Горан Миленковић

(Јован Стерија Поповић)

На два стољећа од рођења и сто педесет година од пишчеве смрти, можемо без двоумљења закључити да српски 19. вијек није имао много тако великих и драгоцјених личности, као што је био Јован Стерија Поповића (1806–1856). Његова реформаторска мисија готово да се може упоређивати са значајем који су за идентитет српског народа, за српске националне институције, за српску књижевност и културу, имали Доситеј Обрадовић (око 1740–1811), Вук Стефановић Караџић (1787–1864), те владика и господар црногорски, а изнад свега магистрални пјесник Петар Други Петровић Његош (1813–1851). Многостраност и важност књижевних и државних послова којима се бавио и које је урадио за живота, одређују Стерију подједнако као комедиографа и драмског писца, као пјесника и романсијера, као критичара и полемичара, као уредника календара и писца школских уџбеника, као професора природног права на Лицеју у Крагујевцу и Београду, те као начелника Попечитељства просвештенија (Министарства просвете), који је пресудно допринио формирању неких од најзначајнија институција српске националне културе (Театар на Ђумруку и Театар код Јелена, који су касније прерасли у Народно позориште, Народни музеј, Народно читалиште и библиотеку, Друштво српске словесности…), а затим и школског законодавства, захваљујући којем је постављена основа модерном образовном систему тадашње још увијек полузависне Кнежевине Србије.
Може се без претјеривања казати да је много тога у Стеријином животу наговјештавало и предодредило његову посебност. Потврђује то и необично пишчево породично поријекло. Рођен је 1. јануара 1806. године у Вршцу, у браку имућног грчко-цинцарског трговца Стерије Поповића и Јулијане Нешковић, из још угледније и знаменитије српске породице. Потврђује то и само темељито и озбиљно школовање Граматикалну школу учи у Вршцу, гимназију у Сремским Карловцима, Темишвару и Пешти, правне студије на Лицеју у Кежмарку, гдје је и дипломирао у јуну 1830. године. Потврђују то и рани књижевни почеци, јер већ 1825. године има завршена два спјева: Слези Болгарији и Седмостручни цветак борећим се Грцима. А поготово то потврђују разнородна интересовања за различите књижевне родове и поетике већ у почетним годинама писања. Поред наведених спјевова, у ђачком и студентском раздобљу написао је три трагедије Невиност или Светислав и Милева, Милош Обилић, Наод Симеон или Несрећно супружество; два (псеудо)историјска романа Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида, Дејан и Дамјанка или Паденије босанског краљевства, те двије друштвене комедије Помиреније, Лажа и паралажа; уредио је прву књигу забавног календара Винко Лозић.
Одмах по завршетку правних студија и по повратку у родни Вршац средином 1830. године, гдје је постављен за професора латинског језика у гимназији, а потом је од 1835. године радио као адвокат, Стерија је оригиналним комедијама (већ поменута Лажа и паралажа, затим Покодирена тиква, Тврдица или Кир Јања, Зла жена), те дијеловима незавршеног пародичног Романа без романа, стекао велики књижевни углед и позоришну популарност и изван граница родног града, а цјелокупној српској књижевности подарио сасвим нове теме и приступе.
Након те стваралачки драгоцјене деценије коју је провео у Вршцу, Стерија је крајем 1840. године прешао у Србију, пошто је указом постављен за професора Лицеја у Крагујевцу. Може се казати да од тог тренутка поред већ евидентне књижевне мисије, почиње и велика национална и државна мисија Јована Стерије Поповића. Поготово је то уочљиво од средине 1841. године, кад је Лицеј пресељен у Београд, те када нарочито долази до изражаја Стеријина велика наобразба и просвећене идеје, које су паланачкој и неписменој Србији, измученој вишестољетним ропством под Турцима, а затим и тегобним политичким корацима ка пуној независности и ослобађању од вазалног положаја, биле више него неопходне и драгоцјене.
Са потпуном свијешћу о томе шта значи наука и просвећеност за идентитет једног народа, већ у септембру мјесецу 1841. године, Стерија заједно са Атанасијем Николићем и Димитријем Исајловићем, такође професорима Лицеја, подноси предлог да се оснује Србске науке академија. Захваљујући том свеобухватном образложењу средином новембра је већ био потписан књажевски указ о оснивању Друштва српске словесности, из којег ће касније израсти Српско учено друштво (1864), а затим и Српска академија наука (1886), као највећа научна институција српског народа и носилац водећих истраживачких пројеката све до наших дана. Непуних мјесеца дана након тог великог и значајног датума српске науке и културе, Стерија учествује и у оснивању првог српског сталног позоришта под именом Театар на Ђумруку, у којем је средином децембра мјесеца 1841. године изведена Стеријина трагедија Смрт Стефана Дечанског, чиме је званично и отпочео рад ове нове институције националне културе, претече Народног позоришта основаног 1864. године. Колико је Стерија био важна личност за оснивање и рад Театра на Ђумруку у почетним годинама, најбоље потврђује чињеница да је управа овог позоришта 1842. године изрекла „јавну благодарност” Јовану Стерији Поповићу што је бесплатно уступио на приказивање своје комаде: Смрт Стефана Дечанског, Женидба и удадба, Превара за превару, Волшебни магарац, Ајдуци. Након тога, исте 1842. године, на поменутој сцени играни су и други Стеријини комади: трагедија Светислав и Милева, те комедије: Симпатије и Антипатије или Чудновата болест и Лажа и паралажа.
Захваљујући свом преданом професорском раду на Лицеју, огромном књижевном угледу, а затим и дјеловању на простору младе националне науке и културе, увијек скромни и ненаметљиви Стерија је почетком новембра мјесеца 1842. године, упркос молби да га не именују на ту функцију, постављен за начелника у Попечитељству просвештенија. На том новом мјесту, као извршни државни чиновник, Стерија показује изразиту активност. Одмах позива наставнике Лицеја да поднесу предлоге за унапређење наставних програма у свим школама у Србији, предлаже расписивање конкурса за нове уџбенике. Наредне 1843. године, Стерија покреће акцију за изградњу нове зграде Лицеја и гимназије у Београду, предлаже оснивање литографске радионице у саставу Књажевске типографије у Београду, те предлаже наредбу окружним начелницима о заштити споменика културе у Србији. Године 1844. Стерија доноси предлог о оснивању Народног музеја у Београду, сљедеће 1845. године подржава предлог сликара Димитрија Аврамовића о „заведенију живописног училишта” у Београду. Пошто је 1845. године издао наређење инспекторату Књажевске типографије да се чувају комплети страних листова које је примало уредништво Србских новина, већ наредне 1846. године Стерија покреће иницијативу за оснивање Читалишта београдског, претече организованог библиотекарства у Србији, те касније Народне библиотеке.
Уз различите отпоре, Стеријиним залагањем је 1846. године основана Девојачка школа у којој се образовао велики број женске дјеце, узраста од пете до једанаесте године живота. Исте 1846. године успио је да оснује одбор који је под његовим руководством донио први закон о школама у Србији, чиме је постављен темељ модерном грађанском образовању у основним и вишим школама. Стерија се нарочито залагао за педагошко-методичке реформе наставе и умјесто механичког памћења, развијање самосталног расуђивања и моралне свијести ученика. У том смислу, Стерија је сам написао више корисних уџбеника из различитих струка: Мали буквар, Латински буквар, Латинска граматика, Немачка језиковка. Написао је уџбенике за математику и физичку географију, саставио је школски енциклопедијски приручник: Општа знања сваком Србину нужна. Од нарочитог значаја био је Стеријин уџбеник Реторике за гимназију београдску. Интересантно је поменути да је Стерија покретао и неке иницијативе које су биле изван ресора његовог министарства, а најзначајнија је она која се односила на оснивање Фонда сиротињског 1846. године, захваљујући којем је ишчезло просјачење у Београду.
Након што је у својству начелника Попечитељства просвештенија одобрио путујућој дружини Николе Ђурковића из Панчева да може давати позоришне представе у Београду, практично крајем маја 1847. године Београд добија још једно позориште, Театар код Јелена, у којем је као прва представа изведена Стеријина трагедија Милош Обилић. До краја те године, и током 1848. године, на истој сцени, изведено је више реприза Стеријиних дјела, али и сасвим нови комади, као што су трагедије Владислав и Скендербег, сценско-музичке представе Торжество Сербије и Сан Краљевића Марка, комедија Џандрљиви муж или Која је добра жена и слично.
Као савјестан и одговоран човјек, непопустљив у ставовима, а као неко ко је желио да уведе модерне школске методе и критеријуме у образовању и науци, као писац и критичар са одњегованим естетским укусом, Стерија је у Србији брзо стекао и велики број противника и непријатеља. Звучи помало парадоксално да му је највише загорчавао живот извјесни др Милован Спасић, којем је Стерија као начелник Попечитељства просвештенија одобрио државну стипендију за школовање у Берлину. Овај млади и недоучени научник, а видјећемо касније и морално веома проблематична личност, по повратку са школовања, у Србији гладној за образованим људима, одмах добија мјесто професора земљеописанија на Лицеју у Београду. Спасић се окреће против Стерије 1845. године кад није добио позитивну рецензију за проблематични рукопис уџбеника Земљеописанија. Као невјероватан насртљивац, покреће с јед не стране јавни судски спор против Стерије као начелника Попечитељства просвештенија и као рецензента спорног рукописа, а са друге стране, још више, закулисним средствима и невјероватним оговарањима, салонским сплеткарењима са истомишљеницима, покреће читаву харангу не само против Стерије, чија дјела је на све начине желио представити као тобожње плагијате, а рад у министарству и на Лицеју као узурпаторски и самовољан, него и против свих „пречана” или „Шваба”, како су погрдно називали образоване људе који су у Србију дошли из Војводине, те „заузели места правим србијанским синовима”. Стерија је на крају био принуђен да се против ове напасти у људском облику бори и књижевним средствима, тако што је написао сатиричку комедију Судбина једног разума у којој је исмијао „доктора” Спасића и све друге квазинаучнике и недоучене варалице у српским школама, а поготово на београдском Лицеју.
Наведена сатиричка тематика је касније била веома популарна у српској књижевности друге половине 19. и почетка 20. вијека, нарочито у приповијеткама Милована Глишића (Модерна стилистика, Мало о хисторији света, Једна лекција из хисторије Срба, Као бајаги популарна физика), Светолика Ранковића (у ХIХ веку), те у поглављима о школовању из Нушићеве Аутобиографије. У томе је био након Стерије свакако најуспјешнији Радоје Домановић у пародично-сатиричким приповијеткама Гласам за слепце, Озбиљне научне ствари, Хајдук Станко по критичарском рецепту г. Момчила Ианића, у којима је критички објектив усмјерио и према слабој а надобудној књижевној критици, према застарјелим научним методима и слично.
Као и све велике и знамените личности, које су по идејама и дјелима биле испред свога времена, Стерија је нарушеног здравља, потпуно разочаран и несхваћен у ћифтинском и полутурском Београду, који још увијек није имао снаге да крупним корацима стане на модерни пут европских просвећених народа, био принуђен да у марту 1848. године поднесе оставку на службу у Србији и да се врати у родни Вршац, у којем је био свједок Мађарско-српског рата 1848–1849. године у борби за аутономно Српско војводство у оквиру Угарске краљевине. Због тога је у једном периоду, у прољеће 1849. године, поново дошао у Београд, али сад као избјеглица, усљед терора и одмазде маџарских власти. Иако се након поновног повратка у Вршац био оженио у септембру мјесецу 1849. године, удовом Јеленом Манојловић рођеном Димић, Стерија је до краја живота остао усамљен, меланхоличан и болестан, али књижевно активан и пун стваралачких идеја. У тој посљедњој стваралачкој фази написао је између осталог и антологијску комедију Родољупци, која на магистралан начин, као уосталом и све његове друге комедије, говори о нашим покондиреним наравима, паланачким себичностима и самобманама, те лажном родољубљу, а објавио је и једину збирку пјесама Даворје, која представља најзрелији изданак нашег класицистичког пјесништва у 19. вијеку. Стерија је физички умро 9. марта 1856. године, али како је то редовна судбина оних који су били предводници и светионици свога доба, његово дјело је за сто педест година постојања остало живо, популарно и умјетнички вриједно, потврђујући вјечну и непољуљану истину да велика дјела и њихови творци никад не умиру и не одлазе из културе и памћења свога народа.

