Милица Матијевић

Јавна библиотека представља значајан едукативи ресурс за младог човека. Традиционална школа као место планског васпитања и образовања са задатком да омогући младима стицање професионалних знања и знања за наставак школовања не ствара много могућности за едукацију ван формалног образовања.
Овакав образовни систем отвара простор јавним библиотекама да својим услугама задовоље разноврсне потребе младих и утичу на развијање комуникационих компетенција, како ученика тако и наставника, у смислу читања, начитаности и заузимања критичког става.
У свом делу Увод у перманентно образовање Пол Лангран истиче да је „један од основних задатака модерног образовања да навикава људе на промене”. Дух пустоловине, ризика, истраживања, експеримента, обнављања, свега што сачињава прави смисао науке, мора да продре дубоко у структуру и програме институција информалног образовања, па самим тим и у активности јавних библиотека. У супротном, дешава се оно што већина запослених у јавним библиотекама уочава као тенденцију: из године у годину опада број корисника услуга библиотеке у категорији деце и омладине.
Библиотечка статистика говори да су деца и средњошколци и даље најбројнији активни читаоци и од укупног броја чине више од 60 посто корисника услуга јавних библиотека. Оно што статистика не говори, али искуства већине библиотекара потврђују је да је број читалаца у овим категоријама знатно већи од званичног броја јер позајмљену књигу обично чита више деце и младих. Ако се опет вратимо на статистику, видећемо да су деца и млади она категорија корисника која у просеку прочита највећи број књига годишње. Оно што не видимо из статистике је да су те књиге углавном део обавезне лектире.
Моје истраживање усмерено је пре свега на младе кориснике, оне које смернице IFLA за библиотеке намењене младима дефинишу као групу људи у периоду између детињства и одрасле животне доби. То су они који су, уместо једнократног и дефинитивног обреда иницијације који је постојао у старијим друштвима, у савременом добу изложени дугом процесу школовања, који као крајњи резултат има матуру или испит зрелости. Да ли се икад питамо колики је у том испиту зрелости удео јавних библиотека? Инструменти помоћу којих бисмо измерили утицај ваншколског образовања не постоје. Тешко је утврдити у којој мери јавна библиотека утиче на развој потребе и стварање и одржавање навика за читање и стицање знања.
Вратићу се опет на IFLA смернице за библиотеке намењене младима где се у одељку „Задаци и сврха” наводи да библиотеке могу бити значајан фактор у успешном развоју особе на прелазу из детињства у одрасло доба. Оне то чине омогућавањем приступа грађи и окружењем које подстиче интелектуални, емоционални и социјални развој и истовремено нуди позитивне снаге као алтернативу друштвеним проблемима.
У развијеним земљама у којима постоји свест да је писмено, образовано и обавештено становништво најважнији ресурс сваке земље, у порасту је број истраживања читалачких интереса и навика и утицаја библиотека у мултимедијалном окружењу. Код нас таква истраживања не постоје или се спроводе на узорку појединих библиотека или неке друге уже групе младих, тако да су и активности које спроводе библиотеке несистематичне и спроводе се од случаја до случаја.
Истраживање које желим да представим у овом раду има тај исти недостатак. Оно обухвата групу од 105 омладинаца, ученика завршне године Гимназије у Лазаревцу. Истраживање је спроведено у два наврата у октобру 2003. и мају 2004. методом анкете и интервјуа. Ова група и ови термини су одабрани зато што су ти ученици у сезони октобар 2003. – мај 2005. били активно укључени у рад омладинске трибине „Укључите се у разговор” која се у организацији библиотеке „Димитрије Туцовић” одржава више од петнаест година, али је 2003. године дошло до извесних промена у организацији рада ове трибине.
Ово кратко истраживање није имало за циљ да дâ коначне одговоре на питање утицаја библиотеке на развој свести, знања, читалачких капацитета и истраживачких вештина младих, већ више да подстакне на размишљање и конкретне партнерске активности библиотекаре, наставнике и младе.
Шта смо сазнали из истраживања?
Пре свега, да један број њих (значи ученика завршних разреда Гимназије) нису чланови библиотеке. Велика већина њих чита књиге из задовољства, али не мали број чита и зато „што мора”.
Тек половина од укупног броја знала је да користи каталог, а информације о новим насловима и књигама које њих интересују у највећем постотку долазиле су од вршњака.
Неадекватан простор и прометна читаоница су један од разлога за слабо коришћење референсне збирке, али, такође, и слаба упућеност на самостално истраживање.
Од почетка октобра до краја маја одржано је девет трибина у библиотеци. Свака од њих је имала госта предавача. На почетку циклуса припремљен је флајер са терминима и темама које ће бити презентоване. Свака трибина је имала и два ученика уводничара, при чему је један од њих износио информације и аргументе који афирмишу феномен о коме се говори, док други ученик уводничар настоји да наведе све негативне појавне облике феномена. Ученици уводничари су имали задатак да у сарадњи са библиотекаром припреме и материјале за остале ученике учеснике трибине.
Овакав приступ и активно укључење ученика у реализацију програма трибине резултирао је пре свега да су сви млади укључени у рад трибине постали и чланови библиотеке и стекли навику да долазе редовно у библиотеку.
Знатно више су читали и после краћег упућивања од стране библиотекара били су спремнији да самостално истражују и проширују знања.
Сви укључени били су оспособљени за самостално коришћење ауторског и стручног каталога. Имали су иницијативу, сами су предлагали теме за наредне трибине и били веома заинтересовани за грађу која обухвата те теме. Лакше су се укључивали у рад других институција образовања као што су Београдска отворена школа и Истраживачка станица Петница.
Важно је напоменути и да је континуирано дружење и жива комуникација утицала позитивно на односе међу младима, али и на побољшање комуникације на релацији професори – млади – библиотекари.
Наравно, и даље је остао проблем неадекватне и нефункционалне читаонице, али сви остали капацитети библиотеке високо су вредновани од стране младих корисника у истраживању обављеном у мају 2004. године.
Приликом заједничке процене стања пре и стања после, дошло се до закључка да се њихово читање квантитативно и квалитативно побољшало. „На путу смо”, каже један од анкетираних младих корисника. „То знам зато што се више не осећам добро само док читам књигу. Још се боље осећам док мислим о свим будућим књигама које ћу прочитати”.
„Цивилизацију једне земље не чини један или два
генијална човека. Њу чине милиони осредњих, али
на разуман начин образованих људи.”
Стендал
Ова Стендалова мисао уводи нас у сам крај приче о улози библиотека у образовању и формирању младих. Формирање човека је футуристичка категорија. Преношење знања и умећа је секундаран циљ увек подређен главном: навести младог човека да запосли своју имагинацију да мења, обогаћује и исправља властито знање, полазећи од света идеја и чињеница. Активним учешћем у овом процесу јавне библиотеке се стављају у функцију будућности.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Пол Лангран, Увод у перманентно образовање, БИГЗ, Београд, 1976.
2. Јелена Криш Пигер, „Зашто млади све мање читају” (истраживање рађено за овогодишњу Конференцију о читању, одржану у Загребу.
3. Said Sherine, Young People Librar (представљено на IFLA конференцији у Берлину, 2003).
4. Јован Љуштановић, Црвенкапа грицка вука, Дневник, Нови Сад, 2004.
5. IFLA Guidelines for Library Services for Young Adults.

