Слађана Милошевић

Историјат Музеја Крајине
Музеј Крајине у Неготину основан је 1933. године у тренутку када у унутрашњости Србије оваквих установа уопште није било. Приликом прославе стогодишњице ослобођења Тимочке крајине од Турака, у Неготину је 21. септембра 1933. године била приређена изложба под називом „Старине Крајине”, где су били изложени археолошки предмети, оружје и стари новац. Организатори изложбе, али и грађани Неготина, свесни интересовања које је изазвала изложба, дошли су на идеју да покрену иницијативу за оснивање музеја.
Велики ентузијасти и љубитељи старина као што су Милан Радојевић, школски надзорник у пензији, Светислав Стефановић, банкар и Стојан Младеновић, професор Учитељске школе у Неготину, саставили су, у име оснивача и потписника, Правила музејског друштва, и доставили их бану Моравске бановине на одобрење и потврду.
Бан Моравске бановине у Нишу актом бр. II 3322 од 16. фебруара 1934. године потврдио је Правила музејског друштва у Неготину као и оснивање музеја, тада под називом „Градски музеј Хајдук Вељко”.
Музеј је најпре био смештен у старој турској згради са три уређене изложбене просторије. У периоду од оснивања до 1941. године музеј формира своје збирке путем поклона и откупа. Прве инветарске књиге, у којима је инвентарисано: 91 књига, 779 комада разног новца, 415 музејских предмета, 41 комад разних медеља, музеј има од 1939. године. Међутим, већина ових књига инвентара уништена је за време II светског рата, када неготински музеј није радио.
Од 1952. године Музеј добија зграду трговца Душана Јотића у којој се и данас налази.
Музеј Крајине је власник неколико објеката од којих је један родна кућа Стевана Стојановића Мокрањца, која је од 1964. године отворена за посетиоце, а преко целе године у њој се одвијају културне активности у част великог српског композитора. У саставу музеја налази се и најстарија сачувана грађанска кућа у Неготину, у којој је од 1997. године отворен Музеј Хајдук-Вељка са поставком о Првом српском устанку. Касноантички резиденцијално-меморијални комплекс „Врело – Шаркамен”, средњовековни комлекс манастира Короглаш из XIV века, као и родна кућа народног хероја Момчила Ранковића у Рајцу, такође су у надлежности Музеја Крајине.
Музеј Крајине данас чине одељење историје уметности, историјско, археолошко и етнолошко одељење, као и стручна библиотека.
О библиотеци Музеја Крајине
Формирање библиотеке започето је од тренутка оснивања Музеја, у тешким условима, са скромним средствима, недостатком простора и кадрова за рад. Библиотечка грађа, несређена и нередовно евидентирана, налазила се на местима која нису била предвиђена за смештај ове врсте грађе. Стручне књиге из музеологије, завичајне књиге, белетристика, биле су смештене у депоима за слике и етнолошки материјал.
Посебан простор за смештај библиотечке грађе, према Летопису Музеја Крајине, одељење библиотеке добија 1951. године, када је започето и инвентарисање библиотечког материјала. Тада су формирани општи инвентар и инвентари по областима: музеологија, право, белетристика, религија, техника, хигијена и педагогија. Уређена је и картотека која је сређена по писцима и делима за сваку област. Извештаји о раду Музеја Крајине говоре да дуги низ година ниједан радник Музеја није био задужен за рад у библиотеци. Доласком на радно место музејског педагога 1972. године, Василија Пауновић је урадила попис целокупног књижног фонда (3 546 књига), а од 1973. године уведен је нови општи инвентар, према стварном стању књижног фонда.
Стварањем услова за обављање библиотечке делатности, у складу са чл. 14 Закона о библиотечкој делатности (Сл. гласник РС, 234/94), „Југословенским стандардима за просторије и опрему библиотека” , 1995. године, на основу чл. 26. ст.1 тач. 1 Закона о библиотечкој делатности, чл. 5 Правилника о садржини и начину вођења регистра библиотека (Сл. гласник РС, 63/94) извршен је упис библиотеке Музеја Крајине у регистар библиотека, и то као „организациона јединица Музеја Крајине која обавља библиотечку делатност”.
Структура фонда и обрада библиотечке грађе
Фонд библиотеке Музеја Крајине чини стручна литература из об ласти музеологије, завичајна грађа, енциклопедијска издања, каталози, плакати, позивнице, укупно 5235 инвентарских јединица. У библиотеци се налази више од 50 наслова зборника, прегледа, гласника из археологије, етнологије, историје и историје уметности из издавачке делатности установа које се баве заштитом покретних и непокретних културних добара. Библиотека има око 10 наслова листова који су у Србији излазили крајем XIи почетком Xвека, скоро све бројеве локалног листа Крајина и то почев од првог броја издатог 1952. године, па све до 1991. године, неколико непотпуних годишта локалних листова који су излазили у Неготину пре Другог светског рата, Гласник Вељкове Крајине и Крајинске новости.
Инвентарисање библиотечког материјала врши се у књизи инвентара која садржи следеће рубрике: редни број, датум завођења, писац и кратак наслов дела – име часописа или новина – место и година издања, број књиге или свеске или годишта часописа, сигнатура, набавка књиге, цена, број рачуна, напомена. У библиотеци постоји и интерна картотека по писцима и делима за сваку област. Целокупан фонд је подељен на грађу из области етнологије, историје, историје уметности и археологије.
Смештај, заштита и коришћење библиотечке грађе
Одељење библиотеке налази се на спрату музеја у малој одвојеној просторији величине 12 m². Грађа је смештена на полицама од нерђајућег челика и дрвеним полицама са металном конструкцијом. Старе књиге смештене су у ормару у родној кући Стевана Стојановића Мокрањца, а део публикација о Хајдук-Вељку Петровићу, јунаку из времена Првог српског устанка, изложен је у Музеју Хајдук-Вељка и чине део сталне поставке.
Заштита књижног фонда је у главном ограничена на физичку заштиту. Простор у коме је смештена грађа добија природну светлост из суседне просторије.
Корисницима библиотечке грађе није дозвољен слободан приступ фонду, као ни изнајмљивање књига. У музеју је обезбеђен простор за рад корисника библиотечке грађе. Простор у коме се налази читаоница је неодговарајући јер су у њему смештене и следеће службе: документација, рачуноводство и водичка служба.
Стручну литературу из области археологије, историје уметности, историје и етнологије углавном користе запослени стручњаци Музеја Крајине. У последњих пар година примећено је веома интезивно коришћење завичајне грађе. Све је веће интересовање за културно-просвено, етнолошко, привредно, здравствено истраживање прошлости Неготина и Крајине. Библиотечку грађу Музеја Крајине све више користе ученици, студенти, дипломци са захтевима из различитих области наше завичајне историје.
У складу са захтевима корисника, одељење библиотеке Музеја пружа следеће услуге:
– пружање информација из области стручне литературе и завичајне културне историје, науке и привреде;
– помоћ при изради матурских, семинарских, дипломских радова из области завичајне историје и науке уопште;
– сарадња са медијима (радио, телевизија, штампа).
Од 2002. године воде се статистички подаци о броју посета корисника библиотеци, преглед коришћене литературе, као и преглед корисника према занимању.
Набавна политика библиотеке
Књижни фонд библиотеке Музеја Крајине настао је од првих поклона појединих професора и других лица, приспелих на име „Градски музеј Хајдук Вељко”. И наредних година, према извештајима о раду Музеја Крајине и књизи инвентара, набавна политика се одвијала у том правцу.
О развоју набавне политике не може се много рећи. Фонд се ствара претежно од поклона, а средстава за попуњавање фонда готово и да нема. Од укупног броја приновљених пуб ликација само 1% годишње се набави куповином. Набавља се шта се може, коришћењем личних веза запослених стручњака Музеја, као и разменом са установама заштите које имају издавачку делатност.
Развој одељења библиотеке Музеја Крајине
За развој одељења библиотеке Музеја Крајине веома су важни седећи фактори:
– стручно оспособљавање радника задуженог за библиотеку;
– финансијска средства за набавку и заштиту библиотечког материјала;
– просторно проширење;
– аутоматизована обрада података;
– издавачка делатност.
За рад у специјалној библиотеци стандард предвиђа читаву екипу специјалиста, а пракса показује да у већини специјалних библиотека, кадровски потенцијал чине један до два библиотекара или књижничара. Због недостатка кадрова, за рад одељења библиотеке Музеја Крајине обично је био задужен један радник, а често о њој није бринуо ниједан радник. И данас одељење библиотеке има једног запосленог радника са вишом стручном спремом, стручно неоспособљеног за обављање библиотечке делатности, који је у целокупној организацији и расподели послова у Музеју задужен за:
– рад на општој (административни послови) и стручној (аутоматизована обрада података за централни музејски информативни систем Србије) документацији,
– рад са посетиоцима (водички послови кроз објекте Музеја Крајине;објекте Музеја годишње обиђе око 20 000 посетилаца),
– организацију мање сложених материјално-финансијских послова.
Стручним оспособљавањем, стварањем услова за едукацију, неангажовањем на другим пословима, створили би се услови да радник задужен за рад библиотеке обавља посао у складу са савременим захтевима библиотечке делатности.
За обезбеђивање додатног простора, стандардизованог намештаја за смештај и чување фонда, набавку библиотечке грађе потребни су веће разумевање и финансијска помоћ оснивача. Библиотека дели судбину свог оснивача, па се тако несташица и рестриктивне мере, одражавају најпре на библиотеку, поготову на иновирање фонда. Нови услови рада су неопходни да би одељење библиотеке Музеја могло одговорно да испуни своје обавезе. Просторним проширењем створили би се услови да се фонд завичајне библиотечке грађе обрађује и развија као посебан фонд.
Да би библиотека ускладила свој рад са захтевима савременог доба, мора да се уведе аутоматизована обрада података, како би библиотека била укључена у јединствени библиотечко-информативни систем Србије. Аутоматизацијом библиотечког пословања омогућила би се вишеаспектна предметизација књига и, самим тим, њихова ефикаснија доступност корисницима аутоматским претраживањима и проналажењем информација.
Издавачка делатност Музеја Крајине би требало да буде веома важан начин презентирања рада установе у целини. Покретањем сопственог часописа у будућности, Музеј би могао да представи рад свих својих одељења, па самим тим и одељења библиотеке, и истовремено омогући да јавност буде упозната са свим сферама рада Музеја Крајине.
ЛИТЕРАТУРА:
– Мирјана Бабовић, Светлана Јанчић, Алфабетски каталог монографских публикација, Народна библиотека Србије, Београд 1991.
– Драган Бараћ, Коментар Закона о библиотечкој делатности: са пратећим прописима, Народна библиотека Србије, Београд, 1995.
– „Правилник о ближим условима за чување библиотечке грађе”, Београд, Службени гласник РС, 63 (1994).
– Летопис Музеја Крајине (1934–1979).
– Извештаји о раду Музеја Крајине.
– Љиљана Милић, „Положај и место специјалних библиотека код нас”, Панчевачко читалиште, бр. 5, Панчево, 2004, стр. 40.
– Гордан Јањић, Шездесет година Музеја Крајине у Неготину, Музеј Крајине, Неготин 1994.

