Милен Миливојевић

Награда „Књига године борског аутора“ за 2004. годину

КАЛУП
Имали смо у кући један калуп.
Стар, али ефикасан.
Њиме је руковао деда.
Коме год би у породици биле купљене ципеле, деда би их одмах стављао на калуп.
Једну по једну.
Тако нове ципеле никог нису жуљале.
Проблем је био само у томе што су на исти калуп стављане ципеле свих величина.
Био сам најмлађи, па су мени ципеле највише шљампале.
Деда, међутим, није хтео ни да чује да моје или било чије ципеле не прођу калуп.
Једино дедине ципеле никад нисмо виђали на калупу, али он је, као узгред, увек стављао до знања да су и његове прошле калуп.
Једног дана деда нам је показао још један калуп.
Нови.
Обрадовали смо се јер смо помислили да ћемо сад имати бар две величине ципела.
Нисмо, у први мах, ни приметили да је нови калуп имао сасвим друкчији облик од старог.
Био је то калуп за капе.
Кад смо то открили, разбежали смо се, нарочито ми млађи.
Деди, баби и осталима који нису побегли од куће јављали смо се само писмима и телефоном.
У кратке посете долазили смо само лети, кад су највеће врућине, кад не морају да се носе ни ципеле ни капе.
Тако смо сачували главе и оно мало ногу што нам је било остало.
Једном је мој син, кад смо били у посети мом деди и његовом прадеди, показао прстом на калупе и питао шта је то. Сви смо се правили да нисмо чули његово питање.
Али смо приметили да је на оба калупа нападао дебели слој прашине.
ТУНЕЛ
Наша је кућа била поред пруге.
Возови су стално одлазили на обе стране.
Отац нам је једном рекао да се нама само чини да возови иду на две стране.
Они, у ствари, кад оду даље од наше куће, иду на све стране.
Нисам сигуран да смо га најбоље разумели.
Или је отац много знао, или смо ми били недорасли.
Али возове смо и даље волели да гледамо.
И нико од нас нити је помислио нити рекао: „Оде воз!“
Знали смо: после тог, увек долази неки други воз.
Воз може побећи само оном ко некуд путује.
Кад смо мало поодрасли и кад нам је било досадно да се само играмо на прузи, кренули смо њоме.
Пешице.
Кад осетисмо глад, вратисмо се кући.
Сутрадан смо пошли раније.
И стигосмо до тунела.
Ту застадосмо.
Наредног дана се осмелисмо и уђосмо у тунел.
Што смо даље ишли, мрак је бивао све гушћи.
Кад нам се учинило да већ дуго идемо по мраку, стали смо да се договоримо шта нам је чинити.
Да ли да наставимо даље, јер мора да смо већ близу излаза, или да се вратимо, пошто смо знали да тамо где смо ушли сигурно постоји излаз.
Расправа је трајала дуго.
Одлучили смо да се вратимо.
Неко рече да у повратку већ идемо дуже него у одласку, а светло се уопште не назире.
Мора да смо заборавили откуда смо дошли, па смо, грешком, наставили да идемо даље.
Вратисмо се.
Светла нема ни на тој страни.
Сада нам се учини да смо малопре ишли исправно и да није требало да се враћамо.
Опет кренусмо назад.
И опет – нема светла.
Ко зна колико смо се пута враћали и колико смо дуго лутали по мраку.
Поче да нас хвата паника.
Онда најстарији брат предложи да кренемо новим путем.
Тачно, нема га, али ћемо га направити.
Почећемо да копамо и брже ћемо изаћи на светло него да овако лутамо.
И, ево, још копамо.
Голим рукама, јер алата никаквог немамо, пошто се нисмо ни надали да ћемо морати сами да крчимо пут.
Мислили смо да је пруга наш сигуран пут и да ћемо њоме увек моћи да се вратимо кући.
А возови поред нас пролазе ли, пролазе…
ПОЧЕТАК
Кад год би родитељи дошли да га узму из обданишта, он не би, као сва остала деца, потрчао мами или тати у сусрет, већ би отишао у најдаљи угао и отуда кренуо ка родитељима.
Кад би погрешио у слагању коцкица, не би исправљао грешку, него би рушио све што је сложио и почињао из почетка.
Ни погрешне линије на дечјим цртежима није брисао гумицом, већ је цепао папир и цртао из почетка. Муке су имали и родитељи и учитељица кад је понављао у трећем разреду основне школе.
Није хтео поново да иде у трећи разред, већ је плакао тражећи да почне поново од првог.
Остао је нежења.
Нити је имао девојку с којом би се забављао.
Тражио је ону која није имала момка пре њега.
Толико је то била педантна особа.
Недавно, кад је постао председник државе, сви су хтели да се кладе да ће његов први корак на новој функцији бити да почне – из почетка.
Али, нису имали с ким да се кладе.
Сви су добро знали биографију свог новог председника.
Нико од њега није ни очекивао нешто друго, него да почне – од почетка.
Разлика је била само у томе што су се једни баш тога и плашили, а други су баш због тога и гласали за њега.

Укратко о Милену Миливојевићу

Иако рођен у Драинцу (код Сврљига) 1943. године, Милен Миливојевић је Боранин у сваком погледу. Читав свој радни и знатан део животног века провео је у Бору као песник, приповедач, афористичар, књижевни критичар, новинар, омиљени наставник, дугогодишњи уредник популарног ђачког листа Јасмин (1974, по одлуци Политикиног жирија у саставу: Бранко Ћопић, Мира Алечковић и Десанка Максимовић, проглашен за најбољи дечји лист у ондашњој Југославији), књижевни узор многима који су и сами одлучили да се опробају као књижевни ствараоци, сарадник у многим књигама (рецензент, уредник, писац предговора, итд.) и листовима (између осталих, и у Бележници), члан некадашњег Књижевног клуба Бор, осведочени пријатељ Народне библиотеке Бор, човек на чију се подршку, разумевање и помоћ увек унапред рачуна. Није лако набројати сав Миленов професионални (и лични) ангажман, тако да је готово сигурно да је овом приликом нешто и изостављено.
Објавио је књиге песама: Распуће (Сарајево, 1989), Тачка (Бор, 1989), Лажу вегетаријанци (Бор, 1991), Нећу више да се играм (Зајечар, 1996), Други колосек (Зајечар, 1999), Птица, птицу, птици (Бор, 2000), Год (Зајечар, 2003); књигу сатиричне поезије Царске песме (Бор, 2003) и књиге афоризама: Ан пасан (Бор, 1992), Како сам постао уврнут (Зајечар, 1992), С ума (Бор, 1998), Није ово Данска (Бор, 2001) и Гологлави Рајко и Црвенкапа (Бор, 2002).
Милен Миливојевић је већ добио награду Народне библиотеке Бор „Књига године борског аутора“ за 1996. годину и то за збирку песама Нећу више да се играм.