Весна Тешовић

У Гете-институту у Београду је 18. и 19. новембра организована радионица на тему „Захтевни и захвални – млади као корисници библиотеке”. Ово је била седма по реду радионица која је реализована у сарадњи Гете-института, образовног центра Народне библиотеке Србије и Библиотеке Плус, а модератор је била проф. Бригит Данкерт.
Учествовало је 25 библиотекара из матичних библиотека у Србији и Градске библиотеке и читаонице Херцег-Нови, а све што се чуло има чврсту потпору у пракси. Централна тема разговора била је шта може да се учини не би ли се млади, у интересу сопственог развоја и образовања, придобили и задржали као корисници библиотеке. Наглашено је да је од новца пресуднији аргумент промена става према младима и послу. Овом питању се у целом свету посвећује велика пажња јер је познато да омладина, а посебно дечаци, са уласком у пубертет заборављају књиге и библиотеку. Зато је на семинару пуна пажња посвећена расветљавању сегмената који младост чине јединственим животним добом и начинима како да библиотека заузме значајно место у животу сваког младог човека.
Данас су млади са свих страна бомбардовани тржиштем и све већа је медијска опремљеност омладине. Гледање телевизије је најзаступљенија делатност, али је због могућности комуникације све веће коришћење мобилних телефона, рачунара и Интернета. На међународном нивоу, за младе водећи медиј је компјутер, а књига представља нешто традиционално што се повезује са старијим генерацијама, а самим тим је и непопуларно. Поред тога, оно што одбија је и чињеница да за разлику од компјутера, књига нуди готово знање, те тиме не представља медиј коме ће млади дати предност. Истраживања су показала да на читалачко понашање младих утичу неке константе као што су професија оца, врста школе коју имају родитељи, улога читања код лица које има друштвену моћ над дететом, улога читања у групи вршњака. Кад се све то има у виду, библиотека има пред собом тежак задатак. У Европи (изузимајући скандинавске земље), просечно 10 до 20 процената становника једног града су чланови библиотеке, а од тога 10 до 20 процената су они узраста од 14 до 24 године. Ова група најчешће долази у библиотеку у улози ђака. Библиотека није део њиховог животног осећања. Како реаговати на чињеницу да у библиотеци има младих, али да она игра веома малу улогу у њиховим животима?
Проф. Данкерт је нагласила да су анкете показале да су захтеви младих о томе какву библиотеку желе свуда исти: потпуно другачији ентеријер, савремен и на младима близак начин дизајниран;другачије радно време;мноштво различитих медија. У немачким омладинским библиотекама чак 50% фонда нису књиге и уз атрактиван ентеријер чине пријатно место за боравак младих, те су доживеле праву експлозију популарности. Да би се младима на такав начин изашло у сусрет, потребна је радикална решеност руководиоца библиотеке да се институција, на чијем је челу, бави младима и да се сви сегменти библиотечког пословања подреде тој служби. Њој мора да одговара и буџет и набавка и кадар. Радити с младима подразумева велику флексибилност и стално тражење нових решења пошто млади воле промене. Треба имати у виду да се култура младих брзо мења, петнаестогодишњак 2005. и 2010. године имаће различита интересовања, па и библиотекар мора да се прилагођава, стално мења и уграђује своју инвентивност у пословање. Већ поменути дизајн, у овом случају, не значи само како су библиотекари одевени, или какви графити красе зидове, већ који дух влада у библиотеци. У складу са младалачком разбарушеношћу и у библиотеци треба да влада нека врста структурисаног хаоса, нпр. на једном месту се налазе разни медији на исту тему, полице – препоруке које уређују сами млади, мобилне компјутерске станице које сваког јутра могу бити другачије уређене, простор намењен за најразличитију креативну и уметничку афирмацију.
Опште је познато да су најбољи сарадници библиотеке сами корисници. Анкете и интервјуи су добро помагало да се сазнају жеље и тако направи занимљива понуда која би младе привукла у библиотеку. Али младе треба и да задржимо, тј. створимо дугогодишње кориснике и активне креаторе програма. Због идентификације са вршњацима, волонтерски рад омладинаца је идеалан, како у вођењу програма тако и у креирању набавне политике библиотеке (у Хамбургу 5 младих људи купују компакт-дискове за библиотеку). То доноси посебан квалитет јер тако млади преузимају одговорност за „своју” библиотеку и њен успешан рад.
Задатак сваке библиотеке, а омладинске посебно, јесте да подстиче читање и унапређује информативну компетенцију. У сарадњи са OECD-ом урађена је PISA студија. Организација за економску сарадњу позабавила се читањем, писањем и информативном компетенцијом желећи да види с колико се успеха може уложити новац у ову област. Анкетирани су петнаестогодишњаци из земаља чланица OECD-а и из земаља које се с њима граниче. Резултати студије PISA показују да би требало предузети многоструке мере за унапређење читалачке компетенције ученика. При томе треба поћи од побољшања способности обраде информација тако што ће се истовремено учити стратегија обраде текста и подстицати интересовање за читање. Студија разликује 5 степени читалачке компетенције: од 1. где читалац препознаје главну мисао из текста и успева да је повеже са свакодневицом, до 5. тзв. експертског, у коме се текст разуме у потпуности и у свим детаљима, које читалац критички вреднује у односу на сопствено сазнање. Од 2000. до 2003. анкетирана су деца из 40 земаља света. Треба одмах рећи да петнаестогодишњаци из Србије заузимају 38. место. Шта овај податак говори о систему образовања, културној и социјалној клими која је изнедрила овакав резултат, није предмет размишљања аутора овог текста. Немачка сматра као своју националну срамоту што се нашла у средини табеле. Занимљиво је да су на самом врху деца из земаља које имају потпуно различите приступе образовању: Финци су на првом месту, а Корејанци на другом. Ово међународно поређење показује на својеврстан начин националне квалитете и мањкавости. Није на одмет приметити да Финци имају најбоље уређен систем јавних библиотека, чланство у њима је бесплатно што говори о бризи државе за културни ниво својих грађана и више од половине становништва користи услуге библиотека. Сигурно је да социјално порекло одређује читалачко понашање (поготово ако се има у виду шта се на нашим просторима догађало деведесетих година), али треба имати у виду и мотивацију и понуђене начине за провођење слободног времена. Управо у том домену библиотека треба да нађе своје место и начини снажнији уплив у животе младих како би стекли знање и способност да информације налазе, бирају, структуришу, вреднују и користе.
Све што се чуло за два дана семинара у Гете-институту вероватно даје доброг повода за размишљање о младима и библиотеци у сваком граду у Србији, па тако и у Бору. У Народну библиотеку Бор се ове јесени уписало само 11,5% ученика средњих школа. Они долазе на тзв. одељење за одрасле. Проценат оних који иду у седми и осми разред основних школа, а који су корисници Дечјег одељења је 5,5%. Значи, у популацији младих од 13. до 19. године, 9% користи услуге Народне библиотеке Бор. Истина, постоје школске библиотеке, али оне располажу скоро искључиво лектиром која својим бројем не може да подмири праве потребе. У њима, дак ле, не треба тражити разлог што је број корисника Народне библиотеке мали. Уосталом, зар је лектира једино због чега тинејџер треба да дође у библиотеку? Ови подаци су довољно речити и треба да мобилишу не само раднике библиотеке већ све оне који одлучују, посредно и непосредно, о судбини младих у овом „граду у транзицији”.
Бор својој омладини у оквиру институција нуди мало тога. Градски музеј и библиотека оперишу традиционалним механизмима који су младима, очигледно, непривлачни. Центар за културу главну фузиону снагу види у караокама. Младима се и у граду нуде кафићи, играонице, Интернет клуб у Ресурс центру, у последње време све бројније спортске кладионице (?!?), и спортски клубови.
У таквом „односу снага”, нова омладинска библиотека могла би лако да понуди алтернативне садржаје онима који већ постоје у граду ако би била спремна да промени своје досадашње лице. Прича о библиотеци као „капији знања” која омогућава „доживотно учење”, тинејџерима не игра посебну улогу. Шта више, одбија их јер учење „више није у моди”. Да би се млади вратили у библиотеку, она мора да буде измењена најпре у визуелном смислу. Нови амбијент треба да буде такав да млади човек, како закорачи у библиотеку, схвати да „има посла” са нечим потпуно новим. Мизика, која је важан животни зачин младих, неопходан је елеменат новог дизајна, као и облици и боје. Комплетан намештај и његово уређење треба да одражавају склоности корисника, а библиотекар, који ради у таквој библиотеци, поред тога што мора познавати фонд и бити способан да пружи информације служећи се свим одговарајућим изворима, треба пре свега да разуме и поштује младе, да буде довољно флексибилан да прихвата и уводи промене јер се потребе младих људи у тинејџерском узрасту често мењају, треба да буде искрени заговорник интереса младих.
Да би библиотека постала „IN” место за окупљање оних на размеђу детињства и одраслог доба, треба да буде отворена свима и спремна да поштује различите културне потребе које извиру из говорне и визуелне традиције, промене друштвеног положаја и жеља. Зато би библиотека морала поседовати разноврсну грађу, како би задовољила различите кориснике, њихове специфичности, интересовања, интелектуалне вештине, (пот)културну припадност. Тинејџер је чулно отворен за све медијске новотарије. Због тога омладинска библиотека поред књига, часописа, листића и брошура, у доброј мери треба да поседује аудио касете, музичке компакт дискове, мултимедије, различите компјутерске програме, видео касете, друштвене и електронске игре. Тамо где већ постоје омладинске библиотеке, овај фонд представља 40 или 50% од укупног библиотечког фонда.
Наравно, неопходна је и одговарајућа, тј. најбоља опрема, како би се задовољиле потребе корисника и како би библиотека била, ако не у бољој, онда у равноправној позицији у односу на постојећи интернет-кафе, CD-теке, играонице и слична места где се млади окупљају. Такође, оваква би библиотека, у складу са својом концепцијом отворености за све, поседовала и опрему за кориснике са посебним потребама.
У функцији библиотеке као „IN” места је и радно време које би поред официјелног имало и оно „после” кад би се библиотека трансформисала у нешто другачију установу и дала простор новим садржајима (мизичка сцена, алтернативно позориште…).
Све ово, и ентеријер, и опрема, и одговарајући кадар, и занимљиви програми, пре свега има за циљ да ненаметљиво уведе младе у свет разноврсних књига чији би садржај могао одговорити њиховим променљивим интересовањима. Омогућавањем приступа грађи и обучавањем како да се до најразличитијих информација стигне, уз све друге инспиративне и едукативне садржаје, библиотека би постала идеално место за интелектуални, емоционални и социјални развој младог човека и својеврсни полигон где би он могао да искаже своју даровитост, креативност и оригиналност.
Да би ова слика постала стварност, неопходно је да и све остале институције у граду схвате да не треба да се такмиче већ да сарађују за добробит младих. Омладинска библиотека би требало да нађе партнера пре свега у школама, али и у установама које се баве социјалним радом, заводима за запошљавање, правосудним органима, установама које пружају помоћ људима са посебним потребама. Такво место је пожељно у свакој средини, те није далеко од памети да и људи из локалне власти у оснивању омладинске библиотеке виде стратешки важан задатак.
ЛИТЕРАТУРА:
1. http://www.nbs.bg.ac.yu/events/event.php?id=8811
2. http://www.ifla.org./VII/s10/pubs/guidelines-hr.pdf.
3. IFLA/UNESCO смернице за развој јавних библиотека, Народна библиотека Србије ; Библиотека града Београда, Београд, 2005.
4. Биљана Билбија, Основи библиотекарства, Глас српски ; Графика, Бањалука, 2004.