Марија Чупић

Поводом јубилеја 125 година постојања Народне Библиотеке „Стеван Сремац” у Нишу, Одељење завичајних и посебних фондова израдило је штампани каталог нишке периодике, који обухвата период од 1888. до 2004. године. Каталог представља попис наслова серијских публикација и детаљан библиографски опис 451 библиографске јединице периодике, која се чува у завичајном фонду. Иза библиографског описа следе развијене напомене, које се односе на промене настале у току излажења публикације. Дакле, промене наслова, поднаслова, промене уредника, издавача, штампара, као и напомене о прекидима у току излажења. Међународни стандардни серијски број ISSN (уколико стоји на публикацији) дат је на крају библиографског описа.
Каталог је рађен по ISBD (���S) стандарду и делимично по новом ISBD (CR) стандарду, с обзиром на то да има неколико публикација које се појављују и у штампаној форми и као CD ROM издање. Каталог је рађен de visu. Прегледано је свако годиште, свака свеска, тако да су паралелно рађене и ревизија и редакција постојећег лисног каталога. Сваки запис садржи и УДК број, који означава смештај публикације у фонду, као и залихе годишта која се налазе у фонду. Наслови су сређени азбучно и исписани језиком публикације, а каталог прате и стручни регистар и регистар уредника. Насловна страна сваке публикације је скенирана, а посебан визуелни ефекат каталогу даје графичко решење корица, чиме, између осталог, привлачи пажњу оних којима сами записи не значе много, јер је ово, заправо, стручна публикација.
Каталошко-библиографску обраду су радили библиотекари Одељења завичајних и посебних фондова Народне библиотеке „Стеван Сремац” Марија Чупић и Ивана Петковић и виши књижничар Снежана Пешић, те је каталог производ тимског рада и представља коауторско дело. Све библиографске јединице имају свој ID – идентификациони број, ознаку у НИБИСУ, електронској бази података, која се користи у библиотеци. Стручну помоћ пружиле су Слободанка Комненић, начелник Одељења серијских публикација НБС, редактор и рецензент Каталога и Марјана Стефановић, виши библиотекар Народне библиотеке „Стеван Сремац”.
Поред значаја који каталог има за стручну јавност, несумњив је и његов значај за локалну заједницу, јер чува од заборава све оно што су генерације деценијама стварале и што представља оставштину за будућност. Многи часописи и новине, за које се поуздано зна да су излазили у Нишу, страдале су у ратовима и поплавама, недаћама у прошлости, а и данас су у приличној мери угрожене због неадекватног смештаја. Сваки наслов, па макар и шапирографисани билтен, пилот-број неког листа, школски извештај, и сл. представља драгоцен библиографски извор. Професионала савест налаже и библиотекарима из других средина да уносом у локалне информационе базе допринесу допуни ретроспективних и текућих библиографија. То је најмање што библиотекари могу да учине за очување идентитета сопствене културне баштине и националне културе уопште.

