Виолета Стојменовић

Књижевност и уметност постају конкретан историјски процес тек захваљујући посредујућем искуству оних који њихова дела прихватају, који о њима суде, те их на тај начин признају или одбацују.
(Х. Р. Јаус, Естетика рецепције)
Колико се култура у којој живимо одвија у облику игре? [која] „представља“ борбу за нешто, или пак натјецање у којем долази до изражаја колико нетко може нешто најбоље.
(J. Huizinga, Homo ludens)

Увод

Говорити о културној делатности, уопштено, или у вези са неком установом, претпоставља да је култура јасан појам, а у ствари је реч о термину чије је значење флуидно и условљено контекстом у који се расправа о култури и културној делатности смешта. Одсуство консензуса по питању шта култура јесте, а самим тим, и шта је прихватљиво/ допуштено/препоручљиво као вид делатности у области културе, с једне стране је либерализујуће, јер даје могућност за плурализам и хетерогеност програма и њихову оријентисаност на разнолике форме и садржаје, односно усмереност на различите аудиторијуме, док с друге стране намеће обавезу сталног оправдавања и процењивања сопственог рада и изложеност критици утемељеној на другачијем схватању појмова „култура“ и „културна делатност“. Представљајући овим поводом један сегменат културне политике и делатности Народне биб- лиотеке Бор, конкурсе „Kњига године борског аутора“ и „Конкурс за кратку причу“, имам на уму неколико претпоставки које илуструју значај који придајем овим програмима, а који би се са неке друге позиције лако могао довести у питање:
– Народна, тј. јавна библиотека је популистичка установа, такорећи, по дефиницији против елитизма и елитистичких концепција културе, против свођења културе на тзв. високу уметност и стваралаштво од пресудног и глобалног значаја. У свом приступу култури, библиотека полази од најшире дефиниције којом се у окриље културе смешта више различитих култура, разнолики, диспарантни елементи – артефакти, обичаји и праксе – који чине идентитет, диференцирају на- чин тј. стил живота уже, локалне, и ширих заједница у оквиру којих она делује. При том, све гласније истицање очувања локалних специфичности и неговања локалног стваралаштва, како би се створила противтежа глобалистичким тенденцијама у култури и свакодневном животу, јесте нешто што је довело до тежњи ка изграђивању што чвршће везе између институција културе и окружења у коме се налазе и делују.
– Параметри и критеријуми којима се јавна библиотека руководи при избору и организацији својих културних програма, значај који придаје одређеним праксама и делима, релативни су и специфични, специфични како за јавну библиотеку као тип библиотеке чија је делатност делимично регулисана законом и за сваку појединачну библиотеку, која законску регулативу примењује и прилагођава потребама своје заједнице и средине.
– Јавна библиотека као установа која се са складиштења и чувања преоријентисала на активно учешће у животу заједнице, на комуникацију са појединачним и групним, стварним или потенцијалним корисницима, усмерена је двоструко: с једне стране на подстицање рецепције или потрошње публикација и информација које набавља и поседује, а са друге на подстицање про- дуктивности и креативности. Креативност, независна од априорних аксиологија, као право човека да задовољи своју потребу за стваралаштвом, која се на лествицама свих теоретичара потреба котира као највиша и највреднија, односно, као комуникативно самоизражавање и самоприказивање, у библиотечкој делатности је нашла свог заступника и пропагатора – радионице, конкурси, и програми сличне оријентације заступљени су у свим јавним библиотекама.
– Одзив, заинтересованост, посећеност – дакле, мерљиве величине – у јавној библиотеци јесу битан критеријум у процени значаја и одрживости програма, нарочито када он укључује и јавне финансије. С друге стране, култура, ма колико широко била схваћена, или баш због те ширине која онемогућава јавни консензус о томе шта културу чини и колико је она вредна и значајна, није самоопрaвдавајућа вредност, нарочито не у друштву које има много конкурентније захтеве за јавним средствима, те је стална верификација и аргументација неопходна. Библиотека иницира три- бине и друге врсте јавног полемичог и критичког изјашњавања о оправданости њених конкурса, односно њених критеријума и стандарда.

Конкурси

Конкурс је једна од најпопуларнијих активности у раду великог броја институција, како због своје отворености, тзв. демократичности и транспарентности, тако и због свог лудичког и агон(ија)лног карактера, напетости и неизвесности које стварају тензија између унапред познатих и јасних правила и пропозиција, с једне стране, и неизбежног субјективног вредносног момента шта га са собом уноси сваки члан жирија или комисије. Конкурс провоцира и интензивира стваралачке потенцијале јер награђује, а награда, чак и кад је само симболична, у свести сваког човека, аматера или професионалца у одређеној области, има мотивишуће семантичке и емоционалне конотације. Конкурс има маркетиншке последице, позитивне или негативне у зависности од тога како заинтересовани оцене начин његовог спровођења и његове резултате, на оног ко га расписује, ко преузима улогу мецене победника. Међутим, његова се усмереност не ограничава само на ствараоце и дела, већ и на ширу заједницу, односно на посредовање између дела и средине: конкурсом се од стране номинално компетентних лица вреднује и хијерархизује у име заједнице. Као анимациона активност, конкурс подразумева информисање, али може укључити и сензибилизацију и едукацију, дакле не само указивања, него и оспособљавање за разумевање и коришћење.

Књига године борског аутора

Награда „Књига године борског аутора“ је конкурс који се бави белетристичким стваралаштвом, без обзира на обим или жанр, уз услов да је аутор грађанин Бора, дакле, не завичајни стваралац по библиотечким критеријумима, већ особа која, и иначе, учествује у животу локалне заједнице и самим тим је репрезентује потпуније и стварније. Основана 1996. године, ова награда, с обзиром на то да подразумева добровољно учешће аутора, који су онда дужни да за потребе библиотеке обезбеде примерке својих дела, ипак представља врсту конкурса. Као таква, она, и са становишта библиотеке и библиотечке делатности, и са становишта градске културе и заједнице, врши неколико значајних функција:
1. Посредује између стваралаца и средине у којој живе и раде, упознајући заједницу са локалним књижевним стваралаштвом, информишући о постојању дела ефектније од књижевних вечери и промоција којима људи нису склони, јер унапред рачунају на хвалоспеве, а не на критички осврт. Поред тога, конкурсом се даје на увид целокупна годишња књижевна продукција, обједињују се форме, жанрови, стилови, мотиви, теме и идеје, а не појединачна дела. Институционално посредовање књижевности је неопходно јер је не- посредан контакт са ауторем и делом могућ у занемарљивом броју случајева и зато што хиперпродукција онемогућава увид у све токо-ве стварања, потискујући и маргинализујући локално и аматерско, те је дужност библиотеке, нарочито матичне, да делује посреднички у свом окружењу, и да скреће пажњу јавности, да популаризује локално. Она тиме омогућава присутност и дејственост тих дела, не само као феномена са књижевно-умет- ничким претензијама, већ и као феномена који, макар делимично, чак и када нису садржајем везани за сам град, репрезентују или теже да изграде идентитет града, његове оријентације, интересовања, ставове, да комуницирају вредности и погледе на свет.
Како утицати на значај и значење одређеног феномена у култури једне средине? Овим питањем истичем социо-културни контекст читалачке мотивације и рецепције, тј. чињеницу да поред индивидуалних ставова, интересовања и знања, постоје и чиниоци које обликује ужа или шира социјална пракса. Канали којима се прослеђује информација о постојању и квалитету дела имају утицаја на рецепцију тог дела, подстичу интересовање и жељу за сопственим превредновањем, или за верификацијом од стране посредника, у овом случају жирија за доделу награде, истакнутих вредности и значења, односно проказаних мањкавости: пораст броја коришћења награђеног наслова – а то је евидентно сваке године – статистички је показатељ мотивационе функције овог конкурса (док се о њеној подстицајности на локално стваралштво, што јој је оснивачким актом додељен смисао, може дискутовати). Дакле, библиотека постаје инструмент књижевне комуникације, укључује се и успоставља интеракцију и комуникацију, учвршћујући, при том, и сама свој однос и сарадњу са ло- калним ствараоцима. Начин на који библиотека презентује и дистрибуира овај сегмент локалног културног капитала има значаја за даљу судбину дела. Поред тога што награђеном обезбеђује посебну промоцију уз учешће гостију које сам аутор изабере, у својим просторијама, али и у библиотекама других градова, Народна библиотека Бор улаже велики напор да то дело промовише и путем медија – локалних ТВ и радио станица, дневне штампе, библиотечког листа Бележница у коме се штампају образложења жирија и делови награђене књиге, реакције публике, интервјуи, прикази књижевних вечери победника и сл. и путем сајтова и блогова.
2. Овај конкурс, такође, омогућава библиотеци да се на озбиљан, научни начин, са књижевно-теоријског и књижевно-историјског, али и са социолошког и културолошког аспекта, бави локалним књижевним миљеом, да га систематски прати, анализира и валоризује. Док сама дела показују нивое стваралачких домета локалних аутора, динамику продукције1, кретање популар- ности појединих жанрова, врста, тема, књижевних поступака, дотле сам процес спровођења конкурса и анализа документације о раду жирија, о акцијама везаним за промовисање награде и награђеног наслова и о реакцијама и коментарима из различитих извора, даје увид у квалитет и стратегију рада саме библиотеке, у степен стручности и професионалности који је у раду остварила. Састав жирија, естетски и ванестетски критеријуми којима су се чланови руководили при селекцији и евалуацији (не)исказани кроз њихова појединачна и заједничко образложење, реакција на њихову одлуку од стране аутора и публике значајни су подаци за разумевање књижевног живота града. На основу тога може се пратити и (не)постојање промена у укусима, као и у статусу саме књижевности – колико грађани прате и како оцењују постојање овог конкурса, да ли сматрају смисаоним и оправданим ула- гање у локалну књижевност и подстицање локалног стваралаштва, без обзира на неизвестан и често низак квалитет остварења, да ли је награда подстакла веће интересовање за стваралаштво борских писаца, само су нека од питања на која се може одговорити праћењем и анализом овог конкурса који је после 13 година свакако релевантан извор информација и путоказ за даље планове. Једна од најзначајнијих последица свих дешавања у вези са овим конкурсом јесте отварање јавне расправе, коју ће Народна библиотека Бор покренути у наредном периоду. Та трибина бавиће се управо скицираним питањима, дакле, дискусијом о одрживости овог конкурса, у којој ће поред самих аутора, представника библиотеке и општине као оснивача и финансијера награде, моћи да учествују и сви заинтересовани грађани.