Александра Вранеш

Биљана Билбија, библиотекар Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске, матичне библиотечке институције, лоциране у Бањалуци, која утиче на развој библиотекарства на завичајном простору, написала је књигу Основи библиотекарства, чији садржај одговара захтевности образовних задатака који су у струци постављени пред националну библиотеку. Књига има карактер уџбеника у коме се, с једне стране, објашњавају основне терминолошке одреднице, а са друге, применом историјског, компаративног и статистичког метода, дефинише садржај рада, пре свега библиотека као институција културе, образовања и васпитања, али и очувања националног идентитета, а потом архива и музеја, у испуњавању заједничког интереса опстанка историјског наслеђа и развијања информационе делатности.
У првом поглављу „Библиотеке, библиотекарство”, аутор концизно представља развој библиотека, дефинише појмове библиотеке, музеја и архива (што је, зачудо, реткост у библиотекарској стручној литератури), разрађује типологију библиотека, која одговара UNESCO–вој класификацији, уз садржајна објашњења везана за библиотеке сходно специфичној грађи коју поседују (попут музичких, библиотека државне управе, библиотека уметности, медицинских библиотека), као и за мобилне, депозитне, електронске, дигиталне и виртуелне библиотеке, које су производ савременог доба. Пратећи библиотеке, архиве и музеје, Биљана Билбија успоставља и дефиниције библиотекарства, информационих наука, документалистике, архивистике и музеологије.
Друго поглавље посвећено је библиотечким колекцијама у којима се педантно дефинишу разлике основних и посебних библиотечких фондова и фазе у њиховом развоју. Почетни процеси обраде библиотечке грађе, пријема, инвентарисања и припреме за стручну обраду, потом сигнирања, техничке обраде и смештаја, предмет су треће и четврте целине књиге, док се успостављањем система каталога и библиографском контролом, у оквиру које је обрађена и ретроспективна конверзија, баве пето и шесто поглавље. Захваљујући претходним процесима, постиже се успостављање организованог и систематизованог библиотечког фонда, који се може учинити доступним корисницима, што се разматра у седмој целини уџбеника. Савремени технолошки напредак омогућио је да се традиционалним облицима заштите библиотечког материјала, конзервацији и рестаурацији, као и правној заштити, додају и компресија података, излучивање у депозит, које је, истовремено, и у функцији растерећења фонда, тада информативнијег и корисницима бржег, у краћем времену, доступног.
Поред фонда и система каталога, битни предуслови за обављање библиотечке делатности јесу простор и кадар. Зато су оба ова параметра разрађена у засебним поглављима, којима се читаоцу приближавају: а) могући изглед и функционалност библиотечке зграде, њеног екстеријера и ентеријера, све до њеног еколошког облика, затим намештаја, професионалног означавања;б) типологија, особине и квалитети библиотечких радника, видови њиховог усавршавања и облици удруживања у професионалне асоцијације. Међу облицима библиотечке сарадње нарочито се у једанаестој целини истичу међубиблиотечка позајмица, универзална доступност публикација и библиотечки конзорцијуми, што се у дванаестој целини потврђује, као и претходни појмови, правном регулативом, у коју се убрајају међународни и национални стандарди, закони и подзаконска акта. Како је библиотечка делатност мерљива статистичким показатељима у неким својим видовима испољавања, то тринаесто поглавље предочава облике статистичких прегледа и видове евалуације рада библиотека, уско везаних са маркетиншким наступом у јавности, о чему се закључци нуде у последњој целини књиге.
Уџбеник Основи библиотекарства, снабдевен пописом доступне и савремене литературе, потребно је и дуго очекивано стручно штиво, које са задовољством препоручујем библиотекарима, како у сврху припремања стручног испита, што је његова основна намена, тако и ради упознавања са савременим токовима у струци и одржавања континуитета у професионалном усавршавању.

