Елизабета Георгиев

Радионица осмеха
Песничка радионица у библиотеци у Димитровграду

Гледаћу ТВ или играћу игрице на компјутеру!”, најчешћи су одговори малишана ако их упитате шта ће да раде када заврше са школским обавезама. У осмишљавању слободног времена јави се и понека књига, углавном наметнута од стране одраслих и као директива наставника језика. Релативно мали број деце ће узети својевољно и с љубављу да прочита нешто за своју душу, а и она која читају су у друштву окарактерисана као бубалице или књишки мољци. Више није IN да се време проводи у друштву књиге. Али, слободно време зна да се одужи и да свакодневне занимације постану досадне, макар то била и игра. Да бисмо деци скратили „муке” са слободним временом, ми у Народној библиотеци „Детко Петров” у Димитровграду, дошли смо на идеју да направимо једну симпатичну играоницу преко које ћемо деци приближити књигу и омогућити им да корисно и креативно проводе своје слободно време. Створили смо Песничку радионицу, која је у мају ове године прославила шест година свога постојања. Према почетној идеји да се организује таква радионица, требало је да се окупе талентована деца, првенствено мали песници, ученици основне школе, како би се приредила збирка њихових радова. Радионица је временом привлачила све већи број деце, која су радо долазила у библиотеку и стварала. Убрзо се увидело да Песничка радионица добро функционише и да је не посећују само деца заинтересована за писање. Песничкој радионици су се прикључили рецитатори, глумци, мали сликари. Њени чланови постали су и талентовани ученици гимназије. Ниједна већа културна манифестација у граду није прошла, а да у њој није учествовао и неко од полазника Песничке радионице. Низале су се активности. Временом, за децу су и радионица и библиотека постале кућа – шареница, у којој су могли да испоље сву своју креативност и да касније, са осмехом, гледају плодове те своје креативности. Песничка радионица је постала летовалиште уметности, место где млади активно проводе своје слободно време и чине чуда.
Шта се све ради у радионици? Идемо редом.
1. Ловци на речи су мале и нешто старије поете, ученици основне школе и гимназије. Једном недељно, они упорно долазе у своју радионицу, увек спремни да учине одлучне акције у потрагама за речима. Потрага за речима је једна „авантуристичка” акција деце у којој она, вешто баратајући речима, долазе до интересантних идеја и симпатичних конструкција и, наравно, до готовог производа у лику песме или приче. У овом делу својих активности, радионица има огроман значај ако се има у виду триглосија њених чланова. Деца се труде да стварају и на српском и на бугарском језику, а понекад и на дијалекту, којим се служе у свакодневној комуникацији. Шопски зна да буде права језичка „злоћа”, па деца врло често „бркају” речи што доводи до смешних ситуација. Непобитна је чињеница да и по квантитету и по квалитету предњаче радови на српском, али све већи број полазника радионице се опробава у стварању на бугарском језику. Ту радионица има велику улогу. Заједнички читамо популарне бугарске ауторе за децу, одгонетамо значење непознатих речи, тражимо речи које се римују, говоримо на задату тему, просто откривамо онај дух језика који деца у школи немају могућности да открију.
Часове – игре понекад организујемо и ван библиотеке и ван школе, на „кул-местима” у граду која деца често посећују и воле (Спортски центар „Парк”, главна улица, „Строшена чесма”, школско двориште), као и на неким необавезним местима (двориште градског вртића, ливада поред Нишаве, двориште манастира Светог Дмитра и др.). Те играонице смо осмислили на принципу разговора на неку тему уз потрагу за речима које се римују, помало зачињеном авантуристичким походом за изгубљеном маштом. Деца имају задатак да после сваке играонице понешто напишу, и то једино ако их је тема довољно инспирисала, без обавезе да морају да пишу. У таквој опуштеној атмосфери, рађа се јак стваралачки и такмичарски дух кога оживљава креативност најмлађих. У радионици често читамо песме познатих домаћих и страних песника и заједнички ловимо песничко умеће. Иако су стално насмејани и весели, и константно раде многе лепе ствари за које су награђени, највећи успех је радост на лицима малишана када угледају своју машту преточену у књигу. Ми се, у библиотеци, својски трудимо да им приуштимо то задовољство.
На тај начин је у Песничкој радионици настало пет књига. Из штампе је 2001. године изашла књига Разиграни снови, збирка песама ученика Основне школе „Моша Пијаде”. Исте године штампана је и збирка на бугарском језику По следите на мечтите (Траговима маште). Затим, 2002. излази збирка литерарних радова ученика гимназије, под називом Шапутања у зачараном кругу, а 2004. збирка основаца, по имену Дуга снохватица. 2005. године светлост дана угледала је заједничка књига о толеранцији Потрага за топлим погледом. Из радионице је „полетео” и Сребрни лептир, ауторска књига девојчице Тамаре Јанков, дугогодишњег члана Песничке радионице. У току је рад на новој двојезичној збирци песама и прича чланова радионице. Радови настали у Песничкој радионици се штампају у часопису за децу на бугарском језику Другарче. Готово у сваком броју има по неки рад дечака и девојчица из радионице. Јунски број часописа већ је традиционално тематски. У њему се на већем броју страна штампају најуспешнији радови малих песника. Поред Другарчета, њихови радови излазе и у Невену, Ђачком добу, Ђаку. Доказ квалитета онога што раде су многобројне награде које су деца освојила на фестивалима дечјег стваралаштва не само код нас, већ и у Републици Бугарској. Имамо победника „Златног звонца” у Новом Саду, добитнике првих награда у Коларима, затим на фестивалу Дани Гордане Брајовић у Алексинцу, на коме су и наше две књиге добиле посебне похвале. Имамо награђене на Невеновом фестивалу као и на међународном фестивалу дечје књиге у Сливену (Република Бугарска) и још много других успеха.
2. Брбљивци. Некако је логично да писање и рецитовање иду заједно. Деца се труде да лепо читају и своје и туђе стихове, а да то читање буде интересантно онима који га слушају. Тако су се у Песничкој радионици оформили и рецитатори – брбљивци, који су постали саставни део свих културних манифестација у граду: када треба нешто да се прочита, да се кажу неки стихови, да се представи нека књига. Посебно велико интересовање влада за такмичење рецитатора. „Тренинзи” се, наравно, одвијају у библиотеци, која постаје мали истраживачки центар у коме се открива најбоља песма и најбољи начин казивања. Неколико година за редом, екипу из Димитровграда на регионалним такмичењима рецитатора углавном чине деца из радионице. Имали смо и два финалиста на републичкој смотри рецитатора „Песниче народа мог”, а посебан успех смо постигли прошле године када је мали Марко Тодоров освојио 5. место у конкуренцији ученика од 1. до 4. разреда основне школе.
3. Шкрабала. Када се пишу дечје књиге, када се лепо чита оно што је у њима написано, онда оне треба да буду и лепо илустроване. Већ у току рада на првој књизи, деца су одлучила да је сама илуструју. У почетку су доносили своје готове цртеже, а касније су цртали и у оквиру радионице. Онда када лов на речи није успешан, када никако не може да се склопи рима, када је машта одлутала код неког другог, лепо су се хватали оловке и бојица и цртали. Мала шкрабала стварају своју уметност, за коју им је сама радионица често инспирација. Имали смо неколико малих изложби које су пратиле представљања књига, као и изложбу организовану поводом 1. децембра, Дана борбе против сиде. У библиотеци смо направили кутак у коме су изложени њихови ликовни и поетски радови. Деца имају могућност да њихови шарени цртежи освану и на страницама Другарчета, Невена, Ђачког доба. За све то је потребна само добра воља, мало боје и парченце маште.
4. Снохватице. Једна активност у радионици следила је другу. Писци су тражили илустраторе и рецитаторе, а сви заједно позивали су глумце. Са глумачким активностима у Песничкој радионици почели смо још приликом представљања прве збирке Разиграни снови. Идеја је била да се уради нешто необично, да представљање књиге не буде досадно читање, већ интересантна прича о томе како се ствара књига. Са том традицијом наставили смо са сваком објављеном књигом. Представљање сваке књиге је права мала позоришна представа. Идеје за сценарија рађају се у радионицама. Представе – представљања се играју у Великој сали центра за културу и на њима увек присуствује велики број посетилаца – родитеља, рођака, наставника и вршњака малих глумаца (без лажне скромности, данас је свакако успех да на представљању једне књиге присуствује двестотинак љубитеља лепе речи). Интересовање деце за такав вид активности је велики. Сцена је једно слатко искуство, па завидан број дечака и девојчица, и основаца и гимназијалаца, просто опседа библиотеку да своје слободно време проводи спремајући различите сценске облике – игроказе, рецитале, представе.
Тако су мали песници и глумци задивили пиротску јавност изводећи сценско казивање „Пискарало, Шкрабало и Мудрица” (сценарио Е. Георгиев). Рађено у веома кратком року, оно је доказало сву креативност уиграног тима малих и великих стваралаца Песничке радионице. Ученици гимназије су припремили представу под називом „Загризи живот” (сценарио Е. Георгиев), која је настала кроз радионице на којима се говорило о болестима зависности младих, а као одговор на рапубличку акцију „Играј за живот” (у Димитровграду је играна три пута и увек је била више него добро посећена). Циљ представе је да млади људи кроз њену причу могу да сагледају сву трагику живота и да истовремено, кроз ироничну слику стварности, пронађу себе и увиде своје грешке. Све у свему, представом смо успели да остваримо почетну идеју о спајању креативног и едукативног. Чланови Песничке радионице спремили су игроказ „Чаробна соба”, причу о томе шта значе лепе речи и шта значи да се поштује туђе мишљење. Кроз игране сценске секвенце обележавамо и годишњице српских и бугарских аутора. Тако смо 2004. године направили једно вече посвећено Јовану Јовановићу Змају, на коме је учествовало двадесетак чланова радионице. Прошле године смо урадили представу „Црно-бели свет”, са поднасловом „Срцем бриши, мане толериши”, која говори о међуљудским односима и толеранцији. Као и „Загризи живот”, и ову представу је публика изузетно добро примила.
Ове године гимназијалци, млади талентовани глумци, спремили су представу „Кафић Заврзлама”, са којом ће учествовати на Десетим позоришним сусретима ученика гимназија Србије.
Песничка радионица је отворена за сву децу у Димитровграду. Довољно је да дођу и пожеле нешто да раде – да читају, пишу, сликају, глуме. Статистика говори да откад постоји радионица деца много више читају. Веома често на самим радионицама разговарамо о прочитаним књигама и о лектири. Ти разговори су веома занимљиви и вероватно би сваки аутор пожелео да саслуша мишљења малих читалаца, који својски знају да скенирају књигу до детаља, да уоче све мане и све врлине штива и да на свој начин дефинишу своје лично мишљење о прочитаном. Тај део активности радионице је изузетно користан за децу, јер она сама постају промотери прочитаних књига. Дешава се да књига која је добро изрекламирана и анализирана од стране детета које ју је прочитало, крене на читалачки пут од руке до руке других знатижељних малих читалаца. Кроз „Радионицу осмеха” и књига је постала дража и ближа. Деца се и даље смеју читајући. Књига више није само лектира коју по задатку треба прелистати за следећи час. Књига је велика тајна која треба да се открије, па била то Потерова или Хајдукова тајна, или тајна било ког јунака било које књиге. Радници библиотеке су принуђени да неке наслове, због малог броја примерака, стављају „под тезгу”, јер их деца резервишу и чекају ред да би их прочитала. Дешавало се у више наврата да дође до малих чарки међу децом – ко ће пре да дође до тражене књиге.
Библиотека је последњих година постала на неки начин друга школа дечацима и девојчицама овог малог града. Особље библиотеке усрдно се труди да на што интересантнији начин деци приближи књигу, инсистирајући на томе да деца читају и на једном и на другом језику. Библиотека као храм знања треба да буде отворена за све, а посебно за најмлађе који тек улазе у свет знања и лепе речи. Тежећи да привуче што већи број малишана, она је „поставила” само једно питање – како једна „кућа” попут библиотеке може да постане дом деци која не знају како да организују своје слободно време. Одговор је био – Песничка радионица. Мала, али одабрана чета дечака и девојчица, коју чине чланови Песничке радионице, успешно војује са тим вишком слободног времена и ствара нешто лепо. Креативности и знање су, на првом месту, оружје са којим мали становници Димитровграда могу да оду ван граница свог града и да покажу своје умеће. До сада су то радили веома успешно. За такав рад довољни су им само мала помоћ и разумевање одраслих.
(Аутор текста је библиотекар и руководилац Песничке радионице у Народној библиотеци „Детко Петров” у Димитровграду.)