Биљана Данић-Грбић

Читав 20. век био је обележен промоцијом људских права. Посебна пажња посвећена је промовисању дечјих права, а у оквиру њих нарочито правима деце са развојним тешкоћама.
Чињеница да наша земља на многим пољима заостаје у развоју у односу на западноевропске земље говори да је ситуација и у овој области слична. Док у западним земљама деца са развојним тешкоћама активно учествују у животу и раду друштва, у складу са својим потребама и могућностима, деца са развојним тешкоћама код нас још увек представљају маргинализовану друштвену групу која највише времена проводи у кући или институцији која се о њима брине. Последњих пар година били смо сведоци готово стидљивог обележавања Дана инвалида, који су организовали и у њему учествовали само одрасли чланови удружења. Деца са развојним тешкоћама нису била присутна. Ипак, реално је нагласити да различита удружења особа са развојним тешкоћама све више раде на томе да своје чланове ресоцијализују и да изграде позитивну друштвену климу према особама са развојним тешкоћама. Остварен је напредак и у области образовања, јер деца са развојним тешкоћама могу, у сладу са новим програмом основних школа, да похађају наставу и у редовним школама, заједно са својим вршњацима без развојих тешкоћа. С тим у вези, библиотеке могу ускоро да очекују веће присуство деце са развојним тешкоћама у својим читаоницама.
Основна намера овог текста је, да упозна све запослене у библиотекама са основним развојим тешкоћама, карактеристикама развојних тешкоћа и могућностима деце са развојним тешкоћама;начином на који је могуће остварити сарадњу са институцијама које се брину о деци са развојним тешкоћама;начинима за интеграцију деце са развојним тешкоћама у вршњачке групе;начинима за организовање различитих програма за децу са развојним тешкоћама у библиотеци.
Дете са развојним тешкоћама – дефиниција и терминологија
Последњих деценија терминологија која означава различите групе деце са развојним тешкоћама у великој мери је увећана. Нови термини настали су у покушају превазилажења старих који су били стигматизујући. Данас се користе следећи термини: деца са развојним тешкоћама, деца са сметњама у развоју, деца са посебним потребама. Сметње у развоју се деле у 6 основних група. То су:
1. сензорне сметње – оштећења слуха и вида, које за последицу имају отежану комуникацију са средином;
2. телесне сметње – поремећаји локомоторног апарата, разни облици посттрауматског инвалидитета, дужа хронична обољења, разни облици церебралне парализе;
3. недовољно развијене сазнајне способности од лаке менталне заосталости до најтежих облика тзв. менталне ретардације;
4. поремећаји говора – дислалиа, дислексија;
5. поремећаји моторике – дисграфија, дислатерализованост, тикови и тзв. моторни дебилитет;
6. изражени поремећаји у понашању – васпитни проблеми, емоционална и социјална незрелост, пасивно-агресивне и агресивне реакције, делинквентно понашање и слично¹;
Термини «деца са развојним тешкоћама» и «деца са сметњама у развоју» су индентични и обухватају ону децу у чијем се развоју запажа једна или више горе наведених сметњи. Термин «деца са посебним потребама» има нешто шире значење и поред деце са развојним тешкоћама обухвата и децу из маргинализованих група (ромска деца), децу из социјално депривираних средина (сиромашни), децу избеглице, децу лишену родитељског старања, децу из хранитељских породица.
Дете са тешкоћама у развоју је дете са посебним потребама, а дете са посебним потребама је дете. Све оно што је неопходно било ком детету, неопходно је и детету са посебним потребама.² За што боље разумевање деце са развојним тешкоћама, за боље перципирање њихових потреба и могућности, неопходно је нагласити да ова деца, као и сва друга, воле, осећају и размишљају, само на нижем развојном нивоу. Треба имати на уму да у развојном периоду, на путу ка одраслом добу, ова деца, да би остварила своје развојне могућности, требају организовану и удружену подршку родитеља, стручњака, уже и шире друштвене заједнице. Конвенција о правима детета каже: „Ментално или физички недовољно развијено дете има право на посебну негу, образовање и оспособљавање за рад, које ће му обезбедити потпун и достојан живот и постизање највишег степена самосталности и социјалне интеграције”.3
Дете са Down синдромом
Основне карактеристике по којима се препознају деца са Down синдромом су: округла глава са заравњеним задњим делом, мали нос, косо постављене очи са малим наборима на угловима, мека и танка коса, мала уста, најчешће полуотворена са повећаним језиком, често избаченим напоље, екстремитети су кратки и задебљани, глас је промукао и храпав, просечна висина је за 10–15 cm нижа, док просечна тежина ове деце знатно премашује просечну тежину њихових вршњака. Гледано уопштено, деца са Down синдромом су весела, пријатељски расположена, друштвена и активна. Због своје пријатне природе, топлог осмеха и испружених руку, ова деца плене пажњу околине која им најчешће узвраћа нежношћу. Морамо, истине ради, нагласити честе промене расположења, као и изливе емоција, који могу бити веома бурни, али и краткотрајни и површни. Тврдоглавост, инаћење, јогунство, одлике су деце са Down синдромом које родитељима и околини задају највише муке. Мотивација за учење новог код ове деце је врло слаба, видна и слушна пажња су краткотрајне и површне. Уопштавање наученог и преношење у нове ситуације је оскудно. Научено лако заборављају, уколико садржај који уче не одговара њиховим потребама. Способност говора и разумевања касни код ове деце. Реченицу формирају тек након четврте године. Фонд речи и у каснијим годинама бива оскудан. Деца са Down синдромом су тешко, умерено или лако ментално неразвијена, док веома мали број припада граничним случајевима.4
Дете са церебралном парализом
Церебрална парализа је непрогресивно оштећење мозга и упорно, али не и непроменљиво стање које настаје услед веома раног оштећења оног дела мозга који контролишу покрете и став. Манифестује се кроз различите поремећаје положаја и ставова тела и поремећаје покрета или моторних функција. Основној слици су врло често придружени и други поремећаји, пре свега низ психичких дисфункција, сензорни проблеми и говорне сметње, епилепсија, ортопедски проблеми и поремећаји понашања, укључивши и проблеме везане за психолошко и социјално прилагођавање. Сликовито речено, мећу децом погођеном церебралном парализом има оних који дивно пишу песме и дивно цртају, али и оних који не могу разговетно да говоре или не разумеју ни једну реч. Нека церебрално погођена деца су потпуно непокретна, док нека пате од вишка покретљивости и имају тешкоће да своје покрете усмере и да њима владају. Код неких постоји сметња покретљивости само једне руке или ноге која је скоро неуочљива голим оком. Један број ове деце завршава високе школе и у стању је да се самостално брине о себи, док код других не успева ни описмењавање и потпуно су упућени на бригу и старање других лица.5
Дете са епилепсијом
Епилепсија је поремећај који је људима одувек познат. Но, и поред тога постоји увек много предрасуда и незнања о правој природи епилепсије и особа које од ње пате. Посебност напада утицала је и на став друштва према епилепсији. Особе са епилепсијом често су означаване као «другачије», мање вредне и приписиван им је, неоправдано, читав низ негативних особина.
Епилептични напад је израз веома појачане мождане активности, односно веома повећане учесталости пражњења нервних ћелија мозга, које део тела или орган са којим су повезане, «бомбардују» сигналима, чиме доводе до поремећаја његове функције, што постаје уочљиво посматрачу или особи која добија напад. Сваки мозак може да се доведе у стање појачане раздражљивости. До напада могу да доведу различити поремећаји: недостатак кисеоника, шећера или других материја, изложеност отровним материјама, механичке повреде, притисак или истезање можданог ткива, електрични удар. Напади могу бити различитог опсега – могу бити велики, који изгледају крајње драматично, или парцијални, који пролазе готово непримећено. Изненада настао велики напад ствара паничну реакцију код родитеља или особа које су присутне. Природна реакција је да се детету помогне. Но, када се догоди велики напад, не треба предузимати никакве посебне поступке! Дете само треба обезбедити од додатног повређивања, ако је пало на тврду и неравну подлогу, треба га ставити на мекшу подлогу и ставити му испод главе простирку. Треба га окренути на страну, са главом наниже, да би садржај из уста могао да изађе напоље. Насилно отварање уста или заустављање трзања мишића могу само детету или особи која му пружа «помоћ» да нанесу додатне повреде. Треба сачекати да напад сам по себи престане, а то се по правилу догађа за неколико минута.⁶
Деца са сензорним сметњама
Ову групу чине слушно оштећени, слабовиди и слепи. Код ове деце комуникација са околином је отежана.
Слушно оштећени су бољи на невербалном плану. За њих је карактеристично отежано разумевање социјалних норми и усвајање правила понашања. Осетљиви су на неуспех, што може бити генерална карактеристика и остале деце са развојним тешкоћама. Због говорних тешкоћа карактеристичних за слушно оштећене неопходно је бити врло тактичан у комуникацији (стрпљиво их слушати, не довршавати реченице уместо њих;говорити разговетно, увек окренути лицем према њима).
Слабовиди и слепи највише проблема имају са кретањем у простору. Неопходно је простор у коме се крећу обездедити, тј. склонити ствари које би могле бити узрок незгода.
Ментално недовољно развијена деца
Деца која су недовољно ментално развијена сврставају се у следеће групе:
– просечно интелигентна деца и гранични случајеви (IQ 100–70) који похађају регуларне школе;
– лакше ментално неразвијена деца (IQ 70–50) која похађају специјалне школе. Могу се после обуке самостално бринути о себи. Посебним програмима могу се обучити за различита занимања, јер поседују нормалну мотивисаност за рад;
– умерено ментално недовољно развијена деца (IQ 50–30) могу се обучити за једноставнија занимања и могу да раде само уз надзор;
– тешко ментално неразвијена деца (IQ 30 и испод) захтевају сталну бригу.
Пре него што деца са развојним тешкоћама дођу у библиотеку
Сва деца имају потребу да буду прихваћена и да се осећају сигурно. Ову потребу је нарочито битно испоштовати код деце са развојним тешкоћама. Дечја библиотека треба да буде место где ће се афирмисати позитивни ставови према деци са развојним тешкоћама, место где ће се та деца осећати пријатно, где ће се према њима односити са поштовањем и прихватањем, место које ће бити подстицајно за њихов даљи развој.
Да би се постигли ови циљеви неопходно је запослене у библиотеци снабдети основним информацијама о развојним тешкоћама и о раду са децом са развојним тешкоћама. Неопходно је, такође, припремити кориснике за сусрет са децом са развојним тешкоћама. У ту сврху, упутно је на видним местима у библиотеци истаћи плакате који говоре о дечјим правима, а посебно о правима деце са развојним тешкоћама. У ову сврху могу да послуже и изводи из Конвенције о правима детета, књиге из те области и разне слике и фотографије деце са развојним тешкоћама. Корисници се могу и усменим путем, на пулту, обавестити о свему што их интересује из те области.
У циљу даље припреме корисника за сусрет са децом са развојним тешкоћама у библиотеци, било би добро организовати циклус предавања о развојним поремећајима. Најлакше је ову врсту предавања организовати у сарадњи са развојним саветовалиштем из најближег Дома здравља. На ова предавања позвати све заинтересоване, а посебно обавестити родитеље предшколаца, јер су ово теме које их посебно интересују. Циклус предавања најбоље је започети једноставнијом темом, нпр. кашњење у развоју говора. Обавестити медије и кориснике о намери библиотеке да у наредном периоду угости децу са развојним тешкоћама у својим просторијама.
Када завршите са овим припремним радњама, неопходно је да успоставите контакт са институцијама у вашем граду које се брину и раде са децом са развојним тешкоћама. Требало би да им понудите гостопримство у вашој библио теци, да их позовете у посету и да их обавестите о свим припремним радњама које сте до сада предузели како бисте деци са развојним тешкоћама омогућили пријатан боравак. Када се конкретно договарате о доласку групе деце морате нагласити да очекујете групу не већу од десеторо деце, која ће бити покривена одговарајућим бројем васпитача, у зависности од тежине развојне сметње заступљене у тој групи. На пример, деца са церебралном парализом која су у колицима или се тешко крећу морају бити покривена један на један, што значи једно дете – један васпитач. Код лакших облика недовољне менталне развијености тај однос може бити и један на пет, што значи један васпитач на петоро деце. На тај начин избећи ћете могуће непријатности, а и радници библиотеке ће се осећати сигурније уколико приликом прве посете библиотеци деца са развојним тешкоћама дођу у пратњи васпитача који их добро познају, знају њихове потребе и могућности и могу да предвиде њихове реакције и да их контролишу.
Програми за децу са развојним тешкоћама у библиотеци⁶
Морамо бити реални па рећи да тренутно чак и најобичнија посета деце са развојним тешкоћама библиотеци може бити схваћена као програм, јер сваки излазак из куће и установе која ради са њима, за ову децу представља празник и богати њихово иначе сиромашно социјално искуство. Посете деце са развојним тешкоћама библиотеци могу бити индивидуалне и колективне.
Индивидуалне посете деце са развојним тешкоћама не можете предвидети нити испланирати, али сте се за њих већ припремили уколико сте завршили припремне радње о којима смо говорили у претходном пасусу. Први сусрет са дететом са развојним тешкоћама ће библиотекару бити олакшан уколико има на уму следеће чињенице:
Дете са развојним тешкоћама је пре свега дете које воли, размишља и осећа на нижем развојном нивоу. Према њему се односите као и према другој деци, али водите рачуна о његовим ограничењима, а наглашавате његове очуване могућности. Подразумева се љубазан и професионалан однос, без испољавања сажаљења и без сервилности. Онако како се буде понашао библиотекар према детету са развојним тешкоћама, тако ће се понашати и остали присутни корисници.
Дете са развојним тешкоћама ће први пут у библиотеку, по правилу, доћи у пратњи родитеља или старатеља, који га добро познају и разумеју, те ће тиме ваш посао бити олакшан а биће олакшана и комуникација.
Библиотека није установа која пружа медицинске услуге, те од вас нико не очекује ни лек, ни излечење, ни сажаљење. Дете са развојним тешкоћама долази у библиотеку истим поводом као и остала деца, да би позајмило књигу или сликовницу и да би било у друштву својих вршњака.
Колективне посете деце са развојним тешкоћама библиотеци договају се са установама које се о њима брину и са њима раде. Најсврсисходније је одредити један дан у недељи у коме ће деца са развојним тешкоћама организовано долазити у библиотеку. Тога дана, и у том термину, библиотека мора бити отворена и за све остале кориснике како би се остварио основни циљ овог програма, а то је интеграција деце са развојним тешкоћама у групе вршњака. Јасно истакнутим обавештењем о термину за интеграцију дајете могућност оним корисницима који нису још увек спремни да се сусретну са децом са развојним тешкоћама да тај термин не користе за своју посету библиотеци.