1. Кратка презентација библиотека
1.1. Историја Народне библиотеке Србије (НБС)
Народна библиотека Србије је основана 1832. године. Године 1859. добија назив „Народна библиотека”, када се и дефинише национална концепција набавне политике и започиње израда текуће националне библиографије. У наставку следи кратак хронолошки приказ битних догађања за НБС, као и за развој библиотекарства у Србији:
– 1870. године, Законом о штампи, установ;љен је обавезни примерак;
– до 1901. године донет је Закон о Народној библиотеци, који је дефинисао основне задатке библиотеке;
– у бомбардовању током I светског рата, један део фонда је страдао;
– 1919. године, библиотека добија статус централне државне библиотеке и право на обавезни примерак са читаве територије Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца;
– од 1928. године израђује се Текућа библиографија Југославије;
– 1938. године усваја се Каталошки листић међународног формата;
– почетком II светског рата, услед новог бомбардовања Београда, НБС је изгорела до теме;ља;
– 1965. године, НБС постаје централна матична библиотека у Србији;
– 1973. године, НБС добија нову зграду, коју и данас користи;
– 1974. године, формира се Стручни каталог по УДК, Централни каталог Србије, као и Центар за научне информације;
– 1976. г. НБС усваја међународни стандард за библиографски опис ISBD;врше се припреме за прелазак на аутоматизовану обраду података;
– 1987. г. библиотека започиње са каталогизацијом публикација пред излазак из штампе (CIP – Cataloguing In Publication);
– 1989. г. формира се Електронски каталог Народне библиотеке;
– 1996. г. библиотека добија локалну рачунарску мрежу са приступом Интернету и прву webпрезентацију.
После 2000. године, библиотека се отвара према свету, и покреће се велики број нових пројеката. Два највећа су: оснивање Центра Виртуелне библиотеке Србије (ВБС), који повезује електронске каталоге библиотека у Србији у јединствен узајамни електронски каталог и оснивање Конзорцијума библиотека Србије за обједињену набавку (КОБСОН), који омогућава електронски приступ 14000 часописа.
У просеку, на дан услужимо око 600 корисника, главна читаоница, која обухвата и део за серијске публикације, референсну колекцију, рукописе и специјалне колекције, има око 500 корисничких места. Целокупна библиотечка грађа, од 5.000.000 библиотечких јединица, смештена је према типу, садржају и формату. Углавном, сва грађа је смештена у нашем главном магацину. У читаоницама, референсна литература је у слободном приступу. Библиотека има укупно око 260 запослених, међу којима су библиотекари, виши библиотекари, саветници, информатичари, истраживачи, стручњаци за рефералну делатност.
1.2. Организација библиотека
Република Србија је овластила 27 општинских, односно градских библиотека да у сарадњи са Народном библиотеком Србије, Библиотеком Матице српске (БМС) и Универзитетском библиотеком „Светозар Марковић” у Београду (УБСМ) врше законом утврђене матичне функције.
Тако, у централне матичне функције, које НБС остварује заједно са БМС и УБСМ, спадају:
– старање о усавршавању кадрова за обављање библиотечке делатности,
– праћење и проучавање стања, потреба и услова рада и предлагање мера за унапређивање библиотечке делатности и њихово спровођење,
– вођење регистра библиотека,
– непосредна и редовна помоћ библиотекама у стручном раду у области организације пословања, стручног рада на набавци, обради, заштити,
– непосредни надзор над стручним радом библиотека у мрежи народних, посебно матичних библиотека, док матичне библиотеке врше надзор над стручним радом свих других библиотека у својој надлежности,
– формирана је и одржава се Централна база података о библиотекама у Србији, Мрежа библиотека Србије, на основу које се прати стање, потребе и услови рада у библиотечкој делатности. НБС и БМС обављају и функције националне, депозитне, централне, истраживачке и референсне библиотеке Србије, тако да су одговорне за:
– обавезни примерак,
– унификацију и координацију рефералне делатности,
– за ретроспективну, текућу, и друге библиографије, – каталогизацију у публикацији – CIP,
– организацију рада на централној каталогизацији,
– израду стручних упутстава за обраду библиотечке грађе и пружање стручне помоћи библиотекама.
1.3. Чињенице и бројке за 2004. г.
1.3.1. Број библиотека у Србији
Библиотеке у Србији су груписане у 6 категорија: националне (Народна библиотека Србије и Библиотека Матице српске), академске (универзитетске, факултетске и библиотеке института у саставу универзитета), специјалне (Библиотека САНУ, библиотеке института и разних организација), народне (јавне библиотеке позајмног типа), школске (библиотеке основних и средњих школа) и библиотеке невладиних организација.
У табели 1 су приказане све регистроване библиотеке сем НБС. По незваничним изворима, укупан број библиотека, кад узмемо у обзир набројане и оне које планирају да се региструју, износи 2780.
2. Институција одговорна за аутоматизацију у библиотекама на националном нивоу,опис заузетог приступа
Питања библиотечке праксе уопште, као и рачунарско повезивање библиотека у јединствен библиотечко-информациони систем је стратешко питање од интереса за Републику Србију, па се кључна питања из ове области уређују законом о библиотечкој делатности као и подзаконским актима. Државни органи битни за усвајање програма из ове области су:
– Министарство културе Републике Србије,
– Министарство за науку, технологију и развој Републике Србије,
– Министарство просвете и спорта Републике Србије,
– Покрајински секретаријат за образовање и културу у Новом Саду,
– Покрајински секретаријат за науку и технолошки развој у Новом Саду.
Законски је регулисано да Народна библиотека Србије у сарадњи са Библиотеком Матице српске организује рад и припрема за разматрање и усвајање Програма развоја библиотечко-информационог система Републике Србије. Министарство за културу Републике Србије и Покрајински секретаријат за образовање и културу у Новом Саду усвајају или одбацују предложене програме. За послове и одлуке везане за област развоја телекомуникационе инфраструктуре и система научно-технолошких информација обраћамо се Министарству за науку, технологију и развој, односно Покрајинском секретаријату за науку и технолошки развој. За универзитетске, факултетске, школске библиотеке, као и специјалне библиотеке при научним институтима, одговорни су Министарство просвете и спорта РС и поменути Покрајински секретаријат за образовање и културу.
Навешћу само неке важне процесе у библиотечкој пракси који су обухваћени Законом о библиотечкој делатности:
– начин обраде библиотечке грађе – обухвата примену јединственог система класификовања и индексирања, као и јединствене каталошко-библиографске обраде података према међународним стандардима;
– евиденција библиотечке грађе – обухвата избор података који се уносе у књиге инвентара и каталоге, обавезивање на креирање и одржавање одређених врста каталога и начин њиховог вођења;
– израда централног/узајамног библиографског каталога, као и неких централних регистара;
– вођење регистра библиотека у оквиру реализације матичних функција;
– израда CIP-а – дефинисање података који су обавезни при каталогизацији библиотечке грађе која је у публикацији;
– додељивање ISSN и ISBN бројева публикацијама;
– организовање и одржавање стручног библиотечког испита;
– израда библиографија (Текућа, Сербика, Ретроспективна).
Стварна библиотечка пракса много је комликованија него што је овде приказано и има контрадикторности. Реално, не постоји јединствен библиотечко-информациони систем на нивоу Србије, он постоји само за око 50 библиотека чланица система узајамне каталогизације на COBISS платформи. Велики број библиотека користи друга софтверска решења за обраду библиотечке грађе, а велики број библиотека још није увела аутоматизацију у процес каталогизације, чак ни у off-line режиму рада. У таквој ситуацији нема говора о пуној реализацији вођења централног каталога, а израда Ретроспективне библиографије не може да обухвати сву релевантну грађу, а да се при том израђује аутоматски, преко COBISS модула. Сербика ће се израђивати аутоматски, из COBISS-а, али зато велики број релевантне грађе неће бити њоме обухваћен.
С друге стране, ако би све важније библиотеке узеле учешће у изградњи јединственог библиотечког система, централни електронски каталог би могао да обједини све друге централне каталоге или регистре. На пример, Регистар публикација, које спадају у културно добро Србије, добијао би се аутоматски из Централног каталога, овако он мора да се води посебно.
Разлога за овакво хаотично стање има више. Навешћу неколико, по мом мишљењу, најбитних:
– лоше политичке и друштвене прилике у периоду 1992–2000. г, када изградња јединственог библиотечко-информационог система није била примарна, па су се библиотеке сналазиле свака на свој начин;
– критично лоша финансијска ситуација у већини библиотека, код којих чак ни буетски није дефинисана ставка за одржавање библиотечко-информационог система;
– телекомуникациона инфраструктура није развијена;најлакше је универзитетским, факултетским и јавним библиотекама у Новом Саду, Београду, Нишу и Крагујевцу, јер су близу чворишта Академске мреже, па су стога и прикачени на њу;остале библиотеке излаз на Интернет обезбеђују како знају и умеју: преко ISDN прикључка, ADSL-а, кабловског интернета, бежичног умрежавања.
3. Преглед аутоматизованих функција у свакој националној библиотеци посебно
3.1. Година инсталације првих компјутера у библиотеци
Први покушај да се у Народну библиотеку Србије уведу компјутери је био везан за Пројекат увођења аутоматске обраде података, још 1985. године. Постављање и реализовање Пројекта је обавио стручни тим из Института „Михаило Пупин”. У неким сегментима, тај систем је заживео, а био је постављен на локалној терминалској мрежи са сервером ТIM 200 под UNIX-ом и терминалима исте марке, у производњи поменутог института. Апликативни део овог система није никад завршен до краја због разних техничких и организационих проблема. После пар година рада на овом систему, тим стручњака састављен због овог посла се разишао.
Кључна година везана за аутоматизацију пословања у две најважније библиотеке у Србији, у Народној библиотеци Србије и у Библиотеци Матице српске, као и у другим већим библиотекама, је 1988. година, са почетком пројекта Система научно-техничких информација Југославије, чији је један део представљао умрежавање библиотека већег дела тадашње Југославије. Систем је био поставdљен као Wide Area Computer Network, са узајамним каталогом, који је обједињавао информације о фондовима свих библиотека учесница. Централни host, са библиографским записима из свих умрежених библиотека, био је смештен у IZUM-у, а локални сервери у Србији су били смештени у библиотечким чвориштима: у Народној библиотеци Србије, у Библиотеци Матице српске, у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у Београду, у Југословенском библиографско-информационом институту и у Народној и универзитетској библиотеци у Приштини. Сервери, разни модели VAX-ова, међусобно су били повезани преко JUPAK – јавне мреже за трансфер података.
Локалне мреже у поменутим библиотекама биле су у почетку терминалске, а после 1995. године изграђују се ethernet локалне рачунарске мреже, које у свој састав почињу да укључују и PC радне станице.
Тако, у Народној библиотеци Србије, почетком 1996. године, локална рачунарска мрежа се састојала од следећих компоненти:
– сервер за локални електронски каталог и Mail server VA4000/300 /VMS са терминал серверима и 40 VT терминала,
– XWEB сервер на LINUX-у,
– Novell NetWare server саCD-ROM уређајима,
– INFOWARE CD/HD наWindows NT *саUltra*Net сервер апликацијом.
На мрежу НБС, било је прикачено још 39 PC радних станица, а из лаз на Интернет се реализовао преко синхроног модема брзине 128 kbit/s и преко рутера брзине 28.8 s којима смо обезбеђивали везу са Академском мрежом преко Рачунског центра Универзитета у Београду. JUPAK се користио само повремено, као резервна варијанта.
3.2. Почетак аутоматизоване каталогизације
После свих припрема и куповине сервера, НБС и БМС су кренуле 1989. године да граде своје локалне електронске каталошке базе, у оквиру југословенског система узајамне каталогизације. Софтверска платформа тог система је била IZUM-ов пакет за каталогизацију и библиотечко пословање, ранија верзија данашњег COBISS-а, тзв. ATLASS.
Такав режим рада је трајао све до избијања рата, 1992. године, када је IZUM на НБС серверу инсталирао до тада креиран узајамни југословенски каталог, који је могао да се претражује преко терминалског OPAC-а. Све веће библиотеке у Србији, које су биле учеснице у изградњи некадашњег јединственог библиотечко-информационог система, наставиле су да обављају каталогизацију на затеченој софтверској и хардверској платформи, свака у свом локалном окружењу.
Од тада, чак и оне библиотеке које су биле у поменутом систему, све мање стручно сарађују. Рад српских библиотека од 1992. до 2001. године може се окарактерисати повлачењем у сопствена локална окружења, што је довело до суочавања с многим проблемима који су настали због убрзаног развоја модерних технологија и информатичког друштва уопште, с једне стране и због последица назадовања за време десетогодишњег недемократског режима у Србији, ратова и санкција међународне заједнице с друге стране.
Министарство за науку Републике Србије 1992. године финансира израду српског програма за каталогизацију BISIS. После две године, финансирање престаје, а оформљен тим са Математичког факултета у Новом Саду, који је започео рад на овом пројекту, наставља сам да развија започет софтверски пакет. Паралелно с тим, развија се и библиотечки програм BIBLIO, на бази UNESCO-вог програма ISIS, на DOS оперативном систему, са могућношћу повезивања преко Novell мреже, као прелазно решење до поновног успостављања система узајамне каталогизације. Око 2000. године појавdwљује се и Windows верзија овог програма.
Поред ових, појављују се и други програми. Неки су инсталирани у стотинак библиотека, неки у десетак, а неки су се правили по наруџбини појединих библиотека, очекујући да могу да се реализују за пар месеци. Групе аутора библиотечких програма су се истом брзином растурале, са којом су се и састављале, а програми су остајали недорађени или постајали технички, или у погледу примене библиотечких стандарда – застарели.
Већина ових програма нема могућност WEB OPAC-а, а велики број и данас фунционише у off-line режиму.