Конкурс за необјављену кратку причу

Овај конкурс је део традиционалног програма који се под називом „Месец књиге“ одвија у Народној библиотеци Бор сваке године у периоду од 15. октобра до 15. новембра.
Жири Народне библиотеке Бор уверио се, пратећи годинама радове који стижу на књижевни конкурс поводом „Месеца књиге“, да су најбољи резултати добијени управо онда, када је конкурс расписан за кратку причу. Зато је 1996. године донета одлука да се убудуће овај конкурс ограничи на жанр кратке приче – образложење приређивача првог зборника прича са конкурса.
Овај конкурс намењен је пре свега аматерима, неафирмисаним ствараоцима, мада је, нарочито 2007. године и неколико сасвим афирмисаних аутора одлучило да конкурише за ову награду. У случају овог конкурса, на који могу да конкуришу сви који пишу на српском језику (мада би пракса, с обзиром на то да смо примали и узимали у разматрање и приче пристигле из Загреба, Сарајева и других градова бивших југословенских република, овој захтев проширила на српско-хрватски, хрватски, бошњачки, …) још је очигледнија утицајност ефикасног коришћења медија, не само на конкурс, већ и на саму установу, при чему овај програм постаје нека врста заштитног знака институције у очима оних који немају непосредног контакта са њом. У почетку је тек занемарљив број прича стизао од аутора који не живе у самом граду или у околини. Прослеђивање текста конкурса другим библиотекама, затим његово постављање и редовно ажурирање на сајту „Библиотеке нашег окружења“, па на касније покренутом сајту саме борске библиотеке, а последње године и на низу блогова и форума, одакле се дистрибуирао путевима које је тешко пратити и анализирати, доводи до константног повећања одзива аутора, и до укључивања и афирмисаних књижевника у надметање, односно до тога да локални ствараоци на овом конкурсу учествују са незнатна 2–3 процента од укупно пристиглих. Популаризовању конкурса допринела је и, из године у годину све интензивнија, промоција конкурса путем локалних телевизија, које су у последњих неколико година, управо због пораста ширег значаја самог конкурса, заинтересованије да гостовањима чланова жирија и прилозима о проглашењу резултата конкурса пропрате ову акцију библиотеке. Бележница, лист Народне библиотеке Бор, у којем се сваке године штампају образложење жирија и награђене приче, такође је имала утицаја на привлачење пажње потенцијалних аутора, и других, које конкурс интересује као репрезент књижевних токова и тенденција у савременој краткој причи. Сваке друге године Народне библиотека Бор објављује и зборник изабраних прича са овог конкурса, који је са излажењем друге књиге добио назив Приче у папучама. Не треба занемарити ни чињеницу да је експанзија електронских комуникација, Интернета и мобилне телефоније, као и општа тенденција ка фрагментаризацији и атомизацији на социјалном и психолошком нивоу, култура економије и економичности, брзине, хиперпродуктивности, потребе за новином и брзином, учинила да кратке, минималистичке форме, не само у књижевности, већ и у другим уметностима, постану све популарније и све заступљеније у општој продукцији, нарочито аматерској и лаичкој. Недавна појаа тзв. „блог књижевности“ додатно је условила превласт кратких књижевних облика. Конкурс је, дакле, анимирао не само ствараоце који су и пре тога били наклоњенији краткој форми, већ и оне који су хтели да ухвате корак са модом. За разлику од „Књиге године“ која делује промотивно на ауторе и појединачна дела, овај конкурс промовише више саму форму него појединце.
Специфичност овог конкурса јесте, дакле, жанровско одређење, које се убрзо по оснивању показало недовољним, те је употпуњено и квантитативним – приче којима се конкурише треба да буду до 3 куцане стране. Сам статус кратке приче у свести како стваралаца, тако и компетентних читалаца, непрецизан упркос неколиким покушајима водећих светских теоретичара књижевности да овај појам дефинишу и колико-толико омеђе, представља известан стални проблем у његовом спровођењу, намећући члановима жирија дубље залажење у проблематику жанрова и врста, праћење кратке приче на глобалном нивоу како би се, уз свест о историчности форми, благовремено уочавала сва померања и модификације којима ова наративна врста подлеже у делима значајних писаца и иноватора. На конкурс често стижу текстови који су више есеји него приче, односно приповетке и новеле, али и текстови који спадају у готово још нову област мини-приче. Из тога произилази неопходност самеравања формалних и естетских критеријума, да би се одредиле три приче које јесу кратке и које поседују висок степен књижевно-уметничке вредности. То је, даље, условило да овај конкурс и акције са њим у вези, стекне и известан едукативан карактер, да покреће на разматрање дистинктивних обележја кратке приче и уочавање репрезентативних модела.
Анимирати потенцијалне ствараоце и реципијенте да размисле о томе шта кратка прича јесте и шта би могла бити, циљ је темата из 17. броја Бележнице, који се овом проблематиком бави како из угла науке о књижевности, тако и из угла самих писаца, од којих су неки и сами с времена на време учествовали на конкурсу о коме је реч. Други едукативни моменат у покушају сензибилизације за проблематику кратке приче био је овогодишњи сајам књига, током кога су посетиоци могли предлагати или гласати за већ предложене кратке приче, а на основу чега ће, после ревидирања списка од стране компетентних библиотекара и израде библиографских и текстуалних коментара везаних за изабране приче, бити сачињена једна електронска публикација, антологија кратке приче. Она ће, постављена на сајт и везана за текст конкурса, бити и нека врста необавезног и необавезујућег репрезентативног корпуса текстова како за угледање, тако, пре, за модификовање и превазилажење, онима који би да се баве уметношћу кратке приче.

Драган Тешовић

Увод

Да би се схватили положај, фун кција, начин деловања и значај библиотеке Индок центра, која ради при Институту за рударство и ме талургију у Бору (познатији по ду гогодишњем називу као Институт за бакар, па ће у раду надаље бити коришћен тај назив), неопходно је разумети њен положај у оквиру ин дустријског гиганта какав је био Рударско-топионичарски басен Бор (у даљем тексту: РТБ Бор).
Рударење у Бору и околини за почиње од праисторијских времена и простор у борском окружењу спа да у најстарије рударске регионе Европе и света.
Модерно рударење у Бору почиње 1903. године откривањем великог рудног налазишта од стране инжењера Фрање Шистека. До 1945. г. рудник Бор је био у рукама иностраног капитала, а затим се национализује и прелази у државно – друштвено власништво. Циклични круг власничког питања завршиће се (можда) у току 2008. године.
Развојем РТБ-а Бор после Другог светског рата, приливом кадрова са стране, као и обуком домаћих кадрова, појавила се потреба за додатним информисањем и едукацијом, па је тако почела да пристиже и новија научна литература која се додавала већ постојећем, претежно француском фонду књига и часописа у појединим погонима РТБ- а. (Важно је напоменути да тај постојећи предратни фонд још увек егзистира и да је сачуван углавном залагањем бивших и садашњег управ- ника Индок центра).
Потом се, у потрази за бржим развојем, оснивају Факултет за рударство и металургију (данас Технички факултет) и Институт за бакар, као комплементарне институције које формирају будуће кадрове и организују њихов накнадни рад у развоју производње РТБ-а.
Институт за бакар Бор формиран је 1962. године. Од скромних почетака достигао је, кроз разне трансформације и промене – а одржавши се, без обзира на њих – до звања званичног државног института, који функционише самостално и тржишно.
Развој самога Института као, пре свега, научне и истраживачке установе подразумева сталну едукацију кадрова, како у Институту, тако и у свим огранцима РТБ-а. У почетку се та едукација кретала стихијски, али 1962. године се дошло на идеју да се формира централна јединица која би координирала материјале који су неопходни за будући развој. Тако је формирана централизована Басенска библиотека.
Прва идеја била је обједињавање литературе која је била расута по погонима, као и формирање фондова адекватних потребама самог Басена.
Формирање Индок центра обављено је крајем 1970. године и библиотека је интегрисана као његов саставни део.
Индок центар је имао периое ширења и опадања, који се могу пратити упоредо са успонима и падовима РТБ-а Бор. Тек од средине деведесетих (па и до данас), од како је тржишни принцип почео преузимати приоритет над елементарном науком, Институт за бакар Бор, а са њиме и Индок центар, покушава да преживи прво ратну, па онда и транзициону рокаду. Та времена одликују велике циљне и кадровске промене.
Али – то и није тема овог рада. Тема је, пре свега, објективни приказ оснивања, развоја, па и стагнације, до 2008. године, као и нека могућа виђења перспективе библиотечке делатности Индок центра Института за бакар у Бору.