На који начин се одвија интеграција деце са развојним тешкоћама? Интеграција је процес који се одвија у неколико фаза. Прва фаза интеграције је заједнички боравак деце са развојним тешкоћама и њихових вршњака без развојних тешкоћа у истој просторији. Заједничко присуство омогућава им да се привикну једни на друге и да превазиђу предрасуде које постоје код једних и других. Следећа фаза у интеграцији подразумева формално упознавање, размену информација и било коју врсту комуникације. Последња фаза интеграције је заједничка активност коју су иницирала сама деца или је организовао неко од одраслих.
Колективне посете користе се и за замену књига. Најбоље је одредити једног васпитача који ће бити задужен да брине о задужењима деце из групе коју прати. На овај начин биће избегнуте све могуће компликације. Да ли ћете дете са развојним тешкоћама учланити индивидуално или колективно, ствар је личне процене. За почетак, можда је најбоље уписати их колективно и на једну чланску карту те групе изнајмити им известан број књига, које ће они користити уз контролу својих васпитача, значи неће их носити кући него у установу из које долазе. Касније, када се навикну на коришћење услуга библиотеке, можда их је могуће уписати индивидуално, а родитеље задужити да воде бригу о њиховим задужењима. Ово се све односи на децу са недовољном менталном развијеношћу. Осталима, који имају очуване менталне капацитете, треба омогућити да користе услуге библиотеке под истим условима као и њихови вршњаци без развојних тешкоћа.
Када говоримо о осталим програмима у библиотеци, јавља се дилема које од њих могу да прате и деца са развојним тешкоћама. Деца са развојним тешкоћама могу да присуствују већини програма у складу са својим интересовањима, узрастом и развојним нивоом на коме се налазе. Уколико им је очувана интелигенција могу да присуствују представљању било које књи ге која одговара њиховом узрасту и интересовањима. Такође могу да присуствују и сусретима са писцем. Ово се посебно односи на децу са церебралном парализом, без обзира да ли имају говорне сметње, и на слабовиде. Деца са развојним тешкоћама могу да учествују у различитим креативним радионицама које се организују у библиотеци. Креативне радионице су нарочито погодне за децу са недовољном менталном развијеношћу. Различите ликовне и вајарске радионице нарочито пријају овој деци и на њих имају готово терапеутско дејство. Да би учествовала у овим радионицама, деца са развојним тешкоћама не морају да поседују неко специјално предзнање, тако да су изједначени у могућностима са својим вршњацима без развојних тешкоћа. Мора се водити рачуна о томе да радионице у које су укључена и деца са развојним тешкоћама, не смеју бити такмичарски организоване. Радове све деце, након завршене радионице, треба обавезно ставити на пано библиотеке. Тим гестом ћете деци са развојним тешкоћама дати прилику да библиотеку доживе као место на коме су они сами прихваћени и као место на коме се цене њихова постигнућа.
Деца са развојним тешкоћама могу учествовати на различитим ликовним и литерарним конкурсима које организује библиотека, под једнаким условима као и друга деца. Обавестите их о конкурсима које организујете, а њима препустите да сами одлуче да ли ће учествовати у њима.
Различите драмске и луткарске радионице су идеално место за дружење деце са развојним тешкоћама са својим вршњацима. Деца са церебралном парализом врло радо учествују у луткарским представама уколико имају иоле очувану моторику руку. Деца са Down сидромом такође радо учествују у једноставнијим драматизацијама и рециталима било које врсте. Они још радо певају и играју.
Постоји и посебна врста програма која за циљ има интеграцију деце са развојним тешкоћама у групе вршњака. То су интеграционе радиониоце. Оне су тако конципиране да воде рачуна о потребама и могућностима деце са развојним тешкоћама и деце без развојних тешкоћа која у њима учествују. Посебне активности у оквиру ових радионица осмишљене су на начин који би био довољно подстицајан за децу без развојних тешкоћа, а уједно довољно једноставан да у самим радионицама могу равноправно учествовати и деца са развојним тешкоћама. У овим радионицама учествују само она деца која су прошла претходну припрему, а да за учешће имају и сагласност родитеља. Деца са развојним тешкоћама такође пролазе припрему за учешће у интеграционим радионицама. Ово су врло сложене радионице које могу да раде само обучени психолози, педагози, дефектолози. Ова врста радионица је рађена у Дечјем одељењу Библиотеке града Београда током 2000-те године. Интеграционе радионице тренутно није могуће организовати у другим библиотекама, из разлога не постојања обученог кадра који би могао да радионице осмисли и води.
Уместо закључка
Уколико имате жељу и намеру да помогнете својим суграђанима са развојним тешкоћама и да уједно омогућите осталој деци да упознају другачије од себе, да се науче толеранцији и разумевању, неопходно је да се што пре укључите у савремене токове и да широм отворите врата библиотеке за све оне који су заинтересовани да уђу у њу. Морате водити рачуна о томе да нису сви довољно мотивисани за рад са децом са развојним тешкоћама. Неопходно је да изаберете оне људе из колектива који ће бити у стању да тај посао обављају са довољно радног елана и без предрасуда. Задатак библиотеке, поред свих осталих, јесте да ради на просвећивању локалне средине и на изградњи позитивне климе како према осталима тако и према деци са развојним тешкоћама и њиховим породицама.
НАПОМЕНЕ:
1 Ометено дете, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991.
2 Добрила Муановић, Јадранка Новак, Дете са сметњама у развоју, Save the Children, Београд, 1998.
3 Незванични резиме 23. члана Конвенције о правима детета.
4 Јадранка Новак, Дете са Down синдромом, Save the Children, Београд, 1998.
5 Александар Савић, Даринка Радојевић, Дете са церебралном парализом, Save the Children, Београд, 1998.
6 Јелица Ерцег-Дурачић, Дете са епилепсијом, Save the Children, Београд 1998.
7 Овај део текста је настао на основу искуства у раду Дечјег одељења Библиотеке града Београда.

Александра Вићентијевић

Социјални статистички подаци, како код нас тако и у свету говоре у прилог чињеници да књига и читање заузимају све мање места у животу деце. Озбиљне студије као узроке ове појаве наводе: исувише наглу технолошку писменост најмлађих, промене у систему образовања, као и недовољну заинтересованост одраслих (родитеља и професора) за садржаје које литература нуди. Како год, детињство деце данас нимало не личи на детињство њихових родитеља, што, посматрајући из перспективе библиотекара, условљава и давање предности садржајима који су другачији од класичног односа књига-читалац.
Функцијом и наменом основани да управо овај класичан однос развијамо и негујемо, нашли смо се у недоумици како изаћи у сусрет интересовањима деце а остати доследни сврси постојања. Увођење програмских садржаја у раду са децом показало се као једини модел који је указивао на могућност повратка малишана у библиотеке.
а. Врсте програмских активности које је могуће изводити у дечјој библиотеци
У жељи да интересовања деце усагласимо са образовним потенцијалима запослених, као и могућностима фонда одлучили смо се за активности које ће, занимљивим садржајем и континуираним одвијањем децу привући у библиотеку, најпре као у нови простор, а затим их условити да користе писане садржаје које иста та библиотека нуди. Услов за долазак на програм било које садржине, а сваки од њих је бесплатан, био је само један – поседовање чланске карте.
Израда програмске концепције показала се као најкомпликованији део посла. Верујући да ће програми успети да највећи број деце заинтересоване за њих претворе у сталне чланове и активне кориснике нашег фонда, размишљали смо о могућностима које нам пружају наша знања и интересовања. Првобитна идеја била је да се програми одвијају тако што ће искључиво запослени у Дечјем одељењу Библиотеке града Београда осмислити методологију рада, континуитет извођења и постати реализатори онога што су сами и осмислили. Тако смо и кренули. Настале су:
– школа креативног писања – програм намењен старијим основношколцима, који има за циљ напуштање дедуктивно-репродуктивног модела у току процеса читања и писања и усвајање креативног односа ка стваралаштву уз помоћ програмиране наставе. Програм се одржава једном седмично.
– о књигама и још понечем – јесте програм осмишљен у циљу промовисања недовољно познатих, а квалитетних дечјих писаца. Ова врста програма представља књижевност кроз гостовање писаца, али укључујући и сценске наступе: делове позоришних представа, ученичка драмска извођења и сл. Програм се одржава једном у две седмице.
– дружење са писцем је програм који представља дечје писце кроз целокупно њихово стваралаштво, што значи да је реч о књижевном опусу писца, о стваралачком поступку, о различитим фазама рада које стваралаштво прате итд. Програм би се одвијао једном месечно.
– вртић у библиотеци је програм намењен деци београдских вртића, која, при организованим посетама, добијају информације о одређеним књижевним делима, одабранима за ту прилику, која, кроз логичке игре, усвајају одређени део градива и лагано улазе у свет литературе. Програм се одвија једном седмично.
– приче о митовима је програм који децу предшколског и основношколског узраста упућује у основе митолошког поимања света, као и у неке појмове који су за ту свест карактеристични. У каснијим фазама деца уче популарне митове и учествују у квизовима са питањима из свега што су научили. Програм се одвија једном седмично.
– приче из прошлости је програм намењен старијим основношколцима и бави се представљањем занимљивости из домена историје, које су, најпре, базиране на историји културног и приватног живота протеклих епоха и славних историјских личности, укључујући и госте који су вољни да о одређеној теми понекад говоре. Програм се одвија једном седмично.
– ми и они други је програм намењен интеграцији деце са посебним потребама у вршњачке групе. Одржавао се једном седмично.
– приче о животињама јесте едукативно-забавни програм који деци млађег основношколског узраста нуди основне информације и занимљивости из животињског царства, приче из Зоо врта, укључује их у разговоре о кућним љубимцима и популарише књиге које говоре о животињама. Програм се одвија два пута у месецу.
– еколошке радионице чине програм усмерен на стварање и развијање еколошке свести код деце, упознавање са основним принципима очувања животне средине и осмишљавање конкретних акција заштите животне средине у локалној заједници. Програм је намењен деци предшколског и нижег основношколског узраста, а одржава се два пута у месецу.
– припрема деце за полазак у школу је програм намењен предшколцима. Он обухвата увођење деце у моторичке радње, као и у основне појмове предмета са којима ће се у току почетног школовања сусретати. Програм траје од фебруара до краја јуна месеца.
– мала школа примењених вештина јесте програм у оквиру кога деца уче да праве предмете од зрневља, украсе од пресованог лишћа, да вајају, плету, везу по различитим моделима и сл. Програм је намењен предшколцима, као и ученицима нижих разреда основних школа, а одвијао се једном седмично.
– психолошко саветовалиште је засновано на индивидуалним терапеутским разговорима са децом или њиховим родитељима. Циљ програма је пружање стручне помоћи у решавању проблема одрастања, проблема у учењу, у породици, помоћ у решавању конфликата са вршњацима и као и са особама супротног пола. Програм се одвија једном седмично и траје три сата.
Увидевши, после извесног времена, када су програми већ добили замашан медијски одјек и када је било извесно да редовних посетилаца итекако има, да има и заинтересованих појединаца а и установа културе које су вољне да без икакве материјалне надокнаде гостују и одрже понеки програм за децу, уведени су и нови садржаји. Тако су настали програми:
– све је култура – програм намењен основношколцима, који има за циљ упознавање деце са различитим установама културе у Београду, са делатностима које ове установе обављају, као и са грађом коју заинтересованим грађанима могу да понуде (архиви, музеји, позоришта). Програм би се одвијао једном месечно.
– кад порастем, бићу… је програм намењен старијим основношколцима, а представља необична занимања (пиротехничар, сценограф, маскер) и нуди помоћ при избору професије. Програм би се одржавао једном месечно. Аутор и реализатор је Биљана Данић-Грбић.
– а сада мало музике је програм намењен деци старијег основношколског и средњошколског узраста и чине га концерти класичне музике ученика завршних година београдских музичких школа. Концерти се реализују једном месечно.
Временом је установљено да деца гаје интересовања и за садржаје које запослени у библиотеци нису у стању да понуде, а чија би заступљеност у великој мери покренула занимање за фондове који постоје а који су недовољно искоришћени: шаховска литература, различита издања стрипова и књиге митолошко-религиозне садржине. У то име ангажовани су еминентни стручњаци из тих домена, који су и раније радили са децом, те су тако настале:
– школа стрипа – програм који децу учи како да разумеју уметност стрипа, како да разумеју теорију стрипа, и, коначно, како да постану стрип цртачи. Програм је осмишљен за ученике основних школа и одвија се једном седмично.
– школа шаха као програм намењен деци нижег основношколског узраста, заснован на увођењу у свет шаха, учењу основних шаховских потеза, као и развоју логичког мишљења. Програм се реализује једном седмично.
– мала школа веронауке која деци, кроз занимљиве приче из религиозног живота, приче из живота светаца и религиозна предања открива тајне које су адекватне њиховом узрасту. Програм се одвија једном седмично.
На програме у Дечјем одељењу Библиотеке града Београда деца су долазила или организовано (колективно) – са школама и вртићима или самостално. Добра сарадња са локалном заједницом: школама, вртићима и осталим установама које се баве бригом о деци била је неопходна.
б. Утрошак материјалних средстава
Све активности које су реализоване у нашем простору изискивале су током процеса реализације, јер су тако и осмишљене, минимална материјална средства. То значи да су углавном били потребни један рачунар са штампачем, дрвене бојице и фломастери, демонстрациона шаховска табла, обична табла и креде у боји, пажљиво одабране илустрације – које је увек у библиотеци мо гуће пронаћи, играчке за развојиње меморије – које пак библиотека поседује од раније и простор. Овим желим да кажем да извођење квалитетних програма за децу не подразумева у исти мах и захтевне финансијске конструкције, те и да тиме развејем страх који се обично, при помисли на било какву иновацију, у већини средина најпре појави.
в. Функционалност програмских активност
Увођења различитих програмских садржаја показало је да деца јесу заинтересована за различите теме из домена културе, али је неопходно било упутити их на прави начин. Неопходно је било кренути, у великом броју случајева, од компјутерских презентација, јер то је поље које је њима најближе, да би се, каснијим радом, стигло до суштине проблема саме теме (шаха, стрипа, митова или живота животиња).
Сврха извођења програма у библиотеци била је најпре повећање броја активних чланова. О томе је ли сврха испуњена или није говори податак да је 2000. године Дечје одељење Библиотеке града Београда имало 1446 чланова, а да их је у 2004. години било 5 580, а до краја септембра 2005. 5 162.
Друга важна ствар јесте социјализација деце. Дакле, у времену у коме су деца углавном упућена на проналажење индивидуалних задовољстава (компјутери, видео-игре, спорт путем компјутера, DVD) библиотека им пружа могућност да се друже и да дружећи се упознају начин функционисања у колективу, што је један од основних предуслова за здрав процес одрастања и развоја личности.
Задатак који је свако од реализатора програма морао, према договору унутар колектива, испоштовати, био је да децу својим радом наведе на неопходност упознавања књижевних сижеа и да управо задате сижее одаберу за теме својих радионица. Уобичајавање читања, чак и код деце која му до тада нису била склона, учинило је да деца усвоје могућност коришћења књига и као секундарног средства у раду, те и да у каснијем приступу било којој теми, када одрасту, наставе да чине исто.
Неопходно је напоменути да је развијање и подстицање дечје креативности у великој мери кориговало унапред утврђене методолошке ставове, јер се догађало да деца сама предложе тему рада или другачији приступ постојећој теми, и да се касније испостави да су били у праву. Сама могућност дечјег уплива у организациону политику библиотеке није без потцењивања, када се узме у обзир психолошки непресушна потреба за свакодневним подстицањем дечјег самопоуздања. Трудили смо се да у том домену и сами дамо одређени удео.
г. Могућност праћења евалуације
Сваки од извођених програма морао је у библиотеци оставити некаквог трага. Прављене су изложбе ликовних и примењених радова, организовани су квизови и разна друга такмичења, додељиване награде, прављене видео презентације са записима програмских дешавања и издата је једна књига са радовима који су управо код нас настали.
Деца која су била посетиоци наших првих програма сада су већ ученици основних школа. Велики број њих редовни су корисници наших фондова, а и посетиоци неких других програма намењених њиховом узрасту и њиховим тренутним интересовањима. Чињеница да смо, промишљеним и дуготрајним радом, успели да децу у извесној мери вратимо књизи и вратимо библиотекама дала ми је за право да позовем и неке друге колеге да на сличан начин направе нови покушај. Било би лепо да на неком сличном скупу за известан број година можемо да разменимо искуства и да дискутујемо о овој теми изнова.
д. Закључак
Петогодишње искуство у извођењу различитих програма за децу резултирало је повећањем активних чланова Дечјег одељења Библиотеке града Београда са 1 446 за 2000. годину на 5 580 колико их је било у 2004. години. Многи некадашњи посетиоци програма, сада далеко старији, постали су редовни чланови библиотека којима књига и читање представљају саставни део живота и одрастања.