Године 1998. BMS и YBIN, а 2001. године НБС и УБСМ напуштају стару верзију програма COBISS на VAXплатформи, и у сарадњи са IZUM-ом, инсталирају COBISS програмску опрему са ALPHA серверима. То је била почетна фаза за формирање узајамног каталога спајењем локалних каталога ове четири установе, на истој платформи.
3.3 Почетак аутоматизације циркулације и осталих функција
У НБС и БМС користи се само онај део модула COBISS2 Позајмице који се односи на упис корисника, штампање чланских карата са бар-кодом, благајничко извештавање. Разлози за овакву праксу су организационе природе, а у НБС највише због високог процента електронски необрађених публикација које се налазе у њеном фонду.
Као позитиван пример, навешћу Универзитетску библиотеку у Београду, у којој је почетком 2004. године заживела аутоматизација циркулације, са онолико разноврсних могућности колико COBISS модул за овај део библиотечке праксе пружа.
4. Преглед аутоматизованих библиотечких функција са аспекта целе земље
Техничка опремљеност библиотека је веома лоша, при том не мислим само на поседовање одговарајућих компјутера и пратеће опреме, већ и на изграђеност локалне рачунарске мреже и приступ Интернету. Српско библиотекарство карактерише велики број малих библиотека са библиотечким радницима који, у већини случајева, немају ону врсту знања која су везана за специјализацију услуга у савременом библиотекарству. Нарочито бих истакла како су школске библиотеке угрожене: без рачунарске мреже су готово све, неке имају само по један PC, а у најбољем случају имају модемски излаз на Интернет.
Многе јавне библиотеке су тек у протеклих годину дана кренуле у израду пројеката за изградњу локалне рачунарске мреже. Неке од њих су успеле да се прикључе на Академску мрежу, а остале, које су далеко од постојећих телекомуникационих чворишта, сналазе се на разне начине: оптички се повезују до најближег провајдера, успоставлјају бежичну или кабловску везу са приватним провајдерима, обезбеђују ISDN или ADSL прикључак, што им додатно оптерећује ионако неадекватан буџет.
4.1. Online узајамни каталог и OPAC;проценат библиотека које учествују у његовој изградњи
Седамнаестог фебруара 2003. године, успостављен је систем узајамне каталогизације у Србији, као прва фаза реализације пројекта „Виртуелна библиотека Србије”, тако што је IZUM формирао узајамни каталог и инсталирао софтверски модул узајамне каталогизације, поред већ постојећих. Формирање узајамног каталога је обављено обједињавањем електронских каталошких база: Библиотеке Матице српске са 750 000 библиографских записа, Народне библиотеке Србије са 430 000 записа, Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић” у Београду са 98 000 записа и Југословенског библиографског информацијског института са 390 000 записа. На самом старту, узајамни каталог је имао око 1 300 000 записа.
У овом тренутку, српски узајамни каталог COBIB.SR има 1 565 000 записа. У систему раде 43 библиотеке, активне чланице система, а десетак библиотека су у припремној фази за укључивање. Online међубиблиотечка позајмица још није укључена у систем.
Ако посматрамо укупан број регистрованих библиотека у Србији, проценат библиотека које учествују у изградњи online узајамног каталога би био нешто мањи од 2,5%. Ми не одбијамо ниједну библиотеку да постане чланица система, па ни школске, али библиотеке у основним и средњим школама су специфичне: имају мале и ретко занимљиве фондове, лошу техничку опремљеност, телекомуникациону инфраструктуру никакву, недовољан стручни кадар, лошу финансијску ситуацију. Тако, тренутно немамо ниједну библиотеку овог типа у систему.
Ако издвојимо само јавне, академске и специјалне библиотеке, можемо рећи да око 10% библиотека ових типова активно учествују у изградњи система узајамне каталогизације. Ако узмемо у обзир то, да наш систем развијамо само 2,5 године, можемо очекивати да ће се убрзо овај проценат знатно повећати.
Има покушаја развијања WEB OPAC-а појединачно, за локалне електронске каталоге библиотека које нису у систему узајамне каталогизације, на другим програмским платформама. Колико је таквих каталога, тешко је прецизно рећи, с обзиром на то да не постоји ни један други узајамни ни централни каталог у Србији, који би обједињавао бар оне електронске каталоге који се израђују на истој софтверској платформи.
4.2. Доступност дигитализованих докумената
У складу са дугорочном стратегијом развоја и укључења Народне библиотеке Србије у светску и европску мрежу библиотека, НБС је усвојила стратегију изградње Дигиталне НБС. Дигитална НБС обухвата: дигиталне рукописе, дигиталне књиге, дигиталне новине и часописе, дигиталне каталоге, виртуелне изложбе, дигиталне колекције аудио и видео записа и све друге облике електронских и дигиталних публикација. При изградњи Дигиталне НБС поштоваће се енциклопедијски приступ, биће обухваћене све области знања, све врсте докумената, најквалитетнија дела и најзначајнији ствараоци. Различити хронолошки историјски периоди биће равноправно заступљени.
Набројаћу грубо, само неке, до сада дигитализоване документе, неки су приступачни корисницима преко WEB-а, а неки још нису:
– каталози књига на језицима југословенских народа,
– библиографије (Ретроспективна, Текућа, специјалне),
– Српска дечија дигитална библиотека (130 књига),
– стручни часописи, Гласник Народне библиотеке Србије,
– новине (Политика, Београдске илустроване новине из 1866, Правда),
– у оквиру Пројекта дигитализације грамофонских плоча на 78 обртаја, дигитализовано је 399 плоча,
– у оквиру пројекта „Информациони центар 91–01”, извршена је дигитализација текстова из Политике за период: 1991–1995, на одређене теме – Вуковар, Дубровник, Сарајево, Сребреница,
– у различитим одељењима НБС израђено је више дигиталних докумената за различите сврхе (аудио записи, виртуелне изложбе, Карта Саве Текелије, закони, правилници, стандарди и упутства, везани за библиотекарство, Библиотекарски терминолошки речник),
– Данило Киш – Заоставштина и Сабрана дела, два CD-рома креирана у оквиру сарадње НБС и групе стручњака на челу са Мирјаном Миочиновић,
– рукописи Пећке патријаршије, манастира Дечани и Николајац.
До неке скениране грађе може да се дође преко COBISS библиографских записа, а за неке ће се правити посебна база скенираних докумената.
5. Порекло – извор софтвера за библиотечку аутоматизацију
Једини софтверски пакет у Србији који обезбеђује рад у режиму online узајамне каталогизације је COBISS, власништво IZUM-а. Остали програми који се користе су домаћи, у власништву неке институције, приватних фирми или лица. Колико сам успела да сазнам, из статистике Мрежа библиотека Србије, има их преко 10.
Овде ћу навести само неке:
BISIS развија Природно-математички факултет и Факултет техничких наука у Новом Саду, од 1992. године на ORACLE платформи. Инсталиран је у 18 библиотека (8 факултетских, 1 универзитетска, 6 јавних и 3 специјалне). Нема централни каталог који је доступан корисницима преко Интернета. Имплементиран је UNIMARC стандард и функционише размена библиографских података између локалних база преко server-client апликације.
NIBIS развија Машински факултет у Нишу од 2003. године у програмском језику Java.
Програм је наручила Народна библиотека у Нишу, где је апликација и инсталирана. Користи UNIMARC формат, у развоју је и тренутно није доступан WEB OPAC.
BIBLIO/WIN ISIS је модуларни пакет за библиотечко пословање који је урадио UNESCO, и понудио за бесплатно преузимање. Формат записа је UNIMARC. Од 1992. године, разне групе информатичара (једна је била из НБС) су прилагођавале овај пакет својим потребама. Тако су настали програми BIBLIO за DOS оперативни систем, и WINISIS за Wdwindows платформу. Ово је програм који је најраспрострањенији у Србији, (BIBLIO у 95 библиотека, WINISIS у 55 библиотека), а требало је да представља прелазно решење до формирања система узајамне каталогизације у Србији. Конверзија база је могућа, под условом да је избор поља и потпоља коректно постављен и да се унос података вршио по стандарду.
PERGAM је развијао мали тим стручњака од 1995. године на Clipper-у. Инсталиран је у 9 библиотека, више се не развија.
Следи списак програма који су инсталирани у мањем или већем броју библиотека: MMARC, UNILIB, B++, SZIREN, LITTERIS. Списак није коначан. Већина ових програма се више не развија, а тимови који су их направили су се распали.
Заједничке карактеристике ових апликација:
– програмски пакети се нису развијали (бар у последњих 5 година) у консултацији са НБС или БМС, које иначе имају кључну улогу у прописивању националних каталошких правила,
– цена није транспарентна, формирана је парцијално,
– не постоји институција која обједињава стручњаке из области технике и библиотекарства који заједнички развијају пакет.
6. Главне препреке за комплетну аутоматизацијуу библиотекама
Препреке у вези са реализацијом комплетне аутоматизације у библиотекама, поделила бих у 2 групе:
1. Препреке за активно учешће у систему узајамне каталогизације:
– некоординирани приступ на националном нивоу,
– несхватање руководеће структуре у неким библиотекама и у неким органима власти, колики је значај online узајамног каталога,
– незаобилазни финансијски проблеми у вези иницијалних трошкова и сталног финансирања система,
– неразвијена информациона и комуникациона структура (неинсталирана локална рачунарска мрежа, необезбеђен присуп Интернету),
– отпор библиотекара због страха од промена, нестручности и ниског нивоа стандардизације у библиотеци.
2. Препреке за увођење аутоматизације у свим сегментима библиотечке праксе, генерално:
– недостатак финансијских средстава за набавку потребне рачунарске опреме и изградње у локалне рачунарске мреже,
– недостатак финансијских средстава за набавку софтвера и његово одржавање,
– низак ниво стандардизације у библиотеци, недостатак финансијских средстава за службене посете установама у земљи и иностранству, семинаре, конференције, где би могла да се добију нова сазнања релевантна за организовање рада у одређеном сегменту,
– страх од новина које доноси реорганизација у неким сегментима пословања,
– недостатак уско стручно оспособљеног кадра који би анализирао и спровео одговарајуће промене до краја,
– неразвијена информациона и комуникациона структура (неинсталирана локална мрежа, необезбеђен присуп Интернету.
7. Искуства у инетернационалној сарадњи у области библиотечке аутоматизације
Прва фаза реализације пројекта Виртуелна библиотека Србије, реализована је захваљујући донацији Фонда за отворено друштво. Из поменуте донације, било је обезбеђено:
– финансирање израде пројекта ВБС,
– куповина 4 ALPHA сервера за најважнија библиотечка чворишта система,
– плаћање плугодишњих COBISS лиценци за библиотеке осниваче ВБС система,
– финансирање почетних COBISS курсева, по инсталацији узајамног каталога,
– куповина мрежне опреме за Центар ВБС, као и рачунара за електронску учионицу у НБС,
– стручне посете IZUM-у…
Донација Tempus програма Европске Уније је поред осталог, омогућила укључење универзитетских библиотека у Београду, Нишу и Крагујевцу и великог броја факултетских библиотека у систем узајамне каталогизације обезбедивши им:
– 2 ALPHA сервера,
– COBISS лиценце за један дужи период,
– финансирање стручне обуке за рад у систему узајамне каталогизације, – финансирање штампања COBISS приручника.
Трећи вид позитивног искуства у међудржавној сарадњи на развоју аутоматизације у библиотечкој делатности је сарадња са Словенијом, посредством IZUM-а. У оквиру те сарадње, у више наврата смо добијали донације за:
– боравак већег броја српских стручњака из области информатике и библиотекарства у Марибору ради пружања техничке помоћи,
– учешће српских стручњака на COBISS конференцијама (као што је то случај и ове године),
– рачунарску опрему за поспешивање развоја система узајамне каталогизације у Србији на COBISS платформи.
Овом приликом бих се захвалила IZUM-у на успешној сарадњи на развијању система Виртуелна библиотека Србије, а пре свега на великој стручној помоћи коју смо добили од IZUM-ових стручњака за разне послове из области библиотечке делатности: од инсталације разних софтверских компоненти, стручне обуке библиотекара, до овладавања разним сервисима који спадају у надградњу система.
8. Очекивања у вези CEI програма на пољу библиотекарства
Систем узајамне каталогизације у Србији не би заживео без ове три набројане донације. Прва фаза развоја овог система завршена је још прошле године, а последња година је била кључна у томе да се покаже да овај систем има виталности да опстане.
Међутим, његов даљи развој обухвата:
– укључивање нових библиотека у чланство система Виртуелне библиотеке Србије;
– увођење аутоматизације у све сегменте библиотечке праксе у библиотекама које већ раде у систему;
– повезивање постојећег система са новим, савременим пројектима у области модерног европског библиотекарства.
Представници CEI програма на овој Конференцији имају могућности да се упознају са разним аспектима у развоју библиотечко-информационих система у Србији, што им може дати идеју како да се помогне српским библиотекама у инсталацији неких сервиса пожељних у модерном библиотекарству, како би оне успешно наставиле повезивање са мрежом европских и светских библиотека.
Та помоћ би могла да обухвати:
– набавку конкретне додатне рачунарске опреме за библиотеке, активне чланице система узајамне каталогизације, како би код њих заживеле све важније библиотечке функције;
– финансијску помоћ библиотекама које тек треба да створе услове за укључење у поменути систем, како у набавци основне рачунарске опреме, тако и у вези иницијалних инсталацијских трошкова,
– специјализовану обуку библиотекара за рад у аутоматизованој библиотеци кроз семинаре, курсеве и стручне посете напреднијим библиотекама.