Простор и опрема

Приликом формирања Индок центра, пре свега су се узимале у обзир потребе будућих корисника и постојећи просторни капацитети. Сам Институт за бакар стациониран је на улазу у Бор, а његова библиотека (одн. библиотека Индок центра) дислоцирана је на потпуно супротном делу града, тј. преко 3 километра даље.
Ова нелогичност, с обзиром на то да је водећи инжењерски кадар требало да буде запослен, по основној идеји, у Институту – има рационално објашњење.
У време оснивања и почетног развоја скоро сви стручни кадрови Института били су усмерени на РТБ и његове потребе. Највећи део њих одлазио је у погоне који су се налазили »на крају града«. Здрава памет је налагала да им се омогући, у време непостојања Интернета и са слабим локалним телефонским везама, што бржи приступ до жељених података. Најближе слободне просторије биле су у РББ-у (Рудници бакра Бор, касније РБН – Рудници бакра и неметала), па је ту Индок центар добио позамашну квадратуру (преко 500 квадратних метара), која је била лоцирана у две засебне зграде РББ-а на малој раздаљини.
У једном делу биле су смеште- не просторије руководећег кадра и преводилаца, а у другом, поново у две одвојене просторије на међуспрату и другом спрату РБН-а, библиотека. Било је, такође, и додатих мањих просторија, које су служиле као магацини, фотокопирница итд. У првом периоду то је, дакле, био један изузетно функционалан и наменски одређен простор који је складно функционисао без обзира на мало хаотичан распоред. Једини проблеми су се јављали у контакту са матичном фирмом, Институтом за бакар, али и они су релативно лако превазилажени док је Индок центар кадровски био ос- пособљен.
Врло је важно напоменути да су просторије саме библиотеке при формирању наменски биле опремљене тада најмодернијим и врло квалитетним канцеларијским намештајем, а полице за фондове су специјално одабране тако да се могу прилагођавати габаритима просторија (металне полице на склапање, са избором висине), што је било битно пошто су просторије библиотеке рађене пре Другог светског рата (преко три и по метра висине). Полице су приликом формирања, док још фонд није попунио ни 50% капацитета, биле фиксиране за зидове.
Такође, од почетка су били планирани и каталошки ормари, с тим што је касније, са развојем едукације библиотечких радника, докупљено још ормара за каталоге по наслову, аутору и УДК класификацији, који су уредно ажурирани до 2004. године за фондове књига, превода, извода из часописа занимљивих за рударство и металургију и сродне области… Први ормари су били намењени за картоне корисника, затим картоне задужених књига и трећи за такозване »дезидерате«, који су од првих радника схваћени као »каталог набављених књига« и као такви коришћени при претраживању.
Са напретком технике, крајем осамдесетих, Институт за бакар је улагао и у своје заводе и одељења, тако да је Индок центар био пове- зан са (у то време моћним) компјутерским центром у Институту и био је једна од првих провинцијских библиотека која је преко терминала могла да претражује сопствену базу података књига и одабраних чланака из часописа.
Индок центар је, такође, међу првима у Србији формирао сопствене базе података. Идеју је покренуо управник Индок центра Ђорђе Станковић (који је и данас на тој функцији), и међу првима који је у Србији користио базе података (везане за металски комплекс) и омогућавао сваком кориснику у Бору контакт са њима.
У време кризе, крајем двадесетог века, Индок центар изгубио је око 40% својих просторија на рачун РБН-а, али просторије са библиотечким фондовима остале су недирнуте. Крајем деведесетих, међутим, настао је проблем са смештајем фонда.
Општи фонд се, без обзира на кризно време, увећавао. Тенденција је била да се књиге, без обзира на евентуалну застарелост, не отписују. Фонд књига је почео интензивно (захваљујући акцији управника Ђорђа Станковића) да се допуњује поклонима – личним збиркама инжењера који су одлазили у пензију. Инвентарисане су све поклоњене књиге, без обзира на њихову сврховитост за библиотечки рад. При крају 2000. године књиге више нису могле стати у постојеће полице, већ су се почеле смештати и у ормаре у споредним просторијама. Пристизале су нове иностране књиге, истина – врло смањеним интензитетом. Тада се почело размишљати о премештању библиотеке у зграде Института за бакар, али није се могла наћи функционална просторија, чак и са планираним отписом застарелих и неактуелних књига.
Библиотека је и данас одвојена од матичне куће, користи се само по потреби (на захтев корисника) и нема сталног радника, већ се по захтеву упућује радник из Института за бакар ради претраживања фонда.

Фондови

При самом оснивању Индок центра формирана су два фонда у две одвојене просторије – фонд књига и фонд часописа. Они су остали до данашњег дана највећи и најбоље развијени фондови. Временом је, сходно потребама, фонд књига раз- врстан ради лакшег коришћења у три засебне физичке целине: збирка енциклопедија и речника, збирка стручних приручника и општа збирка (која је садржала све остале књиге). На тај начин је повећана ефикасност и брзина у пружању услуга и свакодневном раду.
По свом специјалном опредељењу Индок центар је усмерен углавном на студенте и инжењере који су пословно везани за области које интересују РТБ, па се време- ном појавила потреба за специјализованим информацијама. Тада су формиране још две збирке: Збирка стандарда (ЈУС, ГОСТ, ДИН, АСА, ИСО), које су радници Индок центра набављали, заводили у посебну инвентарску књигу, а фотокопије истих достављали наручиоцу. Пошто су често исти стандарди коришћени у разним погонима РТБ- а, овим се постигла велика уштеда при куповини. Збирка превода – корисници су одабирали чланке из часописа или поглавља књига, који су им били неопходни за даљи рад. Индок центар (односно њего- ви информатори) су текстове који су били од веће важности копирали и чували их за даљу интерну упот- ребу.
У даљем раду формирана је и Збирка извештаја са службених путовања (углавном интерног типа – из Института за бакар), затим Збирка докторских и магистарских дисертација (претежно са Техничког факултета у Бору, као и са Београдског универзитета, а које су битне за рударство и металургију), као и Збирка пројеката који су планирани или изведени у борској општини (превасходно индустријски пројекти). У срећнија времена (крајем осамдесетих), када се више новца одвајало за куповину библиотечког фонда, дошло се чак на идеју о формирању Збирке каталога књига издавача, но та идеја је убрзо напуштена, пре свега због недостатка простора.
Осим фондова књига и часописа, збирки стандарда и превода, које су озбиљније обрађене и сређене, остале збирке остале су углавном на идеји сакупљања на једном месту, са тенденцијом даљег развоја коју су прекинули ратови и транзиција.
Треба поменути и посебне фондове који чине самостална издања Института за бакар (понекад у сарадњи са организацијама сличног интереса):
– фонд монографских публикација Октобарска саветовања рудара и металурга (постоји и база података која је једна од првих у Србији);
– фонд монографских публикација Наша еколошка истина;
– фонд примарних публикација Института за бакар (серијске публикације са ауторским радо- вима сарадника Индок центра: Рударски радови, Иновације и развој, Годишњак Института за бакар у Бору, Бакар);
– фонд секундарних публикација (серијске публикације превода иностраних чланака интересан- тних за окружење РТБ-а: Прерађивачка металургија, Екстрактивна металургија, Припрема минералних сировина, Каблови и електротехнички материјали, Хемијска технологија, Билтен нових књига и превода, Каталог часописа, Геологија и рударство);
– фонд монографских публикација, издања Индок центра (стручне књиге и приручници у издању Института за бакар).
Стање фонда Индок центра на дан 01. 01. 2008. године је следеће (по инвентарским књигама):

Одељење књига

– Фонд књига: 22463
– Збирка стандарда: 2845
– Збирка превода: 3503
– Збирка извештаја са службених путовања: 264
– Збирка пројеката: 263

Одељење часописа

– укупан број наслова у фонду: 328
– укупан број јединица у фонду: преко 280000 (Напомена: наведени бројеви су оријентациони. Књиге су нестајале, а после пописа од 1984. године није вршен расход ни једне једине књиге. Према интерном попису, урађеном 2004. године, који је за циљ имао утврђивање реалног стања – реални фонд књига био је испод 12000.)

Кадар

Индок центар је од самих зачетака формиран као ОДЕЉЕЊЕ (за разлику од ЗАВОДА), односно као мања, али самостална јединица у оквиру Института за бакар. Може се рећи да је у почетку имао више социјалну него научну функцију. Наиме – први радници били су инвалиди рада који су морали, по сили закона, бити измештени са својих бивших радних места у оквиру погона РТБ-а.
То, наравно, није рађено стихијски, па су запослени и кадрови који су већ имали искуства у библиотечком раду (једна радница је положила стручни испит за књижничара, а још двоје радника је преузето из Народне библиотеке Бор). Врло брзо прва екипа се уходала у посао, организовала је основу на којој су се касније изградили велики фондови и збирке, формирала је прве каталоге. Сталним дотоком библиотечке грађе расла је и потреба за радни- цима. Индок центар је ширио своју делатност, па је запослио (када је то била реткост у Бору) раднике који су фотокопирали материјал интересантан за кориснике; књиге, часописи и пословна коресподенција су стизали у толикој количини да је у једном тренутку било потребе за чак двојицом курира. У најбољем тренутку (до почетка деведесетих година двадесетог века) било је 34 радника Индок центра у сталном радном односу.
Основна кадровска структура се (рачунајући целокупан Индок центар) сводила на следећи састав: 1. Руководилац (ВСС) 2. информатори за одређене области (ВСС – металургија, рударство, припрема минералних сировина, хемија и технологија) 3. преводиоци (ВСС) 4. библиотечки радници (ВШС и ССС – књижничари и радници на каталозима и базама података – до 2000. године укупно 10 радника) 5. помоћно особље (ССС и даље – курири, радници у фотокопирници, хигијенски радници итд.).
У Индок центру су, дакле, од његовог формирања до данас постојале следеће радне групе: Информатика, Документација, Библиотека, Преводилаштво, Издаваштво и Одржавање и Репротехника.
Без обзира на уске специјализације кадра, у Индок центру, због специфичности рада и корисника, области делатности су се често мешале. Већина информатора била је солидно упућена у библиотечки посао, а такође су и библиотечки радници кроз искуство упознавали поједине техничко-технолошке области. Колектив Индок центра је дуго времена функционисао као синхронизовани живи организам у тадашњем окружењу.

