Давор Радуљ, Кучево

Ходам у ноћи, сакривен иза крагне капута у коју избацујем свој смрдљиви дах. Хладно је и град је покорно мокар вечерас, као овлажено међуножје слушкиње. Облаци се разилазе као чланови банде након мучког убиства, пропуштајући дебели месец на место злочина. Пусто је, поред мене промиче сенка још једног проклетника, застаје, ослушкујем кораке који ме сустижу. Може ватра? Пружам упаљену цигарету и посматрам рошаво лице непознатог, који сужава очи на трен, увлачећи прве димове. Настављамо, свако својом јебеном судбином, можда упућујући једно другом питање које нисмо поставили. У даљини се чује звук сирене, негде се некоме ипак догодила прекретница у животу. Мучна. Увлачим дим у себе, заједно са тешким мислима. Не знам која ме од ове две ствари више убија. Сa друге стране улице блинка розикаста реклама неког ноћног клуба − „Sympathy“. Сажаљење увек долази у розе варијанти. Купи ми нож, рече неко, и убићу те њиме.
Замичем у једну уличицу, уску и мрачну као сви наши унутрашњи тунели. На њеном крају, са десне стране, једина светиљка баца тужну светлост око себе, губаву. Прилазим јој с намером да прођем кроз врата испод ње. Бацам цигарету у барицу и она се гаси шиштећи, као да умире у мукама. Улазим у полупразан бар, погледавши уоколо не бих ли видео неког познатог. Никога. Осим налакћеног бармена и бенда који свира неку мени непознату мелодију. Све је округло унутра, столови, пепељаре и чаше на њима, зидне лампе, ћелава глава пијанисте, сисе које се назиру испод блуза неколицине жена… Седам за шанк са осећајем да ми се живот врти у круг, не живот, већ животи који се непрестано понављају, личећи као идентични близанци. Подижем руку поздрављајући људе из бенда. Климају уморним главама, не прекидајући свирање још једне алузије својих живота. Бармен ми добацује поглед с питањем „уобичајено?“. Климам, гледајући иза његових леђа, у високу чашу са водом, из које извиру љубичице које је неко из ко зна ког разлога донео овде. Гаде ми се, савијене као бабе које сугеришу старост и смрт. Са друге стране шанка седи Хера (коју сви знамо под тим именом), певачица и пророчица, са прекрштеним ногама и једном руком савијеном у лакту, у којој држи цигарету, захваљујући којима и има храпав глас. Сигуран сам да ме је приметила, али то ничим не показује. Светлост јој игра на откривеним коленима, обасјавајући их као неко свето место. Бела, уска хаљина скоро да не мрда на њој, а гола рамена се само назиру испод равне косе која јој покрива пола леђа. Некако одвраћам поглед. Бармен ми доноси чашицу текиле, испијам је, долива ми још једну. Палим цигарету и посматрам људе за столовима, који ћуте и благо се њишу у понуђеном ритму. Један пар се љуби у ћошку, тела им се преплићу као језици које не видим. Песма се завршава, видим Херу како гаси цигарету и намешта хаљину, истовремено избацујући дим из уста. Пар руку тапше док се приближава бини. Нисам сигуран да ли је то због ње, или мелодије која је малочас одсвирана. Наручујем још једну текилу, осећам како ме хвата у загрљај. Песма почиње, клавир, труба и контрабас улећу у благи вртлог и почињу да воде љубав са овим простором, нама који седимо овде, отежалим месецом напољу, мокрим улицама, сенкама. Не одвајам поглед од Хере, њена свилена коса одлази од ње и враћа се, у спором ритму, као љубав о којој пева. „Shoot me in the romance, baby, with your vivid gun…“, понавља рефрен неколико пута, док ја размишљам о двосмислености њених речи, и питам се да ли икад помисли на мене док ово говори. Замишљам како просипам со по њеним сјајним потколеницама, коленима, бутинама… лижући јој кожу пре него испијем још једну чашицу текиле. Сваку ноћ проводим овде, тетурајући се по њеном промуклом гласу, прстима свирача, лелујавом диму цигарета, и понављам слику у глави, слику проливене соли, изнова и изнова.
Да ли помишља на мене док пева овај рефрен, питам се, припаљујући још једну. Знам да ћу и ове ноћи отићи без одговора, говорим свом разливеном одразу у чашици. Још једна симултанка круга. Бенд започиње другу ствар, чвршћу. Њен глас се помаља из воде.
(Друга награда на Конкурсу за кратку причу)

Тања Милутиновић, Београд

Када је Жана први пут приметила паукове, није показала зловољу. Сујеверно се обрадовала добром предзнаку. „Биће неких пара”, помислила је. А пауци су били сићушни, жути, готово љупки, и нису изгледали нимало застрашујуће. Ипак, када их је пронашла у постељини, Жанин ентузијазам је нагло опао. Гамизали су по кревету, голицали је, спуштали се са длачица њене пунђе, клизили јој низ врат, и милели свуда по кожи. Онда је запазила једног који уопште није био тако мали и најежила се. “Одвратно, мораћу ових дана да пометем све ћошкове по кући”. Питала се, колико ли је година прошло од када је чистила горње површине ормара? Колико дуго није померала кухињске еле- менте? Више није било времена за одлагање.
Али није то урадила “ових дана”. “Ових дана” је поново била претрпана обавезама, вечито у журби, преоптерећена послом. У стан је навраћала само да преспава.
Није само нечистоћа представљала проблем. Ако би уредила један чошак, све ствари које нису имале стално место, само је пребацивала на другу гомилу. Нарамци крпа, новина, свакаквих ситнурија, селили су се са једне на другу фотељу.
Одустала је.
Следећег месеца кренула је изнова. Био је прави час за пролећно чишћење. Корпе за веш су биле пуне ствари још од летовања. Извадила их је и бацила у купатило. Ту су и остале, јер је хитно морала да изађе. Неодложне обавезе поново су искрсле.
Унутра је све остало исто. На столовима нигде није било слободне површине за одлагање. Ћасе са којима је прашина срасла и постала једно, пресипале су се којекаквом бижутеријом, наочарима за сунце, несесерима, марамицама, блокчићима, дугмићима, рачунима, каталозима, таблетама… И књиге, свуда књиге, небачене скрипте, хартије, свеске, кесице и кесе…изгледало је да се те ствари размножавају. “Овде дефинитивно фали још полица” помислила је, пре но што затворила врата за собом.
Сутрадан је са тавана унела ста- ре полице и плакаре. У скученом стану то је био само додатни баласт. Провлачила се између црвоточне дрвенарије, обећавајући себи да ће за викенд све довести у ред. За викенд је помислила да јој треба одмор. А какав је то одмор у онаквом брлогу? Дотерала се и изашла напоље.
Жана је све више времена проводила ван куће. После посла је седела по кафићима, ноћу спавала код дечка, а у свој стан долазила све ређе и ређе.
“Раскрчићу то кад одем на одмор”, убедила је себе. “Све ћу побацати”. А кад је дошао одмор помислила је: “Па нећу га ваљда страћити у овом ђубрету ”, и купила је карту за Алању.
Те ноћи, пред путовање, Жана се увукла у стан испод мердевина допремљених за чишћење таванице. Брзо се свукла и бацила у згужвану постељину.
Успавала се. Била је близу да закасни на авион. Успаничено је трескала по стану. Кофером је оборила климаву полицу. Нигде није могла да нађе другу чарапу, патике, новчаник… У журби је ударила челом о врата плакара, два мала прста на нози закуцала о нешто болно-тврдо на поду, а лакат жестоко одаламила о неку искрслу ивицу.
„Не могу да верујем“, нервирала се, „ове ствари су се уротиле против мене! Када се вратим са одмора све ћу избацити!“
Зграбила је кофер и излетела из стана. Али, била је нагло заустављена већ на излазу. Марама око њеног врата закачила се, вероватно за мердевине, а врата су се бучно залупила као да их је неко ногом гурнуо. Затим се зачуо тресак налик лавини. Жана није успела ни да се окрене. Марама ју је одједном повукла уназад, и закуцала за врата. Предмет за који је запела, свом силином је затегнуо тканину док је падао. За- тим је нешто громко треснуло о врата. Била су блокирана. Жана је гурала лактом браву, али се брава није померала.
„Ово је апсурдно“, мислила је „само да се извучем одавде па ћу све…“. Руком није могла да ослободи врат упетљане мараме, и још више се разбеснела: „Нећу ваљда морати да зовем комшилук да ме ослобађа… која сам будала…“
Руку је гурнула у торбу да узме мобилни, али га је у журби оставила на пуњењу. Одједном, да ли због панике, или те кнедле у грлу, осетила је да је марама затеже. Почела је да претура по торби присећајући се да је имала грицкалицу са ножићем, нешто чиме ће разрезати тканину… али је грозничава рука захватала само папирне марамице, хартије, небачене рачуне… Торба је испала и просула се по ходнику.
„Зар нико не чује ову буку?“, узрујала се. Можда треба да почне да запомаже, па нека после комшије збијају шалу на њен рачун. Спремила се да завришти из петних жила.
Унутра, са друге стране, владао је мук после урушавања. Питала се, да ли је то што је закачило мараму наишло на неки ослонац у паду, и да ли ће се још померати? Замрзла се. Учинило јој се да
неко изнутра полагано, једва осетно, све више затеже омчу око њеног врата.
(Прва награда на Конкурсу за необјављену кратку причу)

Тања Милутиновић,

Тања Милутиновић (1968), аутор првонаграђене приче на овогодишњем Конкурсу за необјављену кратку причу Народне библиотеке Бор, добитник је и других награда за књижевност: – прва награда из области кратке прозне форме на Светосавском књижевном конкурсу у Књажевцу 2007; – друга награда за поезију, на конкурсу „Раде Томић“ 2007; – најужи избор за „Златну струну“ 2007, „Смедеревска песничка јесен“; – ужи избор за поезију „Шумадијске метафоре“ 2007; – ужи избор за кратку причу фестивала „Шумадијске метафоре“ 2006; – ужи избор за најбољи циклус песама „Сцене Црњански“ 2006; Заступљена је у збирци Најкраће приче 2005 („Алма“), у зборнику са конкурса „Алме“ и „Беографита“ 2006, у зборницима Најкраће приче 2006, Једностраничне приче, итд. Сарадник је у књижевним часописима Градина, Поља, Златна греда, Балкански књижевни гласник, Трећи трг, Липар, Акт, Сент, Ирин Пирин (из Бугарске), са електронским часописима: Helly Cherry, на сајтовима “Мрежа креативних људи“, „Кишобран“, ATC (Anti trafficking center) читаоницом и др. Тања Милутиновић је професор српског језика и књижевности. Живи и ради у Београду.