Јелица Живковић

На иницијативу Секције за матичне библиотеке Библиотекарског друштва Србије у матичним библиотекама је спроведена анкета за читаоце, како би се сагледали одређени показатељи везани за библиотечке услуге. Анализу добијених података представила је Весна Петровић, руководилац Матичне службе у библиотеци „Глигорије Возаревић” у Сремској Митровици и председник Секције, на стручном скупу за библиотекаре одржаном у Бањи Врујци 15, 16. и 17 јуна. Тема скупа била је „Библиотекар – струка и професија”, а основни мотив за његово одржавање је већ дуже време присутна потреба да се, у сусрет новом Закону о библиотечко-информационој делатности као и прилагођавању новим тенденцијама у светском библиотекарству, проговори о неправедно маргинализованој професији библиотекара у нашем друштву.
У раду Весне Петровић „Професионализација делатности кроз унапређење права корисника: анкете читалаца”, наглашава се неопходност промена у третману библиотекарства од стране друштва, али и промена самих библиотека, са јединственим циљем да се корисницима понуде боље услуге: „Нити се библиотеке могу променити без свесне и свестране професионализације струке, нити је ова професионализација могућа, ако се библиотеке саме не трансформишу.”
Анкета је спроведена у 14 матичних библиотека у: Бору, Ваљеву, Врању, Зрењанину, Јагодини, Кикинди, Лесковцу, Панчеву, Прокупљу, Чачку, Суботици, Сомбору, Сремској Митровици и Краљеву. Анкетирано је укупно 1.369 читалаца.
Анкетирани корисници су позвани да оцене 6 елемената нашег рада: љубазност библиотекара, амбијент у библиотеци, висину чланарине, нове књиге, постојећи књижни фонд и наш наступ у медијима
Понуђена су 4 одговора: лош, делимично добар, добар, изузетно добар. Анкета је дала и могућност дописивања одговора на 3 питања: наведите чиме сте посебно задовољни у услугама библиотеке; наведите чиме нисте задовољни у услугама библиотеке; предлози за побољшање библиотечких услуга.
У Народној библиотеци Бор анкета је урађена на узорку од 140 чланова одељења за одрасле, што је почетком маја 2006. године износило око 10% активног чланства. Анкета је била анонимна, али је рађена на репрезентативном узорку од припадника одређених социјалних категорија: ученици средње школе – 25, студенти – 25 , радници у непосредној производњи – 30, радници у друштвеним делатностима – 30, остали (пензионери, пољопривредници, незапослени…) – 30 анкетираних.
Љубазност библиотекара је прво питање о коме су се анкетирани изјашњавали и управо смо ту и добили најбоље оцене: 1 анкетирани (0,7%) дао је оцену лош и такође 0,7% оцену делимично добар; 24,3% се определило за оцену добар, а чак 74,3% испитаних је љубазност библиотекара оценило највишом понуђеном оценом – изузетно добар.
Амбијент у библиотеци је као лош оценило 0, 7 % испитаних; 7,4% сматра да је амбијент делимично добар; 50, 7% , тј. највећи број, определио се за оцену добар, док је 41,4% дало највишу оцену изузетно добар.
Висина чланарине је заслужила оцену лош од 0,7% наших корисника; 7,4% је дало оцену делимично добар, већина од 47,8% дала је оцену добар, а чак 38% наших чланова сматра да библиотечке услуге нису скупе и даје оцену изузетно добар. На ово питање одговор није дало 5,7% анкетираних.
Нове књиге је питање на које је 46,4% анкетираних дало оцену добар, 25,6% изузетно добар, 16,4% делимично добар и 4,3% лош.
Постојећи књижни фонд више од половине учесника анкете (52,9%) оценило је као добар; 28,6% налази да је фонд изузетно добар, 15,7% делимично добар, а свега 1,4% испитаних је дало оцену лош. На ово питање није одговорило 1,4% испитаних.
Наш наступ у медијима оценило је као добар 41,4% анкетираних, а 27,8% као делимично добар, док је 16,4% дало оцену изузетно добар; 13,6% сматра да је тај наступ лош.
Упоређујући добијене резултате, дошли смо до сазнања да наши корисници од свих услуга које добијају у библиотеци највише цене љубазност библиотекара -74,3% испитаних је управо овде дало највишу оцену, а проценат оних који су изузетно задовољни амбијентом у библиотеци износи 41,4. Најмањи број анкетираних (свега 16,4 процената) дао је оцену изузетно добар нашем наступу у медијима. Оцену добар највећи број наших корисника дао је постојећем књижном фонду (52,9 процената); за одговор делимично добар испитани су се најчешће опредељивали када су оцењивали наш наступ у медијима (27,8 процената), а то је активност која је добила и убедљиво највећи број оцена лош – укупно 13,6 процената анкетираних је одабрало овај одговор.
Када је реч о питањима која су остала без одговора, највећи број корисника – укупно 10 – није се изјанио о новим књигама, а 8 о висини чланарине.
Коначно, посматрајући добијене одговоре добар и изузетно добар као оне којима можемо бити задовољни, или изузетно задовољни, а одговоре делимично добар и лош као оцене о којима треба размишљати, даље анализирати и пратити појаве на које се односе, долазимо до следећих резултата: љубазност библиотекара је добила убедљиво највише оцене анкетираних – 98,6 процената је дало позитивне оцене; амбијентом у библиотеци задовољно је 86,4 процената, а постојећим књижним фондом 81,4 процента; 7,1% учесника анкете није одговорило на питање о новим књигама, док је 72,1% задовољно; наш наступ у медијима је добио најслабије оцене – 57,8 % сматра да је добар, али 41, 4 % није задовољно. Ако узмемо у обзир све понуђене одговоре (840), добили смо укупно 135 (16%) одговора лош и делимично добар и 684 (81,4%) одговора добар и изузетно добар. Просечна оцена, у 14 библиотека које су спровеле анкету, лош и делимично добар износи 31,3% а добар и изузетно добар 68,6%, па ако библиотекари НБ Бор одлуче да верују статистици, могу бити веома задовољни.
За нас су посебно занимљиви одговори које је требало дописати, међу којима смо тражили истоветне или сличне и сврстали их у неколико група које су се наметнуле.
Као и у првом делу анкете, у рубрици наведите чиме сте посебно задовољни у услугама библиотеке нашло се највише одговора (40% од укупног броја) који су истакли љубазност и предусретљивост библиотекара. На другом месту је услуга која се такође односи на рад библиотекара, с тим што су се у 25% одговора истиче стручност и ефикасност као нешто чиме су анкетирани посебно задовољни. Овде смо евидентирали 151 одговор.
Замерке које су учесници анкете могли да упишу у рубрику наведите чиме нисте задовољни у услугама библиотеке није изнело 72 испитаника, дакле више од половине, а најбројнији приговори (18,7%) односе се на недовољан број примерака најтраженијих књига, чему се, логично, додаје и 6,2% незадовољних због листе чекања – очигледно је наша немогућност да у кратком року обезбедимо довољан број нових књига најчешћи извор незадовољства наших чланова. То потврђују и предлози за побољшање библиотечких услуга – највећи постотак анкетираних (23,3%) предложио је да библиотека набавља више нових књига и већи број примерака.
Међу одговорима који се нису могли сврстати у посебне групе било је занимљивих, духовитих и необичних. На питање којим услугама није задовољан, један наш корисник је одговорио: „Листом чекања, било је боље раније када су нове књиге прво читали родбина и пријатељи библиотекара”; исти корисник није задовољан ни квалитетом набавке, па нам је поручио: „ Мање угађајте широким масама – библиотека не треба да буде опијум за народ, већ ињекција за буђење!” Један студент је огорчено протестовао: „Никада немате оно што мени треба”, док нас је један одговор збунио: „Нисам задовољан својим понашањем, трудим се да будем учтивији.”
Један учесник анкете је кратко саопштио чиме је посебно задовољан у библиотеци „Нема намћора”, а други нас је једноставно благословио: „Да сте живи и здрави још година сто!”
Било је веома различитих предлога: „Поставите аутомат за кафу”; „Чешће анкетирајте читоце по разним питањима”; „Организујте клуб читалаца”; „Можда би неки млађи директор могао да побољша рад и услугу уопште”; „Нађите нормалне људе”. Последњи наведени предлог потиче од учесника анкете који је на сва постављена питања дао оцену лош и он је једини који је потпуно незадовољан нашим услугама, што не значи да ми због тога нисмо забринути.
Према анализи Весне Петровић, слични су одговори које су дали сви испитани корисници у другим библиотекама:
Наведите чиме сте посебно задовољни у услугама библиотеке:
-Љубазност библиотекара
Образованост и стручност библиотекара
Добар однос библиотекара према читаоцу
Слободан приступ фонду
Задовољство што је уопште организован рад библиотеке
Брзина услуге
Пријатан амбијент у библиотеци.
Чиме читаоци нису задовољни у услугама библиотеке:
Мали број нових наслова најтраженијих књига
Мали број књига стручне литературе
Оскудан књижни фонд
Рок за враћање позајмљених књига
Број старих и оштећених књига
Недовољна популаризација књижног фонда.
Предлози за побољшање библиотечких услуга:
Више актуелних нових књига
Више књига из области стручне литературе
Више књига на страним језицима
Приступ Интернету за читаоце
Штампање билтена за нове књиге
Мања чланарина – више читалаца
Да почнете да размишљате тржишно: прво квалитет, онда квантитет
Више средстава за набавку нових књига од стране оснивача.
Две трећине, односно 66% анкетирани читалаца мисли да смо: љубазни, образовани, стручни, да имамо добар однос према њима; да је пријатан амбијент у библиотеци и за рад и за учење и за програме; да је висина чланарине одговарајућа; да су набавка нових књига и постојећи књижни фонд задовољавајући; да је наступ у медијима добар. Али једна трећина (34%) читалаца с тим се не слаже…
Коментаришући добијене резултате Весна Петровић је закључила да су они „први показатељ неопходности професионализације наше делатности”.
Када је реч о статусу анкетираних у Народној библиотеци Бор, највише оцена изузетно добар добили смо од категорије остали (пензионери, пољопривредници, незапослени…) – 77, а најмање од студената – 53, али су они дали и најмање оцена лош, свега 4, док смо највише слабих оцена добили од категорије радници у непосредној производњи – 10 (од тога се 7 односи на наш наступ у медијима); ова категорија је, укупно гледајући, најмање задовољна услугама које добија у библиотеци: 21,9% дало нам је оцену лош или делимично добар. Најблажи су опет били наши корисници из категорије остали, свега 11,6% је наш рад у појединим сегментима оценило као лош или делимично добар. Студенти су били резервисани када су у питању нове књиге, само један је изузетно задовољан, а 17 је дало прелазну оцену добар.
За библиотекаре Народне библиотеке Бор анкетирање корисника је корисно искуство, а одговори које смо добили помогли су нам да схватимо како нас наши суграђани виде – понешто од тога смо и сами знали, неки ставови су нас изненадили, неки обрадовали, а неки разочарали. У сваком случају, након оствареног увида у жеље читалаца и могућности библиотеке, уложићемо сав могући труд да подигнемо ниво наших услуга и задовољимо већи број потреба већине наших сталних чланова. Истини за вољу, најлакше је то остварити тамо где се не захтевају велика материјална улагања него је реч о организацији рада или понашању запослених.

Милица Матијевић

Врујци, 14, 15, 16. јун 2006

Како ће изгледати професија којом се бавимо у скорој будућности? Колико ми сами можемо да утичемо на тренутни статус и будући развој професије?
Можда је управо овај тренутак, када са радошћу констатујемо петнаест година континуираног рада Катедре за библиотекарство и са стрепњом покушавамо да сагледамо шта заиста доноси нови Закон о библиотечко-информационој делатности, прави тренутак за одржавање стручног скупа какав је био онај одржан у Врујцима 15, 16, и 17. јуна у организацији библиотеке „Димитрије Туцовић”, Лазаревац и Секције за матичне библиотеке БДС, а уз подршку одељења за развој НБС и Катедре за библиотекарство.
Основна тема саветовања била је „Библиотекар – струка и професија”. Циљ одржавања је био да се окупе библиотекари, пре свега из матичних служби, свесни чињенице да се одлуке о будућности професије доносе сада и да је неопходно да се активно укључимо у овај процес.
Библиотекаре из целе Србије, њих више од шездесет, на почетку је поздравила Радмила Булатовић, директор библиотеке „Димитрије Туцовић” у Лазаревцу, домаћин скупа.
Првог дана чула су се три реферата:
– Владимир Шекуларац, руководилац одељења за развој НБС: „Стручни радници на пословима развоја библиотекарства у Републици Србији”
Милица Кирћански, Матична служба Градске библиотеке, Нови Сад: „Етика и бонтон у библиотечком пословању”
Весна Петровић, руководилац Матичне службе у библиотеци „Глигорије Возаревић”, Сремска Митровица: „Професионализација делатности кроз унапређење права корисника: анкете читалаца”.
У поподневним часовима је одржан Округли сто на тему „Правна и етичка питања библиотекарске професије”. У дискусији која је уследила, учесници су изнели низ примедби и примера унижавања статуса професије од стране државних и друштвених институција, корисника и самих библиотекара. На основу преподневних реферата и изнетих предлога, у току дискусије на крају првог дана саветовања, донети су следећи закључци:
Неопходно је да се успостави јединствени критеријум за стицање стручних звања за све запослене у библиотеци (укључујући и директоре и информатичаре)
Потребно је донети јединствен правилник на нивоу свих библиотека у Републици Србији који би уредио однос библиотека – корисници
Непризнавање стручних звања је незаконито и БДС има легитимно право да упути АПЕЛ на адресу 161 општине у Републици Србији, којим се захтева признавање стручних звања у стицању дохотка
Промена става државе према библиотекама огледала би се и у доношењу Националног програма развоја БИС-а којим би се одговорило на кључна питања будућности библиотека и њиховог односа према савременој техници и њеној примени
-Промена односа нас самих према професији којом се бавимо могла би да почне спровођењем анонимне анкете о евалуацији сопственог рада. Професионализација делатности укључује, осим усвајања одређеног корпуса знања, пружање квалитетне услуге јавности и контролу професије која се спроводи, пре свега, на основу етичког кодекса.
Први дан скупа окончан је модном ревијом модела Мире Одаловић, по мотивима слика др Милије Белића, у извођењу „Студија М” из Ваљева.
Другог дана саветовања др Мила Стефановић је представила „Могућности научно истраживачког рада у библиотеци” на примеру изванредно урађене изложбе посвећене обележавању 140 година рада библиотеке у Крагујевцу. Др Александра Вранеш говорила је о „Формално правним и институционалним претпоставкама за професио нализацију библиотечке делатности”. Излагање др Вранеш било је и увод у расправу одржану у оквиру Округлог стола, а на тему „Нови закон о библиотечко-информационој делатности”.
Примедбе учесника у дискусији односиле су се пре свега на нетранспарентност израде Закона и спорост процедуре. Закључак је да је потребно подсетити надлежне да су библиотекари јавних библиотека у Србији заинтересовани за будућност своје професије и да њихове ставове и аргументе такође треба уважавати приликом доношења новог Закона о библиотечко-информационој делатности.
У поподневној сесији могла су се чути излагања Мирка Марковића на тему „Важно за професионализацију библиотечке делатности – бити у мрежи. „Biblioteke.org.yu” и Горана Траиловића „Важно за професионализацију библиотечке делатности – бити информисан. Панчевачко читалиште”.
Саветовање је отворило низ питања везаних за струку, као што су проблем материјалног вредновања стручних звања, однос библиотека и локалне заједнице, проблем аутономије библиотекара, али и захтева, као што су права и обавезе сталног стручног усавршавања, установљавање библиотечке награде у категорији књижевности за децу и предлог да се у оквиру конкурса Министарства културе за суфинансирање периодике предвиде посебна средства за суфинансирање библиотечке периодике.
Предложено је и да се упути апел председнику Општине Ваљево и СО Ваљево у коме ће се захтевати да се питање власништва над зградом у којој је смештена библиотека „Љубомир Ненадовић” разреши у корист библиотеке, а у складу са чланом 32. Закона о библиотечкој делатности.
Трећег дана саветовања учесници су посетили задужбину Николаја Велимировића манстир Лелић, Бранковину и Ваљево.
Захваљујем свим колегама на честиткама и лепим речима. Посебно захваљујем онима који су нам оставили писмене предлоге, примедбе и меjл адресе. Молим оне који то нису учинили да их доставе у разумном року.
П.С.
Захваљујем и онима који су ми просули кафу на записник.

