Бранислав Бане Димитријевић
Много је киша пало откад сам био заљубљен у жену управника апотеке, што је узбуркало малу средину каква је била она у којој смо живели моји родитељи и ја. Била је то прва и, како ће се касније испоставити, једина заиста права афера у мом љубавном животу која је, осим паланачког згражавања и оправданог мужевљевог беса (који умало да доведе до распада до тада узорног брака), довела и до прве велике свађе у нашој породици, иначе несклоној конфликтима, и престанка комуникације између оца и мене. Како се све у животу дешава са неким разлогом, тако и ја, више због тог непријатног догађаја него због жеље за образовањем, реших да напустим М, иако ми је отац пронашао одлично радно место о коме су други електротехничари могли само да сањају, и одем на студије у Ниш, без било чије (па чак ни моје) наде о њиховом успешном завршетку.
Отац још дуго није разговарао са мном, иако ми је редовно слао новац, а мајка, стешњена између двоје људи које је највише волела и њихове несврсисходне тврдоглавости, реши да ми купи неки поклон који ће ме сећати на учињену грешку, као и на велику и искрену родитељску љубав, а у исто време бити практичан и користан. Био је то дигитални сат марке Касио, један из серије првоувежених у нашу земљу, претходница касније лавине и лепших и бољих, који су на покретној траци стизали са Истока по цени пљескавице и пива. Овај је био скуп, као и свака новотарија, и мајка га је узела на пет месечних рата, преко очевог платног списка (тако да ми га је, практично, упркос увређеног ћутања, ипак и он купио).
На поклопцу са задње стране, дала је да се угравира једноставна посвета:
Милету
мама и тата
Осим што ми је заиста био потребан као практичан показивач времена (до тада сам носио неку руску Ракету, која је знала да жури, а понекад и касни, и по четрдесет минута на дан), тај сат, тај гест мајчин, заиста је и обавио задатак који му је јадна старица (уистину је у то доба била тек у раним четрдесетим) поверила. Гануо ме до суза када је стигао у невеликом пакету уз ручно плетени пуловер, крофне и кратко, невештом руком написано писмо са наивним саветима жене која се није макла из М, о вештинама сналажења у великом граду. И бих спреман да им опростим све (иако сам, наравно, ја био тај коме је требало опростити), да им се бацим око врата, обећам да ћу бити добар студент, да никада више нећу ни погледати удату жену, да ћу их слушати и поштовати, да ћу оставити цигарете, и све друго што би ми затражили, и обећах себи да ћу већ следећег петка отићи кући и тачно тако и учинити, а да ћу сат носити док не умрем, и одмах га и ставих на руку.
Трећег дана, у четвртак, сат је стао. Гнев и разочарање, који су ме обузели када открих да екран не да не показује тачно време, већ да не показује ништа, и који ме доведоше на ивицу тога да сат разбијем, у тренутку беху замењени надом да у кутијици у којој је сат стигао можда постоји нешто што ће ме спасити.
И заиста, унутра беше гарантни лист који је тврдо обећавао да ће сат сигурно радити најмање годину дана почев од датума куповине, а у (иначе сасвим невероватном – супротном случају), исти ће бити бесплатно поправљен или замењен. Био је приложен и списак свих овлашћених сервисера у готово свим иоле већим градовима у Југославији, у Нишу чак двојица. Изабрах оног чија се радња налазила у самом центру града, што ми је било успут ма где да бих кренуо, извесног Спиридона Ранкића, чије ми и само име одаваше одређену сигурност и патину искуства и темељности.
Изглед излога, краснописом израђене фирме, те унутрашњости саме радње и, на крају, самог мајстор Спире (како му се обраћала девојка која је закратко чистила под, па нетом изашла) само су појачали почетни утисак.
„Вероватно је само батерија”, рече он са сигурношћу и на лицу места је замени, али се то показа као недовољно.
„Немате разлога за забринутост”, рече затим. „Дођите за пар дана и биће готово”.
Тачно четвртог дана дођох поново, али радња беше затворена „због реконструкције канализационе мре же”, како је писало на обавештењу и пресељена до даљег на другу адре су.
Одох тамо, али мајстори који су малали зидове рекоше ми да ће се сајџија уселити тек кроз пар дана.
Дођох поново.
„Квар се показао знатно компликованији него што се у први мах чинило”, рече мајстор Спира, „али разлога за бригу ипак нема. Наручио сам неопходне делове од увозника, и непобитно су обећали да ће их послати најкасније за две недеље, и то потпуно бесплатно, како у гаранцији и пише. Још пар дана да ја то саставим и истестирам, дакле, дођите за двадесетак дана”.
Три недеље касније, затекох у излогу парче картона на коме је писало да је у току пресељење на стару локацију, због чега радња овде више не ради. На старом месту и даље беше оно исто обавештење о канализацији.