Бранислав Бане Димитријевић

Можда ће једном бити пријатно сетити се ових јада*

Када су ме пријатељи из библиотеке позвали са предлогом да будем у Организационом одбору овогодишњег Сајма књига, био сам страшно поносан. Наравно да хоћу, рекао сам, али можда то и није баш најсрећније решење. Има, наиме, додао сам још, у овом граду и бољих писаца од мене.
Ко те пита какав си писац?, био је одговор. Зовемо те јер треба добро да се потегне.
Мислио сам да се шале.
Жеља свих је била да овогодишњи Сајам буде бољи и већи од претходних, да достигне барем део сјаја и величине које је имао у неким бољим, да не кажем богатијим, временима. Стога су у Савету и Одбору били заступљени и представници Борске радио-телевизије (у даљем тексту БРТ) и Центра за културу (у даљем тексту – ЦК), плус у Савету представник Скупштине Општине (у даљем тексту – СО), а у Одбору један независан члан (у даљем тексту – ја). Задатак БРТ-а је требало да буде потпуно медијско покривање сајамских дешавања, ЦК је требало да буде суорганизатор (да обезбеди бољи и већи простор, озвучење, ради комплементарне програме у оквиру Културног лета и слично), док је СО требало да обезбеди додатне материјалне услове за квалитетна гостовања, повећану набавку књига и друго. Све је звучало перфектно.
На првим састанцима, све се кретало како треба: ЦК је обезбедио простор на корзоу – салу Експрес ресторана у приземљу, која се налази под патронатом Црвеног крста. Исти (Крст) је обећао да ће сала бити чиста и у сваком погледу исправна, да ће куварице спремати кафу и пиће, да ће војници на цивилном служењу обавити све физичке и стражарске послове. БРТ је обећала рекламу на свим својим медијима, уочи и за време Сајма, Сајамску хронику на телевизији, која би свакодневно пратила дешавања. Библиотека је осмислила програм гостовања познатих књижевника и заступљеност издавача – излагача. ЦК је организовао свакодневни (сваковечерњи?) пригодан музички програм у башти испред сале. Представници СО су предвиђени буџет оценили као скроман и обећали паре. Представници привреде (присутни на састанцима духом) су обећали сву помоћ у превозу (камион и двапут аутомобил до Београда и назад, камион по Бору два-три пута) и друго, ама баш све што треба!
И тако више пута, од састанка до састанка и назад. Онда смо, скоро неосетно, почели да улазимо у цајтнот, док је пасторална идила (на шта је организација Сајма личила у почетку) добијала обрисе трилера.
Прво се појавио проблем употребе WC-а у сали. Нема га, а на спрату не желе да нам одобре употребу. Прозаично, зар не, није требало то ни да помињем. Али пробајте ви да издржите дванаест сати на штанду, чак и без пива.
Онда је општина скресала буџет. Не за много, али, коме од књижевника отказати гостовање? Било коме од њих рећи да не може да дође, јер се нема довољно пара (и то баш за њега), било би исто као рећи Џајићу да не може да игра за нашу улицу, јер нас већ има довољно.
Онда су привредници почели да нас зајебавају за камион.
Онда је испало да од страже нема ништа, а поготову не за џ.
Онда је испало да је сала ипак прљава, и да нема ко да је очисти.
Онда је испало да унутра не ради струја (осим на гурку), и да приде нема ни сијалица.
Онда је испало да БРТ има паметнија посла, наравно – изборе, него да се замајава културом.
Онда је лице из ЦК задужено за Сајам отишло на море, и тамо нико више није знао шта смо се договорили, ни ко то треба да обави, ни зашто.
Онда смо од свих, на било који начин умешаних у организацију, остали нас троје – Весна, Ана и ја, двоумећи се да ли да се препустимо стихији живота и хладном пиву (мој предлог), или да одемо на колективни одмор (кад загусти, сви би да збришу), или да ипак покушамо да спасимо шта се спасти може. Једино што нисмо знали како.
Онда су ствари, некако саме од себе, ипак почеле да се покрећу.
Проблем WC-а се решио спонтано: појавио се закупац баште, заједно са клозетима на спрату. Није имао ништа против да и ми повремено сврнемо до тамо.
Онда се један од планираних гостију – књижевника (нажалост, мој омиљени) плачним гласом јавио да никако не може да дође због проблема са зубима, па мора на операцију, па на дуже лечење, па онда… Буџет превазиђен!
Онда смо личним контактима нашли људе, који су могли да нареде тзв. привредницима да испуне оно што су обећали. Или барем део.
За остало (камион и радна снага) нашли смо пријатеље да помогну.
Онда смо решили и ноћног стражара. Додуше, морало је да се плати, али је и то некако решено.
Онда су салу очистили, орибали и украсили радници библиотеке. Нису могли да отрпе срамоту.
Онда смо нашли пријатеље да мало погурају струју и подаре светлост градској култури.
Онда је БРТ…а, да: БРТ се и даље бавила изборима.
Онда су стигли излагачи, и уз уобичајене трзавице (нико није био задовољан положајем и величином свог штанда, и сви су показивали на комшије, којима је стопут боље, али се, несвесни тога, такође буне), Сајам је могао да почне.
И испао је боље него што смо се надали. Број посетилаца је био значајно већи него ранијих година, претпостављам и продаја (о томе тачне податке ипак имају само излагачи). Понуда књига је такође била осетно богатија.
Сви гости са стране су дали све од себе да књижевне вечери буду успешне. Домаће снаге, које су се одазвале позиву упомоћ и попуниле две вечери, нимало нису заостајале.
Чак се и БРТ пробудила, чим се завршило са изборима, и направила одличну емисију за крај.
Недостатак цигулигања испред сале никоме није засметао.
Све у свему, било је добро. Можда не онолико колико смо желели да буде, и свакако уз много веће муке, али ипак добро.
А можда и није могло без муке.
Можда ниједна добра ствар и не може да се обави лако, а и када буде тако, још лакше се и брже и заборави.
Можда су муке и јад оно једино што памтимо, оно једино што вреди запамтити. А ако је тако, ових дана ћемо се сигурно сећати. И једном ћемо се свему слатко смејати.
НАПОМЕНА:
• Велики песник Вергилије, док је припремао римски сајам књига (још онда је знао шта су муке тешке).