Милорад Грбовић

Видин је Неготину најближи бугарски град. Удаљен је свега 40-ак километара. Видин је омиљена дестинација за шопинг не само Неготинаца, већ и Зајечараца и Борана, поготову у дане када је код нас државни празник. Мимо праксе већине туриста из источне Србије, који боравак у Видину искористе за куповину јефтине а квалитетне одеће и обуће, кућних апарата и хране, једну од посета Видину сам искористио за обилазак културно-историјских знаменитости града. И док сам за постојање добро очуваног средњовековног утврђења „Баба-Вида“ знао од раније, право откровење за мене је било сазнање да у Видину постоји сачувана зграда у којој је била библиотека познатог турског одметника Пазван-оглуа¹. Зграда је недавно рестаурирана и конзервирана али и – празна, јер, нажалост, није сачувано ништа од фонда. Наравно да ме је знатижеља одвела и у видинску библиотеку. Иако је посета била незванична, тј. у приватној режији, био сам срдачно примљен и понео сам лепе утиске из библиотеке.
Регионална библиотека „Михалаки Георгиев“ налази се у самом центру града, на тргу „Бдинци“, бр. 1. Смештена је у модерном и функционалном здању. Први податак о библиотеци у Видину налази се у листу Бугарска пчела из 1863. године. За културно-просветну делатност библиотека је 1984. године одликована орденом Ћирила и Методија. Од 1992. године носи име „Михалаки Георгиев“², а од 2000. има функцију регионалне библиотеке и методског центра за северозападну Бугарску и обухвата области Видин, Монтана и Враца. У својим фондовима поседује више од 280 000 јединица библиотечке грађе. Поред књига и периодике поседује и нотне записе, графичку грађу, аудио и видео касете, компакт дискове и картографску грађу. Опремање библиотеке рачунарском опремом започело је 1999. године уз помоћ Фонда за отворено друштво и министарства културе Бугарске, али се још увек користе и лисни каталози и карте корисника – „џепови“.
У библиотеци постоје следећа одељења:
 одељење обраде – комплетирање и каталошка обрада;
 позајмно одељење за одрасле – поседује фонд од више од 188 000 јединица библиотечке грађе, услужује кориснике старије од 14 година, обавља и библиографску делатност и међубиблиотечку размену;
 читаоница за хуманистичке науке – поседује високошколске уџбенике, приручнике, енциклопедије, речнике и сл;
 читаоница за природне и примењене науке – поседује литературу из области природних, техничких, медицинских и пољопривредних наука;
 читаоница за периодику – обавља све библиотечке делатности везане за периодику;
 читаоница за стране језике – основана 2002. године уз помоћ Британског савета – поседује вредне енциклопедије, приручнике, речнике, учила и аудио и видео касете за учење енглеског језика. Поседује и књи ге на француском, румунском и на другим језицима;
 дечје одељење са читаоницом – услужује кориснике млађе од 14 година. Поседује у фонду више од 43 000 јединица.
 одељење уметности – поседује фонд од 12 000 библиотечких јединица, који сачињавају књиге и приручници, нотни записи, грамофонске плоче, аудио и видео касете, дијапозитиви и компакт дискови;
 „справочно-библиографско и информационо обслуживане“ – садржи богат фонд енциклопедија, приручника, речника. Обавља референсну, библиографску, информациону и издавачку делатност библиотеке;
 завичајни фонд или одељење „краезнанние“ – прикупља и чува штампану грађу о видинској области. Такође, бави се и издавачком делатношћу;
 методско одељење – пружа стручну помоћ библиотекама у региону;
одељење аутоматизације – уређује и одржава базу података библиотеке;
 економско-административно одељење и управа.
Поред основне библиотечке делатности и међубиблиотечке размене, у библиотеци је развијена богата културна активност: представљање књига, песничке вечери, изложбе и слично.
Иако је ово први контакт са библиотекарима из Видина, прекогранична сарадња у неким другим сферама између Неготина и Видина са различитим интезитетом постоји одавно. Наступи културно- уметничких друштава, школске приредбе, а раније и спортска надметања добар су пример те сарадње. Посебно се могу истаћи места Брегово са бугарске и Кобишница и Буковче са српске стране. Од значајнијих догађаја треба поменути наступ видинске филхармоније на „Мокрањчевим данима“ у Неготину. Најновији пример јесте наступ ансамбла „Север“ из Видина 8. јуна ове године, уочи Спасовдана, градске славе општине Неготин. Испоставило се, и то веома брзо, да сам имао добар предосећај. Интезивирање сарадње тек треба да уследи. Као што је најављено на сајту Министарства за економске односе са иностранством³, предстоји реализација пројекта „Суседски програми“ (Neighbourhood Programme) којег подржава Европска унија преко Европске комисије. Прошле године је усвојен Општи документ за суседски програм Бугарска – Србија и Црна Гора4. У поглављу „Култура“, на страни 23. тог документа стоји: У главним градовима са обе стране границе културна понуда је употпуњена постојањем музеја, позоришта, биоскопа и библиотека. Већ постоји билатерална кул турна сарадња. То ствара повољне услове за даљи развој иницијатива које треба да дају нову вредност заједничком културном наслеђу. Ово наслеђе заједно са природним лепотама и биолошким диверзитетом пограничне области је основа за стварање заједничког програма за научна истраживања и испитивања, заштиту, обнову и употребу ових ресурса за добробит локалних заједница и за туризам, што би све заједно требало да допринесе економском оживљавању и просперитету у обе земље.
Треба поменути и то да је Матична библиотека „Светозар Марковић“ у Зајечару успоставила контакт са библиотеком у Видину још пре неколико година. Сигурно је да и чланови новоосноване Подружнице библиотекара Тимочке крајине у поменутом програму могу пронаћи своје место и са колегама из Бугарске реализовати заједничке пројекте.
•••
НАПОМЕНЕ:
¹ Осман Пазван-оглу је био турски побуњеник и није признавао власт Порте; владао је у Видинском пашалуку од 1788. до смрти, 1807. године.
² Михалаки Георгиев (Видин, 1852 – Софија, 1916) је личност са веома богатом биографијом. Радио је као учитељ, први управник видинске царине после ослобођења од Турака, аутор је првог средњошколског уџбеника из ботанике (објављен у Београду, 1882. године!), један је од оснивача Удружења новинара Бугарске и његов председник, дипломата у Бечу и Београду, итд.
³ http://www.mier.sr.gov.yu
4 Суседски програм Србија и Црна Гора – Бугарска: Заједнички програмски документ: 2004–2006, сајт: http://emis.mier.sr.gov.yu/Emis/Inc/NP_FileDownload.asph?FileId=2

Емилија Димовска

Новине не живе само један дан, била је девиза Агенције за новинску документацију, зване Press clipping. Краљевачка библиотека је била, изгледа, једна од не баш бројних претплатница поменуте агенције. С тим у вези, пре него што се пређе на причу о поменутом фонду библиотеке, треба напоменути две ствари. Прво, претплата на прес клипинг није никада била мала, а библиотеке никада нису добијале велика новчана средства. Требало је, дакле, редовно издвајати значајну суму новца за прикупљање грађе која, било је јасно, неће имати много актуелних корисника. Друго, што је свакако у вези са првим, јесте донекле нејасно прифилисање завичајног одељења и грађе коју оно прикупља, те је тако, као матична библиотека за регион, касније округ, краљевачка библиотека сакупљала све новинске чланке који су се на било који начин односили на поменуту административну област, а били објављени у дневној штампи и недељницима на подручју СФРЈ, касније СРЈ. Дакле, од 1976. до 2000. године, новински чланци писани, осим на српско-хрватском, односно хрватско-српском, затим на словеначком и македонском језику, пуне полице завичајног фонда.
Разврставањем новинских исечака, хронолошким редом и њиховом предметизацијом (о чему ће посебно бити речи), упознаје се, летимично, садржина овог фонда. Од чланака који прате политички живот преко оних везаних за привредну активност, какви нам откривају важност појединих привредних субјеката, ту су и чланци који велики простор дају раду јавних предузећа, што заједно са текстовима о културном, забавном, спортско-рекреативном животу града Краљева вероватно битно не одваја од других градова у Србији, али омогућава да се потпуније сагледа локална историја. Са друге стране, како нас брзина са којом смо принуђени да живимо чини заборавним, то су новински чланци одличан начин да се информише о блиској прошлости, о изјавама и активностима јавних личности, рецимо, али и догађајима који су безмало пали у заборав (пад висећег моста у М. Бањи, трке на Берановцу са несрећним исходом, два самодоприноса за воду, вишекратно отварање Хируршког блока, сукоб локалних медија са влашћу, забарикадирани штедиша у Дафимент банци…). Предметна одредница која гласи „Портрети“ извор је података о значајним завичајним личностима, а алтернатива јој је, нажалост, одредница „In memoriam“. Међутим, оно што даје специфичност овој грађи краљевачке библиотеке јесу текстови о води. Сам њихов квантитет чини их доминантним у односу на све друге теме и говори о величини проблема.
Краљево је током времена стекло неколицину дописника који су ревносно обавештавали о свим значајнијим догађајима из живота града, те је прес клипинг уједно и документација о раду ових новинара. Тако је било могуће наћи сасвим сличну новинску вест у љубљанском Делу, Гласу Далмације, Вјеснику…, до скопског листа Мисла. Ово понављање или варирање истог текста, писање на исту тему, без личног печата, става, стила, коментара унеколико девалвира ову библиотечку збирку и библиотекаре доводи у дилему: треба ли чувати све чланке овог типа или не? Њих свакако треба разликовати од наоко неутралних текстова, типа извештаја, који одређене друштвене појаве одсликавају дискретним језиком, индиректно, у складу са захтевима онога времена и прилика. Исто тако, велики број текстова који се односе на Нови Пазар, Тутин, Сјеницу, Рашку, Студеницу, Копаоник, Гоч (са врњачке стране) и Врњачку Бању, у једном тренутку би могли бити предмет библиотечке размене.
Уласком у деведесете године, тежиште догађаја се са локалног премешта на простор СФРЈ, потом СРЈ. Догађаји од општег значаја и јавног интереса засењују градске теме. Све чешће стижу исечци у којима се Краљево помиње у једној реченици или се уопште не помиње. Све ово доводи до тога да 2000. године библиотека у Краљеву прекида сарадњу са Press clipping-ом и сакупља исечке из својих примерака дневне штампе.
Из ове визуре бива јасно да је период сарадње са Press clipping-ом – последња четвртина 20. века – који је, као и сви догађаји којима је био бременит – део прошлости. Прича о њему, од научно засноване, до оне у рубрикама типа „занимљивости“, изводиће се како из архивског и музејског материјала, тако и из материјала које различити медији остављају за собом. Ту се враћамо на реченицу с почетка овог текста, да новине не живе само један дан. Стога је збирка новинских исечака драгоцен део завичајне грађе, иако фреквенција њеног коришћења није велика на дневном нивоу.