Библиотека Индок центра – начин пословања

Већ је напоменуто да је библиотека Индок центра смештена у три просторије на два нивоа зграде РБН-а. На нижем спрату у две просторије биле су смештене публикације и часописи, а на вишем – књиге, стандарди, преводи, докторске и магистарске дисертације итд. Свака целина је функционисала независно, свака је имала лично одговорне библиотечке раднике који су одговарали за своје фондове, а координацију над њима и помоћним радницима су вршили информатори у сарадњи са руководиоцем одељења.
Набавка литературе се спро- водила по следећим правилима: набављани су каталози књига из земље и иностранства (Сајам књига у Београду, интерне поруџбине од страних издавача, препоруке корисника библиотеке) и на основу њих, као и препорука корис- ника при крају календарске године формирали су се спискови литературе. Свако одељење (за часописе и књиге) правило је у сарадњи са информаторима своје листе. Комисија у Институту за бакар је прегледавала и кориговала те листе (најчешће због недостатка новца) и подносила их на одобрење директору Института. Библиотечки радници су најчешће слали одобрене спискове издавачима или овлашћеним увоз- ницима књига. Ређе, књиге су куповане директно од издавача (на сајмовима или приликом путовања у иностранство).
Када би наручени материјал пристигао, заводио би се по стандардној процедури (књиговодственој и библиотечкој) у Индок центру, а фактуре су слате књиговодству Института за бакар. Потом би се пристигла грађа обрадила у свим сег- ментима (за књиге каталошки листићи – по УДК, по наслову, по аутору, и картони за часописе) и улагала у полице.
У најбоља времена Индок центра специјализовани радник би преко компјутерског терминала унео сав новопридошли материјал у базу података која би, интерном мрежом, била доступна свим кориснуцима унутар Института за бакар.
За упућивање у нове садржаје библиотеке, поред препорука библиотечких радника, коришћене су секундарне публикације које су испоручиване релевантним стручним радницима (погонским инжењерима) и директорима делова РТБ-а за које су спискове правили информатори (свако за своју област). За кориснике одељења часописа (који се нису користили ван библиотеке, осим уз дозволу руководиоца одељења), постојала је група за репрографију, где се сваки поједини чланак могао копирати уз потпис корисника. Наплата копирања вршила се преко књиговодства РТБ- а и Института за бакар.

Корисници

У библиотеци Индок центра је одмах уведено интерно названо „двојно задужење“. Евиденција се водила по презимену корисника и за њу се отварао посебан картон у картотеци корисника. Картотека је сређена по абецедном реду. У карту књиге се уносио број корисника, тако да је библиотечки радник, пошто би у неком од каталога или у бази података нашао инвентарни број књиге – увек могао да утврди код кога је књига. Тај систем је успостављен 1970. године и сасвим сигурно није постојао дуго времена нигде у библиотекама Тимочке Крајине.
Корисници ове библиотеке били су, пре свега: руководећи кадар РТБ- а, инжењери који су везани за рудник, сарадници из целе СФРЈ, страни сарадници, студенти, радници РТБ-а. Принцип учлањења је био – „у оквиру РТБ-а“ и био је беспла- тан. Из картотеке се чланови нису никада брисали (само би се у слу- чају смрти или напуштања Бора то унело у картон, ради уштеде на опоменама). Зато број корисника треба посматрати као релативну категорију.

Тренутни број корисника

– Званични број корисника (по књижењу): 2534 (укупно од оснивања)

– Реални број корисника: око 200 (годишње, док је постојао библиотечки радник)

Тренутно стање библиотеке Индок центра: рекапитулација

Институт за бакар има законску обавезу да поседује библиотеку, иначе губи статус Института и научно – истраживачке установе. Али као и у многим областима у нашем законодавству, тако ни овде законодавац изгледа није строго дефинисао да иста та библиотека мора и да ради, и ако ради, да мора бити доступна свим потенцијалним корисницима.
Индок центар се кроз своје постојање све више удаљавао од својих примарних делатности, тако да су данас његове основне делатности у области информатике и едукационих курсева из страних језика и контроле квалитета. Односно – из области у којима се може зарадити новац.
Верујем да модерно доба то захтева од људи који одлучују, али се при том треба сетити да је РТБ Бор највише напредовао када је улагао у знање. Библиотеке овог типа никада не доносе неку опипљиву материјалну корист, али гледано на дуже стазе – доносе много већу зараду од тродневних семинара или двомесечних курсева. Фундаментална наука се и зове тако зато што представља темељ, основу на којој се гради. Истина – има ње и на Интернету, али је затрпана гомилом неважних, непотребних и нетачних информација. А уколико они који воде ово друштво мисле другачије, онда је следећи корак полако гашење школства. Може се учити и преко електронских медија у својој кући. Намеће се једно питање: зашто земље Запада до сада то нису учиниле, већ раде сасвим супротно?

Литература : 1. Питер Брофи, Библиотека у двадесет првом веку; Clio, Београд 2005. 2. Жељко Вучковић, Ка савременој библиотеци, Библиотека Матице српске, Нови Сад 1997. 3. Институт за бакар Бор: 20 година постојања и рада Института за бакар Бор, РО Институт за бакар, РО ШРИФ, Бор, 1982. 4. Слободан Љ. Јовановић, Пут књиге у борском крају, ЈП ШРИФ, Народна библиотека Бор, 1989. 5. Др Душан Сурла, Интернет за библиотекаре, Заједница библиотека универзитета у Србији, Београд, Природно- математички факултет, Институт за математику, Нови сад, 1998. 6. Бранко Б. Кнежевић, Специјално библиотекарство, Требник, Београд 2002. Коришћена је и: 1. Архива Института за бакар у Бору 2. Документација Индок центра Института за бакар у Бору