Весна Тешовић

Свако сајамско вече било је потпуно другачије књижевно осмишљено. Гости које је библиотека позвала, уз два локална ствараоца били су гаранција да ће се са окупљеним Боранима размењивати не само различити књижевни садржаји, него и разноврсна симпатичка енергија. Довољно за снажне утиске који су за своју последицу имали активно учешће посетилаца у току вечери, и то да се о књизи која је представљена и томе како је представљена прича и распреда дуго по завршетку саме књижевне вечери. Појава која дуго већ није виђена код нас.
Сајам књига који је, ваљда, цео у функцији мисије ширења, снажења и неговања читалачких интересовања наших суграђана, на самом почетку се својим читаоцима обратио представљањем књиге Како читати: о стратегијама читања трагова културе. Издавач књиге је Народна библиотека Србије, а о овом зборнику говорили су приређивач Саша Илић и Сретен Угричић, управник Народне библиотеке Србије и један од аутора објављених текстова. Њихова занимљива прича проширила је визуру читања са књижевног дела, па преко тривијалних жанрова, на актуелне политичке, правне и културне феномене. Окупљени у Народној библиотеци су се већ то прво вече могли подсетити шта се све и како може читати, почев од кратке приче, поезије, путописа, бајке, превода, до Олимпијских игара, устава, новчаница и „medi–rejda”, о чему је говорио Сретен Угричић.
Друге вечери Боранима је представљена књига Између два бела брега: прича краљевог војника коју су потписали браћа Радивоје и Драги Тасић. Ова романсирана мемоарска проза препоручена је за читање својом једноставном, топлом, типично србијанском људском причом о сналажењу појединца и његове породице у вихорном раздобљу прошлога века. Истовремено, плени подсећањем на оне основне животне, моралне постулате, који данас услед општег пада свих вредности све ређе доживљавају своју практичну афирмацију.
Милен Миливојевић је својом новом књигом, тј. њеним представљањем, поново потврдио своју јединствену списатељску природу у нашем граду. Одавно су сви који прате такве програме навикли на стереотип: уредник – критичар хвали (често неумерено), аутор чита (често невешто), публика пасивно слуша (често досађујући се). Вече када је представљена књига Позор иште позориште, још увек се препричава у граду. У инсценираном позоришту судило се овој књижевној појави, суочавани су ставови који су аргументовано указивали на недостатке ове поезије, због којих није ни требало да доживи штампани облик, са онима који су доказивали њене квалитете. Посетиоци, скоро сви поштоваоци онога што Милен већ деценијама ради на књижевном (и не само том) пољу, жучно су стали на страну „одбране”, коментаришући како „инкриминисану” књигу, тако и раније Миленово стваралаштво. Створила се жива, на тренутке острашћена атмосфера, у чијем епицентру није био ни други круг председничких избора у нашем граду, ни управо започето светско првенство у фудбалу, већ, замислите, збирка сонета. А све то без пизме, ниских страсти и суревњивости, тако типичних у овој делатности и на овим просторима.
У четвртак су гости Народне библиотеке Бор били књижевница Светлана Велмар-Јанковић и Гојко Божовић, уредник „Стубова културе”. Представљање романа Востаније претворило се у нешто много више од било ког часа историје коме је присуствовао ико од окупљених Борана. Тумачећи своје дело као плод истраживања историје, публицистике и књижевне грађе о Карађорђу и Првом српском устанку, госпођа Велмар-Јанковић је истакла сопствено настојање да домисли тајанствени, унутарњи свет једне горостасне историјске личности, његове личне драме у тренуцима када чини крупне и судбоносне грешке. Енергија коју је наша књижевница ширила око себе док је објашњавала нашу историјску прошлост али и садашњост учинила је да два сата дружења и разговора са њом прођу у трену.
Добрица Ерић, већ легендарни песник за децу (свих узраста), на најбољи могући начин и у пуном значењу те речи, обележио је последњи дан сајма. Његов боравак на продајном простору значио је много и онима који су књиге куповали и онима који су само разгледали. Добрица је имао и стрпљења и лепе речи за свакога ко му се обратио. У Основној школи „Бранко Радичевић” два сата се дружио и играо са ученицима и њиховим учитељима, а сви они који су увече дошли у библиотеку имали су ванредно задовољство да присуствују скоро двочасовном рециталу чији је једини актер био сам Добрица. Песник љубави, радости и светлости представио се на нешто другачији начин. Почевши са песмама из своје последње књиге Деца са цветом липе у коси, скоро цело вече обојили су стихови опомене и бола, револта и тињајућег беса због свега што је задесило његову „вољену Србијицу”. Задивљујуће је било посматрати како песника тако и публику, коју су чинили представници свих генерација, како једним дахом дишу сједињени лепотом поетске речи али и харизматичним казивањем песника. Избором стихова којима се обратио Боранима, Добрица Ерић је позвао на општи национални препород, како биолошки тако и језички, те се и ово књижевно вече претворило у нешто много више, што ће вероватно утицати да 21. Борски сајам књига буде запамћен.

Гордана Голубовић, Весна Јовановић, Драган Стојменовић (фотографије)

21. БОРСКИ САЈАМ КЊИГА – 21 ИЗДАВАЧ
Време одржавања: од 5. до 10. јуна 2006. године
Радно време сајма: од 11 до 22 сата
Покровитељ: Општина Бор
Сајам је отворио Сретен Угричић, књижевник и управник Народне библиотеке Србије
Број књижевних вечери: 5 (једно, али вредно, са Добрицом Ерићем – за децу)
Најпосећеније књижевно вече: гостовање Добрице Ерића
Први пут на Борском сајму књига: Магнет, Утопија, Чаробна књига, Академска мисао, Metaphisica Esotheria, Stylos, Змај, Hiros, Јасен
Представљена је и издавачка делатност Народне библиотеке Бор и Народне библиотеке Неготин
Било је изложено око 3000 наслова
Сајамски попуст – од 20 до 50%
Број продатих књига: 1438 (податак добијен од излагача)
Највише књига је продато у петак 9. јуна
Најскупља књига на сајму – Велика тематска енциклопедија на штанду изд. куће Јасен (издавач Mono & Mañana, Београд): 13 800 дин.
Најскупља књига за децу – Велика енциклопедија науке (Змај, Нови Сад): 4 200 дин.
Најјефтиније књиге – од 50 до 100 динара
Најлуксузније опремљена књига – Општа енциклопедија Larousse на штанду изд. куће Imprimé (издавач ЈРЈ, Београд)
Највише књига је продато на штанду Народне књиге и Imprimé а
Највећу пажњу посетилаца привукле су књиге (оне су се и најбоље продавале): Да Винчијев код, Захир, Мост преко вечности, Пилатес тело, Математичке формуле, Милева Ајнштајн, Сплеткарење са сопственом душом… (податак добијен од излагача).

Подељена мишљења

НББ – Већ сте неколико година присутни на Борском сајму књига. Представљате издавача у чијем су програму уџбеници и приручници за децу школског узраста. Како бисте оценили интересовање посетилаца за ову врсту литературе и да ли сте задовољни организацијом сајма и продајом?
Виолета Цветковић, заступник издавачке куће „Школскакњига” (Нови Сад) – Интересовање посетилаца за ову врсту књига је велико и ове године, што је и разумљиво јер је издавачки програм „Школске књиге” оријентисан на уџбенике, приручнике и школску лектиру. Али, и поред заинтересованости, не само појединаца, већ и школа, осетна је ниска куповна моћ наших суграђана.
НББ – Дугогодишњи сте пријатељ Народне библиотеке Бор и излагач на Борском сајму књига. Како оцењујете овогодишњи сајам и интересовање Борана за ову врсту манифестација?
Аца Видић, власник и уредник издавачке куће „Интелекта” из Ваљева– Ако би се процењивао овај традиционални Борски сајам књига, била би то нека јака тројка. Осим неких малих недостатака и ситних мањкавости, сајам има једну уклопљену форму. Можда треба мало више интервенције. Што се интересовања тиче, оно је нешто веће него прошле године, мада мислим да би шира читалачка публика и грађани   требало да обрате мало више пажње на сајам и књиге.
НББ – како оцењујете овај сајам и да ли као просветни радник мислите да су наша деца заинтересована за ову врсту културних дешавања?
Надежда Илић, просветни радник – Сајам књига је релативно добро организован. Има доста излагача, разноврсних садржаја и добар избор књига. Сваки штанд има своје наслове, скоро да нисам приметила да се исти наслови појављују на више штандова. Што се заинтересованости деце за књиге тиче, чини ми се да је мала. Веома мали број деце интересује књига, мало их је који књигу цене и поштују, чувају и уважавају.
НББ – Шта мислиш о овом сајму и шта ти се највише допало?
Милутин Лађевић, 10 година– Мислим да је ово једна културна манифестација која савршено припада Бору. Највише ми се допада што је на овај 21. Борски сајам књига дошло пуно издавача. Има лепих и поучних књига, а цене су приступачне. Има и лепо опремљених књига. Највише ми се допала Историја Срба и друге књиге које се баве нашом историјом. Желео бих да и 22. Борски сајам књига буде овакав, па и бољи.
НББ – Да ли сте задовољни овогодишњом понудом на сајму и да ли сте нашли нешто за своју душу?
Драгица Тасић, пензионер – Јесам, задовољна сам, има пуно нових насло   ва. Наравно, нашла сам и понешто за своју душу.
НББ – бисте оценили овај сајам, мислите ли да међу грађанима има интересовања за ову манифестацију?
Ненад Јовановић, адвокат – У односу на раније године, мислим да је понуда боља, има више актуелних наслова. Дао бих оцену врло добар, јак врло добар.

Сретен Угричић

Реч са отварања 21. Борског сајма књига

У земљи Србији само још часовници функционишу одговорно, принципијелно, непристрасно, поуздано, лако и неприметно. Али и они једва одолевају свепрожимајућој ентропији. Систем меље и кородира темељно као поплава термита. Само је питање времена кад ће и часовници поклекнути. Само је питање времена кад ће и последњи у својој врсти коначно изневерити племенити принцип властитог оспорења, који им налаже да непрестано раде и да су тачни. И заиста, за сатове у Србији може се још увек проверити: раде непрестано и тачно. Шта још и ко још у Србији поштује принцип сопственог оспорења? Само је питање времена кад ће и српски часовници почети тек да опонашају праве часовнике, или једноставно дићи руке и казаљке -и стати. До тад, ако сте неутешни и уморни, погледајте на сат, примакните уво механизму, и уверићете се да још има наде, тихе и неприметне, али постојане. Препород почиње са часовницима, са том последњом поузданошћу која нам је преостала. Ово је искрена и озбиљна похвала нашим сатовима, ово није шала.
Читаш, не превише гласно. Певушиш, у ствари, јер пред тобом је нотни запис. У кавезу си са бесном крвожедном звери. Слине капљу са искежених очњака. Животиња мрзи твоју преданост, твоју занесеност, твоју чедност, твој спокој, режи, гребе канџама, прибија се уз решетке. Животиња не разуме шта јој читаш. Из накострешеног крзна на неколико места цури крв, то су ране од стрелица за пикадо које долећу из публике. Ти људи не чују шта читаш. Већина виче и удара ногама о под. Неколицина оних који навијају за тебе чине то ћутећи. Ово је твоја најбоља тачка. Ово није смелост. Ово није страх.
Често понављам да се људи деле на оне који желе да знају и на оне који не желе да знају. Србија предуго није желела да зна. Сетимо се: нико осим нас није био у праву, сви су били против нас. Иако болна, слатка је била та илузија несхваћености и неправедности света и историје према нама, та неумерена неодговорност у којој смо патолошки уживали, у коју смо се патолошки уживели. Сада Србија учи, лекцију коју не разуме, јер после дуготрајне неурачунљивости, лакомислености, залуђености, за разумевање је потребно време. једино време на које још Србија има право – сва друга времена су прокоцкана – јесте време да разумемо, да увиђамо, да се најзад нађемо.
Читати значи разумети. Разумети значи разлучити важно од мање важног и од неважног. Знати шта је важно је најважније, јер обезбеђује утемељеност уверења, извесност и сагласност сваког понаособ и свих заједно, поуздање, даје моћ за смисаоно делање. Србија учи, лекцију коју не разуме, али ипак учи. Србија најзад жели да зна.
Човек је једина врста која чита. Која се труди да разуме.
Будимо људи – учи нас наш Патријарх Павле – иако смо Срби.