Виолета Стојменовић

Књижевност као равнотежа између изрецивог и неизрецивог

В. С: Као писац који пишући промишља и смисао самог чина писања често покушавате да одредите шта је писање. Између осталог, кажете и да је писање покушај да се заборави, иако је готово сваки ваш роман објективизација неког опсесивног сећања приповедача. Затим, говорите о писању као о учењу, непрестаном маскенбалу, оном што разликује, итд. Да ли то значи да писање за Вас има катарзичну функцију и да ли једно од мерила довршености текста може бити и степен субјективног преображаја који током његовог писања писац преживљава?
Д. А: Писање је за мене само на чин да нешто ново сазнам о себи. У том смислу, мој текст се тачно као што кажете – завршава онда када се нова спознаја у потпуности уобличи. То, наравно, не значи да је свака моја прича одраз неке спознаје која обликује мој живот. Постоји, уосталом, и неки занатски, професионалан ниво личности који може да функционише сам за себе, заснивајући се на понављању или разради увида стеченог у неком од ранијих текстова, праћених стицањем нових спознаја или преображаја.
В. С: На неколико места парафразирате стих из Јејтсовог „Другог доласка“: центар не држи… Да ли рачунате са апокалиптичним сликама које алузије на ту песму имплицирају? Да ли тиме указујете на апокалиптичне страхове као један од типичних модерних феномена или на јеврејски месијанизам који културно наслеђе већине Ваших приповедача подразумева?
Д. А: Јејтсова песма „Други до лазак“ је једна од песама које су пресудно утицале на мене (као и Елиотова „Љубавна песма Џ. Алфреда Пруфрока“) и делови те песме често искрсавају у мојој прози. Притом рачунам, пре свега, на призивање апокалиптичних слика, али и на осећања нелагодности и страха изазвана самим чином промене, било какве промене. Понекад, међутим, цитат у мојој прози нема никакву посебну улогу, односно, има једну једноставну улогу – да подсети читаоца да се налази у фикционалном свету, у свету књижевности који има своје законитости, те да се права стварност налази негде другде. (Наравно, то читаоца не спречава да одабере стварност књижев- ности као праву стварност, али то је онда већ његов лични избор за који је сам одговоран.)
В. С: У структури Ваше прозе долази до сталних скретања, гомилања фрагментарних слика, описа чије присуство сведочи о привржености детаљу колико и о приповедачевој педантерији. Дакле, ни у поетичком смисли Ви не остајете при „слабом“ центру. Шта је онда «архимедовска тачка» приче, и да ли је она уопште потребна? Могу ли сумња, неизвесност, колебања бити једина кохезиона сила приповедања?
Д. А: Верујем да могу, односно, све што сам до сада написао настало је из сумње у могућност приповедања. С друге стране, схватам да то никога ни на шта не обавезује, односно, да је сваком читаоцу или тумачу мог дела допуштено да створи своју теорију о изворима моје прозе. У извесном смислу, моја проза представља скуп покушаја да се побегне од било каквог теоријског уопштавања, иако се од тога, заправо, не може побећи. Не може се, у ствари, побећи од понављања, најчешће ненамерних, али зато контролисаних механизмима подсвести, тако да те „ненамерне репризе“ постају главне одреднице ствара- лачких намера аутора.
В. С: У Вашој прози «смисао краја» није разрешење или синтеза. Да ли су тематизовање контекста приповедања и метатекстуални упади у наративан ток средство «спасавања» приче која је изгубила своју унутрашњу логику, која, као што каже отац у „Шетњама поред реке…” нема више оног збивања… скривених путања које воде до разрешења? Или су средство релативизације и депатетизације приче, света који она језиком изграђује и субјекта приповедања?
Д. А: Да покушам овако да одго ворим: писање видим као својеврсно разарање приче, као изневеравање читаочевих (па и пишчевих) очекивања. С друге стране, волим тајновитост класичне кратке приче, у којој се једино бринуло о самој причи а не о механизмима њеног настанка, сврсисходности њеног смисла. Могло би се рећи да, на неки начин, у исто време уништавам и обнављам своју причу, неодлучан између та два поступка. Прича, наравно, не може никада да изгуби своју унутрашњу логику, јер чак и одсуство те логике постаје њена нова логика. Шта год урадите са причом, колико год је вртели и превртали, она се, као мачка, увек дочека на ноге.
В. С: О себи говорите као о постмодернисти. Шта Вас је превасходно привукло постмодернистичким поступцима – могућност поигравања са онтолошким статусом текста, као и са конвенцијама жанра и књижевности уопште, формално-језички експерименти, инсистирање на артифицијелности, аутореференцијалност, интертекстуалност, или нешто сасвим друго?
Д. А: Постоје многе дефиниције постмодернизма, али за мене је главна она која постмодернизам види као својеврсну књижевну игру у којој је, да тако кажем, све допуштено. Постмодерниста не реагује непосредно на свет, већ на визије света које су већ створене, уписане у безбројним томовима светске књижевности. Стварност и цитат су равноправни; стварни свет и измаштани свет могу увек да заме- не места; „ја“ и „ти“ потичу из истог извора; писац може данас да буде постмодерниста а сутра аутор тзв. стварносне прозе. Укратко, одабрао сам постмодернизам због слободе коју пружа писцу.
В. С: У већини Ваших романа ситуација приповедача таква је да се њихово постојање чини немогућим или фантастичним – приповедач уништава свој текст, нпр. Да ли је онда текст производ неког фантомског свеприсуства Вас као аутора? Шта читалац заиста чита?
Д. А: Понекад помишљам да сам само забележивач, писар који записује оно што му неки глас однекле саопштава, јер ми је некада доиста нејасно како су се неке ствари нашле у мојој прози. Можда то подстиче моје приповедаче да уништавају своје текстове, односно, да читаоцима нуде књиге које, у ствари, не постоје. Оно што читалац ипак прочита јесте само опис или покушај приповедања, дневник слушања поменутог гласа.
В. С: У Вашим причама и романима поред честих приповедачевих ламента о немоћи речи да досегну стварност и искуство, да се заиста кроз њих и њима искажу, повремено се јављају и реплике које показују да неки Ваши ликови – мајка, пре свих – заступају уврење да постоји живот с ону страну говора и језика уопште, нешто што се ни на који начин не може и не треба да артикулише. Колико је, у том случају, посао писаца сизифовски? Мислите ли да је књижевност могућа само зато што је њена улога немогућа – да, балансирајући на самој граници говора и тишине, говори неизрециво?
Д. А: Књижевност у сваком случају мора да тражи равнотежу између изрецивог и неизрецивог, али то вероватно раде све уметности, свака на свој начин. Књижевност настаје у језику, а језик је само један део нашег света, па тако и књижевност може да прикаже само тај, језиком дефинисан део света. Њен циљ је, међутим, да на тај начин у нама подстакне отварање пролаза ка стицању нових увида, односно, у подручје у које језик нема приступ.
В. С: Параноја као реакција на изненадан упад неке паралелне стварности у свет приповедача присутна је у неколико Ваших дела. Да ли су параноја, и, њој по вери у свеопшту повезаност сродан мистицизам у ствари облици ескапизма и бега од актуелних начина постојања света? Да ли су засновани на фантазмама, имајући у виду исказе из „Мрака” и „Пијавица” да човек може да живи са свешћу да је ухваћен у мрежу чија му структура измиче, али не и са апсурдом који све третира као случај и ни у чему не види повезаност, или су им узроци релни? Да ли је тема параноје условила коришћење и пародирање конвенција трилера, или је и она део поигравања са жанром?
Д. А: Параноја свакако може да буде облик ескапизма, али исто тако, до неког нивоа, може да буде сасвим нормална. Уосталом, живимо у свету у којем је све на неки начин повезано. Природа као еколошки систем у којем је све повезано јесте, заправо, облик „здраве“ параноје, као што је осећање да друштво функционише на сличан начин, тј. у међусобној повезаности свих друштвених елемената и структура. Наравно, прича почиње онда када се пређе граница „нормалности“, односно, када се појаве различита тумачења „нормалне параноје“. У поменутим романима она има обе улоге које помињете, тј. део је поигравања са жанром, али је у исто време главна тема.
В. С: Пишете романе у једном пасусу: хипнотичка бујуца речи и бројних реченица које делују као да се никада неће завршити одају приповедача опседнутог совственим говором и (не)могућношћу његовог исцрпљивања, као да се не усуђује да се заустави и предахне. Да ли је ћутање искушење или благодет?
Д. А: Ћутање је благодет – говор је искушење.

Ана Јанковић

(Дејан Вукићевић, Дело : 1955−1992: библиографија, Институт за књижевност и уметност/ Народна библиотека Србије, Београд; Матица Српска, Нови Сад, 2007)

У оквиру тада моћног Нолита, издавачког џина сада већ, како се чини, далеке социјалистичке епохе, исто тако давне 1955. године изашао је први број Дела, часописа коме је у поднаслову писало Књижевни месечни часопис са повременим изменама од ове почетне замисли, па преко часописа за теорију, критику и поезију, па чак и часописа за теорију, културу и политику, све до коначног одређења Часопис за теорију, критику, поезију и нове идеје – зависно од промене концепције, која је углавном резултирала изменама у самом уредништву.
Дело је био један од водећих књижевних часописа у то време. Није било једноставно објавити чланак у Делу, као што тада није било једноставно објавити књигу у Нолиту. Велика имена српске књижевности уређују Дело: Антоније Исаковић (1955−1960), Оскар Давичо (1961), Мухарем Первић (1961−1980), Јовица Аћин (1980−1987) и Слободан Благојевић (1987−1992), а од бројних аутора чланака најпре треба поменути Васка Попу, Добрицу Ћосића, Душана Матића, Марка Ристића, Растка Петровића (његов роман Дан шести у целости је објављен на страницама овог часописа), Матију Бећковића, Бранка Миљковића, Миодрага Павловића, Стевана Раичковића, Добрицу Ерића, Светлану Велмар-Јанковић, Петра Џаџића, Живојина Павловића, Миодрага Булатовића, Слободана Селенића. Импозантна је листа сарадника. Немерљив је значај обрађених тема из готово свих области културе и уметности. Књижевне и филозофске полемике које су вођене на страницама овог часописа обележиле су дух једног времена, једну епоху са чијим се нестајањем угасио и један од најутицајних часописа на тлу бивше Југославије.
Недавно је, након више од пе- десет година од појављивања првог броја, након исцрпног и дуготрајног истраживачког рада, штампана опсежна библиографија чланака часописа Дело, коју је пуних осам година радио мр Дејан Вукићевић. Библиографија је штампана као 16. књига у Серији Историја српске књижевне периодике Матице српске и Института за књижевност и уметност (уредници др Мато Пижурица, др Весна Матовић и Саша Илић).
Иако је ово још једна добра при- лика да се истакне значај сваке библиографије као камена – темељца сваког иоле озбиљног истраживачког рада, рад Дејана Вукићевића надраста саму дефиницију појма библиографије и у својој суштини представља нешто много више од тога. Оно што је Дејан Вукићевић урадио, није само библиографија која ће и те како бити од користи свим потоњим проучаваоцима Дела, већ и читаве епохе коју је овај часопис представљао и обележио.
Ова обимна књига састоји се од 4 поглавља.
У првом, дата је уводна студија, хронолошки преглед најважнијих момената који су пратили излажење Дела. Основни подаци о тиражу, ритму излажења, поднасловима, рубрикама (па чак и зачецима рубрика, тј. тзв. рубрикама кратког даха, које су биле најављене, а појавиле се само једном), тематским бројевима, преводној књижевности објављиваној на страницама Дела, те рецепцији Дела у ондашњој штампи, илустрацијама, досадашњим библиографијама, уредницима и сарадницима. Значајно место дато је првом броју Дела и највећим именима наше послератне књижевности и културе уопште, која су потписала овај број (уредници Александар Вучо, Оскар Давичо, Антоније Исаковић, Петар Џаџић и аутори Васко Попа, Добрица Ћосић, Душан Матић, Марко Ристић, Бора Ћосић, Растко Петровић – чији роман Дан шести бива објављиван у деловима почев од првог броја Дела – и други). Највише простора у Уводу посвећено је полемичким текстовима објављеним у Делу, и једном од највећих сукоба у оно време – модерниста са једне и реалиста са друге стране, у који су се, осим књижевника, укључили и критичари и теоретичари из других области. Занимљив сам по себи, овај текст доприноси сазнавању укупне књижевне, уметничке, па и друштвене атмосфере у којој је настајало Дело. Осим хронологије самог часописа, ово поглавље богато је опсежним фуснотама, које само доказују велико знање о предмету којег истражује, стрпљење са којим је то знање прикупљано и систематизовано, као и истраживачку вештину и упорност аутора ове библиографије. Као изворе информација, аутор библиографије наводи, у првом реду, саме примерке часописа, те бројне штампане, нештампане и живе изворе, као и интернет.
Друго и најобимније поглавље књиге је сâма библиографија чланака објављених у часопису Дело. Ова библиографија је урађена по ISBD(cp) стандарду – Међународном стандардном библиографском опису (саставних делова). Дакле, библиографија је, према обухвату грађе – исцрпна, јер су обрађени сви чланци објављени у Делу, укључујући и белешке на корицама, па чак и белешке са називом Errata, јер је аутор с правом претпоставио да чак и такве белешке у себи садрже извесну количину информација. С обзиром на врсту обухваћених публикација, то је библиографија саставних делова публикација (аналитичка). По облику библиографија је самостална, а према врсти извора примарна, рађена са примерком у руци (de visu), што даје висок степен поузданости, а самим тим и вредности ове библиографије. По хронолошком критеријуму је ретроспективна (јер доноси податке о часопису који је излазио у једном временском периоду и чије је излажење престало), по начину распореда библиографских јединица је стручна, јер их разврстава по систему Универзалне децималне класификације. По карактеру описа је анотирана и дескриптивна.
Садржи 7714 анотираних библиографских јединица, поређаних по азбучном реду презимена аутора или наслова чланака, а у оквиру одређене стручне групе. Анотираних, јер нуде у напоменама, по речима самог аутора, најосновније податке за лоцирање, а комплетни подаци се налазе у посебном поглављу, на крају библиографије, у „Литератури о Делу“. Одреднице и напомене су штампане ћирилицом, одреднице у инверзији (презиме, па име), са графички истакнутом редалицом, а главни библиографски опис је латиничан, јер је и часопис Дело штампан латиницом. Свака библиографска јединица садржи наслов (и поднаслов, ако га има) чланка, име и презиме аутора, преводиоца, те посебан одговарајући блок Напомене уз текст у коме је назначено да чланак садржи фусноте или напомене са додатним информацијама или библиографским подацима; у пољу напомена сваке библиографске јединице дати су следећи подаци о чланку: годиште, број књиге, број свеске, месец и година издавања (у загради) и редни број страна на којима је прилог објављен. Испод неких библиографских јединица налазе се УДК бројеви који су сложенији од броја групе у којој се налазе. Аутор је прибегао овом решењу не би ли избегао да више стручних група има само једну библиографску јединицу.
На пример:
81’37 СЕМАНТИКА
ПЕТРОВИЋ, Нада
2129. Jezik i značenje / Nada Petrović. – Приказ: Освалд Дикро, Цветан Тодоров,
Енциклопедијски речник наука о језику, Париз, 1972. – Напомене уз текст.
81’374 ЛЕКСИКОГРАФИЈА. РЕЧНИЦИ
Или:
75 СЛИКАРСТВО 1744. — „Zenit“, Ljubomir Micić i Vasilije Kandinski / Zoran Markuš. – Напомене уз текст.
У: Год. 19, књ. 19, бр. 6 (јун 1973), стр. 733−736.
75(050) СЛИКАРСТВО (ЧАСО- ПИСИ)
Између другог и трећег поглавља, дате су скениране наслов не стране првог и последњег броја Дела, те првог броја Савременика, затим неколико насловних страна неких тематских бројева Дела (Нова хиспаноамеричка књижевност, Антологија Конкретна, визуелна и сигналистичка поезија, Езотерија, Утопија, Постмодерна аура), поруџбеница за Дело, први оглас за претплату на Дело, те неколико насловница цензурисаних бројева, од којих се, на једној, јасно види наслов чланка „Друштвена криза и марксисти- ка критика“ Милорада Вучелића, а на другој, цензурисаној, тог чланка нема.
Треће поглавље чине регистри, као неопходна помоћна пратећа апаратура, и то регистар аутора, преводилаца, неразрешених иницијала, аутора ликовних прилога, предметни регистар и регистар уредника и секретара. Аутор библиографије је отишао и корак даље и у првом поглављу књиге, Уводу, када је говорио о сарадницима, побројао је најзначајније сараднике по броју прилога објављених у Делу и то по врсти прилога. Занимљиво је да су поезију највише објављивали Матија Бећковић. Алек Вукадиновић, Александар Вучо, Оскар Давичо, Милован Данојлић, Добрица Ерић и др, прозу Драган Бабић, Миодраг Булатовић, Александар Вучо, Мирко Ковач, Антоније Исаковић и др; есејистиком су се највише бави- ли Јовица Аћин, Оскар Давичо, Радомир Константиновић, Мирослав Егерић, итд.
Четврто поглавље књиге садржи прилоге. У Прилогу бр. 1 побројани су бројеви часописа по годинама излажења. Ту се види колико је бројева изашло током године, а и то када је часопис изашао као двоброј, троброј, па и четвороброј. Тако је прве, 1955. године изашло 8 бројева и 1 двоброј (6−7), дакле укупно десет бројева. А последње, 1992. годи- не, часопис је изашао само три пута годишње, и то два пута као двоброј и једном као четвороброј (дакле, укупно 8 бројева). Из овог прилога, може се видети да су уредници Дела углавном успевали да изнедре 12 бројева годишње (осим прве и последње године). У Прилогу бр. 2 побројане су београдске штампарије у којима се штампало Дело (БИГЗ, Војно штампарско предузеће, Глас, Култура, Просвета, „Слободан Јо- вић“, „Србија“). У неколико случајева, штампарија није наведена. У Прилогу бр. 3 табеларно су приказане рубрике часописа и учесталост појављивања појединих рубрика. У табели се види и ко је, колико пута, уредио коју рубрику. У прилогу бр. 4 наведени су по годинама тематски блокови и тематски бројеви, као и уредници, а у Прилогу бр. 5 дата је панорама свих полемика објављених у Делу. Прилог бр. 6 је изузетно занимљив. Ту су приложени одговори уредника на анкету о Делу. Анкету је Дејан Вукићевић замислио тако што је употребио нека од питања из Упитника Драгише Витошевића и Ђорђија Вуковића из публикације Српска књижевна пе- риодика : 1768–1941 : попис и други прилози, у оквиру пројекта Института за књижевност Историја српске књижевне периодике и требало је да на та питања у анкети одговоре дају главни и одговорни уредници. Аутор анкете се на самом почетку суочио са непремостивом препреком: већина уредника или оних који су били најистакнутији у стварању Дела, нису више били живи, а неки се, једноставно, нису одазивали позивима да учествују у анкети (Сло- бодан Благојевић). Из добијених одговора се може много сазнати о покретању самог часописа, уређивачкој политици, сарадњи чланова уредништва у часопису, о односу Дела према другим часописима и листовима, и уопште једна укупна друштвено-политичка и културна атмосфера која је пратила излажење Дела током година. Занимљиви у том смислу су одговори двојице уредника Мухарема Первића и Милосава Мирковића на питање да ли је у Делу било цензуре и да ли постоје подаци о томе. Ова двојица дали су у потпуности супротстављене одговоре. М. Первић је рекао да у Делу није било цензуре, док је М. Мирковић одговорио да ју је било, и то редовно, да је Дело често било на тапету разних идеолошких комисија; неколико пута било је забрањивано и повлачено из продаје.