Наташа Малешевић

Народна библиотека „Стефан Првовенчани” у Краљеву je1994. године постала матична библиотека за подручје Рашког округа, који обухвата пет општина: Краљево, Врњачку Бању, Рашку, Нови Пазар и Тутин. Библиотечком мрежом обухваћене су и школске библиотеке (21 основношколска библиотека, 7 средњошколских и библиотека Школе за основно и средње образовање), њих 29 налази се у општини Краљево. Регистрација школских библиотека обављена је, углавном, током 1996. године. Од 29 школских библиотека, две школске библиотеке (Витковац, Роћевићи) званично не раде. Међутим, број библиотека које незванично не раде је већи.
Главни проблем у раду школских библиотека је тај што је, најчешће, њихово постојање формално. Оне су осниване, углавном, да би се задовољили услови за њихову регистрацију и систематизовало место за библиотекара. Сходно томе су и сви проблеми у раду школских библиотека своjствени већини школских библиотека.
Програм рада
Ниједна библиотека на подручју Општине Краљево нема направљен годишњи програм рада нити израђује годишњи извештај о раду библиотеке, што би био директан показатељ да библиoтека постоји и да је саставни део Школе. Сусрећемо се са годишњим програмом рада који је саставни део рада школе, који је уопштен, копира се и преноси из године у годину.
Статус школских библиотека је проблематичан. Школске библиотеке су саставни део мреже Народне библиотеке Србије, али је њихово учествовање у раду само формално и изван су њене ингеренције. Матичне библиотеке немају никакву законодавну већ само саветодавну функцију.
Кадар
Библиотека у већини случајева директорима служи као место за склањање технолошког вишка. То је нарочито било изражено за време укидања руског језика. Није реткост да се у библиотеку склањају и радници са проблемима у раду са децом, а често пута и сами директори чувају место библиотекара за себе.
Сам статус школских библиотека није регулисан на најбољи начин што се у првом реду одражава на статус библиотечког кадра, као носиоца рада библиотеке.
Већина радника није едукована за рад у библиотечкој струци. Ретко који наставник рад у школској библиотеци не сматра казном, и у већини случајева показује незаинтересованост за рад, не прихватајући основе и не примењујући у свом раду правила библиотечког пословања.
Стручни испит из библиотекарства има само један радник.
Простор и опрема
Ниједна библиотека нема наменски грађен простор.
Због недостатка учионичког простора у школи, библиотека се често из већих просторија пресељава у мале загушљиве просторе, преграђене ходнике, таванске и подрумске просторије, или се смешта поред мокрих чворова, па чак и ван школских зграда. Уколико библиотека има среће да остане у адекватном простору, користи се за одржавање састанака, извођење наставе из информатике и друге активности.
Није редак случај да се библиотечки простор не одржава, не чисти, не кречи. Често библиотека служи и као складиште старих и неупотребљивих ствари.
Што се тиче библиотечког намештаја ту је велика шароликост у решењима библиотечке опреме, а да не спомињемо дотрајале ормане и полице за књиге.
Техничка опрема у школским библиотекама заступљена је са малим бројем рачунара који се не користе у библиотечке сврхе.
Фондови
Према библиотечким стандардима у школским библиотекама треба да буде минимум 10 књига по ученику, а у нашим школама имамо нешто мање, око 9 књига по ученику.
Но, питање је колико библиотеке које имају 10 или више књига по ученику задовољавају стандард, јер ревизија фондова (што није исто што и попис које школе раде) није рађена већ дужи низ година. Kњиге које се налазе у библиотекама су углавном физички дотрајале и неактуелне. Структура самих фондова је доста неповољна и тематски неадекватна, са политичком садржином из претходних периода. Без обзира на све, библиотеке задржавају тај фонд ради бројног стања и због чињенице да набавке нових наслова готово и да нема. Књиге се набављају неплански и спорадично, од стране директора, и то углавном од аквизитера и није реткост да те књиге и не дођу до читалаца већ красе канцеларије директора.
Неколицина библиотека има пар старих наслова периодичних публикација које нису евидентиране нити пописане. О некој набавци савремених наслова, сем службених публикација у оквиру школе, не може мо говорити. Исти је случај и са некњижном библиотечком грађом.
Финансирање
Под појмом финансирања подразумевају се средства уложена у набавку књига. Ни једна школа не одваја посебна финансијска средства већ у ту сврху користи средства из заједничког буџета по принципу „ако нешто остане”.
Статистика
Статистичка евиденција свих врста грађе је веома слаба, тако да је веома тешко утврдити бројно стање како монографских тако и периодичних публикација као и некњижне грађе и њихову употребу. Поједине библиотеке немају ни књигу инвентара за монографске публикације, већ евидентирање врше у свескама, по само њима знаним правилима.
Тек неколицина библиотека води евиденцију о броју учлањених корисника, тако да се број корисника у већини школских библиотека подудара са укупним бројем ученика, што је нереално приказано. Исти закључак се односи и на број позајмљених, односно прочитаних књига, јер о томе не постоје чврсти евидентни подаци, већ се у већини школских библиотека узима укупан број ученика са претпоставком да је сваки ученик прочитао две или више књига.
На основу статистичких података за једну годину требало би да библиотека свестрано прикаже свој рад и да га упореди с подацима из претходне године. Исправно постављена и добро вођена статистика може много придонети у изради реалног плана и програма рада школске библиотеке за предстојеће раздобље, а може помоћи и при уклањању уочених недостатака.
Радно време
Радно време у школским библиотекама није прилагођено обема сменама. Углавном се ради пре подне или чак библиотекар у библиотеку улази по потреби што је недопустиво. Већина библиотека ради један или два дана у седмици. Мали број библиотека има видно истакнуто време, али не и библиотекара са пуним радним временом.
Електронска обрада
Ниједна школска библиотека нема програм којим би се извршило аутоматизовање библиотечког пословања и на тај начин омогућило да свака библиотека има електронску књигу инвентара, електронски каталог као и електронско вођење дневне статистике.
Аутоматизација библиотечког пословања допринела би повезивању библиотеке са свим сегментима школе.
Последњих неколико година евидентни су покушаји Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” у Краљеву да унапреди рад школских библиотека. Успешност овог подухвата, на жалост, не зависи само од ажурности матичних библиотека. Вољу за стварање и вођење праве библиотеке мора показати и школа.

