати овог библиографског истраживања делом представљају и предлог за набавку како би збирка Завичајног фонда била потпунија. Такође, због неажурности доставе обавезног примерка ЈУБИН-у, ова библиографија представља скроман допринос јер у себи садржи и описе публикација које до сада нису регистроване.
У току истраживања показало се да се неколицина борских књижевних стваралаца бавила и публицистиком (што је некима основно занимање), мемоарском прозом и књижевном критиком. Таквих публикација има 18, али због опредељења да се ради специјална библиографија, оне нису овога пута разматране. Стручни регистар показује да у пет публикација, уз белетристичке, можемо пронаћи и публицистичке и мемоарске текстове, и зато су се нашли у регистру.
Пошто се библиотека сматра памћењем човековим, онда је библиографија покушај да то памћење буде систематизовано. Ова библиографија је само један камичак у мозаику који осликава пуноћу живота једне средине, да нам се не би десило да не знамо шта имамо у сопственој кући. Прећутати постојеће значи омаловажити сопствену традицију, а ако се то што имамо не забележи, будуће генерације неће ни знати да смо га имали. Библиографија борског књижевног стваралаштва у 20. веку представља почетак израде завичајне библиографије, а тиме и почетак дуге и, надам се, истрајне борбе за заштиту културне баштине на локалном нивоу.

Проф. др Александра Вранеш Борски празник (Весна Тешовић: Библиографија борског књижевног стваралаштва у 20. веку: монографске публикације, Народна библиотека Бор, 2004)

На нашим просторима библиографија се, од својих почетака у 18. веку до данас, чешће, спонтаније и инвентивније појављивала као резултат истраживачких напора појединаца него колектива, па је ту привилегију персонализовања потврдила и Библиографија борског књижевног стваралаштва у 20. веку, којом су обухваћене монографске публикације. Нипошто не можемо рећи: „само монографске публикације„, јер нам је блиско сазнање колико је морало бити предано и пожртвовано ангажовање аутора Весне Тешовић и разумевање борске библиотеке, да се књига у овом облику представи јавности.
Библиографију, нарочито завичајну, и тешко је и лако дефинисати. Све се у основним поставкама чини јасним, прихватљивим и логички објашњивим, а опет скоро сваки наслов побуђује недоумице, упитаност, захтева педантно, предано и поуздано истраживање. „Књиге имају свој живот. Оне су сведочанство времена, али, чини ми се, и више од тога.” – писала је Десанка Максимовић – „Наше време је сигурно и паметније и вредније у књигама него у стварности. Можда се многи одговори налазе у књигама које нисмо стигли да прочитамо.” За завичајце Бора ова библиографија нуди увид непристрасног зналца у књиге настале на територији Бора, о Бору, или од борских стваралаца, тако декларисаних по пореклу или по животном случају. Живот Бора и Борана, књигом хронолошки праћен од 1918. до 2000. године, згуснут међу корице ове библиографије, нуди знање, информације, искуство и ужитак стрпљивим читаоцима, који се тој потрази несметано могу препустити, јер им пажњу не одвлаче грешке, несистематичност, недоследност, нестандардизованост описивања или непотпуност и непромишљеност индекса. Напротив, Тешовићкина библиографија има све саме одлике: прегледност, јасност, тачност, поузданост података, бројност индекса који задовољавају радозналост сваког читаоца, исцрпност и сажетост уводне речи и разуђеност описа привредног, културног и политичког живота Борана у скоро стогодишњем периоду у закључној Хронологији.
И још је једна позитивна особина ове библиографије: скромност аутора, који је свестан чињенице да „постати задовољан собом значи крај стваралаштву”, те своје дело квалификује као сегмент будућих библиографских истраживања која ће обухватити серијске публикације и прилоге у њима.
Препоручујући библиографију Боранима, поклањамо им „златни пресек” њиховог завичајног стваралаштва.

Умберто Еко

Лепота истина, истина лепота,
и то је на земљи све, човече, знај.
Џон Китс

Лепо” – уз „љупко”, „дражесно”, или „узвишено”, „величанствено”, „дивно” и сличне изразе – придев је који често користимо да бисмо означили нешто што нам се допада. Изгледа да је у том смислу оно што је лепо истоветно са оним што је добро, и, заиста, у многим је раздобљима историје чврста веза успостављена између Лепог и Доброг.
Уколико, опет, расуђујемо на основу свакодневног искуства, склони смо томе да одредимо као добро нешто што нам се не само допада, већ бисмо га радо и сами преузели. Бескрајни низ ствари сматрамо добрим – узвраћену љубав, поштено стечено богатство, фину посластицу, а у свим овим случајевима пожелели бисмо да нам то добро припада. Добро је оно што у нама буди жељу. Када неки частан поступак оценимо као добар, волили бисмо да смо га сами учинили, односно показујемо спремност да и сами нешто једнако вредно остваримо, подстакнути примером нечега што сматрамо да је добро. Или, опет, добрим називамо нешто саобразно каквом идеалном принципу, али што стаје бола, попут славне погибије јунака, посвећености којом се негује губавац, жртве којом родитељ спасава дете својим животом… У тим случајевима прихватамо да је ствар добра, али, из егоизма или бојазни, не бисмо били ради да нас задеси аналогно искуство. Препознајемо то као нешто добро, али туђе добро, које, мада потресени, посматрамо са извесним неучествовањем, и нисмо обузети жељом. Често, док указујемо на часна дела којима се радије дивимо него што их чинимо, говоримо о „лепом поступку”. Ако размотримо непристрасни однос који нам омогућава да лепим назовемо добро које у нама не буди жељу, јасно нам је да о Лепоти говоримо онда када у нечему уживамо због њега самог, независно од тога да ли нам припада…
… Лепо је оно што би нам причинило задовољство кад би нам припало, али такво остаје и ако је туђе. Наравно, не узима се у обзир понашање онога који пред нечим лепим, рецимо, сликом великог сликара, жуди за поседовањем како би се подичио власништвом, како би свакога дана могао да је посматра, или јој се радује због њене позамашне материјалне вредности. Ови видови страсти, љубоморе, жеље за поседовањем, зависти или похлепе немају никаквих додира са осећајем за лепо…
… Када човек морен жеђу стигне до извора па стане жудно да пије, не удубљује се у његову Лепоту. То ће моћи да учини касније, кад утоли своју жељу. Зато је осећање Лепоте друкчије од жеље…
… Док су неке модерне естетичке теорије признавале Лепоту уметности, потцењујући Лепоту природе, у другим историјским периодима догодило се супротно – Лепота је била својство ствари из природе (попут лепе месечине, плода или боје), док је задатак уметности био само да оно што ствара добро начини, тако да послужи сврси којој је намењено – па се тако уметничким сматрао рад сликара, вајара, али и градитеља барки, дрводеље или берберина. Тек много касније, да би се сликарство, вајарство и архитектура раздвојили од оног што бисмо данас назвали занатством, развијен је појам Лепих уметности…
(Из књиге Историја лепоте, прир. Умберто Еко, Плато, Београд, 2004)