Весна Јовановић

У Сава центру у Београду је од 5. до 9. октобра 2005. године одржан међународни научни скуп на тему „Деца и библиотеке: истраживање читања, традиционалне вредности и савремени технолошки утицаји”.
Организатори скупа били су: Филолошки факултет Универзитета у Београду (Катедра за библиотекарство и информатику), Библиотекарско друштво Србије, Институт за књижевност и уметност, Институт за експерименталну фонетику и патологију говора, Народна библиотека Србије, Библиотека Матице српске, Библиотека града Београда, Градска библиотека Новог Сада, Национална библиотека Црне Горе и Факултет за менаџмент Универзитета „Браћа Карић”.
Скуп је одржан и уз подршку Министарства за науку и заштиту животне средине, Министарства за просвету и спорт, Министарства за културу, Министарства за националне мањине, Градског секретаријата за културу и Скупштине града Београда.
Прва недеља октобра била је Међународна недеља деце, када се подсећамо или учимо о њиховим правима загарантованим Конвенцијом УН. Међу осталим правима која деца морају да имају,чланом 17 ове Конвенције, предвиђено је да детету треба обезбедити приступ јавним информацијама које су добре за његово ментално и физичко здравље. Друштво треба да подстиче стварање и популарисање дечјих књига и часописа. Али, децу треба и заштитити од информација и материјала штетних по њихово добро!
А овај научни скуп се између осталог бавио питањима интелектуалних слобода деце у библиотекама, креативним осмишљавањем времена младих читалаца, очувањем духовног наслеђа путем превода, унапређењем опште и компјутерске писмености деце, итд. Изложено је преко шездесет радова домаћих и страних аутора, а било их је из једанаест земаља. Конференција је била идеална прилика да се прикупе искуства и информације, да се у директним и непосредним контактима са колегама, како из унутрашњости, тако и онима из света, сазна о животу и раду како малих тако и највећих библиотека.
Више од осамдесет учесника скупа присуствовало је излагањима и дискусијама које су отваране на крају сваког радног дана. Као резултат ових размена у мишљењима и идејама, радна група за доношење закључака извела је анализу и закључке који су се недвосмислено наметнули током рада овог скупа: неопходност постојања системске основе за рад библиотека са децом, неопходност подизања професионалног и материјалног статуса библиотекара у друштву, неопходност јачања комуникације и свих видова сарадње између библиотека у Србији. Дати су такође и предлози који би омогућили превазилажење ових проблема.
И заиста се овај вид едукације, прикупљања информација, размене искустава и дружења показао врло ефикасним и корисним. Нарочито интересантно било је чути искуства колега из иностранства, сазнати како раде, и како решавају своје проблеме, на које начине анимирају децу да се учлањују у библиотеке и како изгледају њихови пројекти унапређења читања. Посебно занимљива и инспиративна била су излагања колегиница из Норвешке и Канаде.
Али, иако ентузијазам не може да надокнади све оно што данашњим библиотекама и библиотекарима у Србији недостаје, почели смо одатле. Као резултат прикупљања искустава и знања својих колега, није било тешко да, уз мала прилагођавања, сопствене програме рада на Дечјем одељењу Народне библиотеке Бор обогатимо и освежимо новим садржајима.
Организатори скупа су се потрудили да учесницима скупа квалитетно испуне сваки минут слободног времена, омогућувши им да присуствују додели књижевне награде „Невен”, да уживају у концертима, друже се на излету и да у још низ других активности јачају своја нова пријатељства. Тако су нам нова познанства, осим личног задовољства, донела и добру сарадњу.
Захваљујемо се оним својим колегама који су се одазвали нашој молби да своје радове са овог научног скупа пошаљу редакцији Бележнице.