Јасмина Нинков

Да би данас задовољиле потребе својих корисника, јавне библиотеке морају да промене готово све своје досадашње ставове о томе шта је то јавна библиотека и шта је то добра јавна библиотека.Савремени свет, нове технологије, корисник који има нове и другачије потребе, евалуација нашег рада од стране оснивача и финансијера, коришћење преко мреже, све то захтева један потпуно нови приступ и са правом се може говорити о менаџменту јавних библиотека као неопходном услову да се испуне информационе, културне, образовне и социјалне потребе корисника. У овом раду говорићемо о савременој јавној библиотеци и њеним елементима: корисник; приступ изворима културе и информација; закон о библиотекарству; потребе корисника; коришћење преко мреже: сервис и комуникација, систем информационог менаџмента, фонд и приступ виртуелним документима; простор, online јавни каталог; радне станице, библиотека као место друштвеног окупљања. Све то у светлу најважнијег задатка савремене јавне библиотеке, данас, а то је задовољавање информационих потреба корисника свих узраста, образовања, социјалних категорија на одређеној територији. Да би то испуниле библиотеке морају да посвете дужну пажњу анализи свих својих елемента, као што су:
1. Зграда и простор
2. Фондови: укључујући приступ виртуелним документима
3. Информациони менаџмент: систем који чини библиотеку; класификација, каталогизација, библиотечки систем, стандарди, итд.
4. Сервис и комуникација: позајмљивање књига и осталог материјала, читање у библиотеци, проналажење информација, даљинско коришћење библиотеке, итд.
5. Kорисници: Ко су они? Који је њихов образовни ниво? Које су њихове потрeбе?
6. Библиотекари и књижничари или..
На основу ове анализе све библиотеке морају да развијају своју стратегију, однос са својим оснивачима и финансијерима, да прате трендове и информационе технологије, трендове у менаџменту, дешавања у граду и посебно нарасле иформационе потребе корисника.Овај аспект анализе и оцена коју корисници дају је најважнији критеријум њихове успешности.
Рад је заснован пре свега на искуствима и приступу скандинавских менаџера јавних библиотека, као најуспешнијих сервиса тренутно на свету са највећим бројем корисника и остварених пруступа и позајмица.Ова искуства добар су показатељ и за нас, и ја сам у својој менаџерској пракси користила ова решења и резултати нису изостали.Извештај о томе како смо пословали у 2005. години можете видети на www.milutinbojic.org.yu/izvestaj.
1. Зграда и простор библиотеке
Колико је нових великих библиотечких зграда било отворено у последње време, а колико их је у фази планирања. Велики је број нових зграда јавних библиотека у неким градовима Америке: Чикаго, Денвер, Сан Франциско, Феникс, Сијетл, Нешвил и Минаеполис. У Канади, Ванкувер има велику зграду јавне библиотеке, а друга се планира у Квебеку.
Зграде јавних библиотека у Европи су мање, али у Малмеу и Хагу зграде су величине 15000 квадратних метара. Барселона и Торино планирају нове зграде, док је у Шпанији и Португалији цео систем јавних библиотека у изградњи и укључује много нових библиотечких просторија. У Фландрији (Белгија), цела 1990. г. је била период активне изградње библиотечких зграда. У Француској, упоредо са Минител државном експерименталном мрежом, јавне библиотеке су изграђене по целој земљи.
Зграде библиотека одражавају промене које су се одигравале декадама како у архитектонском тако и у библиотечком деловању. Улога јавне библиотеке је да буде права јавна зграда за своју заједницу, добродошла за свакога, у контрасту са комерцијалним центрима. Библиотеке су једина не-комерцијална јавна места отворена за сваког. Она могу постати невероватно слична новој верзији агоре и форума из прошлости, ново средство јачања интеракције унутар заједнице и оквир за дискусију и организацију.
Данашње библиотеке су места где се ми укључујемо у телекомуникациону структуру, где бајтови теку у изобиљу и где се физички и дигитални светови преклапају. Укратко, паметна места где се скупљају и деле информације. У библиотекама физичке акције призивају компјутерске процесе а компјутерски про цеси се изражавају физички. Као зграде, библиотеке су интелигентне и постају интелектуалне кроз своје кориснике. Развој сажима физичке фондове са електронским светом и води нас хибридној библиотеци, комбинацији старог и новог.
Тако, уместо да се питамо да ли су нам још увек потребне библиотечке просторије, треба да се запитамо колико простора нови вид библиотеке захтева. У новој државној препоруци у Финској коју је издало Министарство образовања препоручује се 100 квадратних метара за 1000 становника.
Која врста библиотечких просторија нам је потребна? Како треба да буду снабдевене да би испуниле све оно што људи очекују од библиотеке? Наравно, простор мора бити много већи него пре. Док библиотеке сада имају многе нове задатке и сервисе, тешко да је и један од традиционалних сервиса нестао. Још увек имамо све материјале које смо користило током задњих 20 година, али сада имамо још много нових.У Холандији која у последње време улаже огромна средства у јавни рај, како они то називају, веома је развијена дискусија на ову тему, а и њихова решења појединих зграда могу бити веома инспиративна.У сваком случају простор постаје веома битан елемент.
У снабдевању треба да забележимо промене које су се одиграле првенствено у приливу радних станица. Оне манифестују нови облик коришћења библиотеке. Радне станице се користе у различите сврхе: као терминали за базе података, приступ Интернету, процес обраде текста, електронски материјал који ће се читати у библиотеци. Морамо обратити пажњу на наше клијенте и њихов начин присуства у библиотеци. Они још увек прелиставају и позајмљују књиге, читају новине и магазине, али такође раде у библиотеци више него пре. Постоји потреба за тиха и не-тиха места, за индивидуалан и за групни рад. Укратко, потребно је више места за кориснике.
2. Физички фондови и приступ виртуелним документима
Још један предмет који корисници повезују са библиотекама су материјали или грађа, цели фондови књига, часописи и новине као и аудио-визуелни материјал.
Дуга и јака традиција овде је заснована на писаном тексту и начину како је објављен. Било је много забринутости, можда мање међу библиотекарима а више међу другим људима из културе, о будућности штампане књиге. Дискусија је изгледа бескрајна: писани текст сада може бити објављен на много начина, различитих него што је традиционална књига, да ли то значи да штампана књига умире?
Зашто су они толико забринути? Да ли зато што су њихове навике повезане са књигама и они су навикли да их читају? Можда се плаше да будућност библиотека зависи од књига.
Али ако нове генерације желе да читају њихове текстове у електронском облику, зашто и како би смо се, ми старија генерација, томе одупрли? Шта бисмо рекли ономе који би дошао и рекао да користимо папирус уместо књига? Да ли би смо то прихватили?
Зар не би требало да будемо ентузијасти око свих нових начина којима можемо послати писану реч: књиге по поруџбини, електронске књиге, књиге на мрежи или на било који други начин? Што се тиче библиотекара, сви ови начини објављивања пружају много могућности, иако постоје неке потешкоће и нови концепти којима се бавимо. За нас у библиотекама најважнија ствар је да можемо имати релевантну информацију без обзира у ком је облику објављена.
Питање: како неко може наћи поуздан материјал у запањујућој поплави информација? Постоји маса непоузданих информација на Интернету; корисницима је тешко да их препознају и разумљиво је да су збуњени. Мрежа нема утемељеног поштованог издавача да гарантује квалитет публикација, чак ни за истраживачку документацију. Свако може лако направити сопствену web-страницу. Да ли ће библиотеке преузети неке од традиционалних задатака издавача у овој области? Да ли ће постати гаранти стандарда и квалитета, прихватајући или искључујући материјал са својих линк-листа и каталога?
Иако говоримо о „новим медијима”, неки од њих врло брзо застаревају и нестају брже са позорнице него штампане књиге. Тренутно, веома је тешко рећи која је будућност касета, LP-плоча или видеа. CD-ромови су изгледа мање популарни него што се очекивало и колико ће се брзо DVD раширити?
Како ће дистрибуција музике бити организована у блиској будућности? Да ли ће људи „сакупљати” и копирати своју музику са мреже.Невероватна је популарност музичких одељења или музичких библиотека чији број корисника невероватно расте.
Библиотека у Задру је направила бум са својим музичким делом и сада га проширују, у Ротердаму је највећа музичка збирка у Европи, са око 300 000 CD-a, и на првом је спрату, од шест, јер је најпосећенија.То је тренд свуда у свету, код нас то је потпуно непознато.
У многим земљама ово се није десило без жустре расправе и веома често се наплаћује надокнада за коришћење ових материјала. Надокнада доводи до тога да се музика и видео не посматрају једнако као и књиге.
У нашим душтвима људи су невероватно под утицајем и манипулацијом „слика” и фотографија. Ако „слика говори колико и хиљаду речи” можда би више требало да се њом и позабавимо. Могли би обратити више пажње на комбинацију слика и речи.
Менаџментска трансформација од традиционалне књига-библиотеке у медијатеку, музичку библиотеку, библиотеку за младе, место окупљања императив је српских библиотека и оне у томе у односу на развијени свет веома заостају.Код нас се о томе чак и не говори, као ни о потреби за новим и другачијим просторима.
3. Информациони менаџмент
Гомила књига није библиотека. У библиотеци су књиге и остали материјали систематски организовани, фондови су класификовани и каталогизирани и позајмљивање материјала се одвија по одређеном систему.
Ово је трећи релевантан аспект у управљању библиотеком. Каталогизација и класификација били су посебно цењен посао специјалних библиотекара. Њихов рад постајао је све више специјализован и неразумљив „обичним” библиотекарима. У многим случајевима, ипак, посао је одрађен са циљем да се уради само једном за документ. То је водило закључку, у неким круговима, да нема потребе за обуком на овом пољу библиотекарства зато што ће се мали број урадити у будућности.
ИФЛА ради на једном за нас новом концепту. Циља се на каталогизациони систем у ком ће бити могуће да се повежу сродна каталошка места једна са другим као и са главним извором ако је то веб-документ (погледај http:www.web.lib.hel.fi:7001/suomi/ms/funktionaalinen.htm).
Оно што је у свету одавно тренд, Интернет као каталог библиотеке, код нас је тек у повоју, а у свету су већ дошли до нових стандарда.
Када Интернет пружа нове могућности у подели и размени информација, светски ток информација мора имати неке стандарде. Стандард трансфера информација Z39.50 је већ добро познат – библиотекама је неопходно да створе заједнички претраживачки систем. Даблин Кор је пример новог стандарда за организацију информација на Интернету. Много је једноставнији него традиционални Марк каталогизациони стандард. Да ли такође постоји тренд у библиотекама да се компликовани и детаљни каталогизациони формати упросте? Или ће постојати ситуација када ће различити стандарди бити прихваћени за различите потребе? Шта ће то значити у пракси?
Каталогизација за Интернет каталоге и самих Интернет материјала указује на нову поделу посла у каталогизацији: она ће поново делимично бити децентрализована. У Финској, јавне библиотеке већ праве Линк библиотеку кроз не-хијерархијске националне организације, отворену свакој професионалној библиотеци. Ово је модел сарадње, познат као стратешко партнерство, најиновативнијих и у будућност загледаних библиотекара. Овде је проблем што овај начин поделе посла није још установљен као легитиман посао у библиотекама – заинтересованим библиотекарима није дозвољено да га раде током свог радног времена зато што он не служи потребама само њихове библиотеке.
„Интегрисани библиотечки системи били су веома важни нашем начину информационог менаџмента, али одиграва се велика промена. Велики систем испоручилаца интегрисаних библиотечких система није више у врху иновација у библиотечкој технологији. Напредовања и нови начини искоришћавања технологије, да би се сервиси генерално побољшали, долазе од библиотекара. Тежња је у оснивању отворене структуре која би интегрисала производе трећих лица ради ширења системске функционалности. Нови модел је ПАС(ASP-application service provider), провајдер апликационих сервиса, лансиран 1999. Уместо да оптерећује базе података и претражује софтвере на локалном серверу, библиотека приступа целом систему кроз Интернет на сајту испоручиоца.” (Maia Berdson, директор Градске библиотеке из Хелсинкија)
Велики online системи у великим библиотекама не служе само за циркуларну контролу; они пружају нове могућности када су повезани са Интернетом који отвара врата корисницима на глобалном нивоу. Библиотеку више не користе само изнутра већ и споља, корисници који су код куће, на послу или у школи.То се зове „коришћење библиотеке на даљину” иако је то, с тачке гледишта корисника, заправо обрнуто. Библиотека је постала ближа.

У Данској постоји добар нови пример могућности које пружа електронски приступ. Сајт www.bibliotek.dk: сваком омогућује слободан приступ централном каталогу као и средства и упите за претраживање. Преко Интернета свако може поручити из фонда данских библиотека и поруџбина ће бити послата библиотеци где је корисник регистрован. Овај сервис повећао је број позајмица за 40% и то управо код оних слојева ставништва који до тада уопште нису користили библиотеке, а то су мушкарци, пословни људи.
Мрежа је коначно спровела из теорије у праксу ИФЛИН прог рам УДП – универзалне доступности публикација (UAP – Universal Availability of Publications).То је могућност приступа не само националним каталозима већ и глобалној библиотеци, као и могућност да се добије инфирмација о публикацијама без обзира где се оне налазе!
Коришћење мреже је веома важно средство и потенцијални извор за библиотеке. Међубиблиотечка позајмица, и центални каталози који се за њу праве, су класичан пример, али још много тога мора да се уради. Који је најефектнији начин да се пруже библиографске информације путем Интернета? Како стварамо заједничке претраживачке системе? Да ли смо већ пронашли све практичне начине да искористимо индивидуалне професионалне вештине и знања библиотекара у различитим библиотекама? Како можемо боље комуницирати са нашим корисницима преко Интернета, или у будућности, преко бежичних комуникација?
Информациони менаџмент је пусто поље наше библиотечке праксе.
Тек смо кренули са веб сајтовима, мало је каталога и претраживача на њима, а коришћење мреже је мисаона именица. Потребан је коперникански обрт и у овом битном сегменту рада или ће нас корисници заобилазити још више.
4. Сервис
Сервис у јавним библиотекама је тачка у којој се сусрећу корисник и библиотекар.По мени то је најважнији сервисни индикатор. Посматрајући како се развијао однос између библиотекара и клијента долазимо до есенцијалног подручја библиотечког посла и филозофије.
Морамо погледати у прошлост да би видели праву промену. Први библиотекари су били чувари капија. Књиге су биле иза њихових леђа затворене у ризницама и да би се добила књига било је неопходно увек питати библиотекара или неког од особља. Онда је дошла радикална промена: књиге су премештене на отворене полице.Шта би могла бити слична радикална промена за нас?
Са том променом, корисници су постали више независни и комотнији у библиотеци. Библиотекари су могли да се више концентришу на набавку и избор књига. Квалитет збирки је наглашен, и даље је тако у многим случајевима. Данас, корисници могу узети шта год желе и ретко који од њих пита нешто више од обичног питања, као што је „Да ли имате књигу која се зове…?”. Већ дуго времена најуобичајенији контакт је био за пултом где су корисници враћали и узимали своје позајмице.
Спроведено је истраживање, више у великим библиотекама а мање на огранцима. Према калкулацији урађеној у Градској библиотеци Хелсинкија, 42% времена рада особља са корисницима одлази на активности везане за позајмицу. Сервис је веома рутиниран и једноставан!
У неким земљама, као што је Шведска на пример, самопријављивајући систем је у општој употреби и већина позајмица иде путем њега.
У исто време, појављују се нови облици сервиса. Многе земље већ имају системе „даљинског информационог претраживања”, где корисник шаље питање и добија одговор путем Интернета. Ово се такође назива „виртуелни информациони сервис”, а резултати информационе претраге постају опипљиви.Они се у писаној форми шаљу кориснику чак се и архивирају.. Раније, облици информационих претрага били су више виртуелни јер нико није могао да их прати! Сада је чак могуће пратити квалитет одговора.
Постоје нови облици обављања „старих” задатака. Постоје програми претраживања мреже, засновани на механичком регистровању и презентовању различитих нивоа квалитета. Комерцијални издавачи раде све више и више на сопственој каталогизацији за Интернет и, као Book Data Ltd у Британији, имају чак свој сопствани класификациони систем.
У Финској оператери мобилне телефоније нуде оно што они зову „информациони сервис”. У пракси, они нуде једноставне одговоре на једноставна питања. Библиотекари морају презентовати ширину и квалитет информационог претра живачког сервиса које библиотеке нуде.
Библиотеке морају редефинисати своје место и важност у овом променљивом свету продукције и ширења докумената.
Нашим корисницима, у Србији, бар некима од њих, потребна је помоћ у коришћењу Интернета ради информационе претраге. Природа односа између корисника и библиотекара се радикално мења!
5. Наши корисници
Корисници су важни, они оправдавају постојање јавне библиотеке. Број корисника је најважнија статистика у јавним библиотекама: нема корисника, нема библиотеке. Корисници дају библиотеци њен разлог постојања, и кроз своје кориснике библиотека има утицај на друштво.
Један од главних библиотечких задатака је да унапреди промене у размишљању и духу својих корисника. Извештај Улога библиотека у модерним друштвима каже: „Изазов модерним друштвима је да се основни ресурс, знање, развија из информација у веома индивидуалане, несталне и непредвидиве процесе. Њиме се не може командовати. Ипак друштва могу подржати овај развој, на пример, нудећи приступ културним и научним богатствима. У информационом добу, овај покрет духа је важнији за друштво више него икад пре.”
Јавна библиотека такође образује и подржава вештине које су грађанима неопходне да би били активни чланови друштва. Могућност читања и писања је једна од тих вештина и јавне библиотеке су увек имале водећу улогу у подржавању читања.
Иако се суочавамо са новим проблемима које захтевају писани текстови у новим облицима, морамо бити више забринути за образовање него за форму у којој је текст објављен. Да ли деца још увек уче да читају правилно? Шта је са старијом популацијом? Да ли људи могу читати и разумети ван механичког препознавања речи? Читање и писање је основна друштвена вештина и потребна је сваком активном грађанину.
У ствари, са свом том новом информационом технологијом, наш концепт описмењавања мора бити проширен. Морамо направити корак од описмењавања до „медијације”, што укључује не само вештину описмењавања везану за медије већ и могућност коришћења Интернета, мобилних телефона и осталих техничких ствари које су грађанима свакодневно потребне. Зато што постоји велики број како информација тако и дезинформација, критичко разумевање мора бити истакнуто као есенцијални део медијације.
Када анализирамо наше кориснике, тежимо да их класификујемо или према годинама или према начину на који користе библиотеку: читаоци новина, слушаоци музике, позајмљивачи књига. Кориснике такође посматрамо као људе из комшилука који долазе из заједнице која се налази око библиотеке.
Са наплативим електронским материјалима такође се сусрећемо са новим захтевима групе корисника. Стопа лиценце често зависи од потенцијалног броја корисника. Да би постигле споразум са власницима лиценци, јавне библиотеке морају дефинисати који (ако не сви) од њених корисника могу користити електронски материјал као и питање где они то могу остварити. Да ли ће материјал бити доступан и повременим посетиоцима или туристима? Да ли је коришћење преко мреже у кући корисника дозвољено? У Северној Европи овај проблем је решен помоћу стварања националних уговора, у којима држава има активну и делимично финансијску улогу. У Холандији овај модел је допуњен регионалним уговорима. У САД, ипак, уговори су сведени на индивидуалне библиотеке иако са користе и државни уговори.
У Србији смо тек на прагу овакве праксе и пред нама је дуг и мукотрпан пут за постизање споразума, уговора, лиценци да би смо рентирали и ову врсту материјала.Али у то морамо кренути.
Високообразовни ниво наших корисника не огледа се само у захтевима које постављају својој библиотеци већ и у начину како они виде различите типове библиотека. У свету мрежне повезаности, зидови између истраживачких и јавних библиотека су нестали.
Корисник мреже може посетити обе. У нордијским земљама, на пример, где су истраживачке библиотеке свима отворене, корисник може лично ићи у оба типа библиотеке, и многи то чине. Ти корисници су обично студенти, а може ли постојати неко са више потреба за специјализованим информацијама. То ме доводи до закључка да мора бити више сарадње између јавних и истраживачких библиотека.
6. Библиотекари и књижничари и …