Ана Јанковић

Марибор, 9–10. новембар

Након што је некадашња Заједница југословенских националних библиотека 1987. године прихватила систем узајамне каталогизације као заједничку основу библиотечко-информационог система и система научних и технолошких информација Југославије, улогу информацијског и библиографског сервиса, а уједно и носиоца развоја организационих решења и програмске опреме преузео је Институт информацијских знаности (IZUM) из Марибора (Словенија). IZUM је 1991. године представио систем COBISS (Кооперативни online библиографски систем и сервиси) као организациони модел повезивања библиотека у узајамни систем чији је задатак да аутоматизује библиотечко пословање, обједини библиографско-каталошке базе података свих библиотека чланица и учини их доступним на Интернету. Библиотечко-информациони систем је био конципиран као узајамни каталог са подацима о стању фондова свих библиотека укључених у систем. Циљ је био да се све библиотеке повежу како би се корисницима библиотека на организован и рационалан начин обезбедио приступ до информација и докумената у електронском облику, без обзира на то да ли су настали у самом систему, или је систем посредник између корисника и информација на било ком рачунару на Интернету.
Од тада, у Марибору се сваке године организује стручни скуп библиотекара из земаља чије библиотеке учествују у систему COBISS и информатичких експерата из целог света. Ти скупови су добра прилика за размену искустава и мишљења, презентовање разних идеја, не само оних који већ користе програмску опрему COBISS, већ и других, који су аутоматизацију пословања својих библиотека, архива, института и др. засновали на неким другим програмским системима.
Ове године је у Марибору, 9. и 10. новембра, у хотелу – конгресном центру „Хабакук”, прелепом здању подно Похорја, одржана 14. Конференција COBISS (2005) на тему: „Стање и проблеми у аутоматизацији библиотека земаља чланица CEI (Central European Initiative) – конкурентност библиотека у информатичком друштву”. Организатори скупа били су: CEI, IZUM и Влада Републике Словеније. Интересантно је да се први пут као суорганизатор појавила CEI, што довољно говори о значају саме конференције. Централна Европска Иницијатива је прва регионална организација у Европи, основана 1989. године (суоснивачи Италија, Аустрија, Мађарска, Југославија) са основним циљем да помаже мање развијеним земљама да се приближе Европској Унији. CEI данас чине 17 земаља чланица међу којима је и Србија и Црна Гора. Осим земље домаћина, учествовали су представници свих некадашњих република бивше Југославије: Србије и Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине, Хрветске, као и представници Бугарске, Албаније, Чешке, Словачке, Аустрије, али и представници Косова и Метохије. На основу њихових излагања о томе докле се стигло са аутоматизацијом, који су проблеми и начини решавања проблема, могла су се извести разна поређења и извући многи закључци о томе где се ко налази у свету информација и информатичке технологије. Све те презентације су имале информативни карактер и биле су веома корисне. Оно што се могло одмах закључити је да је ниво развоја аутоматизације у земљама Региона веома различит, неуједначен, што може представљати озбиљну тешкоћу у повезивању свих библиотечких система у Европи у један, а што би на крају требало да доведе до тога да се све библиотеке укључе у програм дигиталне библиотеке Европске Уније.
Осим припремљених реферата, на Конференцији се могло чути и неколико занимљивих издвојених мишљења, током дискусија које су уследиле након самих реферата. Приметно је било да код већине, који нису у аутоматизацији свог пословања достигли ниво Словеније (више него успешан библиотечки систем у Словенији – заслуга IZUM-а), преовлађују исти или слични проблеми који се обично своде на недостатак новца, неразумевање не само локалних власти, већ и управа самих библиотека, а и мањак информатичких стручњака. Са појавом великог броја WEB страница које обилују најразноврснијим информацијама, библиотеке имају све мање корисника, и то је тенденција која није присутна само код нас. У свету су овај проблем уочили много раније и чине све како би се и библиотеке прилагодиле модерном свету. Јер, све оно што су до сада радиле библиотеке (бирају информације и чине их доступним за кориснике), то сада ради Интернет, само се посредством Интернета до података долази много брже и то са било ког рачунара – тако да корисник може и од куће да дође до било које информације. У томе и јесте неспоран значај давања информација online. У пракси се показало, а то су и многи говорници на Конференцији потрврдили, да је COBISS добар модел за то. Свима је одавно јасно да библиотеке чувају велике количине знања, али ако се до тог знања не може доћи, онда је све бескорисно, јер библиотека тада није остварила сврху свог постојања.
Зато и библиотеке, уз, како то у шали рече један од учесника Конференције, Microsoft и Google, морају да нађу начина и снаге да заузму своје место на „тржишту” информација и постану конкурентне у овом информатичком друштву.
Хелмут Хартман из Универзитетске библиотеке у Грацу је веома илустративно изнео основне захтеве и могућности које су изазов функционисању данашњих библиотека у смислу односа корисник – библиотека – финансијери:
Шта корисници кажу?
„Моја библиотека је свуда где сам ја. Хоћу све то и то одмах.”
Шта финансијери кажу?
„Желимо да се новац троши што је рационалније могуће.”
Шта библиотекари кажу?
„Како да све то објединимо?”
Тако се, закључује Хартман, дошло до идеје да се рад библиотека аутоматизује.
За присутне библиотекаре, који се библиотекарством баве и у пракси, веома је била занимљива презентација референсног сервиса „Упитај библиотекара” (налази се у систему COBISS.SI). О њему је говорила Романа Мухвич Шумандл (IZUM, Марибор) и уз помоћ својих сарадника показала како то у пракси изгледа. Овај сервис има два основна циља: да се помоћу посредника (библиотекар) направи веза између информације и корисника, и да посредује у употреби COBISS-а. Уз помоћ chat-а и е-mail-а, успоставља се веза између библиотекара и корисника, при чему се подразумева веома деликатна улога самог библиотекара, који мора знати где да брзо пронађе тражену информацију и про   следи је до корисника. Постоји и опција да се све оно о чему се посредством chat-а разговарало са корисником њему то и пошаље mail-ом. Интересантна питања и одговори похрањују се у тзв. „базу знања”, те се и касније могу потражити и прегледати. Добро је то што приступ овом сервису није условљен чланством у библиотеци.
Закључак је и више него јасан: интензиван развој информацијских технологија потпуно је изменио начин сакупљања, приказивања и приступања информацијама и суштински је изменио мишљење о функцији данашњих библиотека. Све то, као и потребе крајњих корисника за брзом и лаком доступношћу информацијама, поставили су услов библиотекама да се потпуно трансформишу у јавне информацијско-комуникацијске сервисе који би, уз велику уштеду времена (и новца), својим корисницима (и не само њима) пружале велике могућности коришћења бројних података и садржаја на једном месту. У том смислу, први кораци већ се чине: све више библиотека жури да се укључи у један од постојећих система и да што пре што већи део свог фонда понуди online. Онога тренутка када све библиотеке буду дигитализовале своје фондове, то ће бити крај не само класичним библиотекама, већ и, у савременом свету, одавно превазиђеним моделима библиотекарства.
Уколико библиотеке учине да се корисник, који је код куће, или на послу, за својим рачунаром, уместо за Google, Amazon, Књижару или Крстарицу (код нас), у потрази за информацијама, определи за неки од библиотечких онлине сервиса или каталога, онда су оне оствариле своју функцију и оправдале своје постојање.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Steve Coffman, „Some Thoughts on Libraries and the Information Market”, реферат на Конференцији COBISS 2005, 9–10. новембар, Марибор.
2. http://home.izum.si/cobiss/konference/konf_2005/.
3. http://www.cobiss.net/platforma_COBISS_scr.htm#RAZVOJ%20SISTEMA%20COBISS.