Милица Матијевић

Јавна библиотека представља значајан едукативи ресурс за младог човека. Традиционална школа као место планског васпитања и образовања са задатком да омогући младима стицање професионалних знања и знања за наставак школовања не ствара много могућности за едукацију ван формалног образовања.
Овакав образовни систем отвара простор јавним библиотекама да својим услугама задовоље разноврсне потребе младих и утичу на развијање комуникационих компетенција, како ученика тако и наставника, у смислу читања, начитаности и заузимања критичког става.
У свом делу Увод у перманентно образовање Пол Лангран истиче да је „један од основних задатака модерног образовања да навикава људе на промене”. Дух пустоловине, ризика, истраживања, експеримента, обнављања, свега што сачињава прави смисао науке, мора да продре дубоко у структуру и програме институција информалног образовања, па самим тим и у активности јавних библиотека. У супротном, дешава се оно што већина запослених у јавним библиотекама уочава као тенденцију: из године у годину опада број корисника услуга библиотеке у категорији деце и омладине.
Библиотечка статистика говори да су деца и средњошколци и даље најбројнији активни читаоци и од укупног броја чине више од 60 посто корисника услуга јавних библиотека. Оно што статистика не говори, али искуства већине библиотекара потврђују је да је број читалаца у овим категоријама знатно већи од званичног броја јер позајмљену књигу обично чита више деце и младих. Ако се опет вратимо на статистику, видећемо да су деца и млади она категорија корисника која у просеку прочита највећи број књига годишње. Оно што не видимо из статистике је да су те књиге углавном део обавезне лектире.
Моје истраживање усмерено је пре свега на младе кориснике, оне које смернице IFLA за библиотеке намењене младима дефинишу као групу људи у периоду између детињства и одрасле животне доби. То су они који су, уместо једнократног и дефинитивног обреда иницијације који је постојао у старијим друштвима, у савременом добу изложени дугом процесу школовања, који као крајњи резултат има матуру или испит зрелости. Да ли се икад питамо колики је у том испиту зрелости удео јавних библиотека? Инструменти помоћу којих бисмо измерили утицај ваншколског образовања не постоје. Тешко је утврдити у којој мери јавна библиотека утиче на развој потребе и стварање и одржавање навика за читање и стицање знања.
Вратићу се опет на IFLA смернице за библиотеке намењене младима где се у одељку „Задаци и сврха” наводи да библиотеке могу бити значајан фактор у успешном развоју особе на прелазу из детињства у одрасло доба. Оне то чине омогућавањем приступа грађи и окружењем које подстиче интелектуални, емоционални и социјални развој и истовремено нуди позитивне снаге као алтернативу друштвеним проблемима.
У развијеним земљама у којима постоји свест да је писмено, образовано и обавештено становништво најважнији ресурс сваке земље, у порасту је број истраживања читалачких интереса и навика и утицаја библиотека у мултимедијалном окружењу. Код нас таква истраживања не постоје или се спроводе на узорку појединих библиотека или неке друге уже групе младих, тако да су и активности које спроводе библиотеке несистематичне и спроводе се од случаја до случаја.
Истраживање које желим да представим у овом раду има тај исти недостатак. Оно обухвата групу од 105 омладинаца, ученика завршне године Гимназије у Лазаревцу. Истраживање је спроведено у два наврата у октобру 2003. и мају 2004. методом анкете и интервјуа. Ова група и ови термини су одабрани зато што су ти ученици у сезони октобар 2003. – мај 2005. били активно укључени у рад омладинске трибине „Укључите се у разговор” која се у организацији библиотеке „Димитрије Туцовић” одржава више од петнаест година, али је 2003. године дошло до извесних промена у организацији рада ове трибине.
Ово кратко истраживање није имало за циљ да дâ коначне одговоре на питање утицаја библиотеке на развој свести, знања, читалачких капацитета и истраживачких вештина младих, већ више да подстакне на размишљање и конкретне партнерске активности библиотекаре, наставнике и младе.
Шта смо сазнали из истраживања?
Пре свега, да један број њих (значи ученика завршних разреда Гимназије) нису чланови библиотеке. Велика већина њих чита књиге из задовољства, али не мали број чита и зато „што мора”.
Тек половина од укупног броја знала је да користи каталог, а информације о новим насловима и књигама које њих интересују у највећем постотку долазиле су од вршњака.
Неадекватан простор и прометна читаоница су један од разлога за слабо коришћење референсне збирке, али, такође, и слаба упућеност на самостално истраживање.
Од почетка октобра до краја маја одржано је девет трибина у библиотеци. Свака од њих је имала госта предавача. На почетку циклуса припремљен је флајер са терминима и темама које ће бити презентоване. Свака трибина је имала и два ученика уводничара, при чему је један од њих износио информације и аргументе који афирмишу феномен о коме се говори, док други ученик уводничар настоји да наведе све негативне појавне облике феномена. Ученици уводничари су имали задатак да у сарадњи са библиотекаром припреме и материјале за остале ученике учеснике трибине.
Овакав приступ и активно укључење ученика у реализацију програма трибине резултирао је пре свега да су сви млади укључени у рад трибине постали и чланови библиотеке и стекли навику да долазе редовно у библиотеку.
Знатно више су читали и после краћег упућивања од стране библиотекара били су спремнији да самостално истражују и проширују знања.
Сви укључени били су оспособљени за самостално коришћење ауторског и стручног каталога. Имали су иницијативу, сами су предлагали теме за наредне трибине и били веома заинтересовани за грађу која обухвата те теме. Лакше су се укључивали у рад других институција образовања као што су Београдска отворена школа и Истраживачка станица Петница.
Важно је напоменути и да је континуирано дружење и жива комуникација утицала позитивно на односе међу младима, али и на побољшање комуникације на релацији професори – млади – библиотекари.
Наравно, и даље је остао проблем неадекватне и нефункционалне читаонице, али сви остали капацитети библиотеке високо су вредновани од стране младих корисника у истраживању обављеном у мају 2004. године.
Приликом заједничке процене стања пре и стања после, дошло се до закључка да се њихово читање квантитативно и квалитативно побољшало. „На путу смо”, каже један од анкетираних младих корисника. „То знам зато што се више не осећам добро само док читам књигу. Још се боље осећам док мислим о свим будућим књигама које ћу прочитати”.
„Цивилизацију једне земље не чини један или два
генијална човека. Њу чине милиони осредњих, али
на разуман начин образованих људи.”
Стендал
Ова Стендалова мисао уводи нас у сам крај приче о улози библиотека у образовању и формирању младих. Формирање човека је футуристичка категорија. Преношење знања и умећа је секундаран циљ увек подређен главном: навести младог човека да запосли своју имагинацију да мења, обогаћује и исправља властито знање, полазећи од света идеја и чињеница. Активним учешћем у овом процесу јавне библиотеке се стављају у функцију будућности.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Пол Лангран, Увод у перманентно образовање, БИГЗ, Београд, 1976.
2. Јелена Криш Пигер, „Зашто млади све мање читају” (истраживање рађено за овогодишњу Конференцију о читању, одржану у Загребу.
3. Said Sherine, Young People Librar (представљено на IFLA конференцији у Берлину, 2003).
4. Јован Љуштановић, Црвенкапа грицка вука, Дневник, Нови Сад, 2004.
5. IFLA Guidelines for Library Services for Young Adults.