Дилема једног веома успешног менаџера: „Постоје два аспекта стручности библиотечког персонала: вештине и умешност. Обука може пружити потребне професионалне вештине, док је умешност углавном урођена и лична. Могла бих доказати да на наш начин рада наша умешност утиче више него наше вештине.А ми знамо, наравно, да библиотекари широм света имају углавном исту умешност.
Сигурно је било важно за развој библиотека да имају особље истог образовања и порекла. То је помогло да се стабилизују професионалне вештине и захтев за образованим особљем. То је начин на који је изграђен систем јавне библиотеке. Али у временима великих промена, као сада, када се вредности друштва генерално мењају, било би добро имати мало разноврсности.
Бар би у великим библиотекама морало бити не-библиотекара чија умешност и циљеви одго варају нашим али чије су вештине различите.
Ево једног примера: верујем да тајна успеха у брзом увођењу информационе технологије у Градску библиотеку Хелсинкија лежи у људима који су своју алтернативу војној обавези одрадили у библиотеци. Многи од њих су прави специјалисти за информациону технологију. Њихова умешност уклопила се веома добро са нашом иако су, будући мушкарци и са различитим вештинама, у почетку били страна врста међу претежно женским библиотекарима. Број ових младих људи био је мањи од 10, међу 500 чланова особља, али колико њих је имало потребне сличне вештине.
Електронски материјал захтева неке нове професионалне вештине у библиотекама. Заједно са куповином физичких објеката као што су књиге, библиотеке ће у будућности куповати и приступ електронским изворима, за које су потребна лиценцна одобрења. Библиотекари обучени за набавку нису се још навикли на овај вид куповине, и обука је неопходна.
У многим земљама, проблем малих плата у јавним библиотекама биће све гори. Професионални информатичари сада имају веома широк избор. Најпожељнији послодавац више није јавно финансирана библиотека. Њихове вештине у проналажењу и организацији информација се ових дана веома траже и боље плаћају у комерцијалном свету; као на пример у медијима, издавачким кућама, технолошким и биохемијским компанијама… где год је посао заснован на информацијама и знању. Како да одговоримо на овај изазов „ (Maia Berdson, 19 година директор Градске библиотеке Хелсинки, Награда Била и Мелинде Гејтс, награда градоначелника Хелсинкија, буџет 32 милиона евра, итд.)
Размишљање о ових шест елемента прворазредни је задатак менаџера јавних библиотека у свету а и код нас. Ја сам почела да о њима размишљам и да у складу са већ прихваћеним принципима конципирам свој рад, у лошим условима и са неадекватним кадром. Данас након 3 године могу да се похвалим резултатима. Јер броду који не зна куда плови ниједан ветар није довољно повољан.
Менаџмент, управљање и јасан смер пута, а он увек води само ка основном питању, шта корисници од нас очекују а шта добијају?
Литература:
1. Закон о библиотечкој делатности, (Службени гласник РС, бр. 34/94).
2. Закон о културним добрима, (Службени гласник РС, бр.71/ 94).
3. IFLA/UNESCO – Манифест о јавним библиотекама.
4. IFLA – Глазговска декларација о библиотекама, информационим услугама и интелектуалној слободи, 2002.
5. IFLA – Интернет манифест, 2002.
6. NAPLE – Декларација о европским јавним библиотекама у развоју, 2002.
7. EBLIDA – Декларација о улози библиотека у перманентном образовању, 2001.
8. IFLA/UNESCO развојне смернице, 2001.
9. SAVET EVROPE/EBLIDA – Смернице о библиотечкој легислативи и политици у Европи, 2001.
10. Декларација из Копенхагена, 1999.
11. Лувенска декларација, 1998.
12. Комитет за културу, омладину, образовање и медије Парламента Европе, Извештај о улози библиотека у модерном свету.
13. Горданa Стокић-Симончић, Ка филозофији библиотекарства, 2002.
14. Горданa Стокић-Симончић, Жељкo Вучковић, Менаџмент у библиотекамa, 2003.
15. Жељко Вучковић, Јавне библиотеке и јавно знање, 2003.
16. Јасмина Нинков, „Европско учење, дизајнирање сутрашњег образовања и библиотекари”, Савремена библиотека бр.18, 2002.
16. Јасмина Нинков, „Библиотеке су темељ европске културе”, Савремена библиотека, бр.17, 2002.
17. Јасмина Нинков, „Библиотеке као информациони центри у служби науке, образовања, регионалне и државне администрације”, Зборник, Економска улога библиотека у савременом друштву, Филолошки факултет, Београд, 2004.
18. Jasmina Ninkov, The Internet Revolution and Libraries – Was Borges Right?, Libraries in the age of internet, University of Sofia, ULISO, Bulgaria, Emporia State University, SAD, 2001.
19. Jens Thorhauge, Danish Library Policy, Danish National library Authority, Copenhagen, 2002.
20. Finish Library Policy Programme, 2001–2004, Ministry of Education, Finland, 2003.

Данијел Големан

Ако вештина да се умире узбуркана осећања других представља потврду друштвене сналажљивости, онда је савладавање разјарене особе вероватно врхунско мерило надмоћи. Најделотворнији начин за савлађивање беса, наводе подаци, јесте да разљућену особу прво орасположимо и саучествујемо са њеним осећањима, а потом јој одвратимо мисли у правцу позитивнијих емоција – облик емоционалног џудоа.
Тако истанчану вештину емоционалног утицаја вероватно најсликовитије дочарава прича доброг пријатеља, покојног Терија Добсона (Terry Dobson), који је током 50. година био један од првих Американаца који је у Јапану учио борилачку вештину – аикидо. Једног дана враћао се кући токијском подземном железницом, када је у вагон ушао огроман, ратоборно расположен, врло пијан и разгоропађен радник. На опште запрепашћење, човек је почео да малтретира путнике: извикивао је псовке, обгрлио жену с бебом и гурнуо је право у крило старијег пара који је скочио и потрчао у други крај вагона. Пијанац се још пар пута зањихао (у бесу је промашио још неколико путника), ухвативши се за метални држач у сред вагона и уз урлик покушао да га ишчупа из лежишта. Тери, који је био у врхунској физичкој кондицији због свакодневних осмочасовних тренинга, осетио се у том тренутку позваним да интервенише не би ли спречио да неко буде озбиљније повређен. Међутим, сетио се речи свог учитеља аикидоа: „Аикидо је уметност помирења. Когод зажели да се бори, прекида везе са универзумом. Ако покушаш да владаш људима, унапред си поражен. Ми учимо како да разрешимо сукоб, а не како да га започнемо.”
Штавише, Тери се био сложио са почетним лекцијама свог учитеља да никада не заподева тучу, већ да борбене вештине употреби једино у одбрани. Сада му се пружила прилика да уживо провери аикидо вештине. И док су сви остали путници непомично седели, Тери је устао полако и промишљено.
Спазивши га, пијанац је заурлао: „Аха! Странац! Теби треба лекција на јапански начин!”, и почео да се припрема да нападне Терија.
Али, чим је пијанац био спреман да учини први потез, неко је узвикнуо гласно и необично раздрагано: „Хеј!”
Повик је имао тон веселе особе која се управо враћала од блиског пријатеља. Изненађен, пијанац се окренуо и угледао мајушног Јапанца седамдесетих година у кимону. Старац се са одушевљењем насмешио пијанцу и призвао га лаганим покретом руке, уз певљиво: „Дођи ти мени.”
Пијанац се незграпно окренуо и ратоборно рекао: „Зашто бих ја, ког ђавола, причао са тобом?” У међувремену, Тери се спремао да у тренутку обори пијанца ако би направио нагао покрет.
„Шта си пио?”, упита старчић, блистајући очима на пијаног радника.
„Пио сам саки, и шта те брига”, узвикну пијанац.
„Е, па то је дивно, апсолутно божанствено”, одговори благо старчић. „Видиш, и ја волим саки! Сваке ноћи, ја и моја жена (знаш, њој је седамдесет шеста) угрејемо бочицу, изнесемо је у башту и седнемо на дрвену клупу…” Он је настављао да прича о урмином дрвету у дворишту, о лепотама његове баште и сваковечерњем уживању у ракији.
Док је слушао старца, лице пијанца се одобровољило; песнице је опустио. „Ја… ја волим урме…”, рече он, развученим тоном.
„Такође”, одговори живахно старчић „и сигуран сам да имаш дивну жену.”
„Немам”, рече радник. „Моја жена је умрла…” Грцајући, он се упустио у тужну причу о губитку жене, куће, посла, о томе како се сам себе стиди.
Баш тада је воз стигао на Теријеву станицу и док је силазио, Тери се окренуо и чуо старца како је позвао пијанца да му се придружи и све му исприча, и видео да се пијанац испружио на седишту, са главом у старчевом крилу.
То је емоционално савршенство.

(Из књигеЕмоционална интелигенција Данијела Големана, Геопоетика, Београд, 2002)

Милорад Грбовић

У 11. броју Бележнице објављен је текст о Милану Д. Милетићу, књижевнику и адвокату. Све што сам о њему написао, сазнао сам посредно, из разних извора, тек после његове смрти. Ви сте Милана познавали веома добро. Били сте пријатељи још из млађих дана?
Једна латинска изрека вели да о „мртвима треба говорити само добро”;мени се више допада једна Толстојева мисао и препорука која каже да о „живима треба говорити само добро”. Када је реч о Милану–Милету Милетићу, можемо мирно рећи да се о њему говорило само добро и за његовог живота и после његовог одласка из овог живота.
Био је мало старији од мене, упознали смо се у најлепшим годинама младости, живећи у најружнијим годинама спољашњег окружења. Ваљда смо се и зато онако заволели јер смо слично или истоветно мислили и осећали када су у питању били духовни проблеми, као и политички. Шта да кажем о Милету који ми је сада остао у сећању и молитви, осим онога што сам о њему говорио док је био са нама: поштен до сржи, дубоко религиозан, искрен са свима.
Милан је сахрањен у манастиру Ћелије. Често је посећивао тај манастир, нарочито за живота оца Јустина Поповића. Миланова прва посета Ћелијама била је захваљујући Вама, што би се рекло „у Вашој режији”?
Одлазио сам више година, практично све до смрти оца Јустина Поповића (а и после његовог блаженог краја, све до данас) у манастир Ћелије, близу Ваљева. Много су ми значили разговори које сам водио са нашим највећим теологом и духовником (поред или заједно са владиком Николајем кога, нажалост, ни  сам никад срео) авом Јустином, па сам, природно, зажелео да своје, тада најближе, пријатеље одведем у манастир. Милана није требало два пута тамо водити, јер је он убрзо успоставио присан однос са оцем Јустином и наставио код њега да одлази низ година.
Можда је данас мање познато, или је мало и заборављено, да је отац Јустин имао ограничену слободу кретања и био у некој врсти притвора од стране тадашњих власти. Били сте његов пријатељ. Добро познајете Јустиново дело и данас сте чест гост на трибинама посвећеним њему. Колики је његов значај не само као теолога и великог духовника, већ и филозофа, историчара? Такође, Јустин је био изванредно добар познавалац тајни српског језика. Имао је два доктората и говорио је пет језика. Да ли још увек има његових рукописа и колико је оно што је објављено добро проучено?
Архимандрит др Јустин Поповић био је стављен на списак оних које је требало стрељати после освајања комунистичке власти одмах после завршетка Другог светског рата због његових ватрених антикомунистичких проповеди које је држао у Саборној цркви у Београду 1943. године, а којима сам ја имао срећу да присуствујем. У тим проповедима није било трунке мржње према комунистима, али је било довољно тачних опомена оца Јустина шта чека српски народ ако комунисти буду дошли на власт. Још ни данас није јасно ко је прецртао име оца Јустина после рата са списка оних лица која је требало стрељати. Тек, отац Јустин се најпре, неко време крио у нашим манастирима, да би онда био заточен у манастиру Ћелије у коме је живео све до своје кончи не. Неколико година после рата Јустин није смео да напушта манастир, потом му је дозвољено ограничено кретање у Ваљеву, а још касније и у Београду, увек под будном, неприметном пратњом полиције.
О великом значају имена, дела и живота нашег највећег православног мислиоца и молитвеника већ је много писано, а заслуга за упознавање дела и живота оца Јустина припада сестринству манастира Ћелије на челу са игуманијом Гликеријом и, наравно, његовим непосредним ученицима: владикама Амфилохију, Иринеју, Артемију и посебно Атанасију (Јевтићу) који се и даље брине да објави оно што је још остало необјављено од огромног (и по квалитету и по обиму) теолошког, философског и литерарног дела др Јустина Поповића, можда и будућег светитеља Српске православне цркве.
Да се вратимо опет мало неким завичајним темама. Повод за овај разговор јесте био текст о једном Неготинцу. Но, то није Ваша једина веза са Неготином. Мало је познато да сте, као младић, проводили лета у Неготину и да постоје и Ваше родбинске везе са породицом Јотић, угледном неготинском трговачком фамилијом.
Да, Неготин ми је остао у незаборавној успомени из времена моје младости, нарочито оне за време немачке окупације наше земље, када сам са родитељима одлазио у посету моме ујаку Душану Јотићу, индустријалцу и угледном грађанину Неготина и његовој супрузи Стојанки. Одлазили смо увек бродом из Београда до Прахова у коме нас је дочекивао ујка Душан својим колима којима нас је возио у Неготин, на бербу грожђа, јер је то увек био месец септембар. Остајали смо близу месец дана у гостима уз обавезну посету манастиру Букову. За Неготин ме везује и трајна успомена на моје прво заљубљивање. Била је то нека Сека (Глигоријевић) коју касније никада више у животу нисам срео.
У телефонском разговору пре овог интервјуа похвално сте се изразили о Бележници, и о садржају и о опреми .
Мада релативно редовно пратим годинама излажење наших познатијих књижевних часописа, делимично у њима и сарађујем, никада, све до скора, нисам знао за Бележницу, лист Народне библиотеке Бор, који излази већ шест година. Осим чланка о Милану Милетићу (што је и био повод да се на овај начин у часопису огласим, на чему топло захваљујем и Вама и главном уреднику Ани Јанковић), нарочито бих похвалио вредан чланак Виолете Станковић под насловом „Неуморна динамика духа”.
Искрено желим да Бележница и даље излази – нека стигне само што даље од Бора, и до најудаљенијих библиотека у Србији – а њеном уреднику и њеним сарадницима желим добро здравље и бистру памет.
Срдачно Вам захваљујем на разговору.