Милица Кирћански

Семинар у Љигу, 9, 10, 11. март 2005. г.

Презентација часописа за децу Библиотечки путоказ, одржана другог дана семинара у Љигу, била је потврда свих назнака о одређеном фокусирању рада библиотека и њихових трагања за изналажењем адекватних садржаја – ефектних за конкретно окружење, као и настојању библиотекара да се, уз усмеравање ка циљној групи корисника, наметну и систему образовања, локалној управи, привредном сектору, породици – дакле, широј друштвеној средини. У том циљу, Градска библиотека у Новом Саду је покренула часопис за децу, специфичне садржине, којим, обраћајући се редовним корисницима, допире и до потенцијалних читалаца. Ако смо свесни чињенице да су млади популација која треба да заволи књигу и да настави трајно да користи библиотеке, улагање у овакву публикацију представља дугорочно улагање у будућност.

Савремено библиотекарство је данас суочено са сталним и неминовним променама, због чега је неопходно да библиотеке буду флексибилније; оне морају да прате, да се прилагођавају и да одговарају на све веће захтеве корисника. У земљама са развијеним библиотекарством, ко је су економски стабилније и у којима су јасно дефинисане државне стратегије развоја библиотекарства као науке и делатности, библиотекама је лакше да одреагују на потребе времена. Наше библиотеке су суочене са честим и драматичним друштвеним променама, лошим материјалним статусом и неадекватним условима рада. У већини наших библиотека још увек функционише искључиво традиционалан начин рада, што је последица објективно лоших услова, али и неспремности људских ресурса да прихвате промене. Свакако, ово није генерална процена, јер у Србији постоје средине које разумеју значај библиотека и спремне су да више у њих улажу. Можемо се подичити и високообразованим кадром, добрим стручњацима и значајним теоријским достигнућима који представљају допринос српском библиотекарству и шире.
Оно што библиотеке у Србији негују, а чиме су фасцинирани и инострани стручњаци, то је – издаваштво. Бројне публикације су издавачки подухвати библиотека. Градска библиотека у Новом Саду је једна од оних које су свој рад на издаваштву усмериле на културну историју завичаја. Међутим, као велика јавна библиотека (а максимално се залаже и за статус савремене), окренута је корисницима и свом окружењу и одговара на уочене потребе. Одредила је циљну групу корисника која је, као и већини библиотека, млада популација.
Искуствено, кроз садржајан, активан рад са децом, издвојени су приоритети и специфични захтеви ове групе корисника. Тoме су допринела и годишња опсежна истраживања међу децом и младима – методама анкетирања и интервјуисања – при чему су добијени драгоцени подаци. То се првенствено односи на истраживање новонасталих потреба потенцијалних корисника. Обављање матичних функција омогућује Градској библиотеци комплетан увид у стање фондова и рад школских библиотека. Тако је уочена појава недовољне информисаности међу децом осмошколског узраста, због чега се покретање часописа одређене концепције и специфичног садржаја – само наметнуло. Изналажење начина за континуирано, ефектно и што шире популарисање књиге, читања и коришћења библиотека, као и (у складу надлежности) пружање доприноса развоју и постепеном реформисању образовања код нас, били су довољан разлог за настанак Библиотечког путоказа.
Предности новосадске Градске библиотеке у овом подухвату су, пре свега, одговарајући кадровски потенцијал, квалитетни фондови и задовољавајућа техничка опремљеност. Високообразовани кадар (професори књижевности, професори језика, педагози) – стручни библиотекари, спољни стручни сарадници и информатичари – представљају тим људи који је изнео овај пројекат, од замисли до реализације. У библиотеци је урађено све – од идејног осмишљавања до комплетне припреме за штампу.
С обзиром на то да је Библиотечки путоказ, по концепцији, углавном информативни билтен, било је јасно да мора да испуни два услова:
– да понуди садржаје за децу различитог узраста (од најмлађег до 15 година старости)
да излази у пуном колору због специфичног изгледа – илустрованих корица књига.
Такође, с великом пажњом се радило на ликовном и графичком решењу и на естетској допадљивости. Часопис је морао бити прегледан – нипошто претрпан, а истовремено и визуелно примамљив. Периодичност излажења је требало да прати квантитет и квалитет издавачке продукције и процењено је да тромесечно излажење задовољава ове захтеве.
Библиотечки путоказ садржину својих рубрика доноси на 36 страница, у тиражу од 1000 примерака. Намењен је деци и младима до 15 година старости, наставницима, педагозима и библиотекарима у основним школама, родитељима и свим корисницима фондова дечјих одељења у библиотекама. Намена је дефинисала концепт рубрика, одредила циљеве и предвидела ефекте коришћења ове периодичне публикације.
Часопис обавештава о новим књигама, али и о публикацијама старијих издања и квалитетом избора утиче на читалачки укус – дакле, основна су му информативна и едукативна функција. Актуелан је, са приказима књига који дају суштину садржине, тек толико да пробуде интересовање код читалаца. Уз сваки приказ стоји и напомена ком узрасту се књига препоручује.
Рубрике
Прикази приновљених публикација заузимају највећи број страница. Ова рубрика примењује селективност по квалитету садржине, информативна је и актуелна. Доноси приказе за све узрасте, иако је заступљеност нове литературе по узрасту условљена актуелном понудом издавача. Представљене су књиге домаћих и страних аутора, највише из области лепе књижевности (прегледно одвојене по родовима и тематици), али и из свих других области људског стваралаштва и знања. Уз приказ су дати основни подаци о публикацији, као помоћ мањим библиотекама при набавци;
Прикази књига је рубрика која је временом потврдила трајан квалитет. Ова рубрика скреће пажњу на одређену садржину, утиче на читалачки укус, при чему је јасно изражена едукативна функција;
Приручна литература као водич у трагању за знањем;
Прикази књига на енглеском језику;
Литерарни и ликовни радови деце-подстицај креативног рада и сарадње;
Радови дечјих писаца;
Занимљивости из прошлости града и завичаја;
Биографије познатих личности;
Објашњења непознатих термина и појава;
Рубрика намењена наставницима – доноси радове из савремене методике наставе и књижевне критике;
Активности Дечјег одељења, предлози, сугестије, сарадња и наградни конкурси;
Листа најчитанијих књига, формирана одвојено за млађи и старији узраст;
Дечје библиотеке у свету.
Часопис оваквог формата не губи на информативности, може трајно да се чува и вишеструко је користан: као својеврстан водич кроз свет литературе за децу, пружа помоћ при одабиру адекватних наслова, библиотекарима помаже приликом планске набавке и иницира активну сарадњу са децом, школама, писцима и издавачима.
Библиотечки путоказ, промовишући књигу и читање, указује на трајне вредности. Без истицања поука, стилом и језичким изразом у обраћању, те вредности су приближене младима. Деци више нису ускраћене информације (уколико их не добију у школи или породици), напротив, понуђен им је квалитетан избор, са објашњењима и препорукама, што је од велике користи и наставницима и родитељима.
У удруженом деловању на обликовању здраве, образоване, самосталне, младе генерације која ће знањем постизати циљеве, сви који се баве децом и њима су наклоњени, препознаће заједнички смисао свог рада и у појављивању овог часописа. Библиотечки путоказ може да анимира многе. Млади ће, надамо се, прихватити часопис као јединствен лист њима намењен; наставници – као часопис који нуди драгоцену помоћ и у чији се квалитет могу поуздати; писцима и издавачима он је бесплатан, компетентан промотер њиховог стваралаштва и рада. Библиотекама, овај часопис је још један од начина којим се оне боре за повратак књизи и повећање броја корисника, пре свега младих.