Мр Милица Кирћански, Градска библиотека у Новом Саду

У организацији Заједнице матичних библиотека Србије и Градске библиотеке Суботица, 2. и 3. јуна 2008. године одржан је, други по реду, стручно – научни скуп Библионет 2008: дани матичних библиотека Србије. На тему овогодишњег скупа, „Библиотечке услуге“, излагало је 20 библиотекара из Србије, као и гошћа из Бугарске, директор Народне библиотеке „Св. Ћирило и Методије“, проф. др Борјана Христова.
Скуп је обухватио четири темат- ски подељене радне сесије: представљени су токови савременог библиотекарства, хуманистички аспект библиотекарства и каталог по мери корисника, начини унапређивања библиотечких услуга и актуелна искуства јавних библиотека. На Библионету 2008. представљено је дело академика Александра Младеновића, и књига из савремене продукције у области библиотечко- информационе делатности – Утицај информације на друштво: испитивање њене природе, вредности и употребе Мајкла Хила. Од укупно 20 излагача, који су презентовали своје радове, њих 10 било је из националних библиотека (8 из Народне библиотеке Србије и 2 из Библиотеке Матице српске), 4 из Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ и 6 из јавних библиотека Србије (Библиотека града Београда, Градска библиотека у Новом Саду, Градска библиотека Суботица, Народна библиотека Пирот, Народна библиотека „Детко Петров“ из Димитровграда и Библиотека „Карло Бјелицки“ из Сомбора). Иако је оквирна тема „Библиотечке услуге“ значајна за рад библиотека сваког појединачног типа, она је побудила највише интересовања код библиотекара који раде у јавним библиотекама – због чега су се искључиво они и одазвали позиву да присуствују овом скупу. Разлог за то је одлучујући утицај који услуге имају на рад ових библиотека којима ус- пех пословања и повећање броја ко- рисника директно зависи од квалитета пружених услуга. Ако знамо да јавне библиотеке услужују различите категорије корисника и да су услуге комплексне, бројне и разнолике, трагање за новим решењима и моделима рада представља изналажење пута за даљи развој. У условима у којима наше библиотеке функционишу (и у односу на положај и статус који објективно заузимају у друштву), свако позитивно искуство и добри примери из праксе подстицајни су фактори који помажу да јавне библиотеке одговоре потребама нове генерације корисника, препознају своју улогу и пронађу адекватно место у информатичком друштву.
Излагања колега из националних библиотека била су информативна, првенствено за библиотекаре који раде у библиотекама које немају сталан приступ интернету и могућност редовног информисања на даљину. Библиотеке које ове услове имају, лако и брзо могу прикупити податке о Европској библиотеци, дигитализованим збиркама Народне библиотеке Србије, КоБ- СОН-у, серијским публикацијама у електронској форми итд. Радови на ову тему и већина докумената из области библиотекарства, који су у електронској форми, могу се преузети са сајта НБС, а већина је публикована у Гласнику Народне библиотеке Србије. Кључно питање је да ли су и у којој мери библиотекари у Србији информатички и информационо писмени и колико заиста користе предности нове технологије. Основни је задатак и последњи моменат да утврдимо ниво обучености и ширину компетенција наших стручних радника, пре свега оних који раде у најбројнијим библиотекама – јавним и школским. Да би услуге у библиотекама биле квалитетне, носиоци и промотери тих услуга морају бити способни да их креирају и реализују. Дакле, кадрови су један од пресудних чинилаца за успешан рад библиотека јер, уколико немамо стручан и способан кадар који ће омогућити максимално коришћење свих ресурса, и најбоље опремљене библиотеке постају магацини неискоришћене грађе. У раду Бојане Вукотић „Нове библиотечке услуге засноване на новим форматима серијских публикација“ наведени су подаци о коришћењу интернета у Србији: само 18,5% домаћинстава има интернет прикључак, и то модемску конекцију; активних корисника интернета међу појединцима у 2006. години било је свега 23,9%, од којих су најбројнији студенти (77%) и запослени (39%); најчешће место приступа је од куће, а у јавној библиотеци, интернет кафеима, пошти итд, само 5,6% становника приступа интернету. Свесни тога да у Србији постоји „дигитални јаз“, веће напоре морамо уложити за његово премошћавање, обезбеђивањем услова за коришћење интернета у што већем броју јавних и школских библиотека и ангажовањем обучених кадрова. Тиме ће доступност новим услугама и расположивим електронским ресурсима бити приступачнија, а библиотеке ће испунити захтеве нове генерације корисника и у пракси потврдити своју флексибилност.
Рад Светлане Јанчић подсетио је библиотекаре на овом скупу да су промене у библиотекарству неминовне, а прилагођавање библиотека перманентно – што потврђује тенденција за формирање каталога „по мери корисника“. Децидирана и уједначена правила каталогизације, која су прихваћена у међународним оквирима, постепено се модификују по дефинисаном моделу, што ће корисницима омогућити „брзо и ефикасно проналажење, идентификовање, одабирање и прибављање описаног ентитета у аутоматизованом окружењу“. Након излагања С. Јанчић о новој димензији каталога, неверица и збуњеност која је завладала међу библиотекарима потврдиле су да се промене, и даље, тешко и нерадо прихватају.
Поједини радови односили су се на услуге које су искључиво у домену рада националних, односно универзитетских библиотека (нпр. „Српска дијаспора као корисник библиотечких услуга“ Добриле Бегенишић и „Израда библиографија цитираности научних радова: једна специфична услуга Универзитетске библиотеке ‘Светозар Марковић’ у Београду“ групе аутора). О библиотечким услугама намењеним лицима са посебним потребама било је и до сада радова, углавном истих аутора. Нема дилеме да је формирање ових услуга доказ поштовања људских права и демократичности библиотека, али је основни проблем што већина библиотека (превасходно јавних) нема елементарне услове за улазак ове групе корисника у библиотечке објекте, а нема ни мобилних библиотека које би одлазиле до таквих корисника, чиме се анулирају и људска права и демократичност библиотека. У оваквим околностима, једини начин коришћења библиотечких услуга за особе са посебним потребама је коришћење електронских ресурса на даљину.
Општа примедба библиотека- ра који су испратили овогодишњи скуп била је да у садржини већине радова има доста понављања, тј. да су аутори, уз делимичне измене и прилагођавање теми, излагали већ објављене или презентоване радове (нпр. презентација филмског запи- са о Библиотеци „Карло Бјелицки“ из Сомбора виђена је неколико пута на различитим скуповима, а само десет дана након Библионета 2008, присутни на стручном скупу Културна и издавачка делатност матичних библиотека (скуп у органи- зацији Секције за матичне библио- теке БДС) у Сремској Митровици, могли су поново да одгледају исти филм – у контексту друге теме и у презентацији других колега.
Због чињенице да је грађа завичајних збирки у нашим библиотекама недовољно искоришћена, свака другачија пракса која демантује ову појаву вредна је пажње. Пример рада Завичајног одељења Градске библиотеке у Суботици на популаризацији ове грађе и ангажовање библиотекара на обликовању услуга показује да, уз адекватно промовисање, интересовање корисника за завичајне фондове треба да буде у порасту. Развој завичајних збирки у великој мери зависи од стручног библиотекара – специјалисте који сагледава значај завичајних фондова и има потпуни увид у садржину грађе. Уколико се спроведе и диги- тализација ове грађе, доступност и коришћење били би у потпуности омогућени, а сви примерци из фонда сачувани.
Због присутног ентузијазма и полета, излагање Елизабете Георгиев (Народна библиотека „Детко Петров“ из Димитровграда) било је сугестивно, са видним оптимиз- мом и приврженошћу професији. Представљање модела активног и успешног рада библиотеке у малој средини подстицај је за библиотекаре који раде у сличним условима. Опет се људски ресурси појављују као одлучујући у постизању резултата, а нови облици рада – као ефектан начин мотивације корисника (посебно деце) за коришћење библиотечких услуга.
Колеге из Библиотеке града Београда презентовале су „Библиотеку 2.0“ која се заснива на концепцији Web 2.0, што у суштини значи отварање према корисницима, увођење нових електронских услуга у два смера и интерактивност. Иако је презентација побудила интересовање, изазвала је и многе нејасноће: шта је у „Библиотеци 2.0“ толико ново и различито када већ постоје кориснички форуми путем којих корисници узимају активно учешће у формирању услуга библиотеке? Колико библиотекарство као стандардизована делатност, а библиотеке као носиоци поузданих информација, могу либерализовати делатност и омогућити већи утицај корисника? Коначно, шта је крајњи циљ креирања „Библиоте- ке 2.0“, какви и колики људски ресурси ће бити неопходни за функционисање оваквог Web-а? Увођење новина, атрактивности и различитих садржаја јесте задатак савремених јавних библиотека, јер их то лишава стереотипа и крутог традиционализма. Истовремено, библиотеке морају да се руководе стварним вредностима и да сачувају квалитет укупног рада. Дакле, треба да изналазимо и примењујемо савремене методе и садржаје, али промишљено, сврховито и не по сваку цену.
Заједница матичних библиотека представља „клуб директора“ – како рече управник Народне библиотеке Србије Сретен Угричић – са задатком да закључке са стручних скупова спроведу у пракси и да допринесу да се у раду примени све што ће утицати на развој библиотека. Задатак је одговоран, а није ни лак у условима у којима наше библиотеке функционишу.
Након Библионета 2008. може се рећи да су задаци директора библиотека и самих библиотекара првенствено да: препознају и дефинишу проблеме, да одреде приоритете и кораке за њихово решавање; да дефинишу стратегију и планове; да се фокусирају на кориснике; да људски ресурси постану водећа снага и да тимски рад и професионалност буду обележје пословања библиотека у Србији. На путу развоја, наше националне библиотеке могу пружити драгоцену помоћ, а подршку све библиотеке и библиотекари у БИС-у.

Mр Славица Јанковић, Земунска гимназија

Од постанка до данас

Библиотека Земунске гимназије зачела се моментом оснивања Земунске гимназије 1858. године. Библиотека се развијала као „Наставничка књижница” и „Ђачка књижница”. Обе књижнице су током Другог светског рата скоро уништене. Нестало је 117 свеза- ка Летописа Матице српске (1826– 1884), као и 12 свезака дела издања Хиљаду и једна ноћ у руском преводу Алексија Филатјепа из 1771. године. Од библиотеке која је пред Други светски рат имала око четири хиљаде књига сачувано је само 739. Већина од њих је ушла у фонд ученичке библиотеке, а један део је пребачен у професорску библиотеку, где је већи број књига био застарео и неупотребљив. Обнова библиотеке је почела 1946. године. Фонд за набавку књига, Градски народни одбор и Просветни одсек су набавили укупно 1590 књига за ученичку библиотеку. Књиге су унете у картотеку и подељене у четири групе: наша књижевнст, страна књижевност, научна књига и дечија књига. Поред „ученичке књижнице” постојала је „наставничка књижница”, „разредна/одељенска књижница” (под руководством професора српскохрватског језика сва одељења су имала своје бибилиотеке настале од поклона и месечних прилога ученика – књиге научног и забавног карактера које су користили ученици одељења) и „уџбеничка књижница” (књиге за сиромашне). Година је обележена и постојањем читалачких група, у којим је учествовало три четвртине ученика, подељених у 68 група. У околностима експерименталног рада који је инсистирао на свестраном образовању и васпитању ученика, које подразмева упознавање ученика са савременим стваралаштвом и праксом, али и њихову припрему за самостално изучавање и коришћење литературе (1951–1958), библиотека је по- ново стављена у средиште образовног и васпитног рада. Број књига у библиотеци је удвостручен, а поред библиотеке постојала је и читаоница којом су руководили ученици. У читаоници се налазило око двеста књига из историје књижевности, књижевне критике и помоћне литературе, које су ученици користили у простору читаонице.
Школске 1958/59. спајањем две гимназије, све библиотеке су уједињене у централну школску библиотеку, а књижни фонд сређен по интернационалном децималном систему и приказан у картотеци уређеној према именима писаца. Белетристику и књиге потребне за наставу из свих предмета (укупно 9414 инвентаром обрађених књига) користили су ученици и наставници. Наставници су узимали књиге потребне за рад у кабинетима на задужење до краја школске године. Исте године почела је и израда Правилника о коришћењу библиотеке. Правилник о организацији и раду библиотеке Прве земунске гимназије је усвојен на Савету Прве земунске гиманзије 1977. године. Библиотека је сврстана у ред библиотека затворенеог типа која служи за потребе ученика и наставника. Као место информативне, васпитнообразовне и културне делатности школе, она треба да прикупља, обрађује и даје на коришћење различити библиотечки материјал како би помогла извршавању задатака школе и унапређењу наставе. „Циљ делатности библиотеке у школи је организован, програмиран наставни рад као основ васпитно-образовног процеса и трансформације ученика у субјект образовног рада.(…) У вршењу своје делатности школска библиотека сарађује са народним библиотекама, друштвено-политичким организацијама, месном заједницом и ђачким родитељима.” Правилником је дефинисана орга- низација и начин рада библиотеке, услови и начин коришћења библиотечког материјала, послови библиотекара и управљање библиотеком. Поред библиотеке постојао је и простор за читаоницу намењен слободном времену и ваннаставним активностима ученика. Читаоница је 60. година прерасла у Ђачки клуб – читаоницу где су ученици читали литературу и дневну штампу, гледали телевизију, играли шах и слично. Када је 1960. године фонд Економске школе постао део библиотеке, њени корисници постају и ученици и професори Економске школе. Број корисника је до 1964. године увећан три пута (фонд од 3093 књи- ге користило 80% ученика), а поред основне делатности прикупљања, каталогизације књига и рада са читаоцима, библиотека почиње и са посебним активностима. Основана је литерарна дружина која је на редовним недељним састанцима читала радове својих чланова, одлазила у библиотеку „Јован Поповић” на књижевне вечери где је говорила стихове гостујућих писаца, а по први пут и сама организовала дружење са писцима (школска 1968/69. бележи три књижевне вечери младих песника и такмичење рецитатора). Рад библиотеке је обухватао и бригу око смештаја књига, развој читаонице, стручну библиотекарску помоћ, рад са матурантима у изради радова и стварању библиографских јединица. Своје активности библиотека је прилагођавала потребама школских планова и програма и ин- тересовањима читалаца. У фонду је велики број стручних књига из математике, хемије, физике, филозофије, историје, социологије, као и књига на енглеском, руском, француском и немачком језику.
Компјутерски програм за рад у библиотеци почео је да се примењује 1989. године. Програм под називом „Библиотека” је први електронски каталог књига у библиотеци. Све књиге су описане у библиотекама под називом: Јужнословенске књижевности, Општа књижевност, Предметна библиотека, Антологије и критике, Спомен библиотека Јованке Алексић, Легат Гавриловић, Остали легати (Цинцовић, Газивода, Боројевић), Библиотека на страним језицима, Завичајна библиотека Земуна, Антикварна библиотека. У оквиру антикварне библиотеке 90 књига је штампано до 1868. године и оне су данас споменици културе.
Данас библиотека броји око 30000 књига. Све књиге су евидентиране у електронском каталогу где су претходно формираним библиотекама додате још две библиотеке: Цезар и Градишка. Поред читаонице у којој се одржавају тематски разнолика окупљања из различитих области људског стваралаштва, постоји и електронска читаоница, где ученици имају целодневни пристутп Интернету, израђују семинарске, матурске радове, прикупљају материјал за потребе рада у секцијама. Сусрети ученика и наставника са писцима и истакнутим појединцима из спорта, науке и друштва, део су редовних ак- тивности. У читаоници се одржавају састанци секције грчког језика, ученици могу прочитати периодику, одиграти партију шаха, одслушати занимљиву песму, одштампати радове, учити и сл. Не ретко у библиотеци се реализују програми додатног образовања ученика или профсионално усавршавања наставника. У библиотеци делује библиотечка секција и организују се посете позоришним представама. Библиотека је школске 2007/08. окупила ученике у клуб под називом „Мета знања”, чији је циљ промоција културних, научних и демократских тековина нашег друштва. Радови ученика су објављени на интернет презентацији школе под истим називом.