Месец дана касније (у међувремену сам готово свакодневно обилазио радњу надајући се да им је канализација прорадила, те да поново могу користити клозет) затекох мајстор Спиру замишљеног над неким будилником.
„Ваш сат, да, да… А који беше Ваш сат?”
„Касио, знате, дигитални. Рекли сте да чекате делове из Београда.”
„Делови, тачно, рекао сам. Али видите, делови још увек нису стигли. Не смете бити нестрпљиви. Јапан је, разумећете, ипак, је ли, далеко. Дођите за десетак дана, а ја ћу их у међувремену звати да видим шта је у питању.”
Најгоре од свега беше то што се мајка сваке недеље јављала писмом, вајкала се да им недостајем, и на крају сваког питала како ме служи нови сат, и ја сам јој редовно отписивао да је сат одличан, да ми сви другови завиде на њему, и да увек стижем на време на предавања, јер он нити касни нити жури, то јест, има одступање од једне десетинке за две године (што је писало у упутству). Тако дуго остајање у Нишу (сви други студенти из нашег места одлазили су кући најмање двапут месечно) правдао сам великим обавезама на факултету, а уистину, нисам знао шта да кажем родитељима када се појавим без сата.
„Ваш сат…”, рече замишљено када се поново појавих у његовој радњи у заказани дан, „…да, да. А то је беше био Восток, ако се не варам”?
„Касио”, исправих га. „Дигитални, сећате се. Чекали сте делове од увозника из Београда.”
„Да, да… Видите, Ваш сат не може да се поправи.”
„Али у гаранцији пише да ће бити поправљен или замењен”, рекох најљубазније што сам могао у таквом тренутку.
„Пише, видите, не кажем. Само, ја не могу да га поправим, таква је природа квара, не верујем ни да би ико… Углавном, ја Вама могу само да вратим сат”, рече и, после краћег претурања по полицама испод тезге, пружи ми папирнату кесицу са сатом, који обмота чврсто селотејпом, „да не испадне, знате, осетљиве су то ствари, па после…«
Љут и разочаран, кренух ка другом крају града, преко реке, ка адреси оног другог сајџије, пребацујући себи што то нисам одмах учинио, и проклињући злу срећу и Јапан и ко зна шта још.
Негде пред мостом, када напокон нађох слободно седиште у аутобусу, отворих кесицу, не бих ли још једном погледао мајчину посвету на поклопцу, пре него се поново растанем од ње, и ту доживех најнепријатније могуће изненађење: запаковани сат уопште не беше мој. Био је, додуше, исто дигитални, али већи и ружнији, и чак сасвим друге марке. Једино заједничко са оним мојим, било му је то што такође није радио.
Сада већ збиља озлојеђен мајсторовом немарношћу, увредљивом не само према мени, већ и према угледу једне радње са дугом породичном традицијом и читавом еснафу, изађох на првој станици и, готово трчећи, одох до врата која са треском отворих.
Ово уопште није мој сат.”
„Молим?”, уздигну мајстор Спира обрве.
„Сат који сте ми вратили уопште није мој. Чак није ни исте марке, ево погледајте.”
„Занимљиво”, рече он, и уз пуно цоктања поче да обрће и загледа те враћени сат, те свешчицу која је стајала на тезги, па додаде:
„Ви сте у праву, младићу. Ово није Ваш сат. Ово је сат од једног доктора, и добро је што сте га вратили. Јер да га нисте вратили, ја бих звао милицију.”
„Ја сам га сâм вратио, а Ви сте ми га погрешно дали. Мени не треба ничији туђи сат, а поготову не докторов. Молим Вас, дајте ми сада мој сат, па да прекинемо ову комедију.”
„А Ваш сат беше…”
„Касио, дигитални, рекао сам Вам то већ хиљаду пута”, те му издекламовах прецизно фабричке ознаке, које сам сада већ знао наизуст.
„Вашег сата нема на списку невраћених сатова”, рече после дужег загледања оне његове свешчице. „По мојој евиденцији, ја сам Вама сат вратио.”
Сада већ нисам могао да се уздржим и, на ивици суза, узех да га молим да ми врати сат који ми је драга успомена од родитеља, и да сам спреман и да платим, само да га добијем назад, и још што шта друго.
„Да ли имаш потврду да си предао сат на оправку?”, упита ме надмоћно.
„Немам. Нисте ми дали никакву потврду.” Био сам очајан. Губио сам тло под ногама и он је то знао.
„За сваки сат, примљен у ову часну радњу, издаје се потврда на основу које се оправљени сат подиже уз надокнаду адекватну уложеном труду и материјалу. Уколико немаш потврду, то значи да си сат подигао или да га никада ниси ни донео овде.”