Марко Војводић

Из циклуса„Између невакта и вакта”
1.
Кад се родила ћутало се.
О хљебу се мислило и о обући;
Мислило се о погибији.
Живи су мртвима завидјели;
Што су мртви, а они ни мртви ни живи
Имали су љуљке и колијевке
Хтјели да им се замјене рађају,
А не одмјене,
Чему рађање а земља гори?
Ни крстили је нијесу.
Ко зна ко ће је прекрштавати
Што се не роди какав ками?
Било што друго, само не она
Без начина и севапа
Овдје се рађало по реду,
А умирало без реда и начина.
15.
Живјела је мимо свијета,
Мимо људи и мимо Бога.
Двапут се крстила,
Два рода родовала, двије кућила куће;
Два дома домовала, два пут родила.
Ни на један праг се не би спотакла
Очи јој вазда пуне, а душа празна
Имала је свега осим себе.
•••
Из циклуса „Они су они”
6.
Њима није до образа
Ни до нас ни до гласа
Није им ни до чега осим до себе
Стављали би у се ка’ у бездан
И никад се не би напунили
Њима ничега није доста
Испод ћивота би узели.
Од просјака би отели.
Отели би и испод Циганке дијете
Осилили су па и Богу пријете.
Не би ни црно испод ноктију дали,
А никад нијесу ни имали
Грабуљали су како их свијет памти,
А опет их нека срећа прати
Оће ли им се оће.
7.
Ми знамо који смо и од кога смо.
Зна нам се и девето кољено;
Зна нам се прапоријекло
Кад смо с небе слећели
И овдје долећели.
За нас није требало закона,
Сами смо их направили према образу.
Ми знамо ко смо и од кога смо;
Нама су у потиљак гледали.
9.
Гдје год да смо
Највише нас има у нама;
Изнад нас нема никога.
Немамо никога себи равна,
Равнамо се са овим планинама.
Јачи смо и од кијамета каквога,
Јачи смо и од Бога ако нам се оће,
Боже опрости!
Такви смо ми кад се мало занесемо.
•••
Из циклуса „Нико љепше не лелече”
1.
Благо нама каква имамо гробља
Мимо свијета ка’ све што нам је.
Ограђујемо их великим оградама,
Кујемо кључеве према капијама
Да нам се гробље не шири доста га је
Да га је мало не би му стављали капију.
Ми би га и оковали када би нам се пуштило,
А страх нас је од кључа и времена.
Што нам је најмилије иза браве закључавамо
А кључ кријемо да не знамо ни гдје је.
2.
Упињемо се да нам је гробље што љепше
Какав је народ такво му је гробље.
По гробовима се препознајемо;
Немамо ништа прече од гробове
Немамо ништа важније и светије,
Једино се ми поносимо гробовима
Једино се ми кунемо гробовима и костима.
Ми немамо незнане гробове
Али имамо незнане укопанике.
Једино ми имамо ћеле-кулу
И још једну би направили какви смо.
Да се сви у гробове претворимо
Из њих би опет изникли.
4.
Гробове правимо за живота
Да смо сигурни за укоп.
Мрзава нам је утук праисконски
Најлакше побјеђујемо сами себе;
Ни у чему немамо равних.
Ако нас ко и десегне, ми га надгорњамо
Нама није нико сличан ни вичан
Или га мијењамо или се ми промијенимо.
Лелечемо да нам се смрт даље чује.
Наша је смрт као нечије рађање,
Наш је укоп љепши но нечија свадба.
5.
А кад смо се год дијелили,
Подијелили смо и гробове
На ваше и наше на ове и оне.
На човићке и никоговићке
На знане и незнане
На божје и безбожје
На племенске и гробове самце.
Зато и данас затиремо једни другима гробове
Прекопавамо гробља и ломимо надгробља.
Некима нијесмо дали ни да им се гроб обиљежи
Кад није био на нашој страни.
Што није бирао од кога ће да погине?
А било нас је свакаквих и одасвуд.
Увијек смо се дијелили на ваше и наше
Па нам се ни гробља не мире.
6.
Умро Вукајло Спасојев на светац
Благо њему ка’ да се родио.
Срећна ли човјека срећна ли смрт
Да је бирао љепшега свеца не би изабрао.
Бог му га нанио ка ниједноме
Има што да му се каже.
Док је живио мучио се ка мученик.
Кад је умирао умро је ка срећник.
Љепше је умирао но када се рађао.
Кад се родио крили су га у јасле;
Кад је умро скупио се сав свијет
Лијепе ли жалбе лијепа ли укопа
Благо њему.
•••
Из циклуса„Одбранит те не могу”
Одбранит’ те не могу
Одбранит’ те не могу од троглаве немани,
Нит’ мач тросек, нит’ сабља димискија.
Балчак да ми у крви огрезне
Одбранит те не могу.
Откидају те од мене као Адамово ребро
А немоћ ми из сваке коске вири.
Твоја посрнућа моји су немири
Од душе жедних одбранит те не могу
Закидају ми од наде свјетлоснице.
Завиде ми колико у мени има несна
Колико могу да бдијем и да те очима умијем
А одбранит’ те не могу.
30. августа 97.

Драган Мрдаковић

Дванаести број смедеревског часописа за књижевност, уметност и друштвена питања Mons Aureus (издавач: Народна библиотека Смедерево, главни и одговорни уредник: Драган Мрдаковић) распоређује прилоге у једанаест блокова – рубрика, и овог пута наглашавајући особену концепцију засновану на покушају да се ускладе полифоност поетика, друштвених и естетичких ставова и тематско-жанровска и значењска кохеренција.
У Орфејевом трагу, поезију објављују Миодраг Павловић, Милутин Лујо Данојлић, Ратко Марковић Риђанин, Раша Перић, Милијан Деспотовић и Боривоје Вукомановић. Новом, први пут објављеном песмом Замишљање раскоши Миодраг Павловић као да је поетички интонирао овај лирски блок: религиозно-рефлексивне песничке интенције остварују се у песмама са јаким, сугестивним сликама, херметичним, погдегде са упливом есејистичког дискурса. Три прозна остварења у Скрипторијуму (Драган Жуљевић, Чедомир Љубичић, Зосим Попац) пример су трију различитих писама -од експеримента са формом у Жуљевићевој Хармоници, преко Љубичићеве фантазмагорије која израста на факту истргнутом из хаоса глобализоване (над)стварности, до лирско-поетичких записа З. Попца.
Аристотелов дурбин доноси следеће прилоге: Дијалошки кодирани текстови Манџукова и Дамјанова Весне Мојсов-Чепишевски, Комуницирање и социјални системи Добривоја Станојевића, Дарови Владете Јеротића Ирене Арсић; о поезији Братислава Р. Милановића пише Мићо Цвијетић, а о роману Нетрпељивост Немање Ротара Иван Радосављевић. У Симпосиону Весна Кешељ разговара са Милошем Кнежевићем (Пропитивање моћи Запада), а Годови су посвећени Лоркиној годишњици (Милосав Мирковић: Незаборавни шпански лаутар Federico Garcia Lorka / 1898 ‡ 1936). Баштина представља необичан етнографски запис Драгана Курузлије Крстовдански обреди. Вера Хорват у Галерији открива знаке времена у делима са Петог бијенала ликовних и примењених уметности смедеревског Центра за културу. У овом броју, Фокус је на једном теолошко-естетичком питању (протојереј Жељко Ђурић: Утицај светости на светлост у православној иконографији). Зоран Јевтовић у критички и полемички интонираном тексту осветљава Мегатрендове таблоидизације јавног мнења Србије (блок За и против). Градимир Стојковић у блоку Добро, намењеном дечјој књижевности, представља избор из дела Милоша Николића.
Већ традиционално, Mons Aureus затвара се рубриком Екслибрис, где Александра Вранеш пише о Катедри за библиотекарство београдског Филолошког факултета и доприносу академика Мирослава Пантића оснивању и развоју ове Катедре.