Весна Тешовић

У Гете-институту у Београду је 18. и 19. новембра организована радионица на тему „Захтевни и захвални – млади као корисници библиотеке”. Ово је била седма по реду радионица која је реализована у сарадњи Гете-института, образовног центра Народне библиотеке Србије и Библиотеке Плус, а модератор је била проф. Бригит Данкерт.
Учествовало је 25 библиотекара из матичних библиотека у Србији и Градске библиотеке и читаонице Херцег-Нови, а све што се чуло има чврсту потпору у пракси. Централна тема разговора била је шта може да се учини не би ли се млади, у интересу сопственог развоја и образовања, придобили и задржали као корисници библиотеке. Наглашено је да је од новца пресуднији аргумент промена става према младима и послу. Овом питању се у целом свету посвећује велика пажња јер је познато да омладина, а посебно дечаци, са уласком у пубертет заборављају књиге и библиотеку. Зато је на семинару пуна пажња посвећена расветљавању сегмената који младост чине јединственим животним добом и начинима како да библиотека заузме значајно место у животу сваког младог човека.
Данас су млади са свих страна бомбардовани тржиштем и све већа је медијска опремљеност омладине. Гледање телевизије је најзаступљенија делатност, али је због могућности комуникације све веће коришћење мобилних телефона, рачунара и Интернета. На међународном нивоу, за младе водећи медиј је компјутер, а књига представља нешто традиционално што се повезује са старијим генерацијама, а самим тим је и непопуларно. Поред тога, оно што одбија је и чињеница да за разлику од компјутера, књига нуди готово знање, те тиме не представља медиј коме ће млади дати предност. Истраживања су показала да на читалачко понашање младих утичу неке константе као што су професија оца, врста школе коју имају родитељи, улога читања код лица које има друштвену моћ над дететом, улога читања у групи вршњака. Кад се све то има у виду, библиотека има пред собом тежак задатак. У Европи (изузимајући скандинавске земље), просечно 10 до 20 процената становника једног града су чланови библиотеке, а од тога 10 до 20 процената су они узраста од 14 до 24 године. Ова група најчешће долази у библиотеку у улози ђака. Библиотека није део њиховог животног осећања. Како реаговати на чињеницу да у библиотеци има младих, али да она игра веома малу улогу у њиховим животима?
Проф. Данкерт је нагласила да су анкете показале да су захтеви младих о томе какву библиотеку желе свуда исти: потпуно другачији ентеријер, савремен и на младима близак начин дизајниран;другачије радно време;мноштво различитих медија. У немачким омладинским библиотекама чак 50% фонда нису књиге и уз атрактиван ентеријер чине пријатно место за боравак младих, те су доживеле праву експлозију популарности. Да би се младима на такав начин изашло у сусрет, потребна је радикална решеност руководиоца библиотеке да се институција, на чијем је челу, бави младима и да се сви сегменти библиотечког пословања подреде тој служби. Њој мора да одговара и буџет и набавка и кадар. Радити с младима подразумева велику флексибилност и стално тражење нових решења пошто млади воле промене. Треба имати у виду да се култура младих брзо мења, петнаестогодишњак 2005. и 2010. године имаће различита интересовања, па и библиотекар мора да се прилагођава, стално мења и уграђује своју инвентивност у пословање. Већ поменути дизајн, у овом случају, не значи само како су библиотекари одевени, или какви графити красе зидове, већ који дух влада у библиотеци. У складу са младалачком разбарушеношћу и у библиотеци треба да влада нека врста структурисаног хаоса, нпр. на једном месту се налазе разни медији на исту тему, полице – препоруке које уређују сами млади, мобилне компјутерске станице које сваког јутра могу бити другачије уређене, простор намењен за најразличитију креативну и уметничку афирмацију.
Опште је познато да су најбољи сарадници библиотеке сами корисници. Анкете и интервјуи су добро помагало да се сазнају жеље и тако направи занимљива понуда која би младе привукла у библиотеку. Али младе треба и да задржимо, тј. створимо дугогодишње кориснике и активне креаторе програма. Због идентификације са вршњацима, волонтерски рад омладинаца је идеалан, како у вођењу програма тако и у креирању набавне политике библиотеке (у Хамбургу 5 младих људи купују компакт-дискове за библиотеку). То доноси посебан квалитет јер тако млади преузимају одговорност за „своју” библиотеку и њен успешан рад.
Задатак сваке библиотеке, а омладинске посебно, јесте да подстиче читање и унапређује информативну компетенцију. У сарадњи са OECD-ом урађена је PISA студија. Организација за економску сарадњу позабавила се читањем, писањем и информативном компетенцијом желећи да види с колико се успеха може уложити новац у ову област. Анкетирани су петнаестогодишњаци из земаља чланица OECD-а и из земаља које се с њима граниче. Резултати студије PISA показују да би требало предузети многоструке мере за унапређење читалачке компетенције ученика. При томе треба поћи од побољшања способности обраде информација тако што ће се истовремено учити стратегија обраде текста и подстицати интересовање за читање. Студија разликује 5 степени читалачке компетенције: од 1. где читалац препознаје главну мисао из текста и успева да је повеже са свакодневицом, до 5. тзв. експертског, у коме се текст разуме у потпуности и у свим детаљима, које читалац критички вреднује у односу на сопствено сазнање. Од 2000. до 2003. анкетирана су деца из 40 земаља света. Треба одмах рећи да петнаестогодишњаци из Србије заузимају 38. место. Шта овај податак говори о систему образовања, културној и социјалној клими која је изнедрила овакав резултат, није предмет размишљања аутора овог текста. Немачка сматра као своју националну срамоту што се нашла у средини табеле. Занимљиво је да су на самом врху деца из земаља које имају потпуно различите приступе образовању: Финци су на првом месту, а Корејанци на другом. Ово међународно поређење показује на својеврстан начин националне квалитете и мањкавости. Није на одмет приметити да Финци имају најбоље уређен систем јавних библиотека, чланство у њима је бесплатно што говори о бризи државе за културни ниво својих грађана и више од половине становништва користи услуге библиотека. Сигурно је да социјално порекло одређује читалачко понашање (поготово ако се има у виду шта се на нашим просторима догађало деведесетих година), али треба имати у виду и мотивацију и понуђене начине за провођење слободног времена. Управо у том домену библиотека треба да нађе своје место и начини снажнији уплив у животе младих како би стекли знање и способност да информације налазе, бирају, структуришу, вреднују и користе.
Све што се чуло за два дана семинара у Гете-институту вероватно даје доброг повода за размишљање о младима и библиотеци у сваком граду у Србији, па тако и у Бору. У Народну библиотеку Бор се ове јесени уписало само 11,5% ученика средњих школа. Они долазе на тзв. одељење за одрасле. Проценат оних који иду у седми и осми разред основних школа, а који су корисници Дечјег одељења је 5,5%. Значи, у популацији младих од 13. до 19. године, 9% користи услуге Народне библиотеке Бор. Истина, постоје школске библиотеке, али оне располажу скоро искључиво лектиром која својим бројем не може да подмири праве потребе. У њима, дак ле, не треба тражити разлог што је број корисника Народне библиотеке мали. Уосталом, зар је лектира једино због чега тинејџер треба да дође у библиотеку? Ови подаци су довољно речити и треба да мобилишу не само раднике библиотеке већ све оне који одлучују, посредно и непосредно, о судбини младих у овом „граду у транзицији”.
Бор својој омладини у оквиру институција нуди мало тога. Градски музеј и библиотека оперишу традиционалним механизмима који су младима, очигледно, непривлачни. Центар за културу главну фузиону снагу види у караокама. Младима се и у граду нуде кафићи, играонице, Интернет клуб у Ресурс центру, у последње време све бројније спортске кладионице (?!?), и спортски клубови.
У таквом „односу снага”, нова омладинска библиотека могла би лако да понуди алтернативне садржаје онима који већ постоје у граду ако би била спремна да промени своје досадашње лице. Прича о библиотеци као „капији знања” која омогућава „доживотно учење”, тинејџерима не игра посебну улогу. Шта више, одбија их јер учење „више није у моди”. Да би се млади вратили у библиотеку, она мора да буде измењена најпре у визуелном смислу. Нови амбијент треба да буде такав да млади човек, како закорачи у библиотеку, схвати да „има посла” са нечим потпуно новим. Мизика, која је важан животни зачин младих, неопходан је елеменат новог дизајна, као и облици и боје. Комплетан намештај и његово уређење треба да одражавају склоности корисника, а библиотекар, који ради у таквој библиотеци, поред тога што мора познавати фонд и бити способан да пружи информације служећи се свим одговарајућим изворима, треба пре свега да разуме и поштује младе, да буде довољно флексибилан да прихвата и уводи промене јер се потребе младих људи у тинејџерском узрасту често мењају, треба да буде искрени заговорник интереса младих.
Да би библиотека постала „IN” место за окупљање оних на размеђу детињства и одраслог доба, треба да буде отворена свима и спремна да поштује различите културне потребе које извиру из говорне и визуелне традиције, промене друштвеног положаја и жеља. Зато би библиотека морала поседовати разноврсну грађу, како би задовољила различите кориснике, њихове специфичности, интересовања, интелектуалне вештине, (пот)културну припадност. Тинејџер је чулно отворен за све медијске новотарије. Због тога омладинска библиотека поред књига, часописа, листића и брошура, у доброј мери треба да поседује аудио касете, музичке компакт дискове, мултимедије, различите компјутерске програме, видео касете, друштвене и електронске игре. Тамо где већ постоје омладинске библиотеке, овај фонд представља 40 или 50% од укупног библиотечког фонда.
Наравно, неопходна је и одговарајућа, тј. најбоља опрема, како би се задовољиле потребе корисника и како би библиотека била, ако не у бољој, онда у равноправној позицији у односу на постојећи интернет-кафе, CD-теке, играонице и слична места где се млади окупљају. Такође, оваква би библиотека, у складу са својом концепцијом отворености за све, поседовала и опрему за кориснике са посебним потребама.
У функцији библиотеке као „IN” места је и радно време које би поред официјелног имало и оно „после” кад би се библиотека трансформисала у нешто другачију установу и дала простор новим садржајима (мизичка сцена, алтернативно позориште…).
Све ово, и ентеријер, и опрема, и одговарајући кадар, и занимљиви програми, пре свега има за циљ да ненаметљиво уведе младе у свет разноврсних књига чији би садржај могао одговорити њиховим променљивим интересовањима. Омогућавањем приступа грађи и обучавањем како да се до најразличитијих информација стигне, уз све друге инспиративне и едукативне садржаје, библиотека би постала идеално место за интелектуални, емоционални и социјални развој младог човека и својеврсни полигон где би он могао да искаже своју даровитост, креативност и оригиналност.
Да би ова слика постала стварност, неопходно је да и све остале институције у граду схвате да не треба да се такмиче већ да сарађују за добробит младих. Омладинска библиотека би требало да нађе партнера пре свега у школама, али и у установама које се баве социјалним радом, заводима за запошљавање, правосудним органима, установама које пружају помоћ људима са посебним потребама. Такво место је пожељно у свакој средини, те није далеко од памети да и људи из локалне власти у оснивању омладинске библиотеке виде стратешки важан задатак.
ЛИТЕРАТУРА:
1. http://www.nbs.bg.ac.yu/events/event.php?id=8811
2. http://www.ifla.org./VII/s10/pubs/guidelines-hr.pdf.
3. IFLA/UNESCO смернице за развој јавних библиотека, Народна библиотека Србије ; Библиотека града Београда, Београд, 2005.
4. Биљана Билбија, Основи библиотекарства, Глас српски ; Графика, Бањалука, 2004.

Александра Вранеш

Биљана Билбија, библиотекар Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске, матичне библиотечке институције, лоциране у Бањалуци, која утиче на развој библиотекарства на завичајном простору, написала је књигу Основи библиотекарства, чији садржај одговара захтевности образовних задатака који су у струци постављени пред националну библиотеку. Књига има карактер уџбеника у коме се, с једне стране, објашњавају основне терминолошке одреднице, а са друге, применом историјског, компаративног и статистичког метода, дефинише садржај рада, пре свега библиотека као институција културе, образовања и васпитања, али и очувања националног идентитета, а потом архива и музеја, у испуњавању заједничког интереса опстанка историјског наслеђа и развијања информационе делатности.
У првом поглављу „Библиотеке, библиотекарство”, аутор концизно представља развој библиотека, дефинише појмове библиотеке, музеја и архива (што је, зачудо, реткост у библиотекарској стручној литератури), разрађује типологију библиотека, која одговара UNESCO–вој класификацији, уз садржајна објашњења везана за библиотеке сходно специфичној грађи коју поседују (попут музичких, библиотека државне управе, библиотека уметности, медицинских библиотека), као и за мобилне, депозитне, електронске, дигиталне и виртуелне библиотеке, које су производ савременог доба. Пратећи библиотеке, архиве и музеје, Биљана Билбија успоставља и дефиниције библиотекарства, информационих наука, документалистике, архивистике и музеологије.
Друго поглавље посвећено је библиотечким колекцијама у којима се педантно дефинишу разлике основних и посебних библиотечких фондова и фазе у њиховом развоју. Почетни процеси обраде библиотечке грађе, пријема, инвентарисања и припреме за стручну обраду, потом сигнирања, техничке обраде и смештаја, предмет су треће и четврте целине књиге, док се успостављањем система каталога и библиографском контролом, у оквиру које је обрађена и ретроспективна конверзија, баве пето и шесто поглавље. Захваљујући претходним процесима, постиже се успостављање организованог и систематизованог библиотечког фонда, који се може учинити доступним корисницима, што се разматра у седмој целини уџбеника. Савремени технолошки напредак омогућио је да се традиционалним облицима заштите библиотечког материјала, конзервацији и рестаурацији, као и правној заштити, додају и компресија података, излучивање у депозит, које је, истовремено, и у функцији растерећења фонда, тада информативнијег и корисницима бржег, у краћем времену, доступног.
Поред фонда и система каталога, битни предуслови за обављање библиотечке делатности јесу простор и кадар. Зато су оба ова параметра разрађена у засебним поглављима, којима се читаоцу приближавају: а) могући изглед и функционалност библиотечке зграде, њеног екстеријера и ентеријера, све до њеног еколошког облика, затим намештаја, професионалног означавања;б) типологија, особине и квалитети библиотечких радника, видови њиховог усавршавања и облици удруживања у професионалне асоцијације. Међу облицима библиотечке сарадње нарочито се у једанаестој целини истичу међубиблиотечка позајмица, универзална доступност публикација и библиотечки конзорцијуми, што се у дванаестој целини потврђује, као и претходни појмови, правном регулативом, у коју се убрајају међународни и национални стандарди, закони и подзаконска акта. Како је библиотечка делатност мерљива статистичким показатељима у неким својим видовима испољавања, то тринаесто поглавље предочава облике статистичких прегледа и видове евалуације рада библиотека, уско везаних са маркетиншким наступом у јавности, о чему се закључци нуде у последњој целини књиге.
Уџбеник Основи библиотекарства, снабдевен пописом доступне и савремене литературе, потребно је и дуго очекивано стручно штиво, које са задовољством препоручујем библиотекарима, како у сврху припремања стручног испита, што је његова основна намена, тако и ради упознавања са савременим токовима у струци и одржавања континуитета у професионалном усавршавању.