Развој библиотечког фонда

Прве фондове књига Земунска библиотека је стварала кроз учитељску библиотеку, да би у годинама развоја своје фондове наставила да богати као учитељска и ученичка библиотека. Редовна новчана средства за набавку књига датирају од 1933. године, када су Наредбом Земаљске владе – Одељења за богоштовље и наставу бр. 13070 одређена новчана средства за издржавње и попуњавање кабинета и „наставничких књижница”. Библиотека и географски кабинет су добили највећа новчана средства. Редовне новчане приходе библиотеке чинио је и допринос за Ђачку књижницу који су ученици плаћали при упису. Осим редовним, библиотека је фондове богатила и поклонима грађана, професора, ученика.Сваке године школски извештаји показују списак дарованих књига, од практичних (Прва помоћ када тко настрада, А.Ломбајер) до Његоша (Лажни цар Шћепан Мали). Дародавци су били и установе: Академија из Беча, Југословенска академија из Загреба, Српско учено друштво из Београда и сл. Прве књиге библиотеци су даровали Земунци. Од дарованих књига настала, библиотека Земунске гимназије и данас има изузетно велики број књига – легата. Најзначајнији је поклон породице Алексић која је у спомен ћерки Јованки, ученици ове школе библиотеци посветила 3000 књига. Значајни дародавци су: породица Гавриловић из Земуна, која је поклонила библиотеци Земунске гимназије 620 књига; Стеван Чурчић–Цезар, професор историје Земунске гимназије који је фонд обогатио са 1000 историјских наслова; породица Момира Боројевића; наследници књижевнице Наде Маринковић који су део њене библиотеке уткали у историју библиотеке Земунске гимназије.
Фондови су покривали хуманистичке науке, „земљописно-повесничке”, „природописне”, „физикалне”, хемијске збирке, збирке за „геометријско и просторуко рисање”. На почетку су куповане књиге на нашем и немачком језику (постојало је и посебно одељење за немачка дела), а од школске1882/83. године увођењем народног језика у земунску Реалку (до тада је хрватски језик био један од предмета) чему је претходило штампање уџбеника на хрватском језику, преовлађују књиге на нашем језику. У библиотеци је од настанка присутна и периодика (стручна, педагошка и књижевна). Године 1899. библиотека је имала дванаест часописа, од којих је седам на страним језицима, а 1933. године петнаест часописа, од којих је шест на страним језицима. Библиотека препознаје две групе корисни- ка: ученике и професоре, фондове развија у складу са њиховим потре- бама, уочавајући читалачка интересовања, број корисника и прочитаних књига по кориснику. Годишњи извештаји бележе принављање књига у библиотеци. По тим списковима се види каква су била интересовања наставника и ученика. Године 1882/83. доминирају француски слободни мислиоци 18. века (Русо, Дидро, Волтер), a oд 1884. године велика пажња поклањала се егзактним наукама. Годишњице песника су биле повод за куповање књига и књижевних критика.
У Првом светском рату оштећена збирка је приновљена целокупним делима готово свих српских писаца. У раздобљу између два рата ученици највише читају домаће и руске писце, а међу најчитанијим књигама тридесетих година су: Ана Карењина, Приповетке Лазе Лазаревића, Чича Томина колиба, Краљевић и просјак. Најбројнији корисници библиотеке су ученици првог и другог разреда. Број читалаца се повећавао са повећањем фондова.
Након Другог светског рата библиотека почиње нови развој. Темеље њене обнове чиниле су сачуване књига (библиотека је након рата успела да сакупи 739 књига). Своје фондове је наставила да гради и богати у складу са развојем и променама у образовању и васпитању ученика. Прва средства за набавку књига стигла су 1954. године, када су купљене књиге предвиђене наставним планом и програмом у по 10 до 20 примерака. У складу са захтевима наставног програма ученици све више читају домаћу књижевност. Формиране су збирке из друштвених и природних наука (за историју, историју уметности и филозофију набављено је 665 књига, географију 86, физику и хемију 11). Ове књиге су ученици користили за израду семинарских радова. Већ 1958. године, након спајања ученичке са библиотеком Друге земунске гимназије фонд је имао 5594 књига, од којх 4204 из домаће и 1390 из стране књижевности. За потребе наставе музике почиње набавка музичког материјала који су ученици слушали преко магнетофона. Школске 1964/65. библиотека је располагала са 13093 књиге, које је користило 80% ученика.

У Правилнику о организацији и раду Прве земунске гимназије наведено је да се библиотечки фонд састоји из: обавезне школске лектире, научно-популарне литературе и других књига за све наставне предмете, стручно-педагошке литературе и разних приручника за наставно особље, опште приручне литературе, белетристике, периодике и омладинских часописа и листова. Као посебне целине, у простору библиотеке чувају се легати: библиотека Јованке Алексић, библиотека Милорада Цинцовића, библиотека Дејана Газиводе и библиотека Десанке Вујатовић.
У јубиларној 120. години постојања библиотека са читаоницом је располагала са преко двадесет четири хиљаде наслова. Данас су књиге смештене у простору библиотеке и читаонице. Укупно 26349 књига уписано је у електронски каталог који је уређен по библиотекама: Антикварна библиотека – 749, Цезар – 765, Критике и антологије – 1735, Легат 1 Гавриловић – 618, Легати – Газивода, Цинцовић, Боројевић – 212, Литература на страним језицима – 1245, Општа књижевност – 4775, Јужнословенска књижевност – 6907, Поклон Боројевић – 238, Предметна библиотека – 5706, Спомен библиотека Јованке Алексић – 2913, Земун – 316, Градишка – 170. На електронском картону књиге постоје следећи подаци: инвентарни број, назив књиге, назив аутора, сигнатура и место. Библиотека није претплаћена на часописе, али су они нередовно присутни у читаоници захваљујући поклонима појединца.

Ђачко читалиште

Значајану прекретницу у развоју библиотека је остварила оснивањем Ђачког читалишта 1911. године. Читалиште је окупило младе талентоване људе који су вођени знањем својих професора и потребама средине покретали часописе, организовали јавне трибине и јавне часове. Читаоница је деловала на темељима јасно дефинисане мисије – да омогући младима да се што интензивније позабаве лепом књигом и корисним часописима, али и да им да прилику да се самостално потврде кроз научна предавања и дискусије на задате теме. Оснивањем, Ђачка читаоница постаје културни центар Земуна. Извештаји бележе велико интересовање за најновије појаве у лепој књижевности, заинтересованост за књиге моралне садржине, појаву часописа Трезвеност, који се залагао за борбу против алкохолиз- ма, за ученичке дебате, предавања из различитих области науке.
После рата, 1919. читаоница се претворила у Средњошколски просветни клуб, са четири секције: културно-просветном, шаховском, ес перанто и филателистичком секцијом. Клуб је имао сопствени простор у коме су секције радиле по временском распореду. Најактивнија је била културноросветна секција, која је 1924/25. и 1925/26, издавала свој лист Бранково коло где су штампани најбољи ђачки радови. Литерарни састаници, као ваннаставна активност, одржавани су недељом, када су и књиге узимане и враћане из библиотеке. Клуб је 1929. године, у знак сећања на Бранка Радичевића, променио име у Југословенски средњошколски просветни клуб „Бранко Радичевић”. У време Другог светског рата клуб је деловао кроз Литерарну секцију одржавањем литерарних састанака са ангажованим темама. У послератном периоду, сада Културно-уметничко друштво „Бранко Радичевић”, развијало се у складу са потребама естетског образовања и васпитања. У оквиру друштва раде: литерарна, драмска, рецитаторска, хорска, музичка, фолклорна, сликарска, вајарска и ритмичка секција. Да би естетско васпитање било потпуно, школа организује одласке у позоришта, музеје, изложбе, концерте и биоскопе.
Клуб има сопствену „књижницу” која ради по Правилнику књижнице ђачке дружине „Бранко Радичевић” Државне мушке реалне гимназије у Земуну који је ступио на оснагу 3. априла 1939. године. Библиотека је одређена као својина дружине и њоме су се могли користити само чланови дружине.

Школски биоскоп „Просвета”

Први школски бисокоп је отворен 1926. године. Биоскоп као ново педагошко средство, како су га видели професори тада Државне мушке реалне гимназије, зачетак је медијатеке, неопходног дела школске библиотеке. Сваке суботе ученици основних и средње школе гледали су филмове научне и васпитне садржине. До 1929. године биоскоп је сакупио колекцију историјских фи мова. Фонд од 34 филма, користио се за редовна предавања и „изваншколско време”. Професори су истицали потребу за филмовима из свих области науке (филм као очигледна настава). Тежња да школски биоскоп буде подршка наставним и васпитним циљевима школе није се могла остварити како због недо- статка филмова намењених школским програмима, тако и због ограничених финансијских средстава. Појава тон-филмова наговестила је и крај школског биоскопа. Школске 1932/33. године набављена је апаратура за тон филмове. Приход од биоскопских представа био је намењен подизању школског купалишта и набавци чамца. Након тога школски биоскоп се више не помиње у годишњим извештајима школе.