„Али Ви мени нисте дали никакву потврду…”
„То је немогуће. Да ти мене не покушаваш сад мало да лажеш?”
„Знате добро да овде долазим већ десети пут и увек сте ми рекли…”
„Дечко!”, рече мајстор Спира љутито. „Сада је већ било и превише. Одмах напусти моју радњу да не бих позвао милицију.”
Никада у свом животу, ни пре ни после тога, нисам био тако и толико увређен и понижен, и да ми Бог дарује девет мачкиних живота, не верујем да бих у њима осетио онолики јад и бес, који бацише у дубоку сенку материјални, па чак и губитак драге успомене и, вођен чистом жељом да се насилник и преварант казни, улетех у прву адвокатску канцеларију која ми би на путу, и у даху испричах случај озбиљном господину који је све то пажљиво саслушао.
Без потврде о пријему, без присутних сведока, адвокат ми рече да немам никаквих шанси за успех, и да он не жели да узима новац превареном дечаку и тако га још више ојади, те ме упути у милицију, да тамо напишем пријаву неваљалцу, коме то, како рече, није прва неподопштина у животу.
У милицији ми узеше изјаву, али, када и они чуше да немам ни потврду ни сведоке, бацише је и рекоше да немају шта да проверавају, и одмах наставише разговор који сам им ја својим доласком прекинуо.
Вера у људско поштење и правду, умирући у мени, стварала ми је готово физички бол, од кога неколико ноћи нисам могао да заспим. Превртао сам се и знојио у кревету, питајући себе по хиљаду пута зашто и како је то могуће, и чему све то у крајњој линији води, и куда иде овај свет заједно са мном, и једини одговор који сам могао дати себи на сва та питања беше да се гаду ваља осветити. Реших да му поломим излог, јер некако срачунах да намештање новог стакла кошта таман колико и изгубљени Касио.
Почех из вечери у вече да пролазим поред радње са камењем у џеповима, вребајући прилику да никога не буде на улици, јер, колико год да ми је жеља за осветом замрачила ум, још увек сам био довољно свестан опасности да будем ухваћен и третиран као најобичнији хулиган.
Да ли случајно, или ме је мајстор Спира видео, мене или неког другог (сада сам био сасвим сигуран да нисам био једини преварени на овакав начин), тек, једва недељу дана касније, на излогу су освануле гриље које су штитиле излог од отварања до јутра. Задатак сада постаде неупоредиво тежи, јер је требало улучити тренутак када нема људи у близини, а мајстор не гледа кроз излог, и све то у кратком периоду од сумрака па до затварања радње – једва сат и по, највише два, а пролеће је стизало и дан постајао све дужи. Неколико пута ми се учини да је прави тренутак, али би увек нешто искрсло у последњи час, трептај пре него што бих извукао камен и задовољно га завитлао.
Колико је то трајало, не знам тачно, јер сам представу о времену у великој мери изгубио. Не мање од месеца, не више од два, до онога дана када на излогу не освану умрлица са мајстор Спириним ликом. Освета изгуби драж. Колико год да сам га мрзео, његови наследници ми нису ништа учинили, и нису заслуживали да поднесу нови ударац у болу за изгубљеним храниоцем (колики год да је био гад, рачунао сам, морали су патити за њим).
Упадох у незадовољство и резигнацију. Правда је измицала попут утваре, злосрећна рука судбине одузе ми чак и шансу да је сам извршим. Па ипак, слика добрих и поштених наследника (морали су бити добри и поштени, чак и највећи зликовац труди се да своју децу васпита на најбољи могући начин), која ме је ономад спречила да на крају ипак разбијем излог, сада ми даде наду да ми сат (ако је још увек тамо, ако није продат) још увек може бити враћен.
Испоставило се да је једина наследница Спирина била његова ћерка, она иста девојка која је чистила радњу када сам први пут долазио. Она је веровала у моју причу. Да ли зато што сам био уверљив, или можда зато што је била ту негде у близини, можда иза завесе, и слушала бар неке од наших разговора, или све (онај први готово сасвим сигурно), тек – веровала је, и желела да ми помогне.
Затворила је врата сајџинице (сада је она сама у њој радила), и кренусмо да заједно прегледамо све (али заиста све) сатове: и оне којих је поправка била у току, и оне завршене, а непредате, и оне заборављене или остављене у радњи, и оне рекламне, чак и оне из личне очеве колекције. Мог сата није било.
„Надам се да се нећете увредити, Вашег сата нема па нема, и ја не бих желела да мог оца запамтите у превише рђавом светлу”, рече па застаде на тренутак.
„Кажем, не бих волела да ме схватите погрешно, али желим да Вам понудим неки од ових сатова у замену. Било који, осим оних за које се зна чији су, наравно.”