На самом крају књиге Дело : (1955−1992) : библиографија, побројана је коришћена литература која заинтересованог читаоца може упутити у дубље истраживање, уколико је оно уопште и потребно као такво, јер је књига Дејана Вукићевића једно и више него широко и темељно познавање свих датих историјских и књижевно-теоријских, културних, па и политичких прилика у којима је излазило Дело. Иако изузетно обимна (857 страна), захтевна за читање, она је и написана и осмишљена да буде лепа и читка, прегледна и јасна.
И наше време изнедрило је једног врсног библиографа, вредног, упорног, доследног и одговорног, баш онаквог какав и треба да буде свако ко се лати посла на изучавању и писању библиографије. То су препознали и увидели значај његовог замашног дела и колеге из Библиотекарског друштва Србије, и 14. децембра, на 60. годишњицу од оснивања друштва, доделили Дејану Вукићевићу награду „Стојан Новаковић“ за 2007. годину за „објављено дело на српском језику из области библиотечкоинформационе делатности које представља допринос библиотекарству“.
Рад на библиографији Дела Дејан Вукићевић је започео у пролеће 1999. године, да би је, као магистарску тезу, одбранио 2004. године на Филолошком факултету у Београду. Било је потребно још три године да би овај магистарски рад могао бити објављен у облику и обиму ове изванредне књиге, која је више од библиографије, а не мање од сведочанства о једној епохи.

Белешка о аутору

Дејан Вукићевић (Краљево, 1965) дипломирао је на Катедри за општу књижевност са теоријом књижевности и магистрирао на Катедри за библиотекарство и информатику Филолошког факултета у Београду. Радио је на персоналним библиографијама Бранислава Петровића, Алека Вукадиновића, Борислава Радовића, Миодрага М. Пешића, Борислава Пекића, Данила Киша, Симона Симоновића, Младена Маркова, Матије Бећковића, Драгана Лакићевића, Борисава Станковића, Јована Јовановића Змаја, Алексе Шантића, Воје Чолановића, Десимира Благојевића, Владана Деснице, Јована Стерије Поповића, Виде Огњеновић, Николаја Тимченка. Објавио је Библиографију прилога у краље- вачкој књижевној периодици (Књ. 1 Освит−Октобар−Слово, 2000; Књ. 2 Повеља 1971−2000, 2001); Библиографију Матије Бећковића и Библиографију Драгана Лакићевића (Дерета, 2006). Управо припрема библиографију Николаја Тимченка. Дејан Вукићевић ради у Народној библиотеци Србије и управља Фондом старе, ретке и минијатурне књиге у овој установи.