Драгица Радетић

Анализа читаности стручне литературе показује да је три године узастопно популарна психологија на првом месту, односно да књигама из примењене психологије и психотерапије корисници дају предност у односу на остале стручне књиге.
Примамљиви наслови за кориснике могу се поделити у три групе:
-наслови у форми питања привлаче кориснике који, и сами упитани, трагају за конкретним одговорима: Како сачувати живце, Како стећи самопоуздање, Конфликти и шта с њима, Како заборавити бриге и наћи задовољство у животу, Како волети непрестано…
наслови који се директно обраћају кориснику дефинисаним ставом: Живот је стрес, Моћ позитивног мишљења / живљења, Моћ је у Вама, Дружење с људима је забавно, Вођа у Вама…
наслови који обећавају кориснику аналитички приступ и објашњење одређених психичких стања и емоционалних поремећаја: Неуротичне појаве нашег времена, Неуроза као изазов, Тумачење неуроза, Љубав и бол, Емоционална интелигенција…
Аутори су психолози или психотерапеути, који стручно мишљење у књигама поткрепљују низом примера из своје психотерапеутске праксе, и исказују га језиком разумљивим за широки круг читалаца. Велико занимање за ову врсту литературе не чуди ако се узме у обзир да данашњи човек, суочен са мноштвом проблема почев од финансијских брига, неизвесности на послу, несигурности у друштву, неслоге у породици, тражи најбољи и најлакши начин да се са њима избори. Хронично стање забринутости, дуготрајне узнемирености и незадовољства може да доведе до озбиљних психичких сметњи и да буде опасно по здравље.
Колико књиге могу да помогну да би се то избегло, потражили смо одговор од стручњака на Одељењу психијатрије у борском Дому здравља. Др Силвана Крнета, спец. психијатар, иако заиста презаузета, била је вољна да одвоји мало времена за борску библиотеку.
По мишљењу др Крнета, књига може помоћи у зависности од тога у којој мери је читаоцу нарушена психичка равнотежа. Свакако да код тежих обољења и озбиљних психијатријских дијагноза као што су психотична обољења шизофреног спектра, тежа неуротична и депресивна стања захтевају лекарски надзор и медикаментно лечење. Код ових болесника, нажалост, смањене су менталне способности, слабо је памћење, недостаје концентрација, присутна је збуњеност и осећај изгубљености. Ови болесници нису у стању да читају.
Међутим, пацијенти са блажим психичким сметњама, обичним неурозама и анксиозно-депресивним стањима пролазног карактера, могу да читају и да правилно разумеју текст. Описивање различитих психичких стања и ситуација кроз примере, читаоца може да охрабри јер увиђа да се осим њега и други суочавају са сличним проблемима. То га истовремено подстиче да читањем открива начине за решавање личних проблема.
На ментално здравље данашњег човека делује много спољашњих фактора, али начин живота има изузетан утицај. Лоше навике као што је коришћење дрога и прекомерних количина алкохола и таблета, као и неквалитетно коришћење слободног времена, чиниоци су који врло неповољно утичу на психу човека.
Пратећи социјални проблеми као што су незапосленост, сиромаштво и криминал, посебно код младих људи изазивају осећај безнадежности, губитак смисла живота и стање досаде и отупелости. Ову појаву Владета Јеротић назива „егзистенцијални вакуум”, а оне које преплави овај тежак осећај бесмисла „духовним бескућницима.”¹ За излазак из овакве психичке кризе В. Јеротић прихвата идеју бечког психијатра Виктора Франкла о вољи за смислом, тачније буђење те воље, као основном покретачу људске делатности. Према тој идеји и криза може допринети појави воље за смислом, уколико се тежи да се она превазиђе. Веома је важан став према кризи.
Др Силвана Крнета истиче да сви ми имамо проблеме, али различит је наш однос према тим проблемима. Различите емоције беса, туге и забринутости осликавају наша дневна расположења која су својствена сваком човеку. Али, уколико су ове емоције дуготрајне и интензивне, оне прерастају у неконтролисани бес, депресију и хроничну анксиозност и тада се нарушава психичка стабилност човека.
Природа је здравом човеку даровала равнотежу духа, која је данас постала врло нестабилна и променљива под утицајем различитих спољашњих фактора. Циљ терапије није да се потисну емоције, него да се постигне равнотежа.
Када је реч о књизи као психотерапији, интересантно је поменути да су „стари Египћани, по савету лекара, гутали папирусе на којима је била исписана поезија. Веровало се да речи лече. Била је то заблуда која се провлачи до данашњих дана. Речи не лече, речи убијају. Емоције лече.”²
Препознавање сопствених емоција као самосвест, управљање њима и њихово усмеравање ка корисној или креативној активности, разумевање емоција код других и саосећање са њима, помажу да успешно одржавамо међусобне односе са средином у којој живимо и радимо.
Емоције су саставни део људског бића и њихово испољавање је израз односа тог бића према свету који га окружује. Емоције, мишљење и интуиција чине основне психичке функције и подједнако су важне у животу сваког нормалног човека. Осећајна функција је делимично урођена и условљена наслеђеним темпераментом, али искуство нам омогућава да овладавамо екстремним емоцијама које могу да буду сувише интензивне и дуготрајне, непријатне и за нас и за друге. Ако нису у складу са датим околностима, ако су необуздане и претеране, емоције постају штетне, патолошке. Такође, ако се потискују, доводе до емоционалног поремећаја. Дакле, није их потребно потискивати, али их је потребно контолисати.
Основа емоционалног здравља је управо у контроли негативних емоција. Зато је потребно да их препознамо и код себе и код других у тренутку када се испољавају, да бисмо могли да се изборимо са њима, да управљамо њима. То је способност која се учи. То је „емоционална писменост”, како ову вештину назива Данијел Големан.³ Описмењавање и подучавање овој емоционалној вештини потребно је још у дечијем узрасту, када се развија емоционална зрелост и стиче емоционална интелигенција.
Нажалост, без емоционалне нема ни социјалне интелигенције. Данас је свуда присутно превише негативних емоција као што су љутња, страх, туга, завист, љубомора… Емоције све више постају деструктивне и све је већи број агресивних појединаца. Нажалост, и у породици, у којој би човек морао имати сигурно и мирно уточиште, често је присутан тзв. „синдром заплетених рогова”. Све то ремети међуљудске односе и подрива психичку стабилност данашњег човека.
Др Крнета је изнела занимљив податак да од десет пацијената који јој се обрате за помоћ, седам се јавља због поремећених односа у породици, на послу… У већини таквих случајева није неопходна помоћ психијатра, било би довољно саветовалиште са стручњацима из различитих области за брачна, социјална или правна питања, које у Бору нажалост не постоји.
Мото за добре односе међу људима може бити универзална поука да се понашамо према другима онако како бисмо желели да се они понашају према нама. Јер, добри односи са другима уз друге вредности као што су љубав, породица и рад, свакако чине живот достојан човека.
Данас је све теже одредити границу између нормалности и ненормалности. У вези са овим питањем др Крнета је одговорила да се нормалним човеком може сматрати онај који уме да ради и да воли. То је одређење нормалности које је прихваћено у психијатрији, а заснива се на ставу Сигмунда Фројда према коме су „љубав и рад сродна умећа која обележавају пуну зрелост ”.
Да би се сачувао здрав психички живот, по мишљењу стручњака, постоји низ физичких и менталних активности, које помажу да се ослободимо неуроза, забринутости, страха, немира… Почев од спорта, разне врсте забава, гледања телевизије, читања, вере у Бога, дружења са пријатељима – све оно што човек воли може да му поправља расположење.
Појава великог броја књига из тзв. популарне психологије на тржишту књига вероватно има и комерцијални ефекат, али сигурно је да је и потражња за оваквим књигама повећана, јер стручни савети могу да помогну у решавању многих животних проблема. Не усуђује се свако да се јави психијатру за помоћ из разних разлога, најчешће због сопствених предрасуда или због неразумевања околине.
Разговор са др Силваном Крнетом, иако се више заснивао на тумачењу психичких проблема савременог човека, на њиховој условљености и испољавању, указао је на значај превентиве у очувању психичког здравља, првенствено на потребу да својим понашањем и стилом живљења не угрожавамо здравље, да се одрекнемо лоших навика и покушамо да структуирамо своје слободно време ради сопственог духовног раста и развоја.
Коришћење слободног времена уз књигу и читање уопште, не само стручних књига, помаже читаоцу да квалитетно располаже својим временом, да стиче знања из различитих области и да их примењује, а пре свега да усваја етичке и естетичке вредности. У том смислу књига је помоћ за здравији и срећнији живот.
Љубитељи књиге рекли би да је књига више од тога, да није само учитељ и друг него да има моћ. Један од највећих књигољубаца, Драгутин Фуруновић писао је о књизи као о животној сапутници, с љубављу: „Упознао сам је и заволео једног давног дана када вино младости испијах мучно и радосно, и када сан и јава, збратимљени, вековаше у мени, не знајући да ништа није наше осим варке за коју ћу се и ја, као и сви остали, чврсто држати све до издиханија мојега. Иако њене тајне тада не спознах, а спознати их никада и нећу, осећао сам да ће увек бити уз мене, на вратима моје судбине – дарујући ми свој кључ којим се отварају двери човекова срца, духа и разума. Јер књига је кључ за човеково срце, и вечно озарење, и све љубави које сједињују човека са Богом и човека са човеком. Књига која је одувек горела у мени, бивајући срце свега и лепота свега, понајвише мог радозналог духа који чезнуше за свакојаким мудростима, истинама и порукама, увек и вазда бивајући „свемогућа свемоћ”.4
Да би се „отвориле двери човекова срца, духа и разума” и разумела људска природа није лак посао. Када бисмо успели само да одшкринемо врата иза којих се крије тајанствени духовни свет човека, разумели бисмо боље и себе и друге, а психијатри би имали мање посла.
НАПОМЕНЕ:
1 Владета Јеротић, Неуротичне појаве нашег времена, Београд, 2004.
2 Јездимир Здравковић, Тумачење неуроза, Ниш, 2003.
3 Данијел Големан, Емоционална интелигенција, Београд, 2002.
4 Драгутин Фуруновић, Историја и естетика књиге. Књ. 1, Београд, 1999.