Драгана Сабовљев

Питање постојања издавачке делатности у склопу библиотеке постављано је у више наврата на многим скуповима библиотекара током године. Оно је неоспорно сложено, различита мишљења су се око тога чула, од потпуног негирања до одобравања и подстицања. Наша жеља није овом приликом да то питање даље развијамо, мада га укратко морамо дотаћи, него да на практичном примеру рада издавачке делатности у склопу зрењанинске библиотеке покажемо неопходност њеног постојања и предности које пружа у раду једне библиотеке. Наиме, основна идеја у нашој библиотеци је била да се заокружи цео процес везан за књигу, и то смо ове године коначно успели да урадимо. У библиотеци сад постоје:
– издавачка делатност у којој се прикупљају рукописи, а уређивачки одбор одлучује шта ће објавити, врши се припрема за штампу, лектура и коректура;
штампарија (купљена је нова машина захваљујући помоћи Министарства културе Републике Србије) у којој се штампају наша издања и тиме штеде значајна средства којима су плаћане штампарије у граду, а обезбеђују се додатна средства услужним радом;
Клуб књиге са књиговезницом, где се набављају књиге за одељења, врши се продаја и размена наших издања, продаја издања других издавача и повезивање наших издања и преповезивање и заштита старих и оштећених монографских публикација и периодике, да би публикације стигле на наша одељења где се врши примарна, односно библиотечка делатност.
Ако би се позвали на Закон о библиотечкој делатности, који каже да библиотечка делатност обухвата: прикупљање, обраду, чување и коришћење библиотечке грађе; прикупљање, обраду и пружање информација и података који се односе на библиотечку грађу, издавачка делатност налази своје место у више сегмената.
Када се ради о прикупљању, библиотека која има своја издања, у могућности је да их мења за издања других издавачких кућа или да их продаје, те тиме обезбеди средства за куповину публикација којима богати своје фондове. Знајући да су финансије најчешће најболнија тачка сваке библиотеке, ово је веома добар начин да се од оснивача не траже средства за набавку, нити да се ослања искључиво на откуп Министарства културе, за који смо добили податак да задовољава 13% потреба библиотека. О контактима и корисним везама које се успостављају са издавачким кућама и ауторима на овај начин, непотребно је говорити. Такође је важна и када је у питању грађа са завичајном тематиком јер се врши презентација културне баштине са наших простора и израђују текуће, ретроспективне и персоналне би блиографије у издањима библиотеке. Али, ако би посматрали шире библиотечку делатност, неоспорно је да библиотеке заиста јесу у овом тренутку информационо- документациони центри и да је издавачка делатност постала неопходна у пружању оваквих услуга корисницима.
Развој издавачке делатности
Градска народна библиотека из Зрењанина данас је препознатљива по својој издавачкој делатности, коју обавља преко тридесет година. Библиотека је објавила 300 наслова књига у тиражу од око 400 000 примерака.
Издавачка делатност је организована у оквиру девет едиција: „Савремена поезија“, „Савремена проза“, „Књижевност за децу и омладину“, „Посебна издања“, „Изабрана дела“, „Полис“, „Сусрети“, „Феникс“ и „Фреквенцијски речници“, у штампаном и електронском облику. У оквиру издавачке делатности излази и часопис Улазница, који се бави феноменима културе, уметности и друштвених питања.
Издавачка делатност је започела своје постојање идејом да се промовишу млади аутори са нашег простора и да се објављују њихове прве књиге, које би их даље промовисале и помогле им да се представе читалачкој публици. Убрзо су успостављени контакти са ауторима са простора читаве ондашње Југославије и започело је објављивање њихових дела као и антологија љубавне поезије, чијом разменом је библиотека започела прикупљање публикација за одељења али и за даљу продају, а отворена је књижара. Покренут је часопис за културу, уметност и друштвена питања Улазница, где је такође била идеја да се објављују необјављени радови првенствено локалних, а касније и многих других, већ афирмисаних аутора. Остварена је сарадња са Књижевном заједницом Зрењанина, која постоји и данас, у избору књига и текстова који ће се објављивати. У оквиру часописа расписан је књижевни конкурс за необјављену кратку причу, поезију и есеј. Он постоји колико и часопис, преко тридесет година. На тај конкурс сваке године стигне неколико хиљада радова. Најбољи се објављују и на тај начин су многи аутори афирмисани и отворен им је пут у књижевни свет. (На пример, Јелена Марковић, књижевница из Ужица, која је објавила своје романе Есцајг за телетину и Стопало кинеске жене у Хрватској и Босни и за Есцајг за телетину добила награду ВБЗ-а за најчитанију књигу у Загребу у износу од 15 000 еура, објављује Стопало кинеске жене у нашој библиотеци. Поставља се питање зашто то није урадила у некој већој издавачкој кући која има развијенију дистрибуцију и боље је медијски покривена. Један од разлога је и тај што је 1995. године добила 1. награду за прозу на Књижевном конкурсу Улазница ‘95, радо се сећа Зрењанина, библиотеке, Пивнице и тамбураша, а та награда је била један од подстицаја да настави да пише и објављује).
Године 1974, започела је манифестација дечјег одељења – Песничка штафета, где је један песник обилазио школе у којима су ученици читали своју поезију. Најбољи радови су награђивани. Песник је објављивао своју књигу која је била представљана на сусретима у школама. Тиме је остварио другачији контакт песника и деце, јер не само што је он читао своју поезију, него су и она добила прилику да читају своју, а њихово стваралаштво је подстицано и награђивано. Књига Певанка – причанка, Љубивоја Ршумовића, продата је у тиражу од преко 50 000 примерака. Убрзо су песници позивали једни друге да воде „штафету“, тако да ми сада, у издању библиотеке, имамо једну од најбогатијих збирки дечје поезије најзначајнијих песника као што су Драган Лукић, Десанка Максимовић, Љубивоје Ршумовић, Душко Трифуновић, Добрица Ерић, Мошо Одаловић, Душан Поп Ђурђев, Градимир Стојковић, Павле Јанковић Шоле. Манифестација ће се одржати и ове године у пет општина Средњобанатског округа, у више од педесет школа, а песник водитељ је Градимир Стојковић.
Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“ одлуком Управног одбора основала је Фонд „Тодор Манојловић“ 17. фебруара 1992. године. Тада је донет и Статут, основан је Управни одбор, као и Уређивачки одбор Изабраних дела Тодора Манојловића, који су сачињавали: Михајло Пантић, Драшко Ређеп, Гојко Тешић и Марта Фрајнд. Циљ деловања фонда је трајно прикупљање књижевне заоставштине, проучавање, објављивање и популарисање дела и чување имена Тодора Манојловића, једног од најзначајнијих песника, драмских писаца, књижевних и ликовних критичара 20. века на нашим просторима, који је годинама био занемарен у књижевности и критици.
Тада је профилисана награда за модерни уметнички сензибилитет коју фонд сваке године додељује. Досадашњи добитници су: Миодраг Павловић (1992), Милорад Павић (1993), Миодраг Б. Протић (1994), Ђорђе Балашевић (1995), Душан Ковачевић (1996), Марина Абрамовић (1997), Мирољуб Тодоровић (1998), Момо Капор (1999), Павле Угринов (2000), Јован Христић (2001), Јовица Аћин (2002), Вида Огњеновић (2003) и Мирослав Јосић Вишњић (2004). У оквиру награде, лауреат објављује своју књигу у библиотеци „Феникс“. Ова библиотека данас сигурно даје потпуни пресек онога што је значајно у књижевности и критици с краја прошлог и почетка овог века, а што спада у корпус модерног сензибилитета.
Популарисање дела Тодора Манојловића фонд чини и објављивањем Изабраних дела Тодора Манојловића: Поезија (приређивач Душко Ређеп), Драме (приређивач Марта Фрајнд), Нови књижевни сајам (приређивач Михајло Пантић), Основе и развој модерне поезије (приређивач Гојко Тешић) и Критичари и писци о Тодору Манојловићу (приређивач Михајло Пантић).
У оквиру библиотеке „Сусрети“ објављују се мање познати или необјављени текстови Тодора Манојловића, као и дела о њему. До сада су објављене књиге: Тодош у Бечкереку Војина Матића, Хајка на Актеона Радивоја Шајтинца, Дијалози или уметност разговора Тодора Манојловића, коју је приредила Марта Фрајнд и Грађанин света Радована Поповића (биографија Тодора Манојловића).
Сваке друге године библиотека објављује једну свеску часописа Улазница, посвећену Тодору Манојловићу. До сада је изашло пет тематских свезака (два троброја и три броја) у којима су своје прилоге дала најпознатија имена књижевности и критике, као и добитници награде фонда „Тодор Манојловић“. Такође се објављују и текстови посвећени добитницима награде за модерни уметнички сензибилитет. Поводом 150 година рођења Тодора Манојловића, одржан је симпозијум у Новом Саду и Зрењанину, у сарадњи са Позоришним музејом из Новог Сада, и објављен је зборник.
Неговање завичајности и посвећивање пажње делима наших суграђана који су превазишли оквире локалне средине наставља се и објављивањем Изабраних дела Војислава Деспотова, једног од најзначајнијих модерних аутора, који је родом из Зрењанина. Одржан је и симпозијум посвећен преминулом Деспотову, са којег ће такође бити објављен зборник радова. Објављене су књиге поезије, есеја, романа, а у припреми је и последња књига текстова.
Оно што издавачку делатност зрењанинске библиотеке чини препознатљивом и другачијом је и едиција „Полис“. Наиме, жеља је била да се изађе из оквира књижевности и да се пажња посвети делима из других друштвених наука за које влада велико интересовање, као што су социологија, филозофија или историја. Тако су објављене књиге Хане Арент О слободи и ауторитету, Владимира Илића и Слободана Цвејића Национализам у Војводини, Владимира Илића Облици критике социјализма, Превладавање прошлости у Војводини и Matering the past in Vojvodina, Тодора Куљића Тито, Јова Бакића Идеје југословенства између српског и хрватског национализма 1918–1941, а у припреми су нове књиге Владимира Вулетића и Владимира Илића.
Основна идеја да се објављују прве књиге зрењанинских писаца није заборављена. То се ради и данас у оквиру едиција „Савремена поезија“ и „Савремена проза“, иако су и оне прошаране делима значајних аутора попут Михајла Пантића, али и писаца са простора бивше Југославије попут Горана Трибусона и Винка Модерндорфера. Жеља нам је да сваке године објавимо бар по једну књигу писаца који припадају ономе што се некада сматрало Југославијом.
Израда Фреквенцијског речника Тодора Манојловића у оквиру пројекта „Корпус српског језика“, од капиталног је значаја за културу земље и даља научна истраживања на пољу језика. Носиоци пројекта су проф. др Александар Костић (Лабораторија за експерименталну психологију – Филозофски факултет у Београду) и др Петар Милин (Филозофски факултет у Новом Саду и Лабораторија за експерименталну психологију – Филозофски факултет у Београду). У зрењанинској библиотеци је у припреми овај речник у штампаном и електронском облику. Иновација се огледа у томе да је на основу створене електронске базе података извршено препознавање, разврставање и граматичко дефинисање речи које ће сваком будућем истраживачу омогућити брже, прецизније и квалитетније истраживање. Фреквенцијски речник Тодора Манојловића је експериментални покушај и представља новину на пољу истраживања језика и први пут ће бити објављен у нашој земљи. Такође ће бити објављен Фреквенцијски речник Војислава Деспотова.
Улагање у издавачку делатност Градске народне библиотеке значи да се она промовише као озбиљан издавач који привлачи пажњу, обезбеђује учешће значајних аутора не само у продукцуји библиотеке, него и у оном што такође спада у примарну библиотечку делатност, а то је популарисање књиге кроз промоције и књижевне вечери. Са финансијског аспекта, издавачка делатност је битна јер омогућава библиотеци да прати текућу продукцију и попуњава фондове, али и да обезбеди додатна средства продајом књига у оквиру Клуба књиге, тј. књижаре, за даљи развој библиотеке у свим сегментима њене делатности.