Мр Славица Јанковић, Медицинска школа „Надежда Петровић“, Београд

IFLA је невладина и независна међународна федерација библиотечких удружења и институција, која окупља око 1600 чланова из 145 земаља. IFLA представља отво- рени форум за размену идеја, подстицање заједничких пројеката и истраживања на свим пољима библиотечкоинформационе делатности. Највиши форум IFLA-е је Генерална скупштина коју чине делегати, представници свих чланова. Делегати Генералне скупштине предлажу и бирају председника IFLA- е, чланове Извршног одбора и руководиоце стручних секција и округлих столова. Сви пројекти IFLA- е реализују се кроз пет основних програма и осам одељења са 32 секције и 12 округлих столова. IFLA- ино одељење под називом „Јавне библиотеке“ има најзначајнију улогу у одређивању циљева и функција савремених јавних народних библиотека. Ово одељење се састоји од шест секција: јавне народне библиотеке, библиотеке за хендикепиране особе, дечије библиотеке, школске библиотеке, библиотеке за слепе и библиотечке услуге за мултикултуралну популацију и четири округла стола који се баве проблематиком документационих центара за дечију литературу, националних центара за библиотечке услуге, покретних библиотека и библиотека у великим градским центрима.
Јавне библиотеке обављају своју делатност према националним и међународним стандардима којим се утврђују врсте послова и активности. Најутицајнији и најзначајнији су IFLA-ини Стандарди за јавне библиотеке који су први пут публиковани 1973. године, а допуњени 1977. године. Важно је нагласити да је IFLA преиспитујући актуелност поменутих стандарда закључила да су заједнички нормативи превазиђени у савременом окружењу услед великих разлика између развијенијих земаља, земаља у транзицији и неразвијених земаља. Стога IFLA 1986. године објављује Смернице за јавне библиотеке¹ чију основу чине препоруке – шта треба урадити и са којим стручним и друштвеним циљевима. Насупрот правилима, IFLA је истакла искуства развијених библиотечких система у оквиру којих свака јавна библиотека може деловати у складу са својим особеностима, и информационим, културним, образовним и рекреативним потребама својих грађана, а у складу са потребама глобалне заједнице и новим захтевима информатичког доба.
Одговарајући на нове изазове савременог друштва, IFLA је основала Секцију библиотека за децу и омладину. Циљ Секције је да пружа помоћ јавним библиотекама приликом увођења услуга за децу.
У стратешком плану за 2004/2005. годину, као своје професионалне приоритете Секција истиче: побољшање улоге библиотеке у друштву, развој библиотекарске професије и промоцију стандарда, упутстава и најбољих примера у пракси. У оквиру својих активности, Секција је предвидела следеће задатке:
1. Објављивање Упутства за де- чије библиотеке, промоцију и презентацију истих као и превођење на шпански, немачки и руски;
2. Подстицање развоја међународне информатичке мреже и укључивање особља и корисника у њену активну примену;
3. Припрема локалних и регионалних сусрета, припрема Конференције у Буенос Ајресу 2004. године;
4. Отварање Форума за дискусије о различитим темама;
5. Номинација за најбоље ауторе и илустраторе дечијих књига, читалачки пројекат или особу која је допринела промоцији читања међу децом;
6. Ширење информација о деловању;
7. Осавременити веб страницу и отворити простор за презентацију најбољих примера из праксе земаља чланица Секције;
8. Публиковати две теме годишње у часопису SCL Newsletter;
9. Сарадња са Међународном читалачком асоцијацијом (International Reading Association) и Међународним одбором за књиге за младе (International Board on Books for Young people) и промоција Међународне дечије дигиталне библиотеке (International Children‘s Digital Library) и
10. Заједнички рад са школским библиотекама и Истраживачким центром Секције на припреми конференција у чијем ће програму бити обухваћене следеће теме: образовање и библиотеке, читање и библиотеке, промоција читања, образовна литература, развој читалач- ког материјала, литература на страним језицима, читалачки материјал на матерњем језику, извештаји о релевантним истраживањима и значајнији пројекти.
Имајући у виду различите финансијске и организационе капацитете библиотека у околностима великих економских и културних разлика богатих и сиромашних земаља, Стални одбор Секције библиотека за децу и омладину дефинисао је Упутства за дечије библиоте- ке (Guiddlines for Children‘s Libraries Services)². Упутства су усклађена са следећим публикацијама: IFLA- иним и UNESCO Манифестом за народне библиотеке; Упутствима за народне библиотеке; IFLA-иним и UNESCO-вим упутствима за развој служби и услуга и Упутствима за библиотекарске услуге за младе.
Сврха „Упутстава за дечије библиотеке“ је да помогне народним библиотекама у различитим земљама света да уведу висококвалитетне услуге за децу. У изради Упутстава се уважила вишеструка могућност комуникацијских достигнућа, али и све већа информацијска и културолошка разноликост новог доба која је унапредила развој библиотека за децу, али и библиотека уопште. Публикација је намењена библиотекарима, библиотечкој администрацији и онима који доносе одлуке везане за рад библиотека, студентима и професорима библиотекарства и информатике.
Први део Упутства односи се на објашњавање основних задатака дечије библиотеке са посебним нагласком да у вишејезичким земљама треба обезбедити књиге и аудиовизуелну грађу за децу на њиховом језику. други део је опширни и темељни приказ следећих тема: задовољавање потреба деце, циљне групе, циљеви, финансирање, грађа, критеријуми за избор грађе, простор, услуге, сарадња са другим установама, слика дечије библиотеке у јавности, библиотечко особље, руковођење и вредновање. Трећи део указује и апелује на потребу свих да се укључе у рад Секције, пруже одговарајућу помоћ и дају нове информације.
Као основни задаци дечје биб- лиотеке истичу се:
Осигуравањем широког избора грађе и активности, народне библиотеке пружају деци могућност да осете радост читања и узбуђење откривања знања и дела маште. Децу и родитеље треба подучавати како да што боље искористе могућности које им пружа библиотека као и да развију вештине коришћења штампане и електронске грађе;
Народне библиотеке имају посебну одговорност у подршци учења читања и активности везане за библиотечке службе и изворе;
Децу треба охрабривати да се користе библиотеком од малих ногу, јер то повећава вероватност да ће и остати корисници библиотеке;
У вишејезичним библиотекама треба осигурати књиге и аудиовизуелну грађу за децу на њиховом матерњем језику.
Упутство за дечје библиотеке истиче да дечја библиотека мора да задовољи потребе деце у складу са Конвенцијом о правима детета Уједињених нација која наглашава право сваког детета да у потпуности развије своје потенцијале и оствари право на слободан и бесплатан приступ информацијама, грађи и програмима, под једнаким условима за све, без обзира на пол, расу, верску, националну и културну припадност, језик, социјални статус, умне и физичке способности и вештине. Иако на дете утичу многи глобални чиниоци, акценат је стављен на локалну заједницу, јер се одрастање детета одвија у локалној средини.
Према Упутствима из 2003. го- дине, дечије библиотеке имају следеће циљеве:
Сваком детету осигурати право на информацију, функционалну, визуелну, дигиталну и медијску писменост, културни развој, развој вештина и навика читања, доживотно учење и креативне програме у слободно време;
Сваком детету омогућити слободан приступ изворима и медијима;
Организовати различите активности за децу, родитеље, васпитаче и учитеље;
Омогућити породицама учество- вање у животу заједнице;
Оснажити децу и заговарати њихову слободу и сигурност;
Охрабривати децу да постану са- мопоуздани и способни људи;
Залагати се за мир у свету.
Дечије библиотеке су индивиду ално или групно намењене различитим корисничким групама. До сада су препознате следеће групе: дојенчад и мала деца, деца предшколског узраста, деца школског узраста до тринаесте године, деца са посебним потребама, родитељи и други чланови породице, васпитачи и учитељи и одрасле особе које раде са децом, књигама и медијима.
Стога дечије библиотеке тре- ба да поседују различиту развојно примерену грађу у свим форматима: штампана грађа (касете, дигитални видео дискови, компакт дискови); играчке, едукативне игре, рачунаре, софтвере и приступ интернету. При избору грађе морају се поштовати критеријуми који обезбеђују висок квалитет грађе, грађа мора бити примерена узрасту корисника, мора бити савремена, одраз разноликих вредности и мишљења, одраз културе локалне заједнице, али и увод у глобалну заједницу. Приликом формирања збирке и услуга библиотекари морају одабрати грађу у складу са постављеним циљевима и потребама препознатих циљних група, а у складу са следећим критеријуми- ма: висок квалитет грађе, савременост, прилагођеност узрасту, одраз разноликих вредности и мишљења, одраз културе локалне заједнице и увод у глобалну заједницу.
Упутства за дечије библиотеке сугеришу уређење ентеријера са којим се дете може идентификовати. Да би библиотека била привлачно и узбудљиво место за кориснике, она мора поседовати простор који се лако препознаје и разликује се од осталих делова библиотеке (посебно је уређен, намештен, окречен).
Услуге за децу треба једнако третирати као и услуге за одрасле, сматрају чланови Сталног одбора Секције библиотеке за децу и младе. Оне морају задовољити информацијске и културне потребе, као и потребе за разонодом и забавом што подразумева: издавање различите грађе, пружање информација и референсних услуга, помоћ деци да одаберу грађу, активно учешће деце у бирању грађе и развоју библиотечких услуга, организовање обуке за стицање вештина неопходних за сналажење у библиотеци и информацијско описмењавање, мотивација за читање, организовање креативних програма и причање прича, едукација родитеља, васпитача и учитеља, обезбеђивање референсне литературе и образовање за васпитаче, учитеље и библиотекаре, сарадња са организацијама и установама у заједници (задовољити потребу за књигом локалних установа кроз истраживање информационих и културних потреба локалне заједнице; школе, амбуланте, дечији вртићи као партнери у активностима популарисања читања међу децом, родитељима и особама које се професионално баве децом).
У Упутствима за дечије библиотеке се уводи појам менаџера у библиотеци као вештог руководиоца који користи неопходна маркетиншка средства и услуге дечијих библиотека, континуирано развија и промовише у локалној и широј заједници. Неопходно је дечије библиотеке представити и у јавности имајући у виду чињеницу да је борба за дететово време и пажњу све већа. У јавности се стално мора истицати да су вештина читања и писменост неопходне за комуникацију.³
На састанку Сталног одбора IFLA-ине Секције библиотека за децу и младе 2004. године истакнута је важност следећих активности: припрема конференције у Буенос Ајресу под насловом „Описмењавање од беба до тинејџера“, нужност промовисања Упутстава за библиотечке услуге за децу, прикупљање најбољих примера из праксе дечијих библиотека у земљама чланицама кроз пројекат који ће се састојати од кратких прилога на мрежној страници „Шта има ново у твојој земљи“, критеријуми за номинацију читалачког пројекта за Astrid Lindgren Award, у сваком броју Новости Секције договорено је да се представи по једна де- чија библиотека из света.

НАПОМЕНЕ: 1 Guidelines for Public Libraries, prepared for IFLA, 1986. 2 Guidelines for Children’s Libraries Services, The Hague, IFLA Headquarters, 2003. 3 Смернице за библиотечке услуге за децу, Хрватско књижничарско друштво, Загреб, 2004. 4 Libraries for Children and Young Adults Section, Strategic Plan 2004‑2005, http://www.ifla.org/VII/s10/annual/sp10-04. htm, posećen 16. 10. 2004.

Нарциса Алексић, Надица Костић

Посебност завичајног фонда Народне библиотеке Пирот представља богата колекција хроника села, која садржи како хронике села пиротског округа, тако и хронике аутора који потичу из овог краја. И поред чињенице да их има у свим библиотекама и да неоспорно имају велику документарну и ис- торијску вредност, хронике села су и даље маргинализована колекција. Чињеница је да села старе и гасе се и да ће временом хронике као сведочанство о животу који нестаје све више добијати на значају.
Хроника (летопис) у Библиотекарском лексикону је дефинисана као врста списа који хронолошким редом бележи значајне догађаје; има културну вредност и служи као из- вор за историју.
Хронике села обухватају развој и живот села од настанка до данашњих дана и у њима су описани значајни догађаји из привредног и друштвеног живота места, као и знамените личности. Аутори хроника систематски прате све релевантне аспекте које захтева овакво стваралаштво: настанак и развој места, географски положај, друштвеноекономске прилике, обичаје, порекло становништва и родосло- ве породица, школство, задругарство, спорт, учешће становника у ослободилачким ратовима итд, настојећи да све аргументују чињеницама и фотографијама. Објективност, истинитост и тачност података, веродостојност су основни принципи на којима се заснива израда хроника. Монографије не претендују да прикажу настанак и развој села у свим детаљима, кроз цео период његовог постојања, већ да забележе и илуструју оне чињенице из његовог живота које су познате и несумњиве, дајући на тај начин основу за будућа истраживања и допуну новим подацима до којих се буде дошло.
Хронике села писане су спо- радично и у ранијим раздобљима (најстарија хроника у Народној библиотеци Пирот је монографија села Крупац из 1974. године, чији су аутори др Јован Ћирић и Витомир Живковић), али тек крајем осамдестих година прошлог века, на иницијативу Одбора за проучавање села Српске академије наука и уметности у заједници са Заводом за проучавање културног наслеђа − развоја Србије писању хроника приступило се на један организован начин. Оформљена је Библиотека „Хронике села“ и израђено је Упутство за писање хронике, које Одбор доставља свим заинтересованим писцима.
Без обзира што хроничари нису препуштени себи, често је процес сакупљања грађе због оскудног материјала (у многим селима су уништене архиве) мукотрпан и траје годинама, а некад и деценијама. Аутори своја истраживања базирају на доступној архивској грађи, изворним документима, аутентичним етнолошким подацима, релевантној литератури, али се ослањају и на казивања, па и на сопствено искуство. Посебан проблем представља свеобухватност теме, што захтева мултидисциплинарни приступ, тако да писању хроника села приступају заиста истински ентузијасти. Иако су то људи врло различитих профила и образовног нивоа, оно што их повезује је љубав према родном месту, која надокнађује некад скромно образовање аутора. Сви они посвећени су идеји да оставе писани траг о животу свог села и да отму од заборава богато народно стваралаштво; са аманетом да се истраживања наставе, празнине попуне, да се прате и бележе даља животна збивања. Стога неретко у посвети аутора хронике стоји само: потомству.
Завичајно познавање села пи- ротског округа није до скора било обухваћено садржајним системат- ским изучавањима, а села и засеоци у овом крају буквално одумиру као што су: Басара, Милојковац, Височка Ржана, Изатовци, Куманово, Планиница, Радејна, Масуровци, Мирановачка Кула… Ових села ускоро неће бити на географској карти. Стога, настојање аутора да бар кроз писање монографије о свом селу отргну од заборава живот и обичаје села, представља племениту и понекад „немогућу“ мисију јер малобројни и скромни писани документи или ретки успутни записи о селу једва да су довољни да се употпуни слика о вековном постојању српског села. Понекад узрок нестајања неког места места може бити и природна катастрофа, каква је задесила село Завој 1963. године када се земљиште са падина Старе планине сурвало у долину реке Височице и преградило њен ток, што је довело до потапања села. Тако се на тој истој географској карти уместо села Завој нашло Завојско језеро, а као успомена на село којег више нема остале су приче и сећање и монографија Завој чији је аутор Војислав Минић.
Колекција хроника села, због свог едукативно-документаристичког стила, обиља података илустрованих фотографијама, табелама и графиконима, представља богат извор информација и основу за даља истраживања. Запослени у Народној библиотеци Пирот могу и на основу статистичких података да потврде да су ученици и студенти чести посетиоци завичајног одељења који литературу са овог одељења користе за израду семинарских, матурских и дипломских радова. Писци хроника и потенцијални аутори овог вида стваралаштва такође спадају у редовне кориснике завичајног одељења. Они вредно трагају за подацима с невероватном љубављу према родном месту или месту у коме су дуже боравили или радили (углавном су то некадашњи учитељи и наставници, сада у пензији), перманентно са- купљајући грађу за настанак хронике. Јер, писање хронике је, пре свега, „сакупљачки“ посао, скопчан с бројним потешкоћама и проблемима (без обзира на постојање Упутства за писање хронике, хроничари су углавном истраживачи − аматери, а не стручњаци за све поменуте области). Велика посвећеност и радозналост духа, истрајност и ентузијазам основне су одлике доброг хроничара, и још понешто. Свестан те чињенице, један од оснивача за- вичајног одељења Народне библиотеке Пирот Момчило Антић спровео је анкету међу хроничарима из које се видело који су заправо мотиви и моменти пресудни за настанак записа о местима.
На питање када су одлучили да напишу хронику − монографију свог села, већина аутора каже да је и пре тога бележила народно стваралаштво, сакупљала податке о свом „породичном стаблу“, понекад и деценијама чувајући своје белешке, али да се усуде да отпочну с озбиљним писањем монографије свог села обично им је био потребан подстицај са стране, наговор пријатеља књижевника или професора, рођака или познаника. Понекад нека срећна околност као што је неочекивно прибављање вредне архивске грађе о селу, о чему говори један од аутора хронике Паклештица Никола Ђорђевић, буде управо тај пресудни моменат. А некад је то збуњеност и немоћ аутора пред сазнањем да се о свом родном месту најмање зна услед изостанка било каквог писаног трага и завичајне литературе.
Хроничари су једногласни да им је долажење до нових сазнања, било проналажењем аутентичних докумената или кроз разговор, интервјуе са савременицима о догађајима у селу чији су сведоци били или о којима су им преци приповедали, представљало највеће задовољство приликом истраживања и писања монографије.
Проблеми у раду су били бро ни, почев од нарушеног здравља, недостатка времена и материјалних средстава, разноврсности материје и њеног обима, непотпуног материјала, оскудног казивања старијих људи. Један од анкетираних хроничара, чак каже, да је веома тешко долазио до основних средстава за писање, папира и машине за куцање. Међутим, у већини случајева прави проблеми су настајали онда када је материјал коначно био прикупљен и систематизован а новчаних средстава за штампање није било, без обзира што је већина мештана благонаклоно гледала на писање монографије, поздрављајући могућност да буде одштампана хроника њиховог села.