Драгица Радетић

Захваљујући пројекту Bibliodyssey 2003–2006. остварена је размена књига међу библиотекама из Хрватске и Србије и Црне Горе. Границе између ове две (три) земље прелазиле су књиге без застоја и тешкоћа под окриљем програма Прекограничне књиге.
Уз добру организацију и обострану вољу за сарадњу обезбеђени су сви предуслови за остварење програма, тако да успех није изостао. О техничком делу размене бринуо је Bookbridge, који је имао улогу центра за дистрибуцију књига и посредника у пружању информација свим заинтересованима о условима и начину наручивања, као и о одабиру жељених наслова. Наслови књига су бирани из унапред достављених каталога у складу са потребама библиотека.
До краја 2005. године двадесет матичних библиотека из Србије и Црне Горе приновило је своје фондове са укупно 1 186 књига (894 наслова) хрватских издавача. Из Хрватске је седамнаест библиотека учествовало у програму и на овај начин обезбедило својим корисницима 1 352 књиге (1093 наслова) од 211 издавача из Србије и Црне Горе.
Борска библиотека је у оквиру програма размене добила 79 нових наслова. Бирани су наслови који могу бити вредни пажње наших корисника од хрватских аутора или страна дела која до сада нису била преведена на српски језик. Стручно одељење посебно се може похвалити пристиглим новим насловима из различитих научних области, као и из уметности.
Долазак ових књига на одељења изазвао је различито интересовање корисника, почев од оних који су показали посебно занимање, до оних који упркос препоруци библиотекара нису били заинтересовани. Међу њима није мали број средњошколаца који су тврдили да им хрватска терминологија представља тешкоће у разумевању текста. С обзиром на то да је ова генерација стасавала у време распада заједничке земље, а са њом и заједничког језика, њихова тврдња је разумљива.
Међутим, повод за писање овог текста дали су припадници старије генерације, који су у не тако давној прошлости говорили српскохрватским језиком, чији разлози за неприхватање хрватских књига нису терминолошке, него би се пре могло рећи идеолошке и емотивне природе.
Растакање српскохрватског језика неодољиво подсећа на причу о Вавилонској кули, када су људи говорили истим језиком и несметано се споразумевали све док се нису осилили и због своје гордости изазвали бес божији, те им он помеша језике, да не разумеју једни друге. Нестанак разумевања у Вавилону беше „казна за колективан грех”. По свом узрочно-последичном догађању прича о настанку и нестанку српскохрватског језика личи на причу о Вавилонској кули, с тим да њу не бележи легенда него историја.
Историја језика неодвојива је од друштвених и политичких збивања, те ћемо се укратко подсетити на историјске догађаје који су довели до појаве заједничког језика Срба и Хрвата. Илирски покрет (1830–1850), са идејом о јужнословенском народном и језичком јединству, био је основа за склапање Књижевно-језичког договора у Бечу 1850. године. Бечки договор је почетак хрватског и српског језичког обједињавања. Новоштокавски дијалекат одабран је као основа за заједнички језик. Хрвати су преузели вуковски модел српског књижевног језика са свим граматичким и лексичким својствима, а из постојећих језичких двојстава одабрали су латиницу и ијекавицу.
За сложени назив језика, српскохрватски, сматра се да је највише заслужан Дубровчанин Перо Будмани, Србин католик, који је први употребио овај назив у једном стручном спису 1867. године.¹ Са уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, у Краљевини СХС српскохрватски језик се званично признаје и у службеној употреби је све до 1941.
Поновно исказивање државне воље за уједињење 1945. године, одразило се и на шире књижевно и језичко обједињавање. Од укупно шест југословенских република четири су припадале српскохрватском језичком подручју.
Захваљујући Новосадском договору склопљеном 1954. године, истојезичне републике су добиле заједички правопис 1960. године у издању Матице српске и Матице хрватске. Правопис је уважавао постојеће језичке и изражајне одлике и српског и хрватског. Тако је правопис у Новом Саду објављен ћирилицом и екавски, а у Загребу латиницом и ијекавски. Рад двеју матица на заједничком речнику почео је 1967. године. Од планираних шест књига, Хрвати су објавили две књиге, док је у Србији завршено издање Речника 1976. године. Заједничка нормативна граматика није никада објављена.
Иако се Новосадски договор заснивао на жељама да се српскохрватски и даље развија као један језик, његов развој је кренуо различитим развојним правцима, који су били одређени спољашњим, првенствено политичким чиниоцима. Мада у лингвистичком смислу један, српскохрватски није био јединствен језик. Разједињавао се по територијално-националном принципу; разликовао се и у називању и нормирању као српскохрватски, хрватскосрпски, српски или хрватски. Заједничко, двочлано име језика симболизовало је државну и политичку целовитост и исказивало жељу за очувањем кутурног јединства и идентитета. Засебна и једночлана национална имена истицала су разлике и указивала на тежњу за одвајањем.
Под утицајем политичких, а касније и ратних антагонизама, „међунационални језички чвор се расплео”.² Језик као симбол националног идентитета званично је потврђен у уставним и законским документима бивших југословенских република. На светској листи словенских језика 1994. године су се појавили одвојени називи „српски” и „хрватски”. И међународно библиотечко-документацијско удружење (FID) унело је у систем Универзалне децималне класификације различите ознаке за два изворна конституента српскохрватског. Са потписивањем Дејтонског споразума о миру 1995, својеврсно међународно признање добија и „бошњачки језик”.
Са распадом Југославије настале су нове друштвене, политичке, етничке, културне и лингвистичке прилике. Засебно именовани политички наследници бившег српскохрватског имају нову улогу засебних националних стандарда. Да би се што више разликовали, средства јавног информисања, као основни извор промена, у свакодневни говор уносе „националне маркере”.³
Заједничка генетска основа и израстање српскохрватског из српског, утицало је да српски језик, изузев већег прихватања англицизама, не трпи значајније промене и не нарушава континуитет у развојном смислу. Хрватски језик доживљава радикалније измене, вештачки се граде кованице, убрзано се замењују „србизми” и интернационализми хрватским архаизмима и регионализмима. Босански уноси оријенталне језичке елементе.
Сличну појаву разграђивања једног заједничког језичког стандарда на три, а са одвајањем Црне Горе можда и на четири одвојена језика, није до сада забележила лингвистичка историја. Разумљиво је да језик има свој еволутивни развој и да се мења због многих спољашњих фактора. Миграције становништва, међуетнички односи, сусрети различитих култура и њихово прожимање, различити видови комуникације, од којих су данас најзаступљенији електронски медији, свакако да утичу на непрекидне промене у језику. У највећој мери промене су лексичке природе, док је граматичка и гласовна структура језика мање подложна променама. То је случај и са српскохрватским језиком. Истицање разлика у одељеним варијантама некадашњег заједничког језика најизраженије је у домену лексике. Али, ако се узме у обзир да је граматика биће, срж једног језика, њихова подељеност у линг вистичком смислу остаће још дуго ван утицаја политичких и идеолошких актера. Упркос политичким чиниоцима који су највише допринели разним, па и језичким деобама, језик и даље остаје основно средство комуникације.
Вишејезичност која је карактеристична за скоро све европске земље, осим Исланда и Португалије, постаје одлика и простора бивше Југославије. Вишејезичност подразумева паралелну употребу више језика у једној друштвеној заједници и право на међусобне разлике које су израз националног и регионалног. На жалост, у међуетничким и вишејезичним срединама неретка је појава језичког национализма који се исказује кроз нетрпељивост и агресију према другим језицима. Али, истовремено у таквим срединама могућа је и већа ширина духа уколико постоји спремност да се прихвати другачије и различито. На питање шта је етика интелектуалца, француски мислилац 20. века Мишел Фуко даје одговор: „Бити стално способан да се отргнеш од самог себе.”
У томе смислу може се рећи да је сваки прави интелектуалац вишејезичан. Његове духовне потребе, жеља за знањем и информацијом, нису омеђене географским и административно-политичким границама, нити језичким баријерама. А све док су библиотеке одређене сврхом којој служе – задовољавању духовних потреба људи, оне ће учествовати у несметаном протоку знања и идеја и омогућавати слободно струјање људског духа.
Зато Народна библиотека Бор поздравља акцију размене књига међу хрватским, српским и црногорским библиотекама и захваљује свима који су помогли у њеној реализацији. Захваљујући програму Прекограничне књиге, поново су се на библиотечким полицама нашле књиге издавача из суседства, уз већ постојећи књижни фонд створен у минулим деценијама, који чини део заједничке културне ризнице.
Није пресудно на којем језику су писане књиге, важан је смисао написаног. Подсетимо се како је то лепо рекао наш књижевник Иво Андрић, у својој беседи 1961. године када је примао Нобелову награду: „Свак сноси моралну одговорност за оно што прича. Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни отрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или други начин не служе човеку и човечности.”
НАПОМЕНЕ:
¹ Бранислав Брборић, С језика на језик: социолингвистички огледи. 2, Београд, Нови Сад, 2001.
² Српски језик на крају века, Београд, 1996.
³ Ранко Бугарски, Нова лица језика, Београд, 2002.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Српски језик на крају века, редактор Милорад Радовановић, Београд, 1996.
2. Бранислав Брборић, О језичком расколу: социолингвистички огледи. 1, Београд, Нови Сад, 2000.
3. Бранислав Брборић, С језика на језик: социолингвистички огледи. 2, Београд, Нови Сад, 2001.
4. Ранко Бугарски, Нова лица језика, Београд, 2002.

