Ана Јанковић
(Владимир Јагличић Hollander, Hollander, Светлост, Крагујевац, 2006)
Бројна су и изузетно вредна књижевна, историјска, па и филозофска сведочанства о холокаусту, засигурно једној од најмрачнијих епизода у историји Европе. Вероватно су највреднија и најверодостојнија она индивидуална, дубоко лична сведочанства преживелих, а која су лишена жеље да се изрекне нека уопштена, морална, историјска или било каква друга осуда. Многи од њих су остатак живота провели у сталном покушају да разумеју и осмисле живот после логора, а неки – у сталном сукобу са временом – да сачувају те страшне догађаје од заборава. Они у томе и налазе смисао живота. Сталан, непрекидан рад на самоспознаји, суочавању са самим собом и објективизацији нечега што је крајње субјективно. Да би о томе могли говорити рационално, да би уистину преживели живот после логора, морали су схватити да „холокауст није лични проблем оних који су остали у животу”, како каже Имре Кертес, „већ да дугачка, тамна сенка холокауста пада на целу цивилизацију у којој се он догодио…”.
Холокауст је тема не само бројних историјских докумената, већ и томова романа и приповедака. И колико год се чинило да се, после толико година, може још мало тога рећи, очигледно је да ће то, док је света и века, бити недопричана прича – толико су велики бол, јад и патња недужних. А свако од њих има своју причу. И свака је на свој начин другачија, а подједнако страшна. Временска дистанца је била довољна да историја и историчари дају мање-више тачну слику холокауста. Подробно су описани догађаји, актери, и злочинци и жртве. Побројана су недела. Међутим, ипак су то само бројке, статистика, документација… Али, ниједан историчар, ниједан научник не може да напише и опише како је то кад Вам убију родитеље, браћу и сестре, учине све да убију и Вас, само зато што сте друге вере, друге расе или националности. Затворе Вас у логор и тамо изложе неизмерној патњи и најбестијалнијем мучењу које нормалан људски ум тешко може и да замисли.
Роман Холендер (Hollander) је једна од таквих прича. То је у потпуности аутентична прича о страдању десеточлане породице Холендер. Холендери су стара чешка јеврејска породица пореклом од холандских „ашкеназа” (богати Јевреји). Прича о њима почиње (и завршава се) у Америци, у Њујорку, где је једна телевизијска компанија уприличила сусрет двојице браће, Золтана и Ернеста Холендера, након више од 50 година раздвојености. У намештеном догађају, пред телевизијским камерама, одиграва се велика људска драма – незамислива већини гледалаца, прекидана рекламама. Водитељ се труди да од тога направи спектакл – јер телевизијска компанија је то и платила, гледаоци то желе да виде. Како да човек, пред ТВ камерама, пред слаткоречивим и лукавим водитељем, пред милионским аудиторијумом, у једном тренутку, опише шта осећа сада када је, после 50 године раздвојености, срео рођеног брата кога је све то време сматрао мртвим?
Причу о Холендерима, првенствено о Золтану и Ернесту, написао је књижевник Владимир Јагличић, чијом је љубазношћу Народна библиотека Бор и дошла до ове вредне књиге. Да се исприча ова истина, аутору је помогао Момчило Холендер, Золтанов син, који је открио многе детаље из Золтановог живота и уступио рукописе и магнетофонске траке на којима су Золтан и Ернест, наизменично, као у дијалогу (роман у два гласа), покушали да забележе своја сећања на изгубљене године, али по сопственом признању, у томе нису у потпуности успели. Изгубљено време се не може вратити.