Анализирајући све ове одговоре дошло се до сазнања да заправо сви аутори, без обзира на бројне потешкоће и проблеме, осећају огромно задовољство при раду јер су уверени у оправданост и значај свог подухвата, па је то и објашњење за њихову велику истрајност и упорност. Жеља да се расветли прошлост и сачува од заборава, а потомству дају одговори на бројна питања такође је један од мотива за настанак хроника, о чему пише у предговору своје књиге Моје село Велико Боњинце Предраг Станковић, истичићу да је њему као учитељу најтеже било кад на постављено питање нема одговор. Као значајно, а што није обухваћено питањима, Ч. Спасић истиче: „Има доста села на подручју Пирота, са богатом историјском, верском и културном прошлошћу о којима није скоро ништа записано. Треба охрабрити истраживаче. Никад није касно да се отпочне са истраживањем. Боље је забележити то што се још може ишчепркати у сачуваним архивама и памћењу старијих људи, него да се то остави за- бораву“.
Све ово јасно указује на психо- лошке мотиве аутора хроника села. Нећемо погрешити ако кажемо да су хроничари истински заљубљеници у свој завичај, носталгичари који у крајњем желе да потврде своје корене, порекло и идентитет. Али, нису ли колекције хроника у завичајном одељењу управо идентитет једне средине? На то питање и још мно- га друга везана за настанак и значај хроника, али и проблеме приликом дугогодишњег рада, одговоре можемо наћи у самим хроникама.
Писање хроника села је трајна активност. Сваког дана јављају се нови аутори, тако да је од 87 потенцијалних писаца окупљених на првом састанку Одбора САНУ за проучавање села, тај број нарастао на близу хиљаду писаца који су укључени или заинтересовани за израду хроника села. Све је више и разних установа које се укуључују у акцију писања хроника и свега што прати ову активност, а као издавачи, поред САНУ и Културно просветне заједнице Републике Србије, јављају се и библиотеке, музеји, месне заједнице, што објашњава неуједначен изглед издања.
Ваља истаћи да хронике села досад написане оправдавају напоре писаца и Одбора, јер су својеврстан скуп историографских, демографских, социолошких, етнолошких, етнографских и антропогеографских карактеристика српског села; у овим хроникама дати су „душа, живот и карактер народни“. На примеру хроника уочљив је и процес ретрадиционализације, односно „враћања коренима“ кроз тежњу појединаца да сазнају одговоре на питања: како је настало село, ко су и одакле наши преци, како су живели, итд.
Уколико о једном насељу нема сачуваних писаних трагова, оно као да није ни постојало, што је још израженије код сеоских насеља која убрзано нестају са онима који старе и умиру. Без записа, села немају ни своју историју. Управо из тог разлога је и поникла идеја и иницијатива Српске академије наука и уметности да се организовано приступи писању хроника села с циљем да свеукупни народни живот и стваралаштво буду сабрани на једном месту. Без обзира на њихов локални домет и значај, овако обједињене хронике могу представљати основу за израду историје Србије засноване на објективним чињеницама и аргументима.
Свесни те чињенице, радници Народне библиотеке Пирот настоје да фонд завичајног одељења библиотеке континуирано принављају завичајном грађом, а значајан део овог фонда чине управо хронике села. Оне су својеврсна колекција у колекцији, коју смо формирали постепено, углавном од поклона самих аутора. Хроничари су, тек када су књигу поклонили библиотеци, сматрали да је њихов рад заокружен. За њих књига представља део њих самих, а за завичајни фонд део колекције који одише посебним сензибилитетом. Даривајући књиге библиотеци, свесни сазнања да један део свог личног доживљаја базираног на документима дају на увид јавности, хроничари су и чести посетиоци завичајног фонда са скромним питањем „да ли се моја хроника чита?“. То указује на жељу аутора да се сазна, отргне од забора- ва, али и да се наставе истраживања а хроника користи као основ и подстицај за неке даље свеобухватније радове. У том смислу ова колекција може представљати значајну потпору у информационом систему региона за изучавање прошлости, па и креирање неких догађаја и појава.
Тиме се може објаснити наша заинтересованост за ову врсту грађе, али и решеност да јој обезбедимо третман и место какво би требало да има. Народна библиотека Пирот планира да у скорије време организује изложбу хроника села коју ће пратити адекватан каталог. Пажљиво пратимо и помажемо у изради нових хроника са јасним циљем: сачувати идентитет сваког места, презентовати и оставити за будућа поколења, што је коначно и жеља самих аутора. Оно што није записано као да се није ни догодило!

Mр Драгана Милуновић, Народна библиотека Србије

Увод

Стицање стручних звања у библиотечкој делатности, као својеврстан облик напредовања у струци, представља право сваког стручног радника на библиотечким пословима које се остварује у складу са законски утврђеним прописима.
Ова анализа третира питање динамике стицања стручних звања у библиотекарској струци на територији Републике Србије у периоду од 2000–2006. године. Поред увођења у међународне препоруке које се баве овом материјом, представљен је правни оквир остваривања права на стицање звања у библиотечко-информационој делатности у Републици Србији, субјекти надлежни за његово спровођење, док се централни део рада бави упоред- ном анализом броја и структуре додељених звања и укупног броја радника на стручним пословима у свакој појединачној години.
Анализа је обухватила подручје централне Србије и АП Војводинa. На подручју АП Косово и Метохија библиотеке су од почетка рата 1999. године и присуства снага НАТО пакта, односно мировних снага Уједињених нација, делимично искључене из библиотечко-информационог система Републике Србије, што, међутим, није случај када је у питању могућност стицања стручних звања. Међутим, као што ће се видети из текста, у периоду којим се анализа бави, са територије АП Косово и Метохија за стицање стручног звања иницијативу је поднео само један кандидат, те у том смислу звања са ове територијалне јединице неће бити предмет анализе.
Анализа се темељи на докумен- тацији Народне библиотеке Србије, као и подацима преузетим из базе Мрежа библиотека Србије који су омогућили увид у укупан број запослених на библиотечким пословима у назначеном периоду.
Индикатори стања представљени су и табеларно, као прилози уз текст.

Међународне препоруке у области остваривања права на напредовање у струци

На међународном плану, ИФЛА/ УНЕСКО Смернице за развој јавних библиотека и ИФЛА Манифест за јавне библиотеке¹, бавећи се питањем људских потенцијала у библиотекама, истичу значај омогућавања напредовања у каријери. Особље библиотека које је обучено за стручне послове и у чије се усавршавање непрекидно улаже, мора се мотивисати како би се спречио његов одлив. Због тога је могућност напредовања нужно обезбедити на свим нивоима. Смернице препоручују успостављање схеме процене стручног радног учинка која би особљу омогућила на само сагледавање и оцењивање властитог тренутног учинка, већ и увид у његово могуће унапређивање, односно сагледавање могућности за евентуални будући напредак у каријери.²
ИФЛА Смернице за јавне библиотеке разликују три категорије стручних радника у библиотеци:
1. Обучене библиотекаре;
2. Библиотекарске помоћнике;
3. Квалификовано специјализовано особље,
док у неким земљама постоји и категорија библиотечких техничара или помоћника са међустепеном квалификација.³
Обучени библиотекари су стручни библиотечки радници “који су прошли студије библиотекарства до дипломског нивоа”. Њихови задаци везани су за реализацију најсложенијих послова у библиотеци који укључују формирање и спровођење набавне политике, развој система, развој сервиса, обуку корисника за самостално претраживање ресурса, анализе ресурса и корисничких потреба, стартешко планирање, израду буџета, стручну обраду грађе, праћење нових достигнућа, итд.
Библиотекарски помоћници обављају основне библиотечке послове у вези са раздуживањем и задуживањем корисника, смештајем публикација, улагањем грађе, итд.
Под квалификованим специјализованим особљем сматрају се специјалисти из разнородних посебних области чије су услуге потребне библиотеци. “Квалификовано специјализовано особље обично има квалификације за своју струку, а не обуку из библиотекарства“. На пример, то су систем инжењери, администратори, психолози, итд.

Правни оквир остваривања права на стицање стручних звања у библиотечко- информационој делатности у Републици Србији

Стицање стручних звања запослених на стручним пословима у библиотечкој делатности у Републици Србији прописано је чланом 25. став 1, 2. и 3. Закона о библиотечкој делатности (Службени глас- ник РС, бр. 34/94, 101/2005). Овим чланом дефинисана су стручна звања у библиотечконформационој делатности и то у складу са одређењем стручних послова у библиотеци и сагласно члану 21. истог Закона.
Лица која у библиотеци обављају стручне послове за које је неопходна висока стручна спрема стичу следећа стручна звања:
1. библиотекар, виши библиотекар, библиотекар саветник;
2. библиограф, виши библиограф, библиограф саветник;
3. археограф, виши археограф, археограф саветник;
4. документалиста, виши документалиста, документалиста саветник;
5. информатор, виши информатор, информатор саветник;
6. конзерватор, виши конзерватор, конзерватор саветник.
Лица која у библиотеци обављају стручне послове за које је потребна виша стручна спрема, стичу следећа стручна звања:
1. виши књижничар
2. самостални виши књижничар
Лица која у библиотеци обављају стручне послове за које је потребна средња стручна спрема, стичу следећа стручна звања:
1. књижничар
2. самостални књижничар
Сагласно одредбама члана 25. став. 4. поменутог Закона, министар културе је донео Правилник о ближим условима за стицање звања лица која обављају стручне послове у библиотеци (Службени гласник РС, бр. 63/1994), којим су ближе одређени услови за стицање стручних звања.
Чланом 2. Правилника утврђено је да основна звања (библиотекар, библиограф, археограф, документалиста, информатор и конзерватор) могу стећи лица са одговарајућом високом стручном спремом после једногодишњег оспособљавања у библиотеци и с положеним одговарајућим стручним испитом.
Чланом 3. Правилника прописани су услови за стицање следећег вишег звања који подразумевају прописани минимални број година проведених у библиотеци на стручним пословима за одређено звање, као и објављене и јавности доступне стручне и научно истраживачке радове (прецизно дефинисане чланом 5. Правилника), односно запажене разултате у раду и на унапређивању поменутих области или академске титуле.
Чланом 4. Правилника дефинисани су услови за стицање наредног стручног звања који подразумевају минимум трајања претходног звања од три године, као и више објављених или јавности доступних признатих научно-истраживачких или теоријско-стручних радова који имају утицај на развој и унапређење поменутих области. Овај члан изузетно предвиђа и стицање звања на основу запажених резултата на унапређивању библиотечко-информационе делатности.
Основно звање за лица са вишом стручном спремом, виши књижничар, дефинисано чланом 6, стичу лица која су годину дана оспособљавана за стручне послове у библиотеци и која су положила стручни испит. Више стручно звање, самостални виши књижничар, у складу са чланом 7, стичу виши књижничари са одређеним бројем година рада на сложенијим пословима у областима дефинисаним Правилником. Основно звање књижничар, сагласно члану 8. Правилника, могу стећи лица са одговарајућом средњом стручном спремом након деветомесечног оспособљавања на стручним пословима у библиотеци и са положеним стручним испитом. За звање самосталног књижничара, лица са средњом спремом могу конкурисати након одговарајућег броја година проведених на сложенијим стручним пословима у библиотеци или на основу објављених или јавности доступних стручних радова из области дефинисаних Правилником.
У циљу сповођења поменутог Правилника, управник Народне библиотеке Србије, на основу члана 13. Закона о библиотечкој делатности и члана 35. Статута Народне библиотеке Србије, донео је Стручно упутство о поступку и начину стицања звања лица која обављају стручне послове у библиотеци.
Стручно упутство ближе уређује спровођење процедуре сти- цања стручних звања лица која обављају послове у библиотечкоинформационој делатности, која подразумева подношење иницијативе за доделу стучног звања, прописану документацију, начин формирања комисија за утврђивање предлога за стицање стручних звања, поступак рада комисија, рокове за подношење извештаја о раду комисија, као и могућност и поступак улагања жалби, односно приговора на рад комисија.