Ана Јанковић

Уз 50. рођендан Београдског сајма књигату

У последњој недељи октобра ове године, одржан је 50. Београдски сајам књига, највећа и најугледнија манифестација културе код нас. У историји Београдског сајма књига забележена су многа имена наших познатих књижевних стваралаца, критичара, уметника, као и имена најзначајнијих издавачких кућа од којих многе више не постоје.
Први југословенски сајам књига одржан је далеке 1956. године на загребачком Велесајму, под покровитељством тадашњег председника Републике Јосипа Броза Тита. Сајам је трајао од 3. до 7. новембра, а на његовом отварању говорили су Иван Братко, познати словеначки издавач и Родољуб Чолаковић, потпредседник Савезног извршног већа. Забележено је да је тада било изложено око 12 000 књига свих југословенских издавача, али и издавача из Аустрије, Чехословачке, Холандије, Велике Британије, Француске, Италије, Кине, Мађарске, Источне и Западне Немачке, Пољске, Румуније, Сједињених Америчких Држава, Совјетског Савеза и Швајцарске. Овом великом догађају за ондашњу Југославију присуствовали су познати књижевници, попут Мирослава Крлеже и Иве Андрића. Увече истог дана, у Радничком дому у Загребу, одржано је књижевно вече на коме су учествовали Васко Попа, Драгутин Тадијановић, Стеван Раичковић, Милан Ђоковић, Ото Бихаљи-Мерин, Мирко Божић, Оскар Давичо, Вјекослав Калеб и Весна Парун. Тих дана је у Дому Југословенске народне армије одржана и свечаност на којој је Иви Андрићу уручена Повеља за животно дело, коју му је доделио Савез књижевника Југославије. О Андрићевом раду је говорио Ели Финци. На овој свечаности учествовали су и Оскар Давичо, Вјекослав Калеб, Јуре Каштелан и Гане Тодоровски. Иво Андрић је том приликом прочитао одломак из свог још необјављеног дела. Први сајам књига пратио је и каталог.
Већ идуће, 1957. године, сајам је, на предлог издавача, пресељен у Београд, где је завршено модерно здање Београдског сајма, здање којим се престоница поносила, а и читава земља. Те године књиге је изложило око 60 домаћих и 36 страних издавача. Трајао је 6 дана и такође је пропраћен каталогом. Сајам је одржан крајем октобра у Хали 3 Београдског сајма. Треба напоменути да је поводом сајамске манифестације покренута значајна ревија Књига и свет. Сајам је отворио Родољуб Чолаковић, тадашњи потпредседник Савезног извршног већа и, између осталог, рекао: За нашу земљу овај сајам је важан и због тога што ће он са своје стране допринети популарисању књиге, а тиме и нашем заједничком напору на културном уздизању народа… Још је за многе наше људе све оно што књига у себи садржи – а то ће рећи, све оно што су најплеменитији, најумнији људи рекли о људима и природи, о друштву и самом човеку – тајна са девет печата… Учествовали су издавачи из 16 држава Европе, Америке и Азије. На огромно задовољство посетилаца, тих дана своје књиге потписивали су Иво Андрић, Добрица Ћосић, Бранко Ћопић, Оскар Давичо, Десанка Максимовић и др.
Међународни сајам књига у Београду је током свог трајања окупљао све већи број издавача не само из ондашње Југославије, него из целог света. Поред сајмова у Франкфурту и Варшави постао је највеће стециште издавачких посленика. Сајам књига су, по обичају, отварали угледни представници јавног и политичког живота. Петнаести сајам 1970. године отворио је Иво Андрић, добитник Нобелове награде за књижевност. Од тада, сајмове књига отварали су угледни писци из свих република.
Јубиларни, 50. сајам књига одржан је на око 12 500 квадратних метара изложбеног простора Хале 1 и Хале 14, на коме је своју продукцију изложило преко 700 издавача (од тога око 200 из иностранства). Поред већ традиционалних гостију из Канаде, Италије, Грчке, САД-а, Русије, Јапана, Ирана, Израела, Босне и Херцеговине, Хрватске и других земаља, на сајму су се први пут представили обједињени издавачи из Португала, Бразила и Анголе. У сајамским халама одржано је преко 50 програма и исто толико представљања књижевника и књижевне продукције на сајамским штандовима. Поздравни говор одржао је књижевник и академик Љубомир Симовић.
На сајму су традиционално додељене награде за издавача године, издавачки подухват године, едицију, најлепшу књигу, дечју књигу, а уведена је и награда за најбољу сајамску презентацију (најбоље уређен штанд).
„Институција” почасног госта установљена је пре три године по угледу на сличне велике светске манифестације. Норвешка је прва била почасни гост и то на сајму 2002. године. Године 2003. то је била Канада, а 2004. Француска.
На 50. сајму, јубиларном, почасни гост била је Велика Британија, те је у име ове државе, њене културе и издаваштва, госте на отварању сајма поздравила књижевница Весна Голдсворти.
Занимљиво је да је ове године, поводом 50. годишњице одржавања Београдског сајма књига, установљена „Отворена књига”, коју ће представник Велике Британије предати представнику Сједињених Америчких Држава – почасном госту наредног сајма 2006. године.
Сајам књига у Београду је од самог почетка био место окупљања најбољих писаца и најбољих издавача из земље и света, највеће стециште љубитеља књиге код нас. Зато је он био и остао догађај који се никако не пропушта.
(напомена: за израду овог текста коришћени су подаци са сајта beogradskisajamknjiga.com)

Приредили:
Драгица Радетић
Ана Јанковић
Драган Стојменовић
Горан Миленковић

Ролан Вилнев, Историја канибализма, Градац, 2004.