Страдање породице Холендер, и по Золтановој и по Ернестовој причи, заправо је започело још 1939. године, када су Немци заузели један део Чехословачке, а Мађари, истовремено, Карпате, део Чехословачке где се налазила и Илоша, градић у коме су живели Холендери. Тада су сви Јевреји остали без своје имовине, без посла и без икаквих средстава за живот. Холендери су изгубили стругару и кућу у којој су живели. Ускоро ни на улицу нису смели без препознатљивих жутих трака. Бити ухваћен на јавном месту без њих значило је сигурну смрт. Нико од њих није ни слутио шта их тек очекује и да им је смрт извесна и са траком и без ње. Породица је последњи пут била на окупу на дан Пасхе, 1943. године. Више се никада нису видели у том саставу. Ернест је, са оцем и мајком, три сестре и двојицом браће депортован у Аушвиц. Осим Ернеста, логор је преживео само најмлађи брат Алекс. У нацистичкој Немачкој су постојале три врсте логора. Радни концентрациони логори као Дахау, нису били намењени за масовна смакнућа, и логораши су умирали махом од исцрпљености и болести, али су бар имали изгледа да преживе неко време. У логорима уништења („фабрике смрти”), као што су били Треблинка, Собибор, Берген Белзен, жртве су довођене искључиво да буду што брже погубљене (као део тзв. „коначног решења”, како је Адолф Хитлер називао проблем Јевреја). Аушвиц је припадао мешовитој групи концентрационих логора – за рад и уништење. Немци су имали прецизне процене докле се логораш исплати – да ли више ради него што кошта.
У Аушвицу је било опасно показати знаке слабости или болести. Такви би одмах били издвојени и на лицу места ликвидирани. Зато би, чим би приспели у логор, Немци одмах издвајали старе и болесне и мајке са децом. Они би завршавали у просторијама са „тушевима” из којих би уместо воде покуљао нервни отров Циклон Б. Мртве, а и оне који су били само ошамућени, али још живи, други логораши преносили су у крематоријуме где су спаљивани. У Аушвицу је на тај начин дневно убијано и преко 2000 људи. Ернест Холендер је, са оцем и браћом, био сведок оваквог смакнућа своје мајке и три сестре. Према сопственом сведочењу, сви су они, иако подвргнути истим страдањима, потпуно индивидуално доживели логор. Неки су одмах изгубили наду, јер је било страшно сазнање да смрт вреба сваког трена. И Ернест је у моменту губио наду, која му се недуго затим, ипак враћала, јер је жеља за животом нешто чудесно. Он и најмлађи брат Алекс једини су преживели пакао Аушвица, и након што су Савезничке снаге на челу са 322. пешадијском јединицом Црвене армије ослободиле логор, емигрирали су у Сједињене Америчке Државе. Пре тога, после много тражења и лутања, у Мађарској су пронашли најстарију сестру Сури која је била у логору Берген Белзен и која је недуго по доласку у Америку, измучена и болесна, умрла.
Најзанимљивије је, ипак, сведочење Золтана Холендера. И Золтан је одведен на присилни рад, да тешким, ропским радом откупи свој живот. За разлику од остатка његове породице који је Немцима био потпуно бескористан, са изузетком Ернеста и Алекса, и његова је судбина била да преживи рат и боравак у логору. Након оне судбоносне Пасхе 1943. када је породица Холендер последњи пут била на окупу, он је преко Румуније и Војводине, у возу препуном Јевреја, стигао у Бор. Ту је, у радном логору, остао наредних 17 месеци, све до октобра 1944. године. Како сам каже, Бор му је на крају постао опсесија: о Бору је много знао, прикупљао је монографије, документе, све што му је дошло до руку. Он је, будући да је био сужањ у борском радном логору, дао јединствено сведочанство из прве руке о томе какви су били услови у логору, како се преживљавало, ко су били заточеници, ко стражари и мучитељи. Иако у крајње незавидном положају, историју рудника сматрао је занимљивом: Испада да је крајем деветнаестог века тим крајем пропутовао Феликс Хофман који је прве узорке руде однео на Париску изложбу минерала 1889. године. Успех на изложби побудио је српске индустријалце и политичаре радикале, међу којима је био и Никола Пашић, да испитају целу ствар, а највише се заложио један Јеврејин – Ђорђе Вајферт. Кажу да је Вајферт био прави фанатик упорности. Ми смо, на терену, педесет година касније, често проклињали ову његову упорност, цептећи у блату, голи и боси, у најдубљим окнима…
У јесен 1902. године, постало је јасно да је терен рудоносан. Но, виц није био у бакру, већ у злату. На тону бакарне руде добијало се 40 грама чистог злата, што је, за једно такво налазиште, висок проценат. Борском руднику је било суђено да постане златна кока. Као главни извођач технолошких радова појавио се извесни инжењер Шистек. Ја сам, касније, био у старој борској цркви. Тамо постоји фреска на којој су, као заслужници за отварање борског рудника, заједно насликани Хофман, Шистек и Вајферт (В. Јагличић, Hollander, стр. 90).