Бранислав Бане Димитријевић

Један од могућих начина разврставања приповедачких форми је на оне које се базирају на реализму, т.ј. личе на стварни живот, и остале, које су свесно и намерно одмакнуте од њега, а базирају се на ауторовој имагинацији илити фикцији, при чему се у овој другој јасно издваја важна подгрупа фикције у ужем смислу речи, где спадају SCIENCE (научна фантастика) и DETECTIVE FICTION (кримићи).
Оваква подела, сама по себи, не би садржала ништа лоше, да не имплицира готово оркестрирано етикетирање поменутих група од стране већег дела критике, при чему се оне прве повезују са мемоарношћу, анегдотношћу и слично (чиме им се аутоматски додељује и нижа уметничка вредност), оне друге са маштовитошћу и идејношћу (тј. – по дефиницији озбиљном уметношћу), док се оне треће у старту дефинишу и одбацују као лака и безвредна литература.
Шта је узрок једне овакве предрасуде, која је, као и све друге, понекад тачна и применљива, а понекад (чешће) и није, али је све време штетна?
Углавном оно што се налази и у основи саме поделе – однос фикције и реалности у (било ком) прозном остварењу, и њихово правилно разумевање.
Важећа дакле, предрасуда, почива на основној (прет)поставци да у првој групи суверено важи сирова реалност (у функцији документарности), док фикције нема, или је има само у траговима;да се у другој ради о фикцији у функцији идеје (поруке, експеримента и сл.), те да присуство реализма ту и није нужно потребно, и да најчешће чак и смета;док се у трећој групи ради о потпуној фикцији, али не у функцији уметности, већ чисте забаве.
Занемаримо за ову прилику остале високомудрене квазикритичарске глупости, којих је неколико успело да стане у претходну реченицу, и кренимо право на основну тему. Дакле – ФИКЦИЈА.
Фикција је обавезни састојак сваког прозног дела.
Док се код друге и треће групе то само по себи подразумева, обратимо пажњу на прву, којој се управо недостатак фикције (читај: маште, имагинације, пуног стваралачког набоја) приписује као мана. Она се ствара управо тако и са циљем да што је могуће више личи на стварни живот. Да ли је то заиста могуће без употребе фикције? Наравно да није. Пуко бележење стварног догађаја без уметничке обраде (читај: фикције), не даје као резултат причу, и по дефиницији је досадно за читаоца. Стога је улога фикције у облику приче која је најприближнија документарном, у скраћивању и продужавању појединих делова догађаја, прилагођавању радње и ликова потребама приче и (често најминималнијим) изменама радње у циљу потенцирања одређених порука или (и) појачавања укупног ефекта. Улога и удео фикције у (реалистичком) приповедању никада није мања од ове, а може ићи и до потпуне, при чему су и радња и ликови и место догађања измишљени у потпуности, или састављени од делића стварности попут најфинијих мозаика, што ставља пред уметника далеко тежи задатак и много већа ограничења него када се ради о причама из друге, а понекад и треће групе, јер читалац ниједног тренутка не сме да посумња да догађај није стваран.
Реализам је други обавезан састојак сваког прозног остварења.
Ово, наравно, на први поглед делује контрадикторно у односу на претходну тврдњу. Па ипак није, јер код приповедања се ради о виртуел ној реалности, о реалности која постоји и важи само у том једном конкретном делу. Виртуелна реалност приче јесте у корелацији са стварном реалношћу, али такође и са правилима и условима које сам аутор задаје ради остварења свог уметничког циља. Свака прича (роман, новела…), је свет за себе, и функционише релативно независно у односу на друге светове, па и онај стварни спољашњи. Правила и закони по којима се све у причи одвија, дефинисани су од стране самог писца, који понекад ту улогу делегира неком лику (наратору), али је коначна одговорност и даље на њему. Уколико аутор током приче одступа од законитости које је сам поставио, његова виртуелна реалност постаје ирационална, а сама прича неверодостојна. Објаснимо то на примерима.
Приликом (у претходном пасусу објашњене) минималне улоге фикције, задатак одржања виртуелне реалности је најлакши, али и ту аутор може да начини грешке, као што су на пример изостављање битног дела радње, неадекватна карактеризација, неразјашњена мотивација за одређене радње или понашања и слично. Тако читалац, иако му је предочен стваран догађај, не верује ни причи ни аутору, који је пореметио узрочно – последични след догађаја и створио некохерентну целину.
Како улога фикције расте, и аутор уводи измишљене ликове и догађаје, комбинује их са стварним, тако се повећава и његова одговорност у креирању виртуелног света у коме се ништа не дешава без разлога, па чак ни случајности. Тако код аутора, који не воде рачуна о томе, можемо прочитати много нелогичности, које прелазе у глупост, а првобитно замишљено озбиљно дело (које је уз мало труда то можда и могло бити) постаје предмет подсмеха.
Управо ове неуспеле приче, али чудне ли ироније, и оне најуспелије, где је границу између стварног и измишљеног немогуће увидети, чак ни најумнијима међу нама, повод су предрасудама с почетка текста.
Код треће групе, фикције у ужем смислу речи, задатак креирања виртуелне реалности, који се поставља пред аутора, је огроман, нарочито код научне фантастике. Он ствара нове светове, интелигентна бића и друштва, чудовишта, нове машине и технологије, и у оквиру њих, и најчешће – базирајући се на њима, ствара причу и реализује своје уметничке циљеве. Мало је који аутор овог жанра несвестан свог задатка. Све је ту измишљено и невероватно, и аутор храбро креће у стварање виртуелне реалности, тако што дефинише законитости разних врста, и труди се да се све у причи дешава у сагласности са њима. Проблем је у томе што је за тако свеобухватан задатак потребно и свеобухватно познавање разних научних области (на пр. биологије, физике, механике, астрономије, телекомуникација, психологије, социологије…), и на све то уградити књижевни занат и таленат. Стога у овом жанру имамо сразмерно мали број великих и значајних имена, али и тоталних промашаја. Огромна већина сместила се у дефиницији довољно добро, што је практично значило – ништа велико, али довољно добро за рото-издања, која читаоци жељно прихватају, те ето повода за предметну заблуду.
Друга група је негде између ове две крајности. Па ипак, због своје основне циљне опредељености, она има многе олакшавајуће околности. Фикција се не појављује ни због једног другог разлога, већ ради лакше рализације почетне идеје. Чак се и сама (виртуелна) реалност овде налази у неком трећем плану, и аутори о њој мало или ни мало воде рачуна. Стога се појављује огроман број нелогичности и чак ординарних глупости, које, на први поглед, не ометају ни причу ни идеју. Али читалац осећа да нешто ту није у реду, чак и ако не увиђа грешке, и причи просто не верује, или му је досадна.
Иронично је да приче из ове групе имају најбољи положај у склопу општеприхваћених предрасуда, иако је број неквалитетних дела овде пропорционално убедљиво највећи. Разлог за то је управо у транспарентности њихових идеја и порука. Њихови аутори просто вриште да их само идеја и интересује, за остало их је баш брига, успевајући пречесто да у то убеде и читаоце и критичаре којих је, (зашто ме то не чуди?) иначе, највише регрутованих управо из редова ове врсте писаца.
Обичног читаоца, наравно, све ово нимало не интересује. Нема ни разлога за то. Он приче у којима фикција није употребљена на прави начин (или чак уопште) препознаје као досадне, а оне у којима је заказала виртуелна реалност као неверодостојне, и одбија да их чита.
А веће казне за писца од тога нема.