Весна Тешовић

„Сви путеви воде у Рим – а библиотеке у бољу будућност“
Пети инструктивни семинар мреже „Библиотеке нашег окружења“ у Љигу

У марту месецу (9, 10. и 11) одржан је у Љигу пети инструктивни семинар мреже „Библиотеке нашег окружења“, који је окупио библиотекаре из 27 библиотека Србије. Добра прилика да се размене искуства, стекну нова сазнања, у поређењу са другима измери властити квалитет.
Првог дана радило се на тему „Библиотеке и унапређење квалитета живота локалне заједнице“. Модератори су били проф. др Александра Вранеш, председник Библиотекарског друштва Србије и проф. др Херберт Ахлајтнер са Empire State University Kansas. Истакнуто је да је библиотека саставни део информационог система и да, ако је формирана на прави начин, чини глобалну информациону мрежу. Поред своје функције да чува културно благо, данас, у новој индустријској ери, пред њом је изазов припремања информација. По речима професора Ахлајтнера, библиотека и библиотекари имају обавезу да помогну транзицију јер знамо где је знање и умемо да претражујемо базе података. Пошто друштво не може увек да препозна нашу улогу, веома је важна медијска подршка и добра сарадња са локалном управом, до тог нивоа да прерасте у партнерство. Сви системи, па тако и политика, зависе од информација. Зато у 21. веку библиотекари постају посебно важни јер су у позицији да у право време каналишу информације онима којима су потребне. Примери јавних библиотека у Канзасу показују како чињеница да библиотекар уме да постави питање и зна где да нађе одговоре, може да буде и начин за додатно финансирање. Иако се у Америци јавне библиотеке финансирају од стране општине, оне се обраћају и индустрији. Бизнисмени немају времeна да долазе у библиотеку и траже потребне податке и зато тим стручњака из библиотеке истражује за њих. Тај посао има своју цену и тако се новац враћа библиотеци, а сарадња бива обострано корисна.
О томе како библиотека унапређује квалитет живота локалне заједнице могли смо чути и од два градоначелника. И домаћин, председник oпштине Љиг Мирослав Максимовић и председник oпштине Стари Град Мирјана Божидаревић су, без куртоазије, исказали велико задовољство „својим“ библиотекама. Њихов заједнички став је да оно што библиотека даје локалној заједници одређује и однос локалне заједнице према њој. Пред библиотекарима је време кад треба да уложе све своје знање, стручност и креативност како би квалитет њиховог рада постао неопходан за успешно пословање како локалне управе, тако и заједнице уопште. У Америци постоје јавне библиотеке чији библиотекар искључиво прати рад локалне власти. Његово радно место је у згради општинске управе, где ослушкује њихове потребе, припрема и носи им информације „на ноге“.
С обзиром на ово искуство, поставља се питање да ли је и како искоришћен кадровски потенцијал наших библиотека како би се у њима развијали различити кориснички сервиси. На тај начин би се постигло да корисници библиотеке постану и они који иначе у њу не долазе.
Први дан семинара пратиле су и колеге из Народне библиотеке Србије на челу са директором Сретеном Угричићем.
Другог дана указано је на перспективе развоја јавних библиотека са трећим сектором, на њихово приближавање модерним европским и светским трендовима, као и на неке нове облике сарадње са локалном заједницом у заједничком напору да се побољша квалитет живота.
Уводно излагање на тему „Модели и потребе издавачке политике библиотека“ имала је Јасмина Нинков, директор библиотеке „Милутин Бојић“. На примерима скандинавских библиотека, библиотека у Данској и Холандији, али и на примеру Градске библиотеке у Задру (проглашена за најбољу јавну библиотеку у Хрватској) и библиотеке „Отон Жупанчич“ из Љубљане, могла се створити слика о томе каква им је издавачка политика. Модели су различити: од вишејезичних водича кроз библиотеку и општину, преко филмова о раду библиотеке или неког њеног сегмента (нпр. завичајног одељења) до часописа. Посебно је истакнут часопис који заједнички уређују скандинавске јавне библиотеке и који је због свог квалитета најцењенији на свету, као и часопис и CD библиотеке из Архуса, која је добила награду Била и Мелинде Гејтс за најбоље јавно коришћење нових технологија у 2004. години.
Истакнута је потреба да библиотека има детаљан водич на свом сајту са обавезном рубриком „Питајте библиотекара“. Пример добре сарадње са локалном заједницом је водич библиотеке „Милутин Бојић“, који на српском и енглеском језику даје карту свих установа културе, а кроз сајт библиотеке може се ући на сајт општине Палалула.
Адела Мацола, уредник геополитичког часописа Limes plus, који организује дебате са различитим људима на различите теме, говорила је о савременој набавци и фондовима библиотека у Парми, с посебним освртом на емеротеку, тј. периодику и начин коришћења тог фонда.
Зорица Стабловић-Булајић, уредник Адижес института за југоисточну Европу, представила је део стручне литературе коју је упутно користити у библиотекама током транзиције.
У дискусији је поново истакнуто да данашње време намеће потребу сталног перманентног образовања човека и зато библиотеке треба да постану, ако већ нису, трансфери знања. Нове могућности у пословању диктирају и нове понуде библиотека и ту треба тражити могућности за додатно финансирање. Библиотеке би морале имати некога ко уме да претражује хиљаде web–страна и да, потом, путем свог издаваштва продају информације.
Моделе издавачке политике представиле су и две библиотеке. Драгана Сабовљев је говорила о издавачкој делатности библиотеке у Зрењанину, а Милица Кирћански из Градске библиотеке Новог Сада представила је часопис за децу Библиотечки путоказ. Бележница вам на својим странама доноси њихова излагања која свакако заслужују пажљиву анализу.
Радионицу „Могућности сарадње са организацијама цивилног друштва у заједничком наступу код донатора и државних фондова“, водили су представници Грађанске читаонице „Пиргос“ из Пирота. За оне који до сада нису имали прилике да на тај начин прикупљају средства за своју библиотеку, ово излагање, иако чисто информативно, ипак је било корисно. Драгоценија су била искуства која су колеге, које су већ сарађивале са невладиним сектором, несебично поделиле са свима присутнима. У служби тога је била и радионица коју је водио Милун Васић, директор библиотеке у Јагодини. Она је имала за циљ да упути присутне како се прате донаторски конкурси и како конкурисати код државних фондова. Охрабрујућа су искуства јагодинске и сомборске библиотеке, које су (по слободној процени аутора текста) највештије у овом послу.
Последњи сегмент семинара се одвијао у просторијама Интернет-клуба Љиг. Тема је била „Интернет и библиотеке“.
Треба рећи да је материјал за семинар садржао и CD који уз програм садржи и малу е–библиотеку у којој су текст Закона о јавном информисању и текст уговора, упутство за писање пројекта корак по корак чији су аутори Chad T. Green и Yvette Castro-Green, као и актуелни конкурси.
Семинар је био прилика и за представљање књига. О монографији о Драгиши Васићу говорили су библиотекари Ратко Чолаковић и Мирко Марковић, а антологију Расцветни цветник, коју је приредио Мирко Марковић, представио је Гојко Тешић. Другог дана семинара библиотекари су походили и манастир Боговађу.
Овакав облик инструктаже библиотекара заслужује сваку похвалу. Разлози су многи. На овај начин се путем осмишљеног дружења, кроз колегијалну едукацију узајамно обогаћује личност библиотекара, а тиме снажи еснаф и унапређује библиотечка делатност. Корист би требало да буде обострана, како за библиотеку као институцију, тако за локалну заједницу у којој она делује, да би се у овом времену транзиције „лутајући путевима који воде у Рим, уз библиотеку лакше стигло у бољу будућност“.