Искључиво природном људском склоношћу исписана је историја канибализма и по томе нас она чини посебним. Остали и нису људи јер не једу једни друге. Поред тога што људи стварају историју разумевају је и завршавају, у њој и уживају хранећи се једни другима. Они као и људи у природном стању, које је по универзалистичкој и хуманистичкој рецептури нужно препредено у културно, једу једни друге без разликовања по томе да ли поједени познаје грнчарство, писмо или естетику, да ли је рођак или комшија. Гурман је са уживањем куснуо оно што је он сам и осетио укус својих органа за варење. А поједени је у нешто горој ситуацији од оног који је потврдио своју хуманост и идентитет јер из ситуације жртве не може спасити свет историјом будући да је само човек и затечен је својим крајем. Историја је дакле окончала живот човеку, цивилизација човечанству, а култура вери и надању. Када је пристрасност постала непожељна, смишљена је метафора. Метафоре најчешће теже ка исписивању које није до сада било познато, читају се разноврсно, а означавају чињеницу да је неко већ појео нешто што сви знају каквог је укуса па је смислио супституцију. „У очима филозофа, злочин није појести човека, већ га убити”. У основи употребљивости свих ових функција јесте човек, али је и сврха. Ономе што нас уистину сурово раздваја није потребан разлог или сврха, већ начин припреме, који по писању историје, његовој поновљивости и учесталости често окарактерисан као обредан, а то већ бива домен религије и то се не може ни метафорично ни разложно тумачити. Алиментирани, гастрономски, ратни, трофејни, еротски, лековити канибализам, религијска антропофагија, магијско једење, „диретло” убиства, „Мау-Мау” покрет или само омофагија, све су то „врата од утробе” ове историје коју треба прочитати.

Златна греда : лист за књижевност, уметност, културу и мишљење, Нови Сад, број 48, октобар, 2005, главни и одговорни уредник Јован Зивлак

Октобарски број Златне греде отвара текст Николе Милошевића „Идеја судбине у Другим сеобама”, у којем се трага за нерасветљеним димензијама једног од најбољих романа у српској књижевности, по Милошевићу и у светској. У тексту се наглашава паралелизам који постоји у судбинама ликова (нарочито Павла Исаковича) и самог Милоша Црњанског, историјске личности. Тај паралелизам, доследан, у свему постаје и коначно трагичан, када одбљесак тамних порива повуче у тмину пред хридима судбинских неменљивости и самог аутора, као што је увукао и његове меланхоличне јунаке. За овим текстом следи есеј Галена Строусона, британског филозофа, под називом „Заблуда нашег доба: није сваки живот наративан”, који уз претходни и потоњи образује један лабав блок, везан за питања судбине и идентитета. То је одбрана тзв. епизодичних живота, кроз чију се маглу вуку проблемске нити етичке и мислене природе. „Дијахроничност није нужан предуслов моралне егзистенције, нити исправног осећаја за одговорност”, рећи ће Строусон млађи, а затим, на крају, и цитирати В. С. Причета: „Јер ми живимо… изван било какве приповести коју случајно устоличавамо.” Бојан Јовановић се такође бави истим темама, у тексту „Дописивање судбине”. Затим, филозоф Милорад Беланчић посматра позне списе Мерло-Понтија, смештајући их у пост-феноменологију и пост-егзистенцијализам. Прича Дејвида Безмозгиса „Наташа” уводи нас у стваралаштво младога канадскога приповедача литванскога порекла, осветљавајући социјално-психолошку димензију и болне (не)могућности хаотичног одрастања у урбаном свету, а ту је и занимљива проза Раше Тодосијевића „Ланац светог…” Моника Флудерник у жижу поставља проблем универзитета у контексту либерализације и економизације стварности, а Ерик Фонер питања везана за Америку као империју, и став интелектуалаца, историчара и политичара према таквом одређењу. Драшко Ређеп је приказ посветио Њушкачима јабука Владимира Тасића, а Стојан Бербер књизи писама Милоша Црњанског Писма љубави и мржње, коју је приредио Радован Поповић. Одличан број Златне греде, који ће на прави начин испунити време истинитим заљубљеницима у високу и вредну уметничку, есејистичку и филозофску литературу.

Ђуро Шушњић, Драма разумевања: од културе говора према култури разговора, Чигоја штампа, Београд, 2004

Дијалог у најширем смислу, као разговор са другим, са самим собом, са природом, са Богом… тема је књиге Драма разумевања професора Ђуре Шушњића. Књига обједињује текстове у којима аутор промишља начине да човек нађе пут до другог човека. Разлике које постоје међу људима, између различитих националних, верских, културних и политичких заједница могу се премостити дијалогом који је „мост од човека према другоме и друкчијем, обострано кретање, сусрет.”
У време подељености и неједнакости, у време кризе идеја и вредности, у време манипулације људима, аутор истиче значај духовног раста човека, посебно младих, кроз систем образовања и васпитања. Нужни услови за духовни раст су чување традиције, стицање знања, стварање вредносне свести, разликовање добра и зла, и учење дијалога и толеранције.
У сусрету разлика, усвојени обрасци мишљења, веровања и понашања постају сметња за разумевање, сарадњу и помирење. Читаоца, који је у времену садашњем, и сам суочен са проблемом неразумевања и нетолеранције, аутор подстиче да трага за оним што је заједничко свим људима, и да налази оно што је људско, а садржано је у љубави, вери, светости живота, истини…
Истинитост мисли Еразма Ротердамског: „Увек ће бити потребни људи који указују народима да је оно што их зближава изнад онога што их дели”, професор Шушњић доказује и овом књигом, као и раније писаним делима Рибари људских душа, Дијалог и толеранција, Отпори критичком мишљењу, Сократ – живот за истину… Књиге које ослобођају дух читаоца.

Ернесто Сабато, Абадон, анђео уништења, Тиса, Београд, 2003.

Уз неколико збирки огледа, Сабатово књижевно дело се, заправо, састоји од три романа. Сва три романа – Тунел из 1948. (Рад, Београд, 1969), О јунацима и гробовима из 1961. (Просвета, Београд, 1984) и Абадон, анђео уништења (у оригиналу штампан 1974, а код нас преведен 1989) – чине трилогију коју не повезује у толикој мери радња, колико је повезују теме, идеје и ликови. У последњем роману коначно су сажете и уобличене идеје, питања, опсесије које су заокупљале Сабата (питање добра и зла, Бога, смисла постојања, могућности и немогућности спознаје и комуникације, самоће, књижевности и њене улоге, проблеми уметничког стварања, итд.). Сва ова питања се, по Сабатовом мишљењу, могу ваљано разрешити једино у књижевности, јер она пружа много веће могућности, јер се у њој, осим рационалности, одвија игра митова, симбола и снова („оно суштинско у њој јесте порука која долази из света ирационалног”, пише он). У Абадону, преплиће се мноштво прича, мноштво тема са својим разнородним токовима. Готово ниједно поглавље не представља логичко-временски наставак претходног, као да се тиме треба истаћи да се и живот састоји од исто тако расутих догађаја које и нема смисла повезивати неком логичком нити. Драган Великић сматра да је Абадон „сваштара у којој су скице Сабатових ненаписаних романа, запажања о делима писаца које воли, интервјуи, писма, вести из новина, стихови, размишљања о бесмртности душе, о љубави и смрти, о непрекидном размимоилажењу као основном постулату људске егзистенције, филозофски трактати о проблемима века који је и временски маркирао властитим животом, снови, рестлови опсесивне теме о свету слепих, централном мотиву романа О јунацима и гробовима, аутопоетички записи, коментари самих јунака, измишљених и стварних, о писцу Сабату.” Ово ми се допало: „Читав живот је непрестано мимоилажење, и неко кога сретнемо на путу не воли нас када га ми волимо, или нас воли када га ми више не волимо, или тек после смрти, када је љубав већ излишна;и зато ништа што је било неће поново бити”, каже Сабато на крају Абадона.

Џаред Дајмонд, Микроби, пушке и челик : судбине људских друштава, Досије; Службени лист СЦГ, Београд, 2004.

Ова књига покушава да изложи кратку историју свих људских друштава у последњих 13000 година. Мотивише је питање: зашто се историја на разним континентима одвијала на различите начине? Књиге које се, по мишљењу аутора, прихватају задатка да испричају историју света, углавном се усредсређују на историје писмених евроазијских или северноафричких друштава, док се домородачка друштва у другим деловима света – у подсахарској Африци, Америци, острвској Југоисточној Азији, Аустралији, на Новој Гвинеји и острвљу у Тихом океану – обрађују само укратко и углавном се баве веома позним збивањима у њиховој историји, након што су их открили и покорили западни Европљани. Историја пре појаве писма (око 3000. г. пре н. е.) такође се обрађује само кратко, иако представља најдужи период историје људске врсте дуге пет милиона година. Аутор, који, могло би се рећи, аргументовано разбија овештале стереотипе о развоју људских друштава, каже: „Неки читаоци ће се можда сложити са једним рецензентом ове књиге. Са благом критичком неискреношћу, он је написао како се чини да ја на светску историју гледам као на главицу црног лука, у којој је савремени свет само спољна љуска, чије би слојеве у потрази за историјским објашњењем ваљало љуштити. Да, светска историја је доиста таква главица лука! Али, то љуштење слојева главице лука и јесте привлачно, изазовно – и од неодољиве важности за нас данас, док зарад наше будућности покушавамо да схватимо поуке које нам пружа наша прошлост.”