Радомир Д. Ракић

Крупнице језикословне

У последња три броја НИН-а повела се необична „мала лингвистичка расправа” о сродничком термину нећак. О једној речи, па би, на први поглед, површнијем и мање обавештеном читаоцу, могло изгледати и као „много буке ни око шта”, али није тако. И није то, нипошто „ситница језикословна”, него крупница, како сам формулисао наднаслов овог прилога. „Мука с речима”, што рече М. Данојлић, један од наших највећих преводилаца.
Након првог чланка у коме је Ања Лакићевић, преводилац, замерила Вуку што је користио, по њој, „кроатизам нећак”, реаговао је читалац г. Пантелић, тврдњом да је ово сасвим српска и сасвим легитимна реч и да у западним српским крајевима није никаква замена за термин сестрић. НИН је, онда, поново уступио простор А. Л. и извесном Предрагу Костићу који је споменутој терцирао (прилози „Имаћемо нефјуе” и „Нећак или сестрић”, НИН бр. 2850).
С највећом нелагодом се јављам бојећи се да, ако има и трунка истине у оној тврдњи да понеко остане жив и кад изрекне какву тоталну глупост, особа А. Л, која је, дакле, у два наврата писала о сродничком називу нећак, можда и више није међу живима. Истина, свако правило има и изузетака, па се, као хришћанин, искрено надам да би баш тако могло да се посрећи овој особи те да је преживела. У истој невољи могао се наћи и њен истомишљеник из Ивањице који је оценио да је коришћење „магловите речи нећак”, заправо ујдурма оних којима „разумевање родбинских веза изгледа није кул”…
Но, има и она беневолентнија изрека, тачније, то је био милосрдни крик Јана Хуса на ломачи: „О, sancta simlicitas!” (значење видети, напр. у Рјечнику страних ријечи Братољуба Клаића), па да им обома одбијемо на, у сваком случају, образовну ограниченост – али се с највећим негодовањем питам зашто је редакција НИН-а уопште дозволила објављивање ових прилога. Да не спомињем лектора који је морао да интервенише и не допусти њихово штампање као примера лингвистичког дилетантизма.
Задржимо се, како сама „скромно” назва свој чланак, на „малој језичкој расправи” главног јунака ове трагикомичне лигвистичко-преводилачке епизоде, особе А. Л. Да подсетим читаоце или оне који су имали срећу да не примете њено накнадно објашњење, цитирам најпре прву ноторну несувислост: „Рече лепо (бивши) Србин Његош (…)”. Откуд споменутој особи право, морал да, због нечијег (дукљанског) безумља, нашег највећег песника самовољно отписује од Српства? Ако је хришћанске вере, нека се прекрсти и изговори: „Опрости ми, Боже, не знам шта чиним тј. не знадох шта сам рекла…” Оно о меду и жучи да прескочим… ту стаје здрав разум, не будући у стању да схвати бездан ове дрскости неуке особе која надмашује и оног Молијеровог мудраца који није знао да „говори у прози” кад говори обичним језиком – па А. Л. узима себи слободу да вреднује допринос дела Вука Караџића, приписујући му да нам је, уз мед, подвалио „и грког, поприлично”.
Да би показала своју ученост, преводилац А. Л. се позива на „све лингвисте” „који се баве контрастирањем језика и проблемима тзв. језичких интерференци између српског и западних језика (…)” и, тако, „знају колико је ‚грког’ Вук донео (или занемарио, и оставио) српском језику не само на плану лексема које је сакупљао ‚којекуде’, већ нарочито на плану морфо-синтаксе (…)” да би извела абра-кадабра закључак да, пошто смо ми народ који је вазда кроз своју историју славио своје домаће мучитеље, било политичке било лингвистичке, не чуди ни позивање на једног од њих.” Овај бућкуриш немуштих мисли и незнања, завршава пак, делимичном амнестијом за последњег (тј. Вука), реченицом: „тај је бар урадио и много доброг.”(!) И поново без образложења овог salto mortale-а, само сад са сасвим супротним вредносним предзнаком… Има ли ова особа – која је, свакако случајно или нехотице, заборавила и верске српске (м)учитеље, на челу са Светим Савом који је веровања чистио од, у народу, љубоморно чуваног паганизма – има ли (и) зрно разума кад већ нема ни знања нити образа?
У трећем пасусу свог текста А. Л. креће одлучно „in medias res” своје пресуде судбини термина „нећак”. Односно, ceterum, censeo, као преводилац, сматра да има право да устврди, „поново истакне да је наш термин (једнина, сиц!)‚ сестрић, братанац (…) прецизнији и самим тим има предност при превођењу енглеске речи nephe (…) у односу на термин нећак. И то баш због преводилачке струке (…), а упркос Вуковом труду (…).” И онда, овај „велики зналац” српске лексике и, канда, посебно, српског називља сродства, објасни: „Тачно је да је речцу (моје подвлачење, Р. Р. – дакле не: реч!) нећак Вук завео у своме речнику, али то је само једна од речи ‚прикупљених на терену’ (како је позна то да је Вук чинио, и од тога правио ‚стандардни језик’!). Велики број тако прикупљених речи забележио је у сеоским крајевима Србије које су населили досељеници из Лике и Херцеговине. Отуда код Вука нећаци. Бранио нас човек од турцизама. Кроатизми му промакли.” Врхунска је ово „преводилачка (?!) уметност” код се успе у једној реченици изрећи толико нетачних или полу-података, неистина, измишљотина и увреда на рачун скоро две трећине становништва уже Србије, све до Поморавља и скоро читаве Војводине, да о Славонији и не говорим, које је листом потекло из динарског подручја од Велебита, Приморја, Дубровника и његове околине, Херцеговине, Црне Горе с Брдима до Метохије, укључујући сав унутарњи простор: од дрежничког краја, Лике, Баније, Кордуна, Крајине, читаве остале Босне и Херцеговине, Славоније… становништво које је вековима било изложено прогонима, у бежанијама и сеобама, дакле сталне „избеглице” – како их многи самозвани србијански „староседеоци” с отвореним несимпатијама етикетирају… И само минимум националног историографског образовања из средње школе – да не кажем етнологије и антропогеографије које се не уче нигде осим на одговарајућим студијским групама, иако су и доприноси ових наука доступни сваком писменом човеку – био би спасоносан лек против овог галиматијаса глупости. Али, шта да се ради – А. Л. сматра да може тек тако олако да се фрља овим темељним чињеницама сложених процеса српске етногенезе! Нажалост, то је тек део бруке: А. Л. је овде показала и тотално непознавање филолошких чињеница кад каже да је Вук „лексеме (…) сакупљао којекуде”, односно да је „речи‚ прикупљао на терену’”, „како је познато да је Вук чинио, и од тога правио‚ стандардни језик”! Велики број тако прикупљених речи забележио је у сеоским крајевима Србије које су населили досељеници (…)” итд, како наведох – што апсолутно не одговара фактима. Вук, поготово за прво издање свог Српског рјечника, из 1818, у коме реч „нећак” наводи као сасвим обичну и без назнаке да је, напр. „из Ресаве”, „из Ерцеговине”, „из Сријема”, Бачке, Баната или ког другог краја у коме је била специфична, како је то чинио у многим случајевима – јер он тада није сакупљао речи „којекуде” него, како је савршено тачно закључио највећи српски лингвиста после њега, пок. академик Павле Ивић: Књижевни језик с којим је Вук изашао у Рјечнику (у споменутом првом издању – Р. Р.) одговарао је у основи тадашњем тршићком говору.” Односно, на другом месту још експлицитније: „Рјечник из 1818. је незаменљиво дело наше лексикографије” јер је то „у основи говор једног човека”, и „у њему лексика органски развијеног индивидуалног говора сачињава кохерентан систем, она обухвата онолико речи колико је потребно да се покрију значења која постоје у амбијенту и свету његовог носиоца.” И даље: „Значењска поља (…) речи су по правилу јасно разграничена, а тамо где се јавља синонимија, она није плод случајног сусрета двеју речи из различитог извора, већ има дубље узроке. Све је пропуштено кроз јединствено језичко осећање…” „Посебно је значајна чињеница”, наставља П. Ивић, „да Вуков говор припада нашем централном језичком масиву и да је сразмерно мало натруњен туђицама…” те, на тај начин, представља „лексику чисто српског говора (подвукао Р. Р.) из доба пре него што је модерна цивилизација унела безбројне нове слојеве туђица и неологизама. Та лексика је у ствари језгро речничког блага нашег савременог језика.” Наводећи све ово у магистарском раду „Терминологија сродства у Срба”, успешно одбрањеном још 1969, а штампаном (тек) 1991. године, потписани је нагласио да се, стога, „управо прво издање Вуковог Рјечника с пуним правом може узети као основа изворне (српске) сродничко-терминолошке ситуације, то више што је обухваћен врло велики број сродничких назива чије је нијансе могло осјетити (и без посебног обраћања пажње) једино прецизно чуло какво је Вук имао.” У наставку је још посебно наглашена вредност овог издања Вуковог Рјечника јер се у њему наводе, напр. и тако фине разлике какве су оне између термина „зет” – за таста, ташту, шураке, тазбину, и „свâк” – само за свастику;између „братанац”, односно „братић” – само за тетку, а „синовац” – само за стрица и, коначно, управо ова о којој се расправља: „нећак” – само за ујака, док је „сестрић” био само за тетку… У другом, знатно потпунијем и поправљеном издању Рјечника из 1852, Вук додаје: „Нећак је само ујаку, а теци је само се трић: Вргао се нећак на ујака”. Исто раздвајање значења ових дублета, зависно од тога да ли је реч о односу с мушким или женским сродником тј. сродницом, даје и код речи нећака: „Нећака је само ујаку, а теци је само сестрична.”
Потписник овог прилога, свакако је, дакле, меродаван да укаже на незнање, и што је још горе, на истрајавање на њему преводиоца А. Л. У споменутом магистарском раду, који се може наћи бар у Универзитетској библиотеци а, верујем и у Институту за српски језик (за Народну библиотеку нисам сигуран јер је издавач, колико ми је познато, пропустио да јој достави обавезни примерак из симболичног тиража овог издања од свега 300 примерака!), посебно се још указује на индоевропско порекло тог нашег термина који је у средњем веку имао облик нетиј (в. Ђ. Даничић, Речник из књижевних старина српских I-III, с.в.), који је даље добио наставак „-ак” а онда, јотовањем, дошло до сажимања у „нећак”, али да се у најзападнијим српским крајевима, код српског живља, у некадашњој аустријској Војној граници и (турској) Босанској крајини, до најновијег времена чувао и тај архаични облик „нет(и)јак”. А од термина „нећак” је настало и првобитно искључиво српско, породично презиме Нећак, с тим што су се неки огранци ове фамилије покатоличили и, у најновије време, похрватили!
„Чега се паметан стиди тиме се непаметан (има и адекватнији израз) поноси”, а подсећајући се и на мисао да се такав, непаметан, врати истим путем да би (поново) запео на исти камен, или оне: да се паметни уче на туђим грешкама а они којима је Бог узео разум ни на својим, – све то исказује А. Л. која је ко зна коликим (и каквим) преводилачким образовањем стекла храброст да се упушта у овакву, научну, расправу. Зато, да кажем и „бобу – боб”: преводилац може постати свако ко је довољно писмен и упоран да колико-толико савлада неки страни језик и поготово ко је толико спретан да то своје знање пласира тј. искористи да преводи неке текстове (литерарне, научне, стручне и сл.) и објављује те преводе, да буде судски тумач и преводилац или пословни, конверзацијски и чак тзв. симултани преводилац. Ако је за неке од ових послова и предвиђена факултетска диплома као обавезна, та диплома, колико су ми, као вишегодишњем сараднику у настави и фактичком наставнику на факултету, познати наставни планови језичких студија – не значи да је студиј морао да обухвата и студије културе народа чије језике уче (част изузецима: романистима, англистима…, али не свих факултета) а некмоли, и уопште, општију културу понајмање, нажалост, народа којем се припада и од чијег се језика као матерњег полази. А без стварних, иоле солиднијих знања, небитно је, да парафразирам А. Л, ако је пут у пропаст поплочан и најбољим намерама.
Из свега наведеног белодано је колико је ненаучно (да не спомињем и друге квалифације) уопште и постављати питање да ли је (српска) реч „нећак” (довољно) српска или уопште није, и да није прокажени „непрецизни кроатизам” као и (многи) други који су Вуку промакли – читај: намерно нам их је као неке вирусе убацио. Не можемо се у овој прилици задржавати на изузетно озбиљној и сложеној проблематици односа књижевних језика српског и хрватског али се, због, по националну судбину више него трауматичних његових последица мора, за шире читатељство, споменути да је за све, осим за хрватске, малигно националистички затроване, „језикословце”, гранитно необорива чињеница установљена Бечким договором о заједничком језику Хрвата и Срба из 1850, и да је хрватски књижевни језик, преко фазе тзв. „илирског”, па онда и „југославенског”(!) како га је назвао сâм Анте Старчевић конкуришући за наставника у Београду, и како се, као званични термин, предлагао у сред Загреба приликом оснивања хрватске Југославенске академије знаности и умјетности… заправо преузет српски језик источно-херцеговачког, штокавског и ијекавског говора (особинâ које није имао ни један од изворних хрватских дијалеката) да би, постепено све више, до обесмишљавања бивао преиначаван како би се од српског што више разликовао, а онда и сасвим одвојио.
Друга је ствар, и тема за другу, озбиљну и много дужу расправу што се и српски језик, као и много раније енглески, мање француски, али и руски, упрошћава и граматички и фонетски (поготово у домену акцентуације), идући за неком својом „економијом” и што, како је то указао наш велики етнолог пок. Мирко Барјактарорвић (у свом раду „Терминологија родбине и својте у Горњем Полимљу”, у коме се до скора користило више стотина врло прецизно одређених сродничких назива – све до, напр. „свастичића” и низа таквих, у средини изузетно разуђених сродничких односа), заједно са губљењем социјалних основа живљења „очи у очи”, у заједницама села или племена великих сродничких агломерација пресушује и потреба за конкретнијим терминолошким диференцирењем… Не морамо ићи у Америку, односно уопште на Запад, да бисмо се уверили да млади не знају више од десетак сродничких назива и да се не праве разлике између стрица и ујака, тетке и стрине, а да је и у штампи сасвим освојио германизам да мушкарац „жени” девојку или жену… Довољно је обратити пажњу на то и у Београду. Али, док можемо, зашто бисмо се лишавали свог лексичког богатства и коришћења тако финих значењских нијанси којих има мало где и у свету, преводиоче, односно – нека буде и – преводитељко или преводитељице?
Треба ли, на крају, још ишта рећи? Можда А. Л. – ако је учила латински – подсетити на изреку „Si tacuisses…”, једино с малом изменом: „…philologus mansisses!