Ранко Рисојевић

Кратак преглед

Комплетна област библиотекарства почива на професионалним установама, али се сâмо библиотекарство протеже и у домене образовања и науке, чинећи са њима органско јединство, што ову област издваја у комплетном сегменту културе као најзначајнију за развој друштва. Истовремено, она је законски најуређенија. Поодавно су усвојени европски стандарди, који се, нажалост, у ратном и послератном периоду нису примјењивали. И поред тога може се с правом рећи да библиотеке и библиотекарство у Републици Српској данас представљају сигурно најуређенији институционални простор културе ове републике. Мрежу народних библиотека чине 48 библиотека, од којих једна републичка, седам матичних и четрдесет општинских. То су, углавном, библиотеке формиране у предратном периоду, смјештене у домовима културе, са изузетком библиотеке „Филип Вишњић“ у Бијељини која је једина смјештена у намјенски изграђен објекат.
Народна и универзитетска библиотека Републике Српске (у даљем тексту: НУБ РС) има 51 запосленог, смјештена је у Дому солидарности, просторно већ скучена за своју троструку функцију (национална, универзитетска и градска библиотека). Без издвојеног буџета, НУБ РС је успјела за ове четири године како је проглашена националном да ту своју националну функцију и оствари.
НУБ РС је депозитна библиотека за Републику Српску, те тзв. обавезни примјерак распоређује и осталим матичним библиотекама, а повезана је и са Народном библиотеком Србије, Библиотеком Матице српске и Библиотеком „Ђурађ Црнојевић“ на Цетињу.
Као матична библиотека у Републици Српској, НУБ РС је устројила базе података о свим библиотекама у Републици Српској и унапређује њихов рад. Усавршавањем постојећег кадра, НУБ РС је оспособљена за организовање полагања стручних испита из библиотекарства и стицања библиотечких звања, што је данас окосница њеног рада на унапређењу библиотекарства у Републици Српској. До сада је одржано више семинара чији су организатори били Друштво библиотекара РС и НУБ РС, на којима је учествовало више стотина библиотекара свих профила, квалификованих и приучених, запослених у већини библиотека (народне, школске, специјалне).
НУБ РС објављује националну библиографију Републике Српске – од 1999. године текућу, док је период 1992–1999. покривен ретроспективном библиографијом. Наши библиографи редовно учествују на библиографским конференцијама у Србији, доприносећи развоју овог веома важног сегмента библиотекарства.
НУБ РС је чланица међународних библиотечких асоцијација, од IFLA-е до сталног учествовања на годишњим конференцијама националних библиотека Европе и Балкана. Она је данас ISBN и ISMN агенција Републике Српске и у њој се већ годинама врши каталогизација за сва нова издања у Републици Српској. Тиме што је постала ISMN и ISBN агенција, НУБ РС је унијела значајан ред у издавачку дјелатност јер је наше издаваштво постало доступно свијету путем заједничких интернетских претраживача по свјетским стандардима. Веома је значајно увођење УНЕСКО-вог програма ISIS за обраду библиотечке грађе, што је уз компјутеризацију (за сада прилично скромну) свих народних библиотека у Републици Српској и многих школских и факултетских, модернизовало пословање библиотечких сервиса. Овај програм дистрибуиран је до сада већини библиотека у Републици Српској, што је подразумијевало и одговарајућу обуку библиотекара.
Удружено са информатиком, библиотекарство данас представља темељни камен сваке културе и ону драгоцијену спону између образовања и културе, између различитих култура и језика. Све ово напросто захтијева стално унапређење библиотекарско-информатичког сектора сваке државе. Стога је значајно увођење новог информатичког система COBISS, којим се НУБ РС, а преко ње и остале библиотеке Републике Српске, уводи у нови, виши степен информатичке повезаности са библиотекама бивше Југославије. Успостављање јединствених каталога и база података помоћи ће мањим срединама да превазиђу своју одвојеност од извора информација, што је свјетски тренд број један. Да би се ово до краја успоставило, нужно је створити добру академску информатичку мрежу која ће чинити цјелину са академском мрежом Федерације БиХ и Србије и Црне Горе, а у перспективи и мрежама околних земаља.
Да би НУБ РС до краја испунила своју функцију, потребно је осигурати јој стабилан буџет који до сада није имала. Из тог буџета финансирали би се сви њени материјални и програмски трошкови. Ако више од десет година НУБ РС није претплаћена на часописе, онда је то тешко надокнадив дефицит за цијелу Републику Српску. Укупно обнављање књижних фондова је испод дозвољеног минимума за много мање библиотеке него што је ова капитална културно-образовна институција Републике Српске. С тим у вези је и хронични проблем народних библиотека – осипање чланства, смањење читаности. Проблем треба рјешавати синхронизовано, кроз широко дјеловање школа, медија, библиотека.
Нужно је осигурати средства за аквизиције старих књига и периодике везане за Републику Српску и БиХ, као и скенирање и претварање у дигитални формат међуратне периодике и књига како би они били доступни преко Интернета свим корисницима ма гдје се они налазили. Републици Српској је нужан информатички центар који може да се успостави у НУБ РС, а услуге ће користити и Архив РС и Народни музеј РС. Тиме ће се повезати ове три капиталне институције које своје услуге треба да понуде најширем кругу потенцијалних корисника, не само у локалном приступу, него и путем Интернета.
Матичне библиотеке Републике Српске су, поред НУБ РС, још у Приједору, Добоју, Бијељини, Зворнику, Српском Сарајеву, Србињу и Требињу. Оне су данас у неједнаком положају. У најтежем положају је Народна библиотека у Приједору, која је годинама у скученом простору Музеја Приједор, што је неприхватљиво за град од 80 000 становника. Слично је и са библиотеком у Требињу, која се налази у подрумским изнајмљеним просторијама. Већина ових библиотека нема осигуран буџет, јер се из буџета Републике Српске финансирају само плате, док би се из локалних буџета требало да финансирају остали трошкови, што се само дјелимично чини. Сличан је случај и са осталим народним библиотекама које су сада у веома незавидном положају, нарочито библиотеке у источном дијелу Републике Српске. Ипак, све ове библиотеке остварују своју функцију и неке од њих, примјерице библиотеке у Добоју, Бијељини и Источном Сарајеву, истичу се програмским активностима.
БиблиотекеРепублике Српске
У Републици Српској ради 48 народних библиотека, хијерархијски распоређених у 8 матичних подручја, на сљедећи начин:
БАЊАЛУКА
1. Бањалука, Народна и универзитетска библиотека
2. Градишка, Народна библиотека
3. Кнежево, Народна библиотека
4. Котор Варош, Народна библиотека
5. Лакташи, Народна библиотека
6. Мркоњић Град, ЈПКИОЦ „Петар Кочић“
7. Прњавор, Народна библиотека
8. Србац, Народна библиотека
9. Челинац, Народна библиотека „Иво Андрић“
10. Шипово, Народна библиотека
БИЈЕЉИНА
1. Бијељина, Народна библиотека „Филип Вишњић“
2. Лопаре, Народна библиотека
3. Угљевик, Народна библиотека „Зворник“
4. Братунац, Народна библиотека
5. Власеница, Народна библиотека
6. Зворник, Народна библиотека и музејска збирка
7. Милићи, Народна библиотека
8. Сребреница, Народна библиотека
9. Шековићи, Народна библиотека
ДОБОЈ
1. Вукосавље
2. Дервента, Народна библиотека
3. Добој, Народна библиотека
4. Модрича, Народна библиотека
5. Петрово, Народна библиотека
6. Српски Брод, Народна библиотека „Бранко Ћопић“
7. Теслић, Народна библиотека „Данило Киш“
8. Шамац, Народна библиотека
ПРИЈЕДОР
1. Козарска Дубица, Народна библиотека
2. Нови Град, Народна библиотека
3. Приједор, Народна библиотека „Ћирило и Методије“
4. Српска Костајница, Народна библиотека „Невенка Станисављевић“
СРБИЊЕ
1. Вишеград, Спомен библиотека „Иво Андрић“
2. Калиновик, Народна библиотека „Јован Дучић“
3. Рудо, Народна библиотека „Просвјета“
4. Србиње, Српска централна библиотека „Просвјета“
5. Чајниче, Народна библиотека „Бранко Ћопић“
СРПСКО САРАЈЕВО
1. Пале, Народна библиотека
2. Рогатица, Народна библиотека
3. Соколац, Народна библиотека
4. Српско Сарајево, Матична библиотека
5. Трново, Народна библиотека
6. Хан Пијесак, Народна библиотека
ТРЕБИЊЕ
1. Берковићи, Народна библиотека
2. Билећа, Народна библиотека
3. Гацко, Народна библиотека
4. Љубиње, Народна библиотека
5. Невесиње, Народна библиотека
6. Требиње, Народна библиотека
Према подацима којима располаже Матична служба НУБ РС, а на основу анкета о библиотечком пословању, у Републици Српској егзистира 336 школских библиотека и 18 специјалних.
Књижни фондови наших библиотека су релативно скромни, слабо обнављани, али углавном обрађени и доступни читаоцима. Честе су акције прикупљања књижне грађе за народне библиотеке у Републици Српској, као и за специјалне библиотеке, нарочито манастирске. Четрдесет осам народних библиотека заузима 12 226 m² корисног простора, углавном ненамјенског и великим дијелом неодговарајућих услова. У посљедње вријеме све су библиотеке снабдјевене рачунарима, али је ниво компјутерске писмености и дигитализације књижних фондова, као и коришћења међународних база података остао релативно скроман.