Интересантна је и његова примедба да се радници Борског рудника, по условима рада и живота, нису много разликовали од логораша. Једино су, за разлику од њих, након тешког рада, могли да оду својим кућама, док су логораши своје ноћи и ретке тренутке одмора проводили у страшним условима, које многи нису могли поднети. Неиздржљива хладноћа зими, вашке и разна друга гамад, прљавштина, оскудна исхрана након тешког рада, често прекиданог ударцима и јавним батинањима, свакодневно су узимали свој данак у крви.
По бруталности, свакодневним мучењима и понижењима логораша и неподношљивим условима за живот, борски радни логор се није нимало разликовао од сличних логора у Европи. Једино што је живот бедног логораша у Бору ипак вредео мало више од живота осталих несрећних сужања широм Европе: производња у Бору је тих годи на била на завидном нивоу, Немци су са свих страна доводили раднике да би се што више производило за немачку ратну индустрију. Сваки живот био је драгоцен све док је заточеник био у стању да ради. Немци су оклевали да ликвидирају логораше без неког већег оправдања. Та околност, као и младост и добро здравље, учинили су да Золтан Холендер преживи боравак у логору. Осим локалног становништва и Јевреја депортованих из разних европских држава, у руднику су радили и Италијани, ратни заробљеници, Грци, Руси те разни преступници. Стално су довођени нови радници из целе Србије.
Золтан Холендер је у логору доста времена проводио са старим радником Емилом Посадеком који је цео свој век провео у руднику, добро га познавао, много тога је видео и запамтио. Од њега, Золтан Холендер је чуо и описао и боравак Ђорђа Андрејевића Куна у Бору. Кун се Посадеку није допадао: сматрао је да он и његово „конспиративно” друштво само подбуњују раднике, иако од тих побуна није било користи – хиљаде „голаћа” је једва чекало да ускоче на упражњена радна места непослушних. Ипак, како је духовито закључио Посадек, највећу побуну у историји рудника нису, како су предвиђали марксисти, изазвали освешћени радници, него – неосвешћене сељачке масе. Срби су и у том, класном, погледу, ујебали марксистичку теорију. Захваљујући дружењу са Посадеком, подробно је описао и Влашку буну из 1935. године: … Сељаци су се жалили на загађен ваздух, на неплодност терена изазвану радовима у руднику, на тешку обраду земље која се испостила и сјаловила… Бор је неколико дана био у рукама побуњених сељака. Ниједна владина служба није радила, а чиновници су бежали главом без обзира из Бора, у страху да их сељаци не побију. Побегао је и директор руд ника Емил Пијала, као и председник општине Марко Петровић… Управа је обећала да ће изградити пост ројења за хватање дима, обезбедити пијаћу воду, као и наложити исплату одштете. Износ процењене штете је, наравно, десетоструко смањен, али је ипак исплаћен. Сељаци нису дозвољавали обнову рада рудника све док нова комисија није завишила са радом. Кад је рудник поново почео са радом, сељаци су покушали опет исту ствар. Изгледа да су их овод пута хушкали комунисти, јер се одазвало мање људи, а завршило се трагедијом. Овог пута их је дочекала спремна жандармерија, отворена је ватра, један сељак је убијен, а четворо рањено… Борски басен је, дакле, и пре доласка нас, логораша, био машина за убијање српске сиротиње – радника и сељака (В. Јагличић, Hollander, стр. 104–106).