Књижевно-реторичка трибина: Др Милош Ђурић/ Рашко Димитријевић

Од 1995. године, када је Књижевнореторичк трибина „Др Милош Ђурић/Рашко Димитријевић” почела да ради, библиотека Земунске гимназије поново је постала носилац књижевних манифестација општине и града. На трибини су гостовали бројни великани књижевне речи, професори универзитета, књижевни критичари, угледни научници, ученици – ствараоци… Читаоница Земунске гимназије угостила је Мому Капора, Раду Ђуричин, Зорана Јовановића, Владимира Арсенијевића, Драгослава Михаиловића, Олгу Савић, Танасија Узуновића, Давида Албахарија, Милку Стојановић, Живана Сармандића, др Стевана Радовановића, Михаила Пантића, проф. др Душана Иванића, др Ђуру Шушњића, проф. др Радована Поповића, проф. др Мила Ломпара, Гојка Шантића, Милоја Данојчића, Стевана Раичковића, Александра Јовановића, Милана Цветковића, Александра Баљака, Витомира Теофиловића, Горана Гаћешу, Његову Светост патријарха српског господина Павла, проф. др Радована Биговића, Загорку Пиварски, Ненада Грујучића, Татјану Бељаков, Рајка Петрова Нога, Исидору Бјелицу, Милана Ст. Протића, Душана Ковачевића, Новака Симића, Светлану Велмар-Јанковић, Љиљану Хабјановић-Ђуровић, Бранку Гајић, Мирјану Митровић, Милутина Милошевића, Зденку Чебашек-Травник, др Зорицу Мршевић, Тању Ивановић, Драгана Димитријевића, Горана Петровића, проф. др Александра Јеркова…

Хесус Монкада

Четвороугаони стубови и преградни зидови срушили су се с праском; заглушујућа бука у којој су се мешали шкрипа јелових и носећих греда, рушење степеништа, подова, танких зидова и типли, лом стакала и цигала, црепова и мозаика одјекнула је Стрмином потковице док се место урушавало. Одмах се облак прашине, први од оних који су пратили дугу агонију што је управо почињала, уздигао над градом, да би се лагано распршио у прозрачном ваздуху пролећног јутра.
Неколико година доцније, кад је катастрофа започета тог дана 1970. године била далеко сећање, време покровљено паучином магле, једна анонимна хроника објединила је мноштво запањујућих сведочанстава. Прво од њих с хронолошке тачке гледишта, иако не и најпатетичније, говорило је о заустављању сата на звонику не само дан пред догађај, сред олујног смркавања што је бојило небо у ружичасто-тамноцрвену и мртвачки злаћану и прекривало га црном маглуштином; судећи по хроничару, та штета била је јасна најава оног што ће се сутрадан неизбежно догодити – проглашење неумољивог краја старог времена. Под утиском другог сведочанства, тескоба је при опису ноћи у коју је ступила неизвесност смркавања постајала грозничава: хроника је говорила о густој тишини пустих улица, што је одражавала мук мештана који су се молили да не сване. Међутим, од свих сећања највише је чудило оно које је говорило о злокобном праску у једанаест ујутро следећег дана на Стрмини потковице: судећи по хроници, становништво је било обезглављено почетком катастрофе. Без сумње, сведочења су деловала импресивно. Но то није било њихово једино заједничко својство; постојало је још једно такво, можда безначајно, али је прилично разјашњавало оно што се десило тог злосрећног дана: сва су, без изузетка, била и апсолутно нетачна.
За почетак, Онорат од Рума, један од двојице месних апотекара, који је догађаје о којима причамо надживео толико да је могао дочекати објављивање хронике, иронично је објашњавао да општински сат на звонику цркве није стао 11. априла 1970. Справа старија од друмова и доста оронула често није радила, те никог не би чудило да се њене казаљке не мичу; али тог дана сат је откуцавао и, пошто смо већ склони прецизности, једино би могло да му се замери што је журио седам–осам минута у односу на званично време. По мишљењу апотекара, тиме су сасвим слабили наговештаји сутрашњег догађаја какви су приписани часовнику, а свака спекулација постала је једнако могућа.
У причу се није баш уклапало ни олујно смркавање. Нико није спорио да би се они, е да је текло према садржају хронике, испоставило као пригодна сценографија за увод у драму. Али, нажалост, било је то досадно смркавање, какво се чак није могло поредити ни са свагдашњим сутонима, а камоли с оним чудесним каква апотекар није ни помињао; сумрак се с ветром мренасто вукао долином Ебра узводно: његов жар механички је осветлио гатове где су полако трунула стара месна пловила, затим се просуо реком узводно и, као и сваке вечери, претворио у таму прожету модрикастим одсјајима, и ту више нема шта да се дода.
Ноћ се показала ништавном, готово као смркавање: и једно и друго било је црно, обично. Ако бисмо занемарили увек помало узнемирујућу тмину, није било ничег што би ноћ чинило чудно напетом, ничег интензивнијег у односу на ону каква је у вароши већ одавно редовно трпљена и убризгавана у њену свакодневицу. Од мировног судије, бесповратно разочараног у увеле чари сопствене жене, што се спорим, снажним и дубоким покретима бавио рођаком секретара општине, која се стењући као у хропцу, топила на судијином столу тарући се боковима о матичну књигу умрлих, па до ноћног стражара, цео комшилук провео је обичну ноћ. Можда је једини изузетак био Паскал де Серафи: испружен у брачном кревету, сред исцрпљујућег брујања саучешћа, варио је смрт која га беше изненадила после подне, док је читао дневни лист у берберни- ци. Дакле, ништа необично – градић је располагао световним ритуалима којима је ублажавано и присуство смрти – није узбуркало сате и док је зора грлила Ебар и несталним одблесцима палила цаклину капе, челичну куглицу пендрека и позлаћену дугмад униформе ноћног портира који се успињао Улицом вештица да би легао на починак, град је спокојно спавао.
Прва румен зоре верала се зидом, том границом Ебра и бродова усидрених у ћутљивим гатовима, и лагано се лепила уз грубу грађу кућа, заштићена низбрдицом планинског венца којим је доминирао замак. Дневној светлости никад није било лако да продре у лавиринт улица и уличица. Готово читав век становништво је живело између рудника лигнита и угљени прах га је прекрио попут друге коже; зграде, међу којима је оних белих било мало, људи, чак и реке, увек избраздане црним пловилима, мрких утроба од угља потонулог у бродоломима, деловали су као да имају ту исту патину. Као и сваког јутра, светлост је на крају, док су њена прва црвенила бледела, потиснула мрак; у исто време, стара, немоћна, присна и вишеструко проклета силуета је изашла, жута и црна, из ноћи.
Улице је захватала живахна но краткотрајна врева. Како год, супротно драматичним сведочанствима из хронике, догађај у једанаест ујутро прошао је готово незапажено. Ништа у месту није, ни за тренутак, било обустављено, срца нису престала да куцају; улицама и трговима није се попут посмртне поворке ширила бука, нити је одјекнула као најава катастрофе долином Ебра и обалом Сегра, ћутљивим гатовима или мртвим рудницима. Градић тако свикао на звук бушилице из рудника готово да није ни приметио краткотрајан тресак.
Житељи су се тврдоглаво обмањивали претварајући 12. април 1970. у кључни датум своје колективне драме, а слично су грешили и осећајући се кривим што нису присуствовали догађају. Рушење куће број 20 на Стрмини потковице, којом је започето рушење це- лог града – бирократски усуд је прстом упро у то место, иако је могао у ма које од оних што су већ била празна – није значило више од почетка последњег чина врло дуго одлаганог кошмара. Кад су машине затегле челичну ужад привезану за четвороутаоне стубове и здање пало овијено облаком прашине, било је више од тринаест година откако је уништавање града било почело.
(из књиге: Срушени град, Хесус Монкада, превод са каталонског: Игор Маројевић, Лагуна, Београд 2007)

Приредиле: Драгица Радетић, Ана Јанковић

Тања Велманс, Чудесна повест иконе, Clio, Београд, 2007., Превела с француског Наташа Икодиновић

Византијска уметност и цивилизација је неисцрпна тема стручног интересовања историчарке уметности Тање Велманс, која је своју заокупљеност византијским простором и очараност византијском духовношћу понела из родне Бугарске у Француску. Бројни радови које је објавила из ове области, могли су да упознају савременог читаоца на Западу са историјом и уметничким благом које је сачувано на простору некадашње. Њено интересовање усмерено је посебно на грузијску уметност и српско средњовековно сликарство у Србији и Македонији.
Књига Чудесна повест иконе настала је захваљујући радозналом духу истраживача и личном доживљају естете. Управо емоције исказане као доживљај лепоте и испуњености коју ауторка осећа испред византијског уметничког дела чини ову књигу сасвим другачијом од њених претходних радова.
Тајна иконе, њено теолошко и мистично значење, настанак и историјски развој, разоткривају се на замишљеном путовању у византијску епоху до 15. века, на које ауторка с лакоћом води читаоца. Кроз ову духовну авантуру га упознаје са стварним и имагинарним, са сличностима и разликама хришћанске културе Истока и Запада у средњем веку, са незаобилазним темама живота и смрти, духа и материје, земаљског и небеског…
Приликом гостовања у Београду новембра 2007. године, Тања Велманс је на питање како икона утиче на посматрача, како на њега преноси свој код, одговорила:
“Икона буди у нама осећања, због тога што је икона донела човеку одговор на трансцендентална питања, на питања о апсолуту, донела сазнања о целини небеског света, знања о свету који је изнад човека.“
У свом предговору за српско издање ауторка се обраћа српском читаоцу као бољем познаваоцу византијске уметности од читаоца са Запада и нада се да ће га ова књига узбудити, а можда и опчинити

Богдан Богдановић, О срећи у градовима Просвета, Београд, 2007.