Горан Миленковић

На Јахорини је 30. и 31. маја у организацији Друштва библиотекара Републике Српске и Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске одржан стручни скуп за библиотекаре. Тема, широко постављена, тицала се путоказа и препрека за библиотеке (библиотекарство и библиотекаре), па су двадесетак саопштења заиста обухватила различите аспекте и проблеме савременог библиотекарства. Међутим, када сам већ поменуо проблеме, морам да кренем од оног што је, бар за мене, давало надређену боју, или незанемарљиво значење (осенче ње?) овом лепом и корисном сусре ту: истога дана када је започео скуп, посланици парламента Републике Српске доносили су одлуку која се тицала (и то непосредно) самог опстанка ентитета српског у оквиру Босне и Херцеговине; на значајној прослави, која је одржана у Сарајеву пар недеља или можда нешто ближе пред јахорински скуп, представни ци библиотекарства Републике Српске нису ни били позвани, нити је оних других из Федерације било на скупу на Јахорини; и много јасних и упозоравајућих речи изговорених на скупу било је подвлачило несигурност, несређеност и неку одређену врсту нелогичности међу стварима. У таквом окружењу, библиотекари Републике Српске и њихови гости говорили су о едукацији библиотекара, о мултимедијалним одељењима, о културолошком деловању библиотека, ширењу знања, аутоматизацији библиотечког пословања итд. – са искреним посвећењем и отвореношћу.
Крећући се од оних дескриптивних (Јасминка Елаковић, „Библиотека града Београда данас“, Мирјана Савић, „Одељење уметности Библиотеке града Београда данас“) преко оних суштински практичних (Ранко Рисојевић, „Однос друштва према библиотекама – кратак историјат и оцјена данашњег стања“, Жељка Комленић, „Модели едукације библиотекара и њихова ефикасност; оснивање ‚Едукационог библиотечког центра‘ у НУБ РС“), до оних зазивајућих, који отварају проблеме и који су изговорени са одређеном полемичком тензијом (Александар Бјеличић, „Аутоматизација библиотечког пословања“, Александар Саша Грандић, „Арогантни примитивизам као суштинска препрека културолошком деловању библиотека“), библиотекари из Републике Српске и Србије показали су да су недвосмислено свесни да постоје проблеми, али и то да они знају како их треба решавати. Две ствари које се мени чине издвојеним тичу се управо овога последњег реченог: колега Ранко Рисојевић, директор Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске, посебно је говорио о потреби двосмерног регулисања односа између библиотеке, са једне стране, и институцинализованих облика друштвено-државне супервизије, са друге, и то у смислу осмишљавања модуса који би били апсолутно прирођени библиотекарском начину размишљања о библиотекама и месту њиховом у свету, док је Борјанка Трајковић, начелник Библиографског одељења Народне библиотеке Србије, говорећи о „Сербици“, новој серији текуће библиографије Србије, инсистирала на повезивању библиотечких система у српским земљама, и бржој комуникацији у смислу достављања и размене публикација, стратешког усклађења нанационалном нивоу, итд. На скупу је представљен рад British Council-а, међународне организације из Велике Британије која делује у области образовања и културе, као и Goëthe Institut (представник ове институције говорио је на тему „Информације и библиотеке“). Саопштења су на крају оцењена као врло разноврсна, занимљива и вредна, и судбина зборника у којем ће ови радови бити објављени не би требало да буде лишена присуства радозналих читалаца.
Библиотекари Републике Српске показали су сву своју љубазност и отвореност, и нешто на чему им свакако треба позавидети – једну нијансу избалансиране али снажне колективности, чија ће унутрашња спонтаност и јака воља сигурно доскочити горе поменутим проблемима у стручном раду. Наравно, морам да поменем и њу која је, будући изнад свих и свега, изнад дисеминације информација, каталогизације, едукације, идеологије, стратегија, менаџмента, по свему дала печат овоме скупу – дивна планина Јахорина богато се даровала библиотекарима, уморним од сивих очију стварности.