Субјекти надлежни за остваривања права на стицање стручних звања у библиотечко- информационој делатности у Републици Србији

Сагласно члану 2. Стручног упутства о поступку и начину стицања звања лица која обављају стручне послове у библиотеци, субјекти надлежни за утврђивање предлога за стицање стручних звања јесу надлежне комисије и то комисије за утврђивање предлога за стицање звања надлежних матичних библиотека и Комисија Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, као и управник Народне библиотеке Србије.
Иницијативу за стицање звања заинтересовано лице или библиотека подноси, уз прописану документацију, на одговарајућем обрасцу (Предлог за стицање вишег струч- ног звања у библиотечкој делатнос- ти) Комисији за утврђивање предлога за стицање звања надлежне матичне библиотеке. Члан 2. Стручног упутства прописује састав комисија, као и начин њиховог рада.
Образложени предлог за стицање звања Комисија матичне библиотеке доставља Комисији Народне библиотеке Србије.
Коначну одлуку о стицању звања, на предлог Комисије Народне библиотеке Србије, доноси управник Народне библиотеке Србије. На одлуку о додели звања може се поднети приговор управнику Народне библиотеке Србије.
Одлука о стеченом звању доставља се кандидату, библиотеци у којој је кандидат запослен и Комисији матичне библиотеке.
Уколико Комисија матичне библиотеке да негативно мишљење о иницијативи за доделу звања, кандидат има право да, уз посебно образложење, о томе обавести Комисију Народне библиотеке Србије која ће разматрати приговор.

Приказ стања додељивања стручних звања у библиотекарству у Републици Србији од 2000. до 2006. године

У периоду од 2000. до 2006. го- дине, укупан број стручних радника на библиотечким пословима у мрежи библиотека у Републици Србији који су имали право покретања иницијативе за стицање вишег стручног звања, кретао се око 4000 запослених, док се број додељених стручних звања кретао од 30–45 годишње. У том смислу, обухваћеност укупног броја кадрова додељеним стучним звањима на годишњем нивоу у посматраном периоду кретала се у висини од око 1%.
У 2000. години Комисија Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, доделила је укупно 31 стручно звање, од чега 2 кандидатима са териорије Војводине, односно 29 кандидатима са територије централне Србије.
Структура додељених звања у 2000. години обухватила је 9 библиотекара саветника, 9 виших библиотекара, 2 самостална виша књижничара и 11 самосталних књижничара на територији централне Србије, односно 2 библиотекара саветника са територије АП Војводине.
У 2001. години Комисија Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, доделила је укупно 29 стручних звања, од чега 13 кандидатима са териорије Војводине, односно 16 кандидатима са територије централне Србије.
Структура додељених звања у 2001. години обухватила је 5 библиотекара саветника, 11 виших библиотекара, 4 самостална виша књижничара и 14 самосталних књижничара на територији централне Србије, односно 2 библиотекара саветника, 4 виша библиотекара, 2 самостална виша књижничара и 5 самостална књижничара са територије АП Војводине.
У 2002. години Комисија Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, доделила је укупно 29 стручних звања, од чега 3 кандидатима са територије Војводине, односно 26 кандидатима са територије централне Србије.
У 2002. години Комисија је доделила и стручна звања за 2 кандидата из Југословенског библиографског института, 3 кандидата из библиотека у мрежи библиотека Војске Југославије и 1 кандидата са територије АП Косово и Метохија.
Структура додељених звања у 2002. години обухватила је 4 библиотекара саветника, 14 виших библиотекара, 7 самосталних виших књижничара и 8 самосталних књижничара на територији централне Србије, односно 3 виша библиотекара са територије АП Војво- дине.
У 2003. години Комисија Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, доделила је укупно 44 стручна звања, од чега 12 кандидатима са териорије Војводине, односно 32 кандидатима са терито- рије централне Србије.
У 2003. години Комисија је одбила приговоре 2 кандидата.
Структура додељених звања у 2003. години обухватила је 5 библиотекара саветника, 18 виших библиотекара, 5 самосталних виших књижничара и 16 самосталних књижничара на територији централне Србије, односно 3 библиотекара саветника, 4 виша библиотекара, 2 самостална виша књижничара и 3 књижничара са територије АП Војводине.
У 2004. години Комисија Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, доделила је укупно 37 стручних звања, од чега 8 кандидатима са територије Војводине, односно 29 кандидатима са територије централне Србије.
У 2004. години Комисија је одбила приговоре 2 кандидата.
Структура додељених звања у 2004. години обухватила је 14 библиотекара саветника, 12 виших библиотекара, 2 самостална виша књижничара и 9 књижничара са територије централне Србије, односно 3 библиотекара саветника, 2 виша библиотекара, 1 самосталног вишег књижничара и 2 књижничара са територије АП Војводина.
У 2005. години Комисија Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, доделила је укупно 48 стручних звања, од чега 4 кандидатима са териорије Војводине, односно 44 кандидатима са територије централне Србије.
У 2005. години Комисија је одбила приговоре 2 кандидата.
Структура додељених звања у 2005. години обухватила је 4 библиотекара саветника, 26 виших библиотекара, 4 самостална виша књижничара и 14 књижничара са територије централне Србије, односно 1 библиотекара саветника, 2 виша библиотекара и 1 књижничара са територије АП Војводина.
У 2006. години Комисија Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, доделила је укупно 41 стручно звање, од чега 10 кандидатима са териорије Војводине, односно 31 кандидатима са територије централне Србије.
У 2006. години Комисија је одбила приговоре 4 кандидата.
Структура додељених звања у 2006. години обухватила је 16 библиотекара саветника, 14 виших библиотекара и 11 књижничара са територије централне Србије, односно 3 библиотекара саветника и 7 виших библиотекара са територије АП Војводина.

Отворена питања

У свакодневном раду Комисије Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, као и комисија матичних библиотека, присутне су одређене дилеме које се тичу тумачења правне регулативе којом је дефинисана ова област библиотекарства, али и валидности докумената на основу којих се утврђују предлози за стицање стручних звања.
Питање иновирања Правилника и Стручног упутства све чешће се отвара пред известиоцима који се, у наступајућој ери информатике и масовних комуникација, суочавају са иницијативама кандидата чији стручни и научни радови припадају неким новим пограничним областима које су блиске библиотекарству, али које важећим документима нису предвиђене.
Као један од суштинских отворених проблема јавља се и отворен простор за субјективност тумачења стручног доприноса у раду у библиотеци који са собом повлачи и питање тумачења смисла и сврхе додељивања стручних звања: јесу ли она признања за стручни рад и допринос развоју библиотечко-информационе делатности или у њима треба видети платне разреде? Да ли је за стицање звања довољно приљежно обављати основни посао дефинисан правилницима о систематизацији радних места у библиотекама или је оваква врста напредовања захтева додатни ангажман у раду који је потребно отеловити у стручним радовима или другим облицима мерљивог доприноса развоју струке?

НАПОМЕНЕ: 1 ИФЛА/УНЕСКО Смернице за развој јав- них библиотека и ИФЛА Манифест за јавне библиотеке, Народна библиотека Србије; Библиотека града Београда, Београд, 2005. 2 Исто. 3 Исто. 4 Исто. 5 Исто.

Драгана Јовановић

„Жарка вас води у свет маште“ – презентација рада Дечјег одељења Народне библиотеке Бор

У организацији библиотеке „Димитрије Туцовић“ у Лазаревцу одржан је 19. Фестивал хумора за децу, који је трајао од 18. до 20. септембра 2007. године. Мото овогодишњег фестивала био је „Нека смех буде краљ“ и „Схватити одрасле стварно није лако“.
Током првог дана Фестивала, поред сусрета библиотекара за округлим столом на тему „Право на читање“, сусрета деце и песника, део програма биле су бројне изложбе, маскенбал и кликеријада. Додељене су и награде: „Фестивалску лутку“ добио је Мирко С. Марковић, а „Гашино перо“, награду за писце за децу, добио је Предраг Обрадовић.
Другог дана Фестивала одржан је округли сто на тему „Право на читање“. Библиотекари из двадесетак библиотека из Србије, Републике Српске и Бугарске понудили су интересантне теме за излагање и разговор: Гордана Стокић „Америчка искуства“, Јасминка Петровић „Искуства из Шведске“, Весна Петровић „У сарадњи са школским библиотекама“, Росица Петров и Елизабета Георгиев „Бугарска искуства“, Александра Вићентијевић „Велики град, пуно изазова“, Стојанка Мијатовић и Душанка Новаковић „Колико деца у Републици Српској читају српске де- чје писце“ и Мирко Марковић „Сајт Дечја библиотека“.
Посебно интересантно излагање било је колегинице из Бугарске. Било је занимљиво сазнати како они раде, каква је њихова сарадња са осталим институцијама у градовима, како они подстичу децу да читају и друже се у библиотеци. Такође, интересантну тему имала је и колегиница Јасминка Петровић, аутор многих књига за децу, која је говорила о својим искуствима које је стекла у посети Шведској, земљи познатој по оштрим зимама, Нобеловој награди и великим библиотекама. Ипак, како је сама рекла, најбоље се провела у Вили Вилекули, где се и одрасли, јашући Пипиног коња, радују као деца. Њену причу пратиле су предивне фотографије које су настале приликом те посете.
Велики Црљени, насеље у општини Лазаревац, са око 4500 становника, има и своју библиотеку. Библиотека је огранак библиотеке „Димитрије Туцовић“. Поседује фонд од око 16000 књига за одрасле и око 3500 књига за децу, а број чланова је око 350. Трећег дана фестивала посетили смо ову библиотеку и том приликом су библиотекари Весна Јовановић и Драгана Јовановић представиле рад дечјег одељења Народне библиотеке Бор.
У ревијалном делу био је представљен и рад „Жарка вас води у свет маште“, презентација дечјег одељења Народне библиотеке Бор, којим је представљена сама библиотека, Жаркини водичи и Жаркини програми (жирафа Жарка је маскота Дечјег одељења Народне библиотеке Бор). Жаркини води- чи су четири позамашне и изузетно лепе књиге које се разликују по садржају. Жаркин водич кроз књижни фонд садржи информације о књижном фонду Дечјег одељења, занимљивости из живота аутора, посебна признања и награде, са пуно илустрација и разних апликација које водич чине посебним. Овај водич представља каталог књига дечјег одељења за оне који „нису расположени“ да лутају по фонду. Водич кроз забавно-образовни програм препоручује програме и дешавања на Дечјем одељењу. Илустрован је фотографијама насталим у оквиру програма. Обухваћена су сва дешавања, од оних свакодневних до оних специјалних. Споменар је књига у коју се наши чланови уписују и одговарају на поставље- на питања. Наравно, заступљена су, поред оних уобичајено споменарских, и питања о омиљеном писцу, делу, књижевним ликовима, итд. Како бисмо боље упамтили наша дружења на дечјем одељењу, имамо и нашу Жаркину књигу звездица. Жаркине звездице су наши дугогодишњи чланови који су својим ведрим духом, великом љубављу према књизи и лепим читалачким манирима, заслужили да добију посебно место на тзв. „Жаркином зиду звездица“, који се налази на самом улазу у простор Дечјег одељења Народне библиотеке Бор.
Све теме Фестивала биле су интересантне и пуне корисних информација, искустава о раду како наших малих, тако и оних великих библиотека у свету. Свакако, заједнички циљ свих библиотекара дечјих одељења је како привући децу у библиотеке и створити од њих читаоце, односно научити их да воле библиотеку и користе њене фондове и информације. Деца, такође, воле простор који је шаролик, пун светлих боја, пун илустрација, у којем проналазе добру вољу, место за рад, дружење и забаву. Деца воле да имају неког ко ће их упутити на лепу књигу и цене стрпљење библиотекара које им је јако потребно. Управо је то био и један од неформалних закључака разговора током Фестивала. Деци треба приступити са пуно поштовања, добром и примереном комуникацијом и објективним схватањем њиховог света.