Весна Црногорац

Први подаци о настанаку Народне библиотеке „Стеван Сремац’’ у Нишу везују се за Мидхат-пашину библиотеку (1861), коју је овај нишки валија подигао уз данашњу Бурмали џамију која се налази у самој нишкој Тврђави. Година 1879. је прихваћена као почетна у историји нишког библиотекарства, будући да је Читаоница у Нишу основана одмах после ослобођења града, 1879. године, на иницијативу нишких професора, међу којима је био и Стеван Сремац, њен деловођа.
Оснивање Народне библиотеке у Нишу везује се за име епископа нишког Јеронима (1825–1894), који је својим тестаментом од 13. маја 1894. године завештао своју кућу, новац и своју библиотеку будућој нишкој јавној библиотеци.
Тако је овим тестаментом племенити епископ нишки Јероним себе уврстио у ред великих српских добротвора и задужбинара. Од завештања 1894. године до отварања библиотеке 19. септембра 1904, прошло је десет година. Овај први „родитељски дом’’ библиотеци је одузет 1949. године национализацијом, а мукотрпни процес повраћаја њене вредне имовине траје до данашњих дана.
Решењем Министарства просвете, у мају 1899. године уведен је обавезни примерак за Народну библиотеку у Нишу, а вођење засебних инвентарних књига прописано је у новембру исте године.
Завештање Стевана Сремца
У историји нишке Народне библиотеке 1906. година је веома значајна, јер је библиотека добила још једну заоставштину: библиотеку Стевана Сремца. У писму министру просвете Љубомиру Стојановићу, Јован Сремац, брат Стеванов, изразио је личну скромност и свест о значају сакупљених књига, као и своју дубоку увереност у чињеницу да би сам Стеван Сремац тако исто поступио са својом збирком књига како је и Јован учинио .
Јован Сремац се министру просвете обратио следећим речима: „Част ми је известити господина Министра да је по смрти мога брата Стевана Сремца, професора и књижевника, остала доста лепо комплетирана библиотека, која сад мени као његовом најближем сроднику припада. Желећи да са том библиотеком поступим онако како би и сам покојник поступио, да није смрт онако изненада наступила, одлучио сам да целу библиотеку поклоним Народној библиотеци у Нишу. Чинећи ово ја бих имао само један услов да поставим, а то је: да се цела библиотека држи у нарочитом орману и да на томе орману стоји натпис: «Библиотека Стевана Сремца».”
Првог новембра 1906. године управа је примила Сремчеву библиотеку, инвентарисала је и сместила у два засебна стаклена ормара на видном месту у библиотечкој дворани. Била је то права драгоценост и украс нишке Народне библиотеке. На ормарима су стајали натписи „Библиотека пок. Стевана Сремца, књижевника и професора’’. Инвентарних бројева има 770 са 1294 свеске. Књиге су углавном из историјско-филолошке групе и белетристике, а по језику су већим делом на српскохрватском, немачком, руском, француском и нешто на мађарском.
Сремчева библиотека је, међутим, 1951. године пренета у Народни музеј у Нишу. Данас није доступан ниједан документ о њеном преузимању. Она се тамо налази у Спомен соби Стевана Сремца.
Занимљиве су две чињенице везане за завештање племенитог епископа Јеронима и легат Стевана Сремца. Епископ Јероним је завештао зграду за библиотеку и данас се та зграда налази у улици која носи његово име, Јеронимовој улици, а да до дана данашњег, дакле ни после више од стотину година није предата библиотеци, упркос свим релевантним документима, па и судској одлуци после много спорова. Ни легат Стевана Сремца се не чува у библиотеци, већ је ко зна из којих разлога пренет у Народни музеј 1951. године. На све то први пут је у својој књизи пажњу јавности скренула Александра Вранеш, без чијег залагања легат Стевана Сремца ни до данас не би био обрађен.
Године 1915. Бугари преносе у Софију 15 000 библиотечких јединица да би 1924. године вратили библиотеци свега 1 000 свезака.
После Првог светског рата библиотека је поново свечано отворена 11. маја 1924. године. Први после ратни библиотекар који је инвентарисао и средио књижни фонд библиотеке био је др Душан Милачић, професор нишке гимназије, касније дугогодишњи управник Народне библиотеке Србије.
Од 1924. до 1944. године библиотека је уместо управника имала тзв „старатеље’’ и то су увек били директори нишке гимназије. Веома су оскудни подаци о попуњавању фондова нишке библиотеке, која је у периоду од 1924. до 1941. године споро обнављана малим средствима и такође малим бројем извршених услуга.
Ратни и период после ослобођења
Документација о раду библиотеке у ратним годинама (1941–1945) веома је скромна. Евидентирана је штета настала бомбардовањем 1941. године, као и спаљивање 5000 књига одабраних од стране окупатора, док је 1944. године забележена штета настала бомбардовањем од стране савезника.
Иако је Народна библиотека поново почела са радом 1. априла 1945. године, учинивши књиге доступним читаоцима, њено поновно свечано отварање било је 30. априла 1946. године. Тада су библиотеци почели да пристижу бројни поклони појединаца, удружења и институција. Наређењем Министарства просвете, у библиотеку је доспела и збирка – углавном на француском језику – правне литературе и белетристике, предратног председника Владе Драгише Цветковића, укупно 458 књига, преузетих из Цветковићеве куће у Нишкој бањи. Ова збирка се данас, међутим, не налази у нишкој библиотеци, нити постоје било какви трагови о њеној судбини.
Израда првог, руком писаног азбучног каталога започета је 1946. године. Књижни фонд је био подељен на белетристику и научни фонд, а уведене су и књиге инвентара: један општи улазни инвентар и одељењски. Библиотека је 1946. године имала око 1000 чланова. Крајем 1950. године библиотека је имала 28 992 књиге, 24 листа и 10 часописа и 2 787 читалаца.
Године 1953. у библиотеци се приступа новој организацији рада. Тада је започео процес диференцирања фондова и специјализације библиотечке службе по одељењима, те се одваја најпре позајмно, а потом научно одељење (Дечје одељење формирано је још 1947. године).
После неколико сеоба, библиотека је 1960. године добила зграду у којој се и данас налази, у самом центру Ниша. Била је то зграда Прве комунистичке општине Ниша, адаптирана за библиотечке намене.
На територији општине Ниш постојале су у то време 32 библиотеке у основним школама (12 на градском и 20 на сеоском подручју), 14 библиотека средњих школа, три библиотеке виших школа, три високошколске библиотеке, 17 библиотека већих предузећа и 19 библиотека установа, као и такозване библиотеке-читаонице при тадашњим месним заједницама.
Године 1979. формирана је Заједница матичних библиотека региона Ниш, а 1981. године, поводом стогодишњице постојања библиотеке као и успешног десетогодишњег рада поменуте заједнице, библиотека је добила Орден заслуга за народ са златном звездом, а њен управник Сурепову награду.
Библиотека данас
Народна библиотека „Стеван Сремац’’ данас располаже са близу 1200 метара квадратних заједно са подрумским простором, у коме се чувају серијске публикације, и културним центром, у коме се одржава културно-образовни програм. Библиотека поседује укупно три читаонице са 70 читалачких места. Оваква просторна организација библиотеке заједно са читаоницама изузетно је скромна и неадекватна потребама. Библиотека, наиме, никада није била смештена у простору наменски грађеном за њу. У библиотеци ради укупно 67 радника, од којих су 28 библиотекари, 9 виши књижничари и 14 књижничари.
Укупан фонд монографских публикација крајем 2005. године износи близу 220 000 јединица, серијских публикација има око 250 000 јединица са 896 наслова часописа и 19 наслова новина, док некњижна грађа обухвата близу 1575 инвентарисаних јединица.
Интернет клуб, отворен уз помоћ Гете-института из Београда 2001. године, активно је радио у библиотеци три године, мада потреба за оваквим видом пружања услуга корисницима у нишкој библиотеци, с обзиром на све бржи развој комуникационих и интернет технологија, постаје све већа.
Организација рада библиотеке подељена је у два сектора: Сектор за библиотечке послове и Сектор за опште, правне и финансијске послове. Стручни рад библиотеке у Сектору за библиотечке послове је организован по одељењима као резултат специјализације послова и радних задатака:
-одељење набавке и обраде библиотечке грађе,
одељење серијских публикација,
одељење белетристике,
одељење стручне књиге,
одељење завичајних и посебних збирки,
одељење за развој и матичну делатност,
дечје одељење,
редакција културно-образовног програма и
три огранка.
Набавка и обрада библиотечке грађе
Одељење набавке и обраде библиотечке грађе обавља заправо послове целокупне набавке монографских публикација за фондове свих одељења библиотеке, целокупну обраду и њихово инвентарисање. У овом одељењу се води лисни азбучни, стручни и предметни каталог. И, мада је библиотека још 2001. године наручила израду сопственог програмског пакета за аутоматизацију библиотечког пословања, а самим тим и електронског каталога, под називом NIBIS, тек је почетком 2006. године започет процес пробног уношења каталошких записа.
Анализом структуре приновљеног фонда по облицима набавке књига, може се закључити да је поклон, односно откуп књига од стране Министарства културе РС и даље претежни вид набавке. Ако се изузму ретке донације, библиотека у просеку годишње принови између 3 000 и 4 000 монографских публикација, од којих највећи број, више од половине, одлази у одељење белетристике (општи фонд).
Када је у питању набавка књига куповином, из Програма рада и Извештаја о раду, односно финансијских извештаја библиотеке уназад за пет година, може се закључити да Скупштина града Ниша не обезбеђује довољно средстава за куповину књига сагласно потребама корисника.
Стручна књига, белетристика и периодика
С обзиром на то да је Ниш универзитетски град, од велике је важности да њени корисници, посебно студенти, универзитетски професори као и научни и стручни радници имају приступ што разноврснијој и актуелној литератури по научним областима, упркос постојању високошколских библиотека.
Према подацима из 2004. године, фонд Одељења стручне књиге износи 48 493 јединице. Одељење има своју читаоницу са 20 читалачких места. Приступ фонду је делимично слободан.
Фонд белетристике смештен је према УДК систему, приступ је, такође, делимично слободан. Фонд садржи близу 85 000 монографских публикација према подацима из 2004. године. Број чланова библиотеке у 2005. години износио је 7 500. Одељење пружа разне врсте информација. Обавља се аналитичка обрада књига, редакција каталога, редакција одредница и УДК бројева.
Одељење периодике је настало 1960. године, након што је већ постојало Референсно и Дечје одељење. У свом фонду има близу 250000 јединица са 896 наслова часописа и 19 наслова новина. Годишње ово одељење добија шест наслова дневних новина, 28 наслова стручних часописа (из области књижевности, психологије, историје, медицине, музике, технике, религије). Део фонда чини и стара и ретка периодика са укупно 149 наслова; чува се издвојено и представља аутентичну хронологију духовности једног народа у два века. Највреднији примерци су: Летопис Матице српске из 1827. године, Босанска вила из 1887, Бранич из 1877, Хришћански весник из 1874. године и други. У Одељењу се води само картотека новина и часописа, не врши се каталошка обрада серијских публикација, нити аналитичка обрада чланака. Читаоница на овом Одељењу располаже са 30 читалачких места.
Дечје одељење
Настало као Пионирско одељење у оквиру библиотеке, Дечје одељење је било прво одвојено одељење од 1947. године. Назив у Омладинску библиотеку променило је 1957. године и више пута је премештано у разне просторе. Године 1958. ово одељење је радило као Централна дечја библиотека на простору од 85 квадратних метара, да би 1991. године добило просторије у самом центру града, физички издвојене од централне зграде библиотеке.
Укупан фонд Дечјег одељења смештен је у пријатном и деци прилагођеном амбијенту; садржи око 47000 библиотечких јединица, на српском и још четири страна језика, референсну збирку, популарну научну литературу, периодику и белетристику; сређен је по УДК систему. Одељење добија часописе за децу (Политикин забавник, Невен, Велико двориште, Витез, Звонце, Ђак) и целокупан фонд је у слободном приступу. Има своју читаоницу са 25 читалачких места у којој се често организују сусрети деце са писцима, књижевна и литерарна такмичења, мале позоришне представе. Укупно је најмлађих корисника у 2005. години било близу 2 000, а позајмљених публикација око 28 000, од чега нај више белетристике. Дечје одељење организује редовне манифестације, попут прославе 2. априла, Дана Андерсеновог рођења, Витезова песништва у Нишу, Избора омиљеног дечјег писца, као и пропратне активности као што су изложбе, израда зидних новина и слично.
Матична делатност и разво