Ствар није била у сату. Нисам желео било који сат, желео сам само онај мој, са посветом. Она ми је била једино важна. Недостатак сата као пуког показивача времена нисам осећао, и девојчина понуда учини ми се бесмисленом и сувишном, али њој је то очигледно било важно. Желела је да људи њеног оца памте онаквог каквог га је она памтила. Каквог је желела да га памти.
Реших да узмем сат сасвим другачији од мог: за почетак џепни, механички (са што очигледнијим механичким особинама), направљен негде на Западу, што старији, по могућству олупан, сат који ће бити потпуна супротност мом Касију, који неће радити, или барем неће бити тачан. Сат који никада нећу носити, јер ће ме бити срамота да га носим.
„Па, добро”, рече девојка. „Надам се да Вам је тај Касио заиста много значио. Ово је био вероватно најдражи очев сат, а сасвим сигурно највреднији. Надам се да смо сада квит.”
Нисмо били квит. Никако нисмо могли бити квит, мада је сат који сам узео вредео, како се касније испоставило, много више, и она је свој дуг више него одужила. Па ипак, то што нисам успео да пронађем свој сат било је много важније, и донело је велике последице које су утицале на читав мој каснији живот. Код родитеља сам одлазио што је ређе могуће, измишљајући стално нове и нове изговоре зашто нисам понео сат, све док им једном не саопштих љутито да ме оставе на миру са том глупошћу, да сам га изгубио, да су ми га украли, шта год, да га немам више и да ми није стало. То је произвело реакцију гору и страшнију него што сам и у најбесанијим ноћима замишљао, и свађу у којој смо рекли такве ружне ствари какве могу рећи једни другима само они који се неизмерно воле, најружније дакле, које постоје.
Никада после тога нисам отишао назад у М. Никада више нисмо проговорили ни реч. Сат се од симбола помирења и љубави претворио у своју потпуну супротност, у међаш раскола, мржње, и на крају потпуне равнодушности.
Први пут у животу остадох сам на свету, без (ма како мале) материјалне потпоре, без (ма како наивних) савета.
Сам.
И то промени ток мога живота. Почех да зарађујем за хлеб радећи, поправљајући електричне апарате за домаћинство, грамофоне и телевизоре, кућне инсталације, све што је у било каквој вези са струјом. Тешкоће на које сам притом наилазио натераше ме да много озбиљније приступим и обавезама на факултету, тако да се убрзо мој живот састојао само од предавања, учења и зарађивања.
Време је текло брзо, па једва и приметих да сам дипломирао, опште узев прилично брзо и успешно. У то време већ сам имао уходану радњу, са сталним муштеријама пуним поуздања у мене (заклех се више пута да нећу бити попут мајстор Спире) и мој рад.
Вратих се љубави према удатим женама и многој од њих таква моја склоност не беше непријатна.
На крају ожених једну такву, али то не потраја дуго – отерао сам је када открих да ме вара са неким студентом права из Калесије.
Не прође дуго, а ја се поново ожених (и ова је због мене оставила мужа) и добих сина, али овога пута она оде од мене, јер није могла да трпи моја дуга одсуствовања од куће и честе љубавне излете.
Мало по мало и, временом, готово у потпуности одустадох од љубавних авантура, јер схватих да су проблеми које су ми стварале много већи од причињених задовољстава.
Остадоше само посао, новац и мале ствари којима храних душу заточену у кавезу.
Најважнија од њих беше одлазак на пијацу, што претворих у ритуал чија круна је била обилазак тезги старинара и трговаца половним сатовима. Преврнуо бих сваки понаособ, тражећи дигиталац Касио, модел из седамдесет шесте, са угравираном посветом на поклопцу отпозади. Не нађох га никад, али зато многи Шафтхаузен, Омега или Лонжин крену пут моје куће у унутрашњем џепу капута. Од дуга времена научих и да их поправљам.
Сада већ имам колекцију о којој се у кругу познавалаца говори са страхопоштовањем. Не прође дан, а да ми се не јави неко са понудом за размену или откуп неког сата за који, најчешће погрешно, мисли да завређује моју пажњу. Понеко тражи помоћ у виду поправке или процене, и њима радо излазим у сусрет. И свакога на крају питам исто. Да не поседује случајно, негде у некој забаченој фиоци, или је можда видео код неког пријатеља, стари Касио са гравуром, и неки од њих ми понекад донесу такав или сличан. Али ни на једном досад није писало моје име, мада неки беху потписани са мама или тата, а неки и са обоје.
Али ја не одустајем тако лако. Обилазим пијачне тезге и антикварнице. Разгледам колекције озбиљних сакупљача и претурам по кутијама са одбаченим породичним старудијама. Дајем огласе и стрпљиво одговарам на све телефонске позиве. И знам да ћу га једног дана поново пронаћи. А онда ће све поново бити добро.
Онда ће све бити као некад.