Сузана Мијић

Бор – град о коме је доста писано са различитих аспеката, специфичан по чињеници да је за неколико деценија од руралног насеља, преко колонијалне фазе, израстао у урбану регију. Данас, када готово не постоје разлике у начину живота на селу и у граду, потребно је пронаћи нијансе које град издвајају и чине јединственим урбаним системом. Проучавања историјске прошлости, економских, социјалних и политичких прилика, просторних целина и демографских покретљивости доприносе упознавање града на макро нивоу.1 Међутим, истраживања појединих сегмената друштвеног живота утканих у градски миље, датованих у ближој или даљој прошлости, ма колико маргинално изгледали, интерпретирају структуру и организацију града.
Овај прилог је инициран одржавањем манифестације „Златна свадба” која се 2005. године четврти пут организује у борској општини. Манифестацијом су обухваћени брачни парови из Бора и сеоских средина које административно припадају општини Бор, а чији бракови континуирано трају 50 година. Програм манифестације, конципиран од стране Геронтолошког друштва је културно-забавног карактера (укључује посету Музеју рударства и металургије, Народној библиотеци Бор, културно-забавни програм, званични пријем код председника општине и свечани ручак). Позиву за учешће одазвало се 22 брачна пара из Бора, Слатине, Злота, Брестовца и Оштреља, што представља трећину у односу на укупан број склопљених бракова у Бору и селима из околине Бора 1955. године.
Циљ овог прилога је да се на основу података добијених разговором са учесницима манифестације, коришћењем релевантних података из литературе, који обухватају период краја XIXи прве деценије XXвека и емпиријске грађе депоноване у Музеју рударства и металургије, укаже у којој су мери задржани, односно промењени и трансформисани традицијски културни обрасци у условима новонастале друштвено-економске и политичке структуре у периоду после Другог светског рата, на примеру начина склапања брака у Бору и околним сеоским срединама.
Традиционални облик склапања брака у околини Бора
Села која административно припадају борској општини специфична су по свом етничком саставу, јер изузимајући Доњу Белу Реку, сва остала су настањена влашким становништвом. Поред друштвено-економских, привредних и географских чинилаца, свакако треба истаћи и значај хетерогене етничке структуре у проучавању појединих елемената народне културе. Живећи заједно на једном простору, током различитих историјских периода, долазило је до процеса симбиозе и асимилације између романизованог балканског и станивништва словенског порекла, што свакако има утицај и на очуваност појединих архаичних елемената у свадбеним обичајима.2
Склапање брака представља један од преломних догађаја у животном циклусу појединца. Свадбени ритуали су у традиционалној култури нашег народа имали сложену структуру. Груписањем појединих елемената издвојићемо три фазе свадбене церемоније:
1. Прошевину је уговарала проводаџија у традицијом прописане дане – четвртком или недељом. У прошевину одлазе момак са својим родитељима и неко од њихове фамилије. Девојка оглашава свој пристанак испијањем понуђене ракије, што представља вид невербалне комуникације. Затим се размењују дарови, девојка добија мараму са дукатом и киту цвећа, а момак кошуљу, чарапе, тканицу и пешкир. Током прошевине обављају се договори око припреме свадбе и девојачког мираза.3 Позивање сватова регули сано је обичајном праксом, најпре се зове кум, затим стари сват,4 а тек онда родбина и пријатељи. Обавезни реквизит је буклија окићена новцем и цвећем. Девојке уочи свадбе ките капије и врата младенаца венцима цвећа.
2. Главни сватови на свадби су кум, стари сват, девер, а код влашког становништва и бабица – моша. После окупљања у младожењиној кући, сватови крећу по невесту. Присутан је један архаичан обичај извођења лажне младе. Након тога пакује се младин мираз и младенци са сватовима крећу у цркву на венчање, а затим се одлази у младожењину кућу, где се обављају традиционални обичаји увођења новог члана домаћинства у круг породице и домаћи култ. Ови обичаји везани су за поједина култна места у кући као што су праг и огњиште. Праг је у старијој обредној пракси прекриван свекрвином сукњом, касније белим платном, јер се у традиционалној култури нашег народа јавља као свето место испод кога бораве душе умрлих5. Огњиште је представљало домаћу, породичну светињу, а као ритуално средиште куће, имало је исту улогу као олтар у храму6. Посебна улога у овим обичајима припада свекрви, што се објашњава матријархалним сирвивалом. Током свадбеног ручка размењују се дарови и почиње игранка. На крају првог дана свадбе, кум скида невести венац са главе, а свекрва је забради марамом, чиме она симбилично улази у ред удатих жена.
3. Прва посета младиним родитељима после свадбе назива се помирење, код влашког становништва – пакашуње, а код Срба у Доњој Белој Реци – повртање. Том приликом дарови добијени у тазбини носе се на барјаку са привезаним петлом или кокошком.
На основу ове фрагментарне дескрипције можемо закључити да су бројни обичаји и ритуали које је наш народ везао за склапање брака били у функцији обезбеђивања среће, напретка и плодности брака, а не сме се занемарити и њихова апотропејска и социјализаторска улога. Ритуалном праксом као саставним делом свадбене церемоније наглашена је промена друштвеног статуса (девојка – невеста – удата жена;момак – младожења – ожењен мушкарац), односно прелазак из једног животног периода у други.
У традиционалној породици о избору брачног партнера одлучивали су родитељи, тако да се склапање брака „…пре могло окарактерисати као успостављање везе између две породичне заједнице него као удруживање два индивидуума”.7 Критеријуми избора брачног партнера били су пре свега материјално стање и друштвени статус. Такође треба истаћи и наглашеност територијалног принципа, што указује на заступљеност сеоске ендогамије, односно склапање брака унутар сеоских заједница. Старосна структура младенаца упућује на заступљеност малолетничких бракова, будући да су се девојке удавале у 15. или 16. години, а младићи женили око 17. године. Разлози неступања у брак већ пунолетних чланова сеоских за једница били су болест или сиромаштво. У нашем традиционалном друштву доминантан је патрилокални облик брака, што значи да је млади брачни пар живео у домаћинству младожењиних родитеља. Треба напоменути и спорадичну појаву домазетских бракова које карактерише матрилокални принцип.
Церемонија склапања брака у Бору средином50. година XX века
Иако је Бор добио статус града 1947. године, у наредној деценији није било значајнијег помака на урбанистичком и привредном плану, тако да је задржао изглед рударске колоније, са лошим саобраћајним везама, што илуструје податак да се једном улицом улазило у град и излазило из њега. Новоименовани град је у потпуности зависио од рудника који су Немци у великој мери онеспособили приликом повлачења (јама је била потопљена, флотација и многа друга постројења онеспособљена, електричне централе демонтиране). Године по ослобођењу биле су године стагнирања пре свега због обнове већ застарелих рудничких постројења, недостатка радне снаге и лоших саобраћајних веза. Али како наводи С. Јовановић, „Ове тешкоће надокнађиване су ентузијазмом и ударничким еланом борског колектива, индивидуалним подвизима који су Бор током једне деценије сврставали у сам центар велике борбе којом се подизала уништена југословенска привреда”8.
Поред привредно-економских, начин живота у послератном Бору био је под непосредним утицајем суштински промењених политичких и културно-историјских чинилаца, али и традицијских модела културе које су из сеоских средина преносили нови досељеници и околно становништво. Разговором са учесницима манифестације „Златна свадба” дошло се до података који представљају својеврсне „усмене мемоаре”9, будући да реконструишу једну културну ситуацију из прошлости – склапање брака, а уједно преноси информације о животу и приликама у Бору средином педесетих година XXвека.
Критеријуми за избор брачног партнера, као што су имовно стање, друштвени статус и слично, у условима промењене друштвено-економске структуре више нису преовлађујући, а самим тим се губи утицај родитеља у одлучивању око склапања брака. Главни критеријум су емотивни односи двоје младих. „Нападао је велики снег тог јутра на Светог Николу, када сам са својим колегом кренуо у једно село у околини Књажевца на славу. Угледао сам је и знао сам да ће ми бити жена, а и ја сам се њој допао. Договорили смо се, а таст ми је рекао да сачекам док спреме мираз и свадбу. Одговорио сам му да ми не треба ни мираз ни свадба, већ она. И повео сам је са собом.” Као што се може закључити, структура свадбене церемоније у којој је проводаџика имала значајну функцију је нарушена. У измењеним условима супституцију наводаџике представљају колеге, пријатељи, суседи.
Полазећи од територијалног принципа као критеријума, издвојили смо четири категорије бракова, карактеристичних за поменути период:
1. бракови склопљени између старинаца, то јест рођених Борана чији су родитељи настањени у Бору између два рата и раније;
2. бракови које су склапали нови досељеници, насељени у Бору после Другог светског рата, претежно из јужних и источних предела Србије;
3. бракови аутохтоног становништва сеоских средина из околине Бора;
4. мешовити бракови, склапани махом на релацији старинаца и нових досељеника.
У погледу територијалног оквира увиђа се да је склапање брака вршено унутар одређених друштвених групација, што се може идентификовати са традиционалном ендогамијом, на шта посебно упућује и податак да је заступљеност бракова из четврте категорије, коју смо условно назвали мешовитим, била најмалобројнија. Територијални оквири брачних веза одговарају друштвеним оквирима, који се поклапају са етничком и конфесионалном припадношћу. Будући да је Бор кроз своју колонијалну фазу стекао одрђење мултиетничке и мултиконфесионалне средине, 50. година још увек је склапање брака обележавала конфесионална и етничка хомогеност, тако да је међу стареначким становништвом важило правило да се католик жени католкињом, а православац православком. Аутохтоно становништво је задржало оквире старе сеоске ендогамије коју је једино реметило укључивање бракова традиционално склапаних у оквиру појединих села. Нови досељеници се су у већини случајева женили девојкама из свог завичаја. Интересантан је одговор једног испитаника који каже да је довео девојку у Бор из свог села са југа Србије, али да то није исто, јер је она из друге махале. И код аутохтоног и код досељеног становништва, територијални оквири природно одговарају етничким и религијским. Најмањи број (свега два), спада, по предложеној класификацији, у мешовите бракове. У једном случају је реч о склапању брака између Шиптара и Српкиње, где из облика територијалне егзогамије проистиче религијска и етничка. У другом случају нови досељеник је склопио брак са девојком из стариначке породице, који је у религијском и етничком смислу хомоген.

Церемонија склапања брака обављана је у Бору у згради општине и у службеним просторијама управе у сеоским срединама. Корените промене друштвене и политичке структуре, у периоду после Другог светског рата, утицале су на незаступљеност црквених бракова, док грађански облик склапања брака постаје обавеза. У испитиваној групи бележи се појава само два сакрална венчања. У оба случаја реч је о православним браковима склопљеним у руралним срединама. Једно црквено венчање обављено је у Оштрељу, а друго у селу из околине Врања. Чин венчања обављен је и у једном и у другом случају у приватном простору, односно у домаћинству младенаца. У осталим случајевима за Бор и околне сеоске средине доминантан је грађански облик склапања брака.
Изједначавање урбаног и руралног присутно је и у организацији свадбе, која се обавља на два начина:
1. склапање брака са свадбеним весељем,
2. склапање брака без свадбеног весеља.
Свадбено весеље у граду, организовано је после званично склопљеног брака и то искључиво у стану невестиних или младожењиних родитеља, уз присуство око двадестак гостију (рођака, суседа, колега). Музичари, углавном пријатељи младенаца или њихових родитеља изводили су кола и народне песме. На питање које су мелодије у то време биле популарне, нико од испитаника није могао да се сети. Младенци су добијали поклоне, а карактеристично за то време је даривање предмета металног и стакленог покућства – шерпи, лонаца, чашица за ракију, тањира… Предмети текстилног покућства и новац као дар изостају.
Свадбено весеље у руралним срединама организовано је искључиво у домаћинству младожењиних родитеља, што указује на очуваност патрилокалног облика брака. Обичајна пракса је у великој мери редукована, тако да је доминантна друштвена функција свадбене церемоније. Поклони су идентични као и у граду, обогаћени предметима домаће текстилне радиности. У сеоским срединама забележена је и појава уздарја, која није карактеристична за град.
Док је церемонија склапања брака са свадбеним весељем била заступљенија на селу, појава склопљених бракова где свадбеног весеља није било чешће се сусреће у граду. Готово да се одговори у потпуности поклапају – после обављене процедуре у општини, ишло се у „Рог” са кумовима на ручак или чешће само на пиће. „Ишли смо у „Рог” на пиће. Он и кумови су пили ракију, а ја сок од малине.”
Склапање бракова где свадбено весеље изостаје се веома ретко сусреће у сеоским срединама и карактеристично је за најсиромашнији сеоски слој становништва. У сеоским срединама после обављеног склапања брака одлазило се кући. „Били смо сиромашни. Ја нисам имала мајку, а он је имао пуно браће, само смо се венчали јер се тако морало и… ништа.”
И у погледу кумства се јављају разлике: код стариначког борског и аутохтоног сеоског становништва, била је заступљена очуваност установе старог, односно наследног кумства, док је код мешовитих и бракова нових досељеника кумовао младожењин колега или неко од суседа. Таква кумства, по правилу, нису одржавана нити постајала традиционална и преношена на следеће генерације, углавном због покретљивости унутар града и промене радних места.
У сеоским срединама околине Бора, у првој деценији после Другог светског рата, био је заступљен патрилокални облик брака, што значи да је млади брачни пар живео у домаћинству младожењиних родитеља. На тај начин се формира проширена или вишегенерацијска породица.
У Бору је био заступљен и матрилокални и патрилокални облик брака, а било је случајева да нови досељеници живе код неког од рођака. У свим испитиваним примерима, период живота у проширеној породици је трајао релативно кратко, јер већ почетком шездесетих година запослени у руднику добијају станове, те тако долази до формирања ужих породица.
На основу одговора повезаних са културом становања, у првој деценији после Другог светског рата, али и касније, произилази да су у Бору коришћени наслеђени облици градитељства из колонијалног периода. Иако је Бор већ средином тридесетих година XXвека имао готово све просторно-урбанистичке карактеристике по којима је могао да стекне статус града, Дирекцији рудника то није одговарало због обавезе финансијских улагања у даљу изградњу као и комуналну инфраструктуру.10 Затечени станови били су типски уједначени и подразумевали су стамбене јединице са мањим бројем просторија, кухињом и једном до две собе, без хигијенско-санитарних уређаја. „Мој буразер је дошао у Бор 1949. Имао је стан код Удбе, собу и кухињу. Кад сам се оженио 1955, жена и ја смо живели у кухињи, ту је био шпорет на дрва, кревет, сто и столице, а брат са же ном и децом у соби. Самачки стан иза „Експреса” сам добио 1961. Ту је било око 20 таквих станова. Имали смо посебне wc-e, али смо морали да пређемо пругу да бисмо дошли до њих… Биле су јавне чесме, а ми смо воду узимали од комшије из дворишта.”
Социјална и професионална структура испитаника је уједначена. Доминира заступљеност неквалификоване и полуквалификоване радне снаге са тенденцијом дошколовавања. „Радио сам у Грађевинском предузећу „Бор” при РТБ у, 1954. године школовао сам се за ПК радника, 1958. за КВ радника годину дана, а 1964. за ВК радника. За грађевинског пословођу ишао сам у Црну Траву 1970. где је била грађевинска школа.”
Образовна структура мушкараца и жена је уједначена, међутим финансијске приходе у домаћинству остварују мушкарци, зато што су били далеко већи изгледи за запошљавање полуписмене и неписмене мушке радне снаге у односу на женску. Жене су углавном биле везане за обавезе у домаћинству и подизање деце. Један број жена се касније запошљава (на киосцима, у трговини), али је и поред тога заступљен већи број домаћица.
Старосна структура испитаника обухвата, у односу на годину рођења период од 1931. до 1936. То указује да је доба ступања у брак, у односу на традиционална схватања, промењено, јер су венчања обављана између пунолетних особа.
Треба истаћи да су ова истраживања у почетној фази, те је њима обухваћен ограничен број испитаника. На основу њиховог казивања, покушали смо да реконструишемо поједине сегменте и дођемо до сазнања о начину, карактеристикама и облицима склапања брака у Бору средином 50. година XXвека. На основу прелиминарних резултата, можемо закључити да је церемонија склапања брака у Бору и околним селима у периоду после Другог светског рата била условљена, на манифестном нивоу, измењеном друштвено-економском и политичком структуром, док су на латентном нивоу били заступљени, донекле трансформисани, традицијски модели.
НАПОМЕНЕ:
1 Гордана Љубоја, „Урбана антропологија”, Култура, бр. 53, Београд 1951, стр. 224.
2 Никола Пантелић, „Традициналне одлике породичне и родовске организације до 70. година XX века”, Зборник Етнографског музеја у Београду 1901–2001, Београд 2001, стр. 362.
3 Мираз је девојкама у виду земље и других непокретности, као и новца, почео да се даје у периоду после Другог светског рата. Пре тога девојка је носила у будући дом само девојачку спрему и дарове за свадбу. Никола Пантелић, „Женидбени обичаји”, Гласник Етнографског музеја бр. 38, Београд 1975, стр. 136.
4 Исто, стр. 130.
5 Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ, Београд 1998, стр. 365.
6 Исто, стр. 330
7 Народна религија Срба у 100 појмова, Београд 1991, стр. 242.
8 Слободан Љ. Јовановић, Бор историјски путокази, Бор 2001, 43.
9 Мирјана Прошић Дворнић, „Истраживања прошлости и питање извора у етнологији – меморијална и путописна грађа”, Етнолошке свеске, VIII, Београд / Крушевац, 1987, стр. 48.
10 Слободан Љ. Јовановић, „Друштвени и културни процеси у Бору у историјском контексту међуратног раздобља”, Зборник радова Музеја рударства и металургије, књига 5/6, Бор 1987–1990, стр. 196.