У покушајима да од заборава отргне своје логорашке дане, Золтан Холендер је констатовао да је све то лако испричати, али је тешко написати и описати тај живот који и није био живот. Целог живота је сматрао да добар човек свет мери према властитом аршину. Зато му је била потпуно несхватљива ситуација у којој су се нашли и он и његови сународници, али и остали недужни сужњи. Они који више нису могли да раде, једноставно су убијани ноћу, кришом. Убијани су и дању, углавном моткама, а лекари Немци су писали лажне извештаје – да су умирали од болести срца и слично. Овде је истакао улогу борског све штеника Милорада Стојановића, као једну од ретких светлих тачака којих се сећао: Свештеника, наравно, има разних. Мантија не чини човека, човека чини срце. Али, овај свештеник је свој духовнички позив схватио озбиљно: увек има неки такав, и то тамо где се најмање надаш. Није пристајао да прими тело покојника у затвореном ковчегу, док му се леш не покаже. Кад би се ковчег отворио, он би најчешће угледао човека плавог од убоја и масница, раскрвављене главе или пребијених удова. Он је, кришом, правио белешке о сваком појединачном случају, уписивао о покојнику све што се могло сазнати, бележио број његових масница, рана и убоја. По његовим извештајима, нађеним после рата, у Бору је убијено, а у извештајима о природној смрти заташкано, више од три стотине људи (В. Јагличић, Hollander, стр. 170).
У борском радном логору, тачније на Црном врху код Бора, а према Жагубици, где је грађена пруга, Золтан Холендер је 1944. упознао великог мађарског песника Миклоша Раднотија. Као и Холендер, и Миклош Радноти је у Бор доспео као припадник тзв. радне службе у коју је Хортијева, а затим Салашијева Мађарска мобилисала своје држављане Јевреје, шаљући их на присилни рад широм Европе. Золтан Холендер је Раднотија описао као крајње ћутљивог, мирног и повученог човека, који је волео да се, у ретким тренуцима одмора, одвоји од осталих и осами негде где би стално нешто уписивао у једну свешчицу. Упознали су се случајно. Золтан Холендер је једног дана у логорској бараци, на кревету нашао Раднотијеву свешчицу на којој је ћирилицом било написано „Авала 5”. Листао ју је са страхом јер је логорашима најстроже било забрањено да међусобно разговарају о свом положају, а камоли да поседују тако луксузне ствари као што су оловка и свеска у којој се може описати живот у логору. Стихове који су били ту записани није прочитао, већ само заглавље с почетка свеске, писано на мађарском, српском, немачком, француском и енглеском језику: „Овај нотес садржи песме мађарског песника Миклоша Раднотија”. Након повратка из радног логора, у једном од тзв. „маршева смрти”, мађарски фашисти су стрељали читаву скупину логораша, међу којима је био и Миклош Радноти. То је било 9. новембра 1944. године код села Абда у Мађарској. Леш Миклоша Раднотија идентификован је управо захваљујући овом нотесу (1971. године, ове песме су објављене на мађарском језику, под називом Борска бележница, а 1979. године Народна библиотека Бор је последње песме Миклоша Раднотија, записане у овом нотесу, објавила и на српском језику). Золтан Холендер се са великим пијететом сећао свог сународника и логорског сапатника. Сећа се разговора о томе како живе у времену када човек убија другог човека и још у томе ужива. Изгледа да нису сви рачунали на зло у човеку.
Золтан је сматрао да је у логору најбоље направити оштар рез са претходним животом. Запамтио је Раднотијеве речи: Не иде то увек лако, са заборавом, Холендер. Постоје различита времена, друкчији дани и ноћи. Каткад је заборав скоро природна ствар у ходу времена, а онда време успори ток, застане, набуја и обруши се натраг, најпре као цунами који руши све пред собом, а затим се уматичи, ујезери, ствара мртвају и до смрти пече као гризлица (В. Јагличић, Hollender, стр. 203).
За разлику од Миклоша Раднотија, Золтан Холендер је жив дочекао крај рата и ослобођење. Живот је наставио у Крагујевцу. Оженио се и основао породицу. У Крагујевцу је живео све до 1992. године, када је до њега стигла вест из далеке Америке да су му браћа жива, да су га читавог живота тражили и да никада нису престали да живе у варљивој, лелујавој нади:
ЗОЛТАН: Да завршимо како смо почели. Ја сам сада грумен земље. Што стане у стиснуту шаку, пре но се распе. Записао сам, у магнетофонску траку, известан део земног времена мог живота. Онолико колико сам сматрао да треба да се зна. Колико дугујем даљини изгубљеног времена, живима и мртвима.
ЕРНЕСТ: Ја сам сада земља. Што се кроз прсте распе. Испричали смо један другоме шта је требало. Остало је, за ову причу, без значаја.
Крај дијалога.
