Приредили:
Весна Тешовић
Горан Миленковић

Харолд Пинтер, Изабране нове драме, Истар, Београд, 2002.

Осам кратких комада насталих у периоду од 1973. до 1993. уз „Говор Харолда Пинтера у Хамбургу, приликом примања немачке Шекспирове награде 1970. године” и његовог разговора са Стивом Грантом „Моје драме, моје полемике, моје белешке”, који је објављен у Independentu септембра 1993. представљају у овој књизи Харолда Пинтера као настављача театра апсурда, на кога су снажно утицали Бекет, Јонеско, Кафка, али и Чехов, с недвосмисленим политичким ангажманом. Монолог је драмски бисер о необичном пријатељству и љубави. Главни јунак употребљава речи као оружје у борби не само за опстанак него и да би сачувао здрав разум. То је усамљени човек, изолован и учаурен у простору и времену, који постепено доводи у сумњу све своје исказе о прошлости испуњеној љубављу и патњом, да би се на крају драме и оно што је било и оно што је могло бити изједначили. У жижи Гласова породице је типично пинтеровска тема: сукоб генерација, распад породице, прекид комуникације, неизвесност физичке егзистенције јунака. Син није био покрај постеље умирућег оца, мајку и сестру с врата тера сустанар, отац на самрти проклиње свакога ко му је на видику. Међутим, Пинтер је успео да и у овој пародичној деструкцију породичних емоција да особени лирски набој. У драмској минијатури Једна врста Аљаске јунакиња Дебора се буди из сна изизваног спаваћом болешћу и у дијалогу са лекаром и сестром исцртава сукоб између објективне, затечене стварности и онога што је њено искуство од пре двадесет девет година. Све то прераста у универзалну метафору људске изолованости и самоће. Комуникација као осмишљавање егзистенције, али и суштинска неостваривост такве комуникације израстају из Станице Викторија.
Контраст привидној аполитичности дају три једночинке прожете дубоким политичким смислом и ангажманом. У комадима Још јед но пред одлазак, Горштачки језик и Време забаве Пинтер даје кратке, бруталне и ружне приче о насиљу маскиране циничним поштовањем процедуре. Кондензованим сликама ствара својеврсне приказе репресивног система, од „цивилизованог” мучења затвореника, преко прогањања мањина и мањинских језика до господске бонвиванске доколице којом осликава репрсивно понашање моћних. У својим политичким комадима Харолд Пинтер проговара у име жртава, не зато што су оне у праву, већ зато што јесу жртве. Управо тиме он постиже универзалност која не значи опредељење за конкретну политичку или идеолошку опцију, већ залагање за властито и туђе људско достојанство.

Срђан В. Тешин, Кроз пустињу и прашину, Стубови културе, Београд, 2005.

Ово је још један роман о изгубљеној генерацији, којој припада и сам аутор, која је стасала за служење војног рока и одмах била упућена на фронт, а да није знала ни ко је стварни непријатељ, ни за какве се циљеве бори. Наслов представља очиту парафразу наслова познатог Сјенкјевичевог дела и важна је одредница Тешиновог осећања безнађа и најразличитијих страхова. Исконски људски страх од смрти један је од кључних мотива које аутор осликава у свом роману. Ово је и роман о стиду који он осећа због свих страхота, разарања и зла почињених у његово име и у име његове генерације. Уместо да безбрижно путује по свету, та генерација у иностранство иде или на тенковима или у избегличким колонама. Зато Тешин прибегава књижевним средствима, интимним белешкама које претаче у литературу како би она била сведок једне унесрећене генерације.
Литература је у случају овог романа постала „спасоносна оаза у нарастајућој пустињи успомена”. Док јури кроз ту „пустињу успомена”, кроз дим и разарање најновијег братоубилачког рата, писац као сведок и невољни актер портретише сопствени живот кроз сећање на безбрижно детињство, али још више кроз немилосрдну стварност рата у којем силом прилика учествује и који никако није његов. Његов романсијерски глас је опор и тврд, пун једа и отрова, изникао из неизрецивих дубина чежње за животом.

Данил Хармс, Сабрана дела. Том I–II, Логос, Београд, 2005.

Аутори поговора овом издању кажу: „Сложимо се да је волети Хармса – ин”. Поводом стотог рођендана Данила Хармса (1905–1942) и захваљијићи труду Корнелије Ичин, Бојане Сабо, Јелене Кусовац, Јулије Станков, Ане Јаковљевић, Бобана Ђурића, Мирјане Грбић и Наталије Ненезић, српски читалац може прочитати готово све што је овај загонетни уметник оставио за собом. То је његова поезија, књижевност за децу, интимни дневници, преписка, бележнице, свакојаки трактати, факсимили цртежа, и оно по чему је највише познат: кратка проза и драмолети.
Рани Хармс верује да је чаробњак. И у његовим песмама за децу „волшебно начело” се чува до краја. У текстовима за одрасле тога нема. Апсурдни свет његове прозе снажно и истинито одражава реалност коју доноси 20. век (зато не изненађује што је у последњој деценији умуруће Југославије Хармс код нас постао популаран). Бескрајни низ алогичних поступака и догађаја изизавају смех, а призори смрти и насиља без разлога доживљавају се као да су у луткарском позоришту.
С друге стране, ишчитавање ових страница кроз аутентичне аутобиографске белешке показује величину жртве свакодневичко–историјских наказности совјетске епохе (и свих тоталитарних система) и упознајемо Данила Ивановича Јувачева у свој његовој лепоти, чаробњачкој разбарушености, али и дубоком трагизму, обешчашћености и очају из кога проговара апологет „бесмисленог небића” и неминовног пута земље, државе и човека према нултој тачки егзистенције.

Јасмина Ахметагић, Унутрашња страна постмодернизма : (Павић / Поглед на теорију), Рашка школа, Београд, 2006, стр. 194.

Пре књиге Јасмине Ахметагић појавила се тек једна монографија која на негативан начин тумачи досеге дела Милорада Павића, Књижевна обмана Миливоја Марковића. Централни јунак српске књижевне повести с краја двадесетог века у тексту ове ауторке представљен кроз критичко листање двеју комплементарних димензија – његовог дела и критичарске рецепције. Уз сам текст приштампан је и додатак о унутрашњим сенкама постмодернистичке теорије. Једна од крупнијих тачака у протоку књижевне мисли у српској књижевности, чији ће се домети тек видети.

Театрон & сцена:, Јован Стерија Поповић – 200 година од рођења, 150 година смрти, уредили: Ксенија Радуловић, Иван Меденица, Даринка Николић, Александар Милосављевић, Београд, 2006, стр. 205.

После Новина Београдског читалишта још један покушај да се на прави начин обележи спомен на великог српског књижевника и културног радника. Склоп присутних ауторских имена говори о тежњи да се личност и дело Стеријино, и њихова никада довољно наглашена актуелност, расветле са више можда и суштински супротстављених страна: Рамбо Амадеус, Саша Илић, Предраг Ј. Марковић, Игор Маројевић, Новица Милић, Никола Самарџић, Србијанка Турајлић, Зоран Пауновић и други. Овде се позоришност посматра као културност. Још једно у низу заједничких издања часописа Театрон и Сцена.