Решењем о одређивању матичне библиотеке на подручју Општине Ниш од 25. јануара 1963. године, Народна библиотека у Нишу постаје матична библиотека. По доношењу новог Закона о библиотечкој делатности (1994), библиотека је такође одређена Решењем као матична, али сада за читав Нишавски округ, подручје које обухвата општинске, школске и специјалне библиотеке у Нишу, Гаџином Хану, Дољевцу, Ражњу, Мерошини, Алексинцу и Сврљигу. Тако ово Одељење за матичне послове и развој обавља матичну функцију за 84 библиотеке и то: седам библиотека у седиштима општина, 49 библиотека основних школа, 21 библиотеку средњих школа, две специјалне библиотеке, две библиотеке у саставу предузећа и три библиотечка огранка.
Неки од послова овог одељења су: надзор над стручним радом у мрежи библиотека Нишавског округа; ревизија фонда књига у огранцима Народне библиотеке; уношење статистичких података за библиотечке јединице Нишавског округа у Програмски пакет „Мрежа библиотека Србије’’ Народне библиотеке Србије; стручна обука кандидата за полагање стручног испита.
Усвајањем нове организације и систематизације радних места у библиотеци, која се очекује у току ове године, Одељење за матичне послове и развој би требало да динамичније покрене активности на организацији стручних семинара, радионица, саветовања библиотечких радника, којих је у нишкој библиотеци, али и у читавом југоисточном региону Србије, недовољно.
Одељење стране књиге настало је као резултат отварања страних културних центара у Нишу и као последица нових демократских прилика у земљи, и као плод узајамног настојања америчке и француске амбасаде и града Ниша на плану сарадње, првенствено у области културе. Стога су за протекле четири године отворена оба културна центра: амерички и француски, чије су амбасаде поклониле књиге и сву опрему, док је Град обезбедио кадар и простор у коме се формирају библиотеке са читаоницама.
Културно образовни програм
Према првим подацима из 1953. године, све до 1979. године у библиотеци је одржано 479 књижевних вечери, у којима су учествовали значајни српски књижевници, међу којима: Добрица Ћосић, Десанка Максимовић, Меша Селимовић, као и вечери посвећене завичајним ауторима, међу којима је чест гост библиотеке био песник Бранко Миљковић. Овај податак говори о живој културној активности библиотеке на пољу популарисања књиге и читања што, заједно са активношћу Дечјег одељења на анимационим програмима намењеним деци, чини један динамичан вид културне афирмације, посебно, књижевних стваралаца Ниша.
Ваља поменути да ниједним статутом библиотеке од њеног оснивања до данас, као ни правилницима о организацији рада и систематизацији радних места у библиотеци није дефинисана њена културно-образовна улога. Ову активност библиотека је остваривала преко Редакције културно-књижевног програма, формиране 1992. године са циљем да организује књижевни програм, док су остали програми из културе односно образовни програм били готово спорадични.
Указујемо на неопходност организовања културно-образовног програма из различитих домена кроз предавања, округле столове, научне симпозијуме, трибине, са циљем да се кроз предавања и разговоре расветли нека од актуелних тема из науке и уметности. Програми би требало да буду усмерени према стручној јавности и широкој читалачкој публици са кључним циљем да се постигне најшира књижевно-просветна комуникација. Учесници културних програма, поред књижевних стваралаца Ниша и Србије, требало би да буду и стручњаци и научници различитог профила, као и угледне јавне личности.
Завичајни и посебни фондови
Одељење завичајних и посебних фондова формирано је као засебно одељење 1976. године. Будући да завичајна одељења у јавним библиотекама представљају језгро информационих центара географских области којима припадају, ово одељење представља и својеврсну меморију у којој се налазе подаци о прошлости нишког краја. У њему су сакупљени, конзервирани и доступни материјали који се односе на историју локалне заједнице и њених значајних личности. Располаже са близу 500 наслова серијских публикација, око 6 400 монографских публикација, великим бројем библиотечких јединица некњижне грађе као и са 2 404 јединице старе и ретке књиге. Део овог фонда (некњижна грађа) није у потпуности инвентарисан, односно само је физички обрађен, уведен у контролне картоне, картотеке и тематски је разврстан.
Набавка завичајне грађе обавља се куповином, поклоном и разменом од чега се највећи проценат грађе (око 80%) набавља поклоном и то без обзира на врсту материјала.
Евидентно је да ово Одељење има низ нерешених проблема који се односе не само на проблем недостатка простора за смештај грађе, који је присутан и у другим одељењима, већ и на проблеме везане за чување специфичне вредне завичајне грађе, попут чувања рукописне грађе нишког ствараоца Тома Лаха, која се налази у делу подрумских просторија у ормарима, вероватно знатно оштећена од великог присуства влаге.
Поред бриге о завичајној грађи, ово одељење услужује кориснике, организује изложбе везане за завичајне јубилеје, годишњице.
Стара и ретка књига
Библиотека нема посебно, издвојено одељење старе и ретке књиге већ се овај фонд од укупно 2 404 библиотечке јединице чува на Одељењу завичајних и посебних збирки, и један део на Одељењу стручне књиге. Са одвајањем старих и ретких књига из постојећих фондова у библиотеци је започето 1993. године. Књиге су издвајане према Каталогу српских ретких књига 1741–1941. Јанка Хркаловића и према тада важећим критеријумима Закона о културним добрима. Старом и ретком књигом су се онда сматрале књиге штампане до 1900. године, као и књиге издате у ратним годинама.
У току рада, овим књигама се припајају и књиге штампане 1912. и 1913. године, за време балканских ратова. У сваком случају, фонд старе и ретке књиге у нишкој Народној библиотеци формиран је према критеријумима који су важили пре доношења новог Закона о културним добрима. Фонд старе и ретке књиге подељен је у више целина.
Прву целину чине књиге које су штампане до 1867. године, затим књиге штампане 1912, 1913, 1914–1918. и књиге од 1941–1944. године, као и они наслови који су по каталогу Јанка Хркаловића проглашени старим и ретким. Следећу целину чине књиге штампане до 1900. године.
Библиотека у свом фонду има, мада још увек не и комплетиране и каталошки обрађене, и следеће збирке: Рукописну збирку, преписку и заоставштину; Збирку САНУ, Збирку фотодокумената са фотографијама познатих стваралаца и догађаја Ниша и значајних личности из области науке и културе; албуме фотографија; старе и савремене разгледнице Ниша, старе разледнице других места у Србији настале до прве половине 20. века; Збирку графика (137 отисака), које представљају појединачне примерке једног дела у ограниченом уметниковом издању; Збирку плаката тематски везаних за Ниш; ауторски плакат нишких аутора и јубиларни плакат.
Међу библиотекама – целинама, значајна је Библиотека Мирољуба Тодоровића, оснивача сигнализма, нишког аутора.
NIBIS (Нишки библиотечки систем)
Рад на аутоматизацији пословања у Народној библиотеци започет је 2003. године, када је техничком опремљеношћу и обезбеђењем програма намењеног за администрацију и коришћење библиотечких ресурса, омогућено стварање електронске базе корисника библиотеке. Интранетском везом 2004. године омогућен је упис корисника и у дислоцираном објекту Дечјег одељења, а подаци се сливају у јединствену базу корисника библиотеке.
Библиографска обрада новонабављеног библиотечког материјала од 2006. године почиње да се врши у програму NIBIS, који омогућава примену свих стандарда ISBD по врсти материјала. Новонабављени материјал класификује се по другом српском издању УДК таблица из 2004. године. Аутоматизацијом каталога библиотеке, створиће се јединствен електронски каталог, претражив са било ког места. Постојеће лисне каталоге неопходно је конвертовати у јединствен електронски каталог ради лакшег претраживања фондова и размене информација са другим библиотекама код нас и у свету. Рад на аутоматизацији пословања библиотеке планиран је по годинама, почев од 2006. до 2012. године, када се очекује завршетак овог великог посла.
Покретање издавачке делатности
Издавачка делатност библиотеке покренута је 2004. године објављивањем три значајне публикације поводом обележавања 125 година постојања библиотеке. Објављена је монографија Нишка народна библиотека: документ и свакодневица: 1879–2004, аутора Александре Вранеш и два каталога: Каталог библиотеке Стевана Сремца, (аутор је библиотекар нишке библиотеке Маја Новаковић) и Каталог нишке периодике: 1894–1994 (Марија Чупић, Ивана Петковић и Снежана Пешић, библиотекари Народне библиотеке „Стеван Сремац’’ у Нишу).