Милоје Радовић, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево

Нешто као почетак приче

Од свих библиотечких послова и задатака, ниједан као рад са најмлађим корисницима не заслужује да буде назван причом о нама, односно причом о сталним изазовима и сталној лепоти наше професије. Управо зато, ово излагање има за циљ да вам дочара нешто од те остварене лепоте.
Савремена библиотека подразумева да сваки библиотекар и сваки други човек, без обзира на којим и каквим је пословима у библиотеци, чак нека је само дошао по жељену књигу или да прочита новине, буде у служби најмлађих корисника. То је једно од мерила њене савремености. Нове технологије су библиотекарству донеле битне промене у начину рада са корисницима, дакле и са децом. Библиотекар је постао информатор, али за децу, он је и даље оно што је одувек и био, путовођа кроз чудесну кућу књиге, односно кроз непознати написани свет који чека да буде прочитан. И ево, долазимо до неизбежног питања. Зашто читамо? Сигуран сам да је одговора колико је и читалаца и сви су тачни. Али одговор Невене Вуксановић, полазнице Бајкотеке, креативне радионице за предшколце у краљевачкој Библиотеци заслужује да га поменемо на овако важном и стручном скупу. Она каже: читамо зато што је читање здраво. У људима који познају историју библиотекарства, одмах се јавља слика библиотеке у грчком граду Теби и натписа на њеном порталу: Медицина за душу.
Непознати библиотекар и мала Невена из Краљева, мада их дели двадесетак векова, мисле исто, да је у читању здравље. То исто, преведено на језик савремене библиотеч- ке стварности, а у слободном про- мишљању једног дечјег библиотекара, могло би да гласи и овако: Кажи ми шта читаш, и знаћу како си. И уз све то, сада изгледа очигледно, да се основна мисија библиотеке, њеног места у друштву и у појединачним животима, није битно променила. Библиотеке су организовано људско знање које чека да буде употребљено и проширено.

Лепота првог сусрета

Али, да се вратимо на наслов приче и да станемо испред детета које је први пут ушло у библиотеку. Да ли ћемо зачути онај његов узвик ИХ, о којем пише Горан Петровић или ћемо чути ћутање које је, да се изразимо Вуковим речима, то исто само мало другачије?! Било да је једно или друго, било да се догађа у великој или у малој библиотеци, на нама је да тај сусрет учинимо особеним и другачијим од свих других сусрета. Под особеним и другачијим подразумевамо: да дете, при првом доласку у
библиотеку, помисли како је дошло на још једно место где може лепо да се заигра, а да из библиотеке оде уверено да је открило место где станује знање. И притом, да све то постоји само због њега;
да сваки следећи долазак буде радостан догађај који треба да се понавља, увек на други начин, али тако да другачије буде исто;
да се у библиотеци сусретне са неким кога познаје лично или са телевизије, из књига. Његов васпитач, старији брат, омиљена особа или писац, спортиста, Милоје Радовић, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево Прича о нама или о раду са најмлађим корисницима уметник…. а који је, иначе, ту из истог разлога као и оно – због ра- дости знања.
Наравно да је ово само један од могућих начина организовања библиотеке у погледу првог сусрета са најмлађим корисницима њених услуга. Овај концепт претворен у практично искуство једног дечјег библиотекара подразумева да ће бити подељен са још неким, односно да ће неко ко ради исти посао пронаћи у њему нешто што му може користити у сопственом послу. Тек тада ће радост професије бити комлетна.

Прича у којој је свако најважнији

Прича која следи, у ствари је игра са великим бројем играча (будућих корисника библиотечких услуга) и као и свака друга игра подразумева самоиницијативу, сталну анимацију, индивидуалну креативност и одређена општа правила, мада се у овом случају правила постављају само да би се креативно мењала. Могла би да изгледају овако или некако другачије.
1. Библиотечка добродошлица (библиотекар се појављује у улози кућног домаћина. Дочекује децу на улазу у библиотеку, односно одељење, поздравља се са свима понаособ, свакоме жели пријатан боравак у кући књиге).
2. Учимо правила понашања у бибиотеци.
3. Дежурна бајка (читамо бајку по избору деце или васпитача).
4. Прича из крила или родитељска прича (причу казује један од родитеља присутне деце).
5. Бајколики гост ( у причу улази неко ко је учећи у овој библиотеци постигао запажене резултате у науци, уметности или спорту).
6. Бајколико путовање ( са гостом путујемо кроз написани свет у земљу из које је дошла бајка).
7. Бајколика животиња или биљка (учимо „личну карту“ животиње или биљке која се помиње у бајци).
8. Учимо у библиотеци – креативна игра − допричавамо, доцртавамо, допуњавамо, допевавамо, дописујемо … бајку коју смо чули.
9. Одлазак из библиотеке претварамо у ново путовање и том приликом откривамо где мама и тата могу да позајме књиге, где деда може на миру да прочита новине, где је учио бајколики гост и наравно где можемо да се пожалимо, ако нешто у библиотеци није у реду.
И ту се прича у којој је свако најважнији не завршава. Наставља се тамо одакле су деца дошла. У обдаништима, школама, кућама… Прича у којој је свако најважнији пред нашим се очима претвара у мноштво других прича у којима је опет свако најважнији.
Неке од тих прича, а њих је нај- више, имају само једног јунака који редовно сам долази, узима књиге, чита их, уредно их враћа. Он је за нас јако битан, али му нудимо да се удружи са још некима који воле те исте књиге или желе да нешто више сазнају о нечему што им нигде и нико до сада није понудио. На пример, желе да упознају далеке земље, њихове људе, обичаје или лековито биље, старе занате, интернет, компјутере…. Наравно, има и оних које занима књига, односно библиотека, лепо говорење, како да сачувају здравље, да нацртају стрип или на- праве филм….
Искуство у раду Дечјег одељења Народне библиотеке „Стефан Прво- венчани“ из Краљева показује да је све више управо оваквих малих корисника. Због тога је оформљен едукативно-креативни тим који је осмислио осамнаест оваквих облика рада. Сваки заслужује да буде посебно посматран, а овде само да истакнемо оно што им је свима заједничко − промовисање знања, односно креативног дечјег стваралаштва. У организационом смислу, то значи да се непрекидно шире круг пријатеља библиотеке, круг сарадника − волонтера који своје знање или таленат стављају у службу намлађих библиотечких корисника, стварних јунака ове приче о нама.
Сада би требало да се напише нешто за крај ове приче. Али, библиотекарство је прича која уместо краја има нови почетак.

Дечјем одељењу Народне библиотеке Бор – Прича за Жарку

Давно пре, жирафе су биле најбрбљивија створења на свету.
Тада су њихови вратови били мали, скоро као наши, а репови су им били огромни. Толико су били дугачки да се неким жирафама догађало да стигну на врх брда, a да им репови остану у подножју. Сироте жирафе. Морале су по цео дан једна другу да дозивају и да питају:
– Ехеееееј, рођакоооооо! Видиш ли мој реп?
– Видим гаааа! Ено га поред потокааааа! – Кажи му да пожуриииии! Муве ме целу поједошеееее…..!
Наравно да је то био велики проблем, али жирафе су се досетиле. Прво су почеле да издужују вратове и да свака са своје висине надгледа сопствени реп. Сада су се међусобно мање дозивале, што су похвалиле све друге животиње, али њихови репови су свима правили велике проблеме. Застајали су, упадали у блато, омотавали се око дрвећа, слонових кљова и лављих бркова, а муве није имао ко да тера. Жирафе су их дозивале, сачекивале их, а они су упорно терали своје, све док жирафама, због њих, нису порасли рогови. И мада су им лепо стајали, оне су се због тога толико постиделе, да су од стида просто занемеле. Начисто су престале да говоре.
А њихове репове више није имао ко да дозива и морали су сами нешто да предузму. Прво су почели да скакућу за жирафиним ногама, затим да се смањују и да се одвајају од земље, јер је требало да виде куд иду. И најзад, требало је да говоре, али како − кад немају уста и језик!? Ипак су се снашли. Погледајте, док жирафе иду или брсте, репови иза њих, по ваздуху непрекидно исписују слова и речи, читаве реченице.
А жирафе мудро ћуте, жваћу жвакаће лишће и о мувама уопште не размишљају.
Милоје Радовић

Горан Траиловић

Библиотека је тамо „где идемо на посао”, или библиотека је место „где идемо да узмемо неку књигу”. Ове две лаичке „дефиниције” свакако не осветљавају место и улогу библиотеке која je у развијеним срединама „виталан цивилизацијски и културни сервис”, „локалнa капијa знања” и генератор развоја друштва. При том се мисли на њено место у развоју информационе писмености, процес „доживотног учења”, слободан приступ информацијама и бројним сервисима које пружа грађанима. Њене основне услуге су бесплатне, а цене посебних услуга прихватљиве.
Развијене земље имају вишегодишњу стратегију развоја библиотекарства и издвајају знатна средства за изградњу, опремање библиотека, стручно усавршавање и обуку библиотекара и корисника библиотека. Њихове библиотеке успешно послују на „тржишту”, што доказују бројним статистичким показатељима, од којих је број посета и корисника најевидентнији (у неким земљама проценат обухватa становништва је чак 60 одсто).
У таквој средини посао библиотекара има смисла. Није бесмислен ни код нас, али је положај српских библиотекара много неповољнији. На губитку су, наравно, корисници библиотека, као и сви грађани који би радо користили библиотеке aко би оне могле да задовоље њихове потребе. Грађани Србије су на губитку и када је реч о запослењу, социјалној и здравственој заштити, образовању итд. То не чуди ако се има на уму да је у питању земља која је поражена у рату и део територије јој је окупиран, на коју је усмерена агресија „ниског интензитета” из више извора и с разних страна.
Ако томе додамо политичка трвења, криминал, корупцију, прикривене центре моћи и недовољно уређен и нереформисан друштвени и политички систем, можемо закључити да су библиотеке добре онолико колико су добри други сегменти друштва. У нашим условима пружају много више него што се од њих очекује. Први значајнији покушај подршке државе развоју библиотечке и укупне инфраструктуре у Србији, оличен у Националном инвестиционом плану, прате бројне афере.

Издавачка делатност

Када је у питању издавачка делатност јавних библиотека у Србији, неизбежно је мишљење колегинице Дубравке Симовић, чије истраживање последњих година користе сви који се баве овом темом. Она истиче: „Библиотеке се налазе у својој културној мисији просвећивања народа. Настоје да откривају „благо свога завичаја“. Њихова издавачка делатност има за циљ првенствено да прикаже фондове библиотека и да објављује пре свега она дела која афирмишу завичај и његове културне вредности. Народне библиотеке у Србији све већу пажњу поклањају својој издавачкој продукцији иако нису по закону обавезне да се тиме баве.”¹
Према њеном истраживању, које обухвата период од 2001. до 2005. године, од око 150 јавних библиотека у Србији, у 25 округа (без Косова и Метохије), стотинак библиотека је имало регистровану издавачку делатност. Објављено је око хиљаду издања (монографска, серијска и некњижна грађа), или у просеку двеста годишње. Највише издања припада белетристици, а мање теорији књижевности и језика, религији, медицини, филозофији итд. Само 45 наслова је из области библиотекарства.
Издавачка политика је условљена типом библиотеке и потребама локалне средине, али забрињава податак да су библиотеке само пет одсто своје продукције посветиле себи и стручном образовању особља. Овај податак је још алармантнији ако се има у виду да мало издавача, као што је београдски „Клио”, публикује стручну библиотекарску литературу.
Националне и централне библиотеке настоје да ублаже овај проблем, али то није довољно. Независно од броја публикација, брине недостатак самосвести о значају установа у којима радимо и струке којој припадамо. Или ми то само обитавамо неколико сати у библиотекарству, а у ствари смо домаћице, писци, политичари или трговци не- кретнинама?
Развијену издавачку делатност имају библиотеке у Новом Саду, Београду, Краљеву, Зрењанину, Чачку… О издавачкој делатности у краљевачкој библиотеци брине чак шесторо или седморо запослених, а зрењанинска библиотека има и сопствену штампарију. Ове библиотеке објављују вредна издања, која нису увек профитабилна и примамљива за издаваче који морају да брину о продаји књига и опстанку на невеликом и неуређеном тржишту Србије.
Библиотеке ће и убудуће имати важну улогу у објављивању вредних, а недовољно атрактивних наслова. Тај тренд ће јачати с растом тржишне економије, али ће с развојем библиотекарства и потребом за преиспитивањем основа и места наше професије у друштву неминовно доћи и до повећања броја стручних библиотекарских издања.