Слутње да ће планета постати обзидана и зазидана бетоном и челиком и да са градњом бетонских грдосија и чудовишта свет постаје хиперурбанизован, све више се обистињују. Између цивилизација, савремених и прошлих, нема разумевања, иако би једна другој могле много да кажу, када би имале довољно стрпљења да се слушају. Нажалост, нова, силнија и робуснија прождире стару, уморну и крхку. Ипак, данашњи човек, између прошлости и будућности, може да ужива у лепоти и мудрости традиционалних градова, док их још има.
Ако читалац одабере књигу О срећи у градовима пристаће да га Богдан Богдановић, уметник и књижевник, архитекта и филозоф градње, води по свету, у обилазак градова, и неће се покајати. Изванредним стилом, сликовито и поетски надахнуто Богдановић говори о различитим градовима, о томе шта их чини посебним и живим, о духу и карактеру или како каже „психизму“ града. Прве странице у књизи посвећује Београду, своме родном граду. Из Београда читалац креће даље на пут и заједно са студентима професора Богдановића учи како град треба упознавати градове, како их умети гледати. Као најбољи, проверени метод препоручије се пешачење. „Град треба ме- рити и читати сопственим корацима“, јер само тако га је могуће обухватити свим чулима. Говорећи о вишечулном доживљају града присећа се раскошне Венеције која има лош задах, Фиренце која је презасићена сувом прашином, Болоње у којој звуци и звучна слика надвадава визуелну… Опчињен градовима које прожима магија воде, издваја Штокхолм и Хелсинки као вилинске градове на води и Амстердам који није само на води него је, како каже, и у води до колена.
Врло занимљиво је упознавање са кружним градом, Багдадом, бившим градом из бајке, затим са социјалистичким градовима Пјонгјангом и Пекингом, кроз који га води млада пратиља са поетичним именом Ласта Са Стеновите Обале.
Чаролији речи и духовном до- живљавању путовања читалац се препушта и у обиласку америчких градова, Њујорка, Сан Франциска и Чикага.
Али оно што све ове градове чини живим у сећању путописца и доживљају читаоца су у ствари случајни сусрети са људима, живот људи у тим градовима, а све остало је како каже аутор „само сценографски оквир који је помогао да се боље уочи и прати човек у градском простору, све је то једна представа које не би било да нема људи, јер без глумаца нема представе“.
Након прочитане књиге О срећи у градовима читаоцу ће бити драго што је био део те представе, па макар и у публици.

Иван Клајн, И филозофи су луди : антологија смешних штампарских грешака, Београдска књига, 2007.

Свакодневно се исписују тоне и тоне папира, и замислите колико се грешака крије у написаном, упркос вредним коректорима. Грешке, као брзе осице, прелете и сакрију се од очију онога ко пише, али често и онога чији је посао да их хвата и уклања. Нису узалуд Латини давно измислили имена за написане, грешке пера, lapsus calami, али и за изговорене, грешке језика, lapsus linguae. Грешке су најчешће случајне, али могу бити и намерне, када их бирају хумористи и шаљвџије, а понекада и злонамерне, када их чине заједљивци.
Језичке грешке направљене пред очима или ушима јавности могу бити врло непријатне, чак скандалозне, а могу имати и застрашујуће последице за починиоца. Али могу бити и врло забавне, настале смешно премештеним или изостављеним словима у речи.
Смешним грешкама бави се Иван Клајн, наш врсни лингвиста у својој најновијој књизи са смешним насловом И филозофи су луди (уместо људи) Иако књига носи поднаслов антологија смешних штампарских грешака, настала је услед измишљања и бележења реченица које постају смешне захваљујући забавним грешкама, мада није искључено да су се негде заиста и догодиле. Грешке постају забавне када су неочекиване у датом контексту. Двадесетак година аутор је одабирао овакве грешке које постају нека врста енигматске игре за читаоца. Текст захтева пажљиво читање и учи читаоца коректурском занату.
Књига садржи више од две хиља- де грешака, које су груписане по типу и тематици. Илустрације Драгана Тасића сликовито прате духовит текст. За читаоца заиста забавно штиво које засмејава не само на свакој страни него у свакој реченици.

Свака млада девојка сања о принцу из банке.

У амбуланти остаје дежурна сестра спремна да пребије сваког ко дође после радног времена.

Домановић је био благ човек, али нико од оних који су му се замерили није избегао оштрицу његове сатаре.

Што се тиче слабе оцене вашег сина, имате две могућности: да сами радите с њим или да млатите наставника.

Пензионери воле птице и деле с њима сваку муву која им преостатане од ручка.

Новинари воле да вас интервјуишу, јер увек исцрпно оговарате.

Возач је био довољно модар да се не упушта у даљу расправу с полицајцима.

Даруб Мекман, Историја среће, Геопоетика, Београд, 2007.

У својој изванредној Едицији „Интимна историја“, Геопоетика је прошле године објавила књигу Историја среће Дарина Мекмана, професора на Универзитету Флорида, аутора неколико књига и многобројних чланака о европској и америчкој историји, култури и политици. Историју среће је на ен леском објавио 2006. године (Happiness: A History, Grove/Atlantic Press). Ова књига није ни налик онима које на популаран начин, „из личног, али и из искустава других „подучавају“ читаоца како да оствари сопствену срећу, промени је у своју корист, утиче на њену променљивост… Ово је озбиљна студија о историји среће, приказаној и објашњеној кроз дуге векове људске историје и цивилизације, векове у којима су се смењивали беда и благостање, рат и мир, векови болести, природних катаклизми, тако да је, како аутор наводи, још Херодот подсетио да “колико год био кратак његов живот, ниједан човек није толико срећан да га неће запасти, не једном, већ много пута, да пожели да је мртав, а не жив“. Дакле, од старих Грка до данас, бројна су питања о срећи на која аутор покушава да пронађе одговор. Од ове Херодотове опаске до Хегелове тврдње да се „историја може промишља- ти са становишта среће, али историја није тло на коме успева срећа. Раздобља среће су празне странице у књизи историје“, прошло је много времена, па иако су многи размишљали на ову тему, не само историчари и филозофи, већ и обични, најобичнији људи притиснути проблемима свакодневице, није се дошло до коначног спознања шта је срећа. Сви желе да буду срећни, али нико не уме да јасно и доследно каже шта је то што заиста жели и што би га учинило уистину срећним. Мекман о срећи говори као о модерној религији и пита се да ли су људи одувек у њу веровали, да ли је срећа вечна, универзална – или има историју, одређени временски и просторни запис. Може ли се срећа измерити, упоредити? Да ли су нека друштва срећнија од других? „Иако немам намеру да се упустим у тако смео покушај као што је писање историје човечанства, убеђен сам да историја среће, макар у почетку, треба да буде интелектуална историја, историја поимања овог вечног људског циља и стратегијâ смишљених да се он достигне, која би пратила њихов настанак и развитак у различитим етичким, филозофским, религиозним и, додао бих, политичким контекстима“, каже аутор. Појам среће је током векова драстично мењан, а промене које су настајале биле су тако велике, да се може закључити да „срећа“ из прошлости није ни налик данашњим поимањима „среће“.

Џон Фанте, Упитај прах, ЛОМ, Београд, 2007. Превео са енглеског Флавио Ригонат

Роман Упитај прах, условно речено наставак је романа Чекај до пролећа, Бандини, и са њим, као и са првим романом Пут за Лос Анђелес (који је, узград, издавач одбио да објави јер је био сувише смео и провокативан за конзервативни књижевни тренд тог времена, па је објављен тек постхумно), чини тематску целину о животу Артура Бандинија, главног јунака сва три романа, Фантеовом алтергу. Довољно је рећи да је Упитај прах у суштини, једна незаборавна прича о необичној љубави између младог Американца (италијанског порекла) Артура Бандинија, који је дошао у Лос Анђелес да се прослави као писац и исто тако младе Американке (мексиканског порекла) Камиле Лопез. Он своје дане проводи у бедном хотелу на Бункер Хилу у Лос Анђелесу, покушавајући да заради новац шаљући приче часописима, а она радећи у ‘’Колумбија кафеу’’, ћумезу над свим ћумезима описаним у светској литератури. Дошавши из Колорада у Лос Анђелес са једином жељом да постане познат и славан писац, Артуро Бандини са Камилом започиње везу која је од самог почетка била на самој ивици између љубави и мржње, стално потискујући своја супротстављена осећања којима је изложен док покушава да обузда страст коју према њој осећа. У његовом животу присутна је још једна жена, несрећна Јеврејка Вера. Фанте је радњу свих својих романа смештао у прљава предграђа Лос Анђелеса тридесетих година прошлог века, у којима животаре сиромашни и одбачени, док се хране сновима о успеху, али без америчког happy enda, ругајући се америчком систему вредности и начину живота (Артуро Бандини се захваљује Богу што је Американац, руга се Камили због њеног мексиканског порекла, а истовремено припаљује одбачени опушак који је подигао из сливника). У свом сиромаштву и безнађу, Артуро Бандини (као и сам Џон Фанте, уосталом) утапа се у гомилу истих таквих који су у топли ЛА дошли да пронађу своје место под сунцем. На несрећу, открио је да на том месту чак и ‘’сунце припада другима’’, и да му ништа друго није преостало до да игра ту игру до краја, усрдно одржавајући у животу илузију да је ту рај и да је и сам део тог раја.
Упитај прах је доживео велики успех код читалаца. Инспирисан тиме, Фанте је, смртно болестан и готово слеп, издиктирао свој последњи, четврти роман о Артуру Бандинију Снови са Бункер Хила. По роману Упитај прах снимљен је истоимени филм у коме су главне улоге играли Селма Хајек и Колин Фарел.