Лаш Фр. Х. Свенсен

Велика питања нису обавезно идентична вечним, јер је досада централни културни феномен тек неколико стотина година. Наравно, не може се тачно одредити када је настала, а има и своје претходнике. Ипак, досада је типичан феномен модерности. Њени претходници су генерално били резервисани за мале групе, као што су племство или свештенство, док досада погађа широко и мора се рећи да је она релевантан феномен за скоро свакога у модерном, западном свету…
… Питао сам мало, на ненаучној основи, колеге, студенте, пријатеље и познанике о досади, и најчешћи одговор је био да не могу тачно да кажу да ли се досађују или не, али неки су одговарали потврдно или одрично, а једна особа је чак одговорила да се никада није досађивала. Оним читаоцима који се можда никада нису досађивали, могу да укажем на то да је дубока досада, феноменолошки посматрано, сродна несаници у којој јаство губи идентитет у тмини, заробљено у наочиглед бесконачном ничему. Човек покушава да заспи, покрене се можда мало у правцу сна, али не досеже га, и завршава на ничијој земљи између сна и јаве…
… Потпуно је могуће досађивати се, а да тога нисмо свесни, и могуће је досађивати се, а да нисмо у стању да наведемо разлог или узрок тој досади….
… Често се тврди да око десет процената становништва пати од депресије једанпут током живота. То је површна, али изгледа не и неразумна процена. Која је разлика између дубоке досаде и депресије…?
… Понекад се чини да читав западни свет личи на Бергхоф, санаторијум у књизи Чаробни брег Томаса Мана [Thomas Mann], у коме Ханс Касторп обитава седам година. Убијамо време и смртно се досађујемо. Због тога можемо пасти у искушење да кажемо да је Бајрон [Byron] у праву: „Слабо нам је шта остало, осим да се досађујемо или да досађујемо другима.“ (Lord Byron, Don Juan, Penguin, Harmondsworth, 1973, Canto XIV, v. 18)
У мом малом истраживању се показало да се мушкарци досађују у већем броју него жене. Психолошка истраживања такође указују на то да мушкарци више пате од досаде него жене. (Ова истраживања такође потврђују Шопенхауерову [Schopenhauer] тврдњу да са годинама опада осећање досаде.) Немам никакво добро обрашњење зашто је то тако. Могуће је да жене у мањој мери исказују досаду, али да их она погађа колико и мушкарце. Можда жене уопште имају друге потребе за смислом и његове изворе и због тога су у мањој мери изложене различитим културним променама које су исходиште досаде. Као што сам већ рекао, нисам нашао задовољавајуће објашњење ове разлике међу половима. Ниче такође тврди да жене мање пате од досаде него мушкарци, и то објашњава тиме да жене никада нису научиле да раде како треба (Nietzsche, Menschliches, Allzumenschliches I), што је више него сумњиво образложење.
Ја сматрам да Киркегор [Søren Kiekegaard] претерује када тврди: „Досада је извор свег зла“ (Søren Kiekegaard, Enten-Eller. Første Deel. Samlede Voerker. Bd. I, Gyldendal, Kobenhavn, 1923). Али она доприноси много чему што је зло. Не верујем да има много убистава која су почињена из досаде, јер, као што је познато, убија се најчешће у афекту, али видимо да се досада користи као објашњење за низ недела, па и убистава. Такође не верујем да можемо да кажемо да ратови почињу из досаде, али чињеница је да избијање рата скоро без изузетака прате изливи одушевљења, када људи излазе на улице у еуфорији, као да славе што је нешто најзад разбило свакодневну монотонију – као пример можемо навести Први светски рат, као рат за Фокландска острва. Јун Хелеснес је о томе писао са дубоким разумевањем теме (Hellesnes, På grensa). Међутим, проблем са ратом је у томе што не само да проузрокује смрт, већ врло брзо постаје досадан. Као што је Езра Паунд [Pound] једном написао: „Wars without interest boredom of a hundred years‘ wars“ (Ezra Pound, The Cantos – Revised collected edition, Faber and Faber, London, 1975, Canto LIII). У роману Чаробни брег Томаса Мана, избијање рата коначно буди Ханса Касторпа из његових седам година дремежа у досади, али све указује на то да ће га досада врло брзо опет ухватити. У покушају да о досади каже барем нешто позитивно, социолог Роберт Нисбет тврди да је досада извор многих зала, али да је она такође прекинула читав низ зала, због једноставног разлога што су зла на крају постала досадна. Он користи спаљивање вештица као пример, и тврди да та пракса није престала из правних, моралних или верских разлога, већ просто јер је постала толико досадна, да су људи помислили: „Ако си видео једну како гори, видео си их све“ (Robert Nisbet, „Boredom“, In: Prejudices: A Philosophical Dictionary, Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts/London, 1982). Могуће је да има нечега у Нисбетовој изјави, али, ипак се тешко може рећи да је досада сила која може да нас избави из нечега. Јер у његовом аргументу имплицитно стоји да је досада такође била и узрок спаљивања вештица…
… Досада настаје обично када не можемо да радимо оно што желимо, или морамо да радимо оно што не желимо. Али шта када немамо појма шта желимо да радимо, када изгубимо способност за оријентацију у животу? Тада смо можда потонули у дубоку досаду, која подсећа на недостатак воље, јер воља није нашла упориште. Фернандо Песоа то описује као: “патити без патње, хтети без воље, мислити без тока мисли” (Pesoa, Uroens bok)…
(Из књиге Филозофија досаде Лаша Фр. Х. Свенсена, Геопоетика, Београд, 2004)

Леополдо Алас „Кларин“, Регента, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци / Нови Сад, 2005 (Библиотека Европски класици. Шпански писци)

Леополдо Алас „Кларин“, професор права на Универзитету у Овиједу, кога данашњи историчари књижевности и књижевни критичари сматрају једним од највећих приповедача у свеукупној историји шпанске књижевности, написао је поред великог броја приповедака (нпр. „Превара“, „Гавран“, „Доња Берта“ итд.), и два одлична романа, Његов син јединац и Регента, у којима открива постојање једног сасвим новог света. Обиман роман Регента почиње величанственим описом једног шпанског провинцијског града, чији су ликови – свештеници, аристократија, чиновници, слуге – потанко анализирани у читавом роману сложеног заплета у којем се вишеструко преплићу различити нивои приповедања, стварајући тако једну шаролику целину у којој се истиче централни мотив – богохулна страст дон Фермина де Паса према Ани Осорес де Кинтанар. Због мотива прељубе главне јунакиње критичари су често овај роман поредили са Флоберовом Госпођом Бовари и Толстојевом Аном Карењином. Снагу роману дају не само главна јунакиња, прожета љубављу која је изнад свега, него и остали ликови: добродушни муж који гине у двобоју, прост заводник и изнад свега, немилосрдан учитељ, вођен искључиво амбицијом. Роман у којем љубавна драма служи као контрапункт беспоштедној критици једног лицемерног и дволичног друштва. Право уживање за љубитеље озбиљне, класичне књижевности.

Ерик Хофер, Прави верник: мисли о природи масовних покрета, Просвета, Ниш, 2004.

„Прави верник“ и прави предузетник слични су једно другом по свом прозелитизму и по својој осујећености. Ове две горчине које их спајају покрећу наш свет у којем се човек најчешће прехрањује сладострашћем спектакла. Улога гледалаца у овом „позоришту потлачених“ је главна. „А онда“, како А. Боал каже, „међу глумцима оне (владајућа класа, прим. А. К.) издвојише главног јунака масе: тада поче принудно индоктринирање.“ Невешт би био сваки покушај сажимања смелости генерализације Ерика Хофера у анотацију од неколико реченица. Прочитајте књигу.

Средње доба, приредио Петар Милосављевић, СКЗ / БИГЗ, Београд, 2004 (Антологија српске поезије у осам књига, књ. 4)

Концепција на основу које је састављена ова антологија је следећа: српска књижевност средњег доба обухвата књижевност од 15. до 19. века, у њу спада тзв. дубровачка књижевност (књижевност Боке Которске, Дубровника и Далмације) и континентална књижевност коју су на просторима Угарске стварали Срби. То је спој књижевноисторијских размишљања Павла Поповића и Милорада Павића, да споменемо само најбитније, мада је историја ове идеје богата доприносима и преокретима. Периодизација српске књижњевности тиме је постављена кроз сукцесију четири стилске формације (рененсанса, барок, класицизам, предромантизам), а српска књижевност постаје у својем континууму „једна од веома вредних европских литература“. Песници Шишко Менчетић, Мавро Ветрановић, Марин Држић, Џиво Гундулић, Џоно Палмотић, Паскоје Примовић и др. легитимно по овој концепцији постају делом српске књижевности.

Жилбер Синуе, Дечак из Брижа, Stylos, Нови Сад, 2004.

У маглама Фландрије и блештавој светлости Тоскане, дечак од 13 година суочиће се са застрашујућом завером коју чини скривени свет, испуњен тамом. У борби против таквог мрачног света, његово једино оружје је невиност. Зашто неко жели дечакову смрт? Шта је то што он никада није смео да сазна, а ипак је сазнао? Због чега су славни сликари, мислиоци и архитекте на мети невидљивих убица? Какве су то тајанствене везе које их међусобно спајају и које их безосећајно гурају према рубу понора? Мноштво питања на које је дечак из Брижа приморан да одговори и за која треба да нађе решења како га не би, када на њега дође ред, прогутала тама.

Лаш Фр. Х. Свенсен, Филозофија досаде, Геопоетика, Београд, 2004.

Овај есеј, како аутор жанровски одређује своју књигу, развија идеје о томе шта је досада, када је настала, зашто и како нас погађа и зашто је не можемо победити некаквим вољним чином. Да би се овај многострани феномен проучавао, потребан је интердисциплинарни приступ, па су у књизи коришћени текстови из различитих области, као што су филозофија, лепа књижевност, психологија, теологија и социологија, уз бројне цитате аутора који се директно или посредно баве појмом досаде, међу којима су: Хајдегер, Аристотел, Ниче, Хегел, Кант, Бодријар, Бењамин, Бекет, Чехов, Достојевски, Кафка, Кундера, Лорка, Ман, Песоа, Шекспир, Шопенхауер, али и Ворхол, Дејвид Боуви и Иги Поп. Иако је у питању филозофско дело, које третира различите аспекте досаде и њеног односа према модерности, Филозофија досаде је писана занимљиво, приступачним и разумљивим језиком, тако да је намењена ширем кругу читалаца.

Манфред Остен, „Све је велоциферски“ или Гетеово откриће успорености: Прилог модерности једног класичара у 21. веку, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци / Нови Сад, 2005.

Angelus Novus као анђео историје пита: како време једе историју? са ког краја/почетка? Можда је једе као лубеницу, од средине? У средини је текстура времена која је у књижевној историји најслађа, која је дозрела уз помоћ Гетеа. Манфред Остен подсећа на јединствени изум за успорење времена -разлистане анђеле књиге, посебно на оне опружене под сенком црног сунца: Фауст, Западно-источни диван и Избор по сродности. Доба техничке репродукције тих анђела пружа јединствену прилику да се скоро увек може срести усамљени flâneur са прашњавим крилима на полици библиотеке. Проблем је можда у томе што се свест људи „тиранијом тренутка“ у велоциферском свету сабија у бочицу коју је напустио хомункул, тако да су сусрети све ређи, а усамљеност мучи и анђеле и људе.