Стручна библиотекарска гласила

Организацијом књижевних манифестација и издавањем белетристике и часописа за књижевност, уметност и културу могу се бавити асоцијације издавача и писаца, али нико други неће уместо нас прикупљати, обрађивати, класификовати и давати на коришћење књиге, периодику и другу грађу. Стручна дела наших колега објављују различити издавачи, као самостална издања или издања библиотека у којима раде, али се стручном библиотекарском периодиком баве искључиво библиотеке. Лако је утврдити зашто је то тако: библиотекари имају највећу потребу за оваквим издањима и свест о њиховом значају, а осим тога, она су непрофитна и изискују значајна финансијска средства и друге ресурсе. Тешко да ико осим нас може имати интереса да објављује стручне листове и часописе, па овом питању треба посветити посебну пажњу.
Стручним усавршавањем библиотекара се, осим ретких изузетака, не бави нико други осим нас самих. Рекао бих недовољно ако се имају у виду укупне потребе, различити сегменти рада и велики број запослених у библиотекама, од којих је само мањи део мотивисан да добровољно учествује у неком облику стручног усавршавања, а на то да ни постојећи садржаји нису свима доступни утичу различити фактори.
Веома је важно да часописи прате савремене тенденције у развоју библиотекарства у свету и код нас и да промовишу добре примере, начине и моделе унапређивања струке. Они су отворена трибина, јачају професионалну самосвест и потребу окупљања око одређених циљева и ангажовања на пољима која не спадају у свакодневни опис послова и задатака, али су од заједничког интереса. Настоје да превладају жалосну чињеницу да би многе библиотеке као „заједничке вредности или циљеве који чланове организације држе на окупу (Shared valyes)”² могле да наведу само плату, радни стаж и социјално осигурање.
Стручна библиотекарска гласила се баве стратешким ресурсима, производима и циљевима: знањем, информацијама и персоналним усавршавањем. Да би библиотеке на прави начин одговориле захте- вима друштва и преузеле лидерску позицију у одређеној области, организационо се припремиле и структурално трансформисале за пословање у новим условима, морају велику пажњу да посвете едукацији сопственог особља, али и едукацији едукатора. Оно мора да буде веома стручно, компетентно, информисано и обучено за рад, мотивисано и спремно да учествује у живој комуникацији, да има приступ изворима информација, да буде добар комуникациони релеј и љубазан домаћин на „капији знања”.
Менаџери библиотека и менаџери информација добијају релевант- на сазнања о трендовима у развоју библиотекарства и добрим примерима из неких стручних часописа који су последњих година покренути, или су после година хибернације поново почели да излазе.
Наведена студија колегинице Симовић настоји да систематизује и пружи преглед стручних гласила. Њен регистар гласила, на крају текста, бележи педесет наслова који су од 1945. године објављивани код нас, а регистар текућих наслова има 17 јединица, од чега три више не излазе. Спискови се могу допунити са још неколико јединица, али данас у Србији (с Војводином, без Косова и Метохије) мање или више редовно (углавном једном годишње) излази петнаестак стручних библиотекарских часописа. И готово сви имају финансијске и друге проблеме.
То не чуди када се зна какав однос према њима имају Министарство културе и Покрајински секретаријат за образовање и културу Војводине. Чак и ако је однос добар, нису изграђени потребни механиз- ми за њихово суфинансирање. Ни чланство наших истакнутих колега у комисијама које одлучују о суфинансирању часописа није гаранција да ће однос према овој врсти пери- одике бити коректан.
Посматрајући развој стручне периодике, можемо поуздано да пратимо развој библиотекарства код нас и слажемо се с констатацијом Дубравке Симовић да „стручна библиотекарска Периодика и посебни фондови, коју су издавале и издају данас наше библиотеке и библиотекарске асоцијације, показује домете кроз време у раду наших библиотека као и њи- хову трансформацију у модерне библиотечко- информационе центре”.
Претплата или одсуство претплате на стручне библиотекарске часописе је прилично поуздан показатељ о укупном стању у одређеној библиотеци, односу менаџмента према установи која му је поверена, о заинтересованости за унапређивање квалитета, развијање нових сервиса и укупном развоју библиотеке. Подаци показују да 25 јавних библиотека у Србији издаје 36 серијских публикација, углавном часописа за „књижевност, културу и друштвена питања”. Од тога 14 наслова припада стручној библиотекарској периодици, мада се на прсте једне руке могу избројати гласила која су посвећена искључиво библиотекарству. Најзначајнија су: Јавне библиотеке (Уб), Панчевачко читалиште, Глас библиотеке (Чачак), Савремена библиотека (Крушевац), Бележница (Бор), Крагујевачко читалиште, Новине Београдског читалишта, Слово Ћирилово (Горњи Милановац), Годишњак библиотекара Срема, Библиотечки путоказ (Нови Сад) и зборник Сусрета библиографа у Инђији.
Јавне библиотеке су најмлађи од поменутих часописа. Највеће заслуге за његово покретање и висок рејтинг припадају главном уреднику професорки др Александри Вранеш, доскорашњем шефу Катедре за библиотекарство и информати- ку Филолошког факултета у Београду и председници Библиотекарског друштва Србије.
Насупрот Јавним библиотекама, „часопис за теорију и праксу библиотекарства”, Панчевачко читалиште је, пре свега, информативно гласило које прати савремена дешавања и трендове у домаћем и светском библиотекарству. Има широк круг сарадника, читалаца и претплатника у земљи и иностранству, професионалан однос уредништва, редовно излази у тиражу двоструко већем у односу на друге листове и часопи- се.
Глас библиотеке, Савремена библиотека, Бележница, Крагујевачко читалиште и Слово Ћирилово су важна и радо читана гласила која донекле плаћају цену потреба локалне заједнице и нису у стању да се потпуно посвете библиотекарству. Ипак, ови часописи доносе значајне прилоге који имају трајну вредност и корисни су за истраживаче и библиотекаре. Новине Београдског читалишта су превасходно књижевно гласило, али су незаобилазне с обзиром на квалитет, динамику излажења, значајне информације из области библиотекарства и преглед нових издања која нуде у сваком броју.
Библиотечки путоказ је специфично гласило намењено деци, али још више и свима који желе да прате издавачку продукцију књига за децу. Има изузетан дизајн, популарно је код библиотекара дечјих одељења и школских библиотекара, а доноси и разноврсне прилоге из области библиотекарства. Овај преглед не би био потпун без два сремска гласила. Годишњаку библиотекара Срема се може замерити на „извештајном” стилу, али доноси обиље информација и сумира активности библиотека у Срему. Зборник Сусрета библиографа инђијске библиотеке је јединствена публикација јер објављује радове с јединог скупа библиографа у Србији и окружењу који се већ деценијама одржава у Инђији.
Поменимо на крају и библиотечка издања која употпуњују и подржавају напоре јавних библиотека када је реч о издавању серијских публикација и унапређивању струке. Народна библиотека Србије објављује Гласник НБС и Аехеографске прилоге, Библиотека Матице српске Годишњак и Вести БМС, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” Београд и Заједница библиотека универзитета у Србији Инфотеку и Високошколске библиотеке, а Библиотекарско друштво Србије зборнике са годишњих међународних научних скупова и конференција, а у припреми је и нова серија нашег најстаријег стручног гласила – Библиотекара.
Овом приликом се нећемо посебно бавити електронским издаваштвом. Желимо само да укажемо на један веома захвалан, брз и демократичан медиј који библиотекама отвара велике издавачке и комуникационе могућности – сајтове. Они су водичи, монографије, информатори, билтени, каталози… Све то и још много више на једном месту које је свима доступно.
Већина библиотека има презентације на интернету. Не ажурирају се све редовно, могле би да буду садржајније, али читалац углавном може да пронађе мноштво података о одређеној установи. Њихов квалитет је из године у годину све бољи, редовније се ажурирају, а њихов садржај је све богатији. Најчешћа капија према овим сајтовима су портали Прве српске виртуелне мреже Интернет клуба из Љига (www.biblioteka.org.yu и www.biblioteka. org).
Велики број штампаних гласила има и електронску верзију, а присутан је тренд да поједина часописи гасе папирната издања и потпуно прелазе у виртуелни свет. Реч је, додуше, у већини случајева о изнуђеном решењу и недостатку новца за оба издања.
Веб адресе изузетно корисних сајтова су: Народна библиотека www.nbs.bg.ac.yu; Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” у Београду www.unilib.bg.ac.yu; Библиотекарско друштво Србије www. bds.org.yu.

Библиотечки едукациони центар

Ако се усредсредимо на ову регију, приметићемо да борска библиотека има добар стручни часопис Бележница, неготинска развија књижевно гласило Библиопис, а зајечарска библиотека би могла да буде препознатљива по својој издавачкој делатности. Библиотека у Бољевцу се недавно издвојила из Центра за културу (после више од десет година од доношења закона који је обавезивао општинске власти да јој то омогуће) и покренула Црноречку ризницу, часопис за културу и стваралаштво Црне Реке, који је добрим делом усмерен на афирмацију етнолошке грађе и истраживања. Кладовској библиотеци тек предстоји издвајање из Културног центра, а знам да је библиотека у Књажевцу добила прилична средства за модернизацију. Морам да признам да о раду библиотека у Сокобањи и Мајданпеку не знам превише, али свакако да, уз све проблеме, постоје предности које бањска библиотека и установа у граду који нема много институција културе могу да искористе.
Овај простор повезује изузетно духовно и материјално наслеђе, предивна природа и природна богаства сконцентрисана на невеликом простору. Размишљам о развоју неке врсте културног туризма где би библиотеке морале да нађу своје место, или да чак буду иницијатори и организатори и да у Тимочкој крајини потраже партнере за реализацију ове идеје.
Већ више година размишљам о формирању библиотечког едукационог центра негде у Србији (зашто не баш на овом простору). Могло би то да буде у Горњану, на Ртњу, Црном врху, да наведем само локације које су близу места одржавања овог скупа. Потребно је пронаћи одговарајући објекат који би локална самоуправа била вољна да уступи библиотекарима, а онда бисмо га уредили и осмислили програмске активности.
Реч је о „станици” која би могла да буде званична адреса Библиотекарског друштва и да обједини неке већ постојеће садржаје и активности, место окупљања током читаве године. Боравећи у различитим деловима Србије, видео сам више објеката који су годинама закључани и пропадају. У питању су напуштена бригадирска насеља, соколски домови, дечја одмаралишта, домови културе, незавршена апартманска насеља… Уступањем тих некретнина њихови власници не би ништа изгубили, а ми бисмо доби ли једну перспективну институцију која би могла битно да утиче на развој библиотекарства у Србији. Не би изостао ни позитиван утицај на средину која би је прихватила.

***

Повод за овај текст је предавање одржано у Народној библиотеци Бор 5. септембра 2007. Консултовани су и коришћени прилози наведени у литератури. Предавање је одржано на семинару „Савремена библиотека” Библиотекарског друштва Србије за библиотекаре школских и народних библиотека округа Тимочке крајине (Бор, Зајечар, Неготин, Бољевац, Кладово, Књажевац, Сокобања и Мајданпек). Предавање, припремљено у PowerPoint презентацији, уобличено је у овај текст на захтев редакције Бележнице.
(аутор текста је главни и одговорни уредник Панчевачког читалишта)

НАПОМЕНЕ: 1 Simović, Dubravka. 2006. Analiza izdavačke delatnosti narodnih biblioteka u Srbiji 2001-2005. godine; преузет <11. 08. 2006>; доступан преко http://www.nbs. bg.ac.yu/pages/article.php?id=1273 2 Стокић, Гордана. 2005. Стратегијски менаџмент у библиотекама. Гласник Народне библиотеке Србије, год. 7, бр.1: 50.
ЛИТЕРАТУРА: 1. Симовић, Дубравка. 2005. Грађа за истраживање стручне библиотекарске периодике у Србији 1940–2005. Гласник Народне библиотеке Србије год. 7, бр.1: 137–158. 2. Simović, Dubravka. 2006. Analiza izdavačke delatnosti narodnih biblioteka u Srbiji 2001–2005. godine; преузет <11. 08. 2006>; доступан преко http://www.nbs. bg.ac.yu/pages/article.php?id=1273 3. Стокић, Гордана. 2005. Стратегијски менаџмент у библиотекама. Гласник Народне библиотеке Србије год. 7, бр.1: 45–58. 4. Траиловић, Горан. 2007. „Стратешки менаџмент и бирократска бајка“. У Лидерство у библиотекама, прир. Вранеш, Александра, стр. 169-188. Београд: Филолошки факултет. 5. Trailović, Goran. 2005. Na kapijama digitalnih biblioteka. Мостови год. 36, бр.175-176: 65-72. 6. Траиловић, Горан. 2005. „Издавачка делатност – потреба и изазов“. У Економска улога библиотека у савременом друштву, прир. Вранеш, Александра, стр. 169-188. Београд: Филолошки факултет. 7. Вукотић, Бојана. Периодика и посебни фондовиу мрежи јавних библиотека Републике Србије; преузет <11. 08. 2006>; доступан преко http://www.nbs.bg.ac.yu/pages/article. php?id=1273 8. Vukotić, Bojana. 2005. Elektronski časopis u virtuelnom svetu interneta. Гласник Народне библиотеке Србије год. 7, бр.1: 251–269.