1. Кратка презентација библиотека
1.1. Историја Народне библиотеке Србије (НБС)
Народна библиотека Србије је основана 1832. године. Године 1859. добија назив „Народна библиотека”, када се и дефинише национална концепција набавне политике и започиње израда текуће националне библиографије. У наставку следи кратак хронолошки приказ битних догађања за НБС, као и за развој библиотекарства у Србији:
– 1870. године, Законом о штампи, установ;љен је обавезни примерак;
– до 1901. године донет је Закон о Народној библиотеци, који је дефинисао основне задатке библиотеке;
– у бомбардовању током I светског рата, један део фонда је страдао;
– 1919. године, библиотека добија статус централне државне библиотеке и право на обавезни примерак са читаве територије Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца;
– од 1928. године израђује се Текућа библиографија Југославије;
– 1938. године усваја се Каталошки листић међународног формата;
– почетком II светског рата, услед новог бомбардовања Београда, НБС је изгорела до теме;ља;
– 1965. године, НБС постаје централна матична библиотека у Србији;
– 1973. године, НБС добија нову зграду, коју и данас користи;
– 1974. године, формира се Стручни каталог по УДК, Централни каталог Србије, као и Центар за научне информације;
– 1976. г. НБС усваја међународни стандард за библиографски опис ISBD;врше се припреме за прелазак на аутоматизовану обраду података;
– 1987. г. библиотека започиње са каталогизацијом публикација пред излазак из штампе (CIP – Cataloguing In Publication);
– 1989. г. формира се Електронски каталог Народне библиотеке;
– 1996. г. библиотека добија локалну рачунарску мрежу са приступом Интернету и прву webпрезентацију.
После 2000. године, библиотека се отвара према свету, и покреће се велики број нових пројеката. Два највећа су: оснивање Центра Виртуелне библиотеке Србије (ВБС), који повезује електронске каталоге библиотека у Србији у јединствен узајамни електронски каталог и оснивање Конзорцијума библиотека Србије за обједињену набавку (КОБСОН), који омогућава електронски приступ 14000 часописа.
У просеку, на дан услужимо око 600 корисника, главна читаоница, која обухвата и део за серијске публикације, референсну колекцију, рукописе и специјалне колекције, има око 500 корисничких места. Целокупна библиотечка грађа, од 5.000.000 библиотечких јединица, смештена је према типу, садржају и формату. Углавном, сва грађа је смештена у нашем главном магацину. У читаоницама, референсна литература је у слободном приступу. Библиотека има укупно око 260 запослених, међу којима су библиотекари, виши библиотекари, саветници, информатичари, истраживачи, стручњаци за рефералну делатност.
1.2. Организација библиотека
Република Србија је овластила 27 општинских, односно градских библиотека да у сарадњи са Народном библиотеком Србије, Библиотеком Матице српске (БМС) и Универзитетском библиотеком „Светозар Марковић” у Београду (УБСМ) врше законом утврђене матичне функције.
Тако, у централне матичне функције, које НБС остварује заједно са БМС и УБСМ, спадају:
– старање о усавршавању кадрова за обављање библиотечке делатности,
– праћење и проучавање стања, потреба и услова рада и предлагање мера за унапређивање библиотечке делатности и њихово спровођење,
– вођење регистра библиотека,
– непосредна и редовна помоћ библиотекама у стручном раду у области организације пословања, стручног рада на набавци, обради, заштити,
– непосредни надзор над стручним радом библиотека у мрежи народних, посебно матичних библиотека, док матичне библиотеке врше надзор над стручним радом свих других библиотека у својој надлежности,
– формирана је и одржава се Централна база података о библиотекама у Србији, Мрежа библиотека Србије, на основу које се прати стање, потребе и услови рада у библиотечкој делатности. НБС и БМС обављају и функције националне, депозитне, централне, истраживачке и референсне библиотеке Србије, тако да су одговорне за:
– обавезни примерак,
– унификацију и координацију рефералне делатности,
– за ретроспективну, текућу, и друге библиографије, – каталогизацију у публикацији – CIP,
– организацију рада на централној каталогизацији,
– израду стручних упутстава за обраду библиотечке грађе и пружање стручне помоћи библиотекама.
1.3. Чињенице и бројке за 2004. г.
1.3.1. Број библиотека у Србији
Библиотеке у Србији су груписане у 6 категорија: националне (Народна библиотека Србије и Библиотека Матице српске), академске (универзитетске, факултетске и библиотеке института у саставу универзитета), специјалне (Библиотека САНУ, библиотеке института и разних организација), народне (јавне библиотеке позајмног типа), школске (библиотеке основних и средњих школа) и библиотеке невладиних организација.
У табели 1 су приказане све регистроване библиотеке сем НБС. По незваничним изворима, укупан број библиотека, кад узмемо у обзир набројане и оне које планирају да се региструју, износи 2780.
2. Институција одговорна за аутоматизацију у библиотекама на националном нивоу,опис заузетог приступа
Питања библиотечке праксе уопште, као и рачунарско повезивање библиотека у јединствен библиотечко-информациони систем је стратешко питање од интереса за Републику Србију, па се кључна питања из ове области уређују законом о библиотечкој делатности као и подзаконским актима. Државни органи битни за усвајање програма из ове области су:
– Министарство културе Републике Србије,
– Министарство за науку, технологију и развој Републике Србије,
– Министарство просвете и спорта Републике Србије,
– Покрајински секретаријат за образовање и културу у Новом Саду,
– Покрајински секретаријат за науку и технолошки развој у Новом Саду.
Законски је регулисано да Народна библиотека Србије у сарадњи са Библиотеком Матице српске организује рад и припрема за разматрање и усвајање Програма развоја библиотечко-информационог система Републике Србије. Министарство за културу Републике Србије и Покрајински секретаријат за образовање и културу у Новом Саду усвајају или одбацују предложене програме. За послове и одлуке везане за област развоја телекомуникационе инфраструктуре и система научно-технолошких информација обраћамо се Министарству за науку, технологију и развој, односно Покрајинском секретаријату за науку и технолошки развој. За универзитетске, факултетске, школске библиотеке, као и специјалне библиотеке при научним институтима, одговорни су Министарство просвете и спорта РС и поменути Покрајински секретаријат за образовање и културу.
Навешћу само неке важне процесе у библиотечкој пракси који су обухваћени Законом о библиотечкој делатности:
– начин обраде библиотечке грађе – обухвата примену јединственог система класификовања и индексирања, као и јединствене каталошко-библиографске обраде података према међународним стандардима;
– евиденција библиотечке грађе – обухвата избор података који се уносе у књиге инвентара и каталоге, обавезивање на креирање и одржавање одређених врста каталога и начин њиховог вођења;
– израда централног/узајамног библиографског каталога, као и неких централних регистара;
– вођење регистра библиотека у оквиру реализације матичних функција;
– израда CIP-а – дефинисање података који су обавезни при каталогизацији библиотечке грађе која је у публикацији;
– додељивање ISSN и ISBN бројева публикацијама;
– организовање и одржавање стручног библиотечког испита;
– израда библиографија (Текућа, Сербика, Ретроспективна).
Стварна библиотечка пракса много је комликованија него што је овде приказано и има контрадикторности. Реално, не постоји јединствен библиотечко-информациони систем на нивоу Србије, он постоји само за око 50 библиотека чланица система узајамне каталогизације на COBISS платформи. Велики број библиотека користи друга софтверска решења за обраду библиотечке грађе, а велики број библиотека још није увела аутоматизацију у процес каталогизације, чак ни у off-line режиму рада. У таквој ситуацији нема говора о пуној реализацији вођења централног каталога, а израда Ретроспективне библиографије не може да обухвати сву релевантну грађу, а да се при том израђује аутоматски, преко COBISS модула. Сербика ће се израђивати аутоматски, из COBISS-а, али зато велики број релевантне грађе неће бити њоме обухваћен.
С друге стране, ако би све важније библиотеке узеле учешће у изградњи јединственог библиотечког система, централни електронски каталог би могао да обједини све друге централне каталоге или регистре. На пример, Регистар публикација, које спадају у културно добро Србије, добијао би се аутоматски из Централног каталога, овако он мора да се води посебно.
Разлога за овакво хаотично стање има више. Навешћу неколико, по мом мишљењу, најбитних:
– лоше политичке и друштвене прилике у периоду 1992–2000. г, када изградња јединственог библиотечко-информационог система није била примарна, па су се библиотеке сналазиле свака на свој начин;
– критично лоша финансијска ситуација у већини библиотека, код којих чак ни буетски није дефинисана ставка за одржавање библиотечко-информационог система;
– телекомуникациона инфраструктура није развијена;најлакше је универзитетским, факултетским и јавним библиотекама у Новом Саду, Београду, Нишу и Крагујевцу, јер су близу чворишта Академске мреже, па су стога и прикачени на њу;остале библиотеке излаз на Интернет обезбеђују како знају и умеју: преко ISDN прикључка, ADSL-а, кабловског интернета, бежичног умрежавања.
3. Преглед аутоматизованих функција у свакој националној библиотеци посебно
3.1. Година инсталације првих компјутера у библиотеци
Први покушај да се у Народну библиотеку Србије уведу компјутери је био везан за Пројекат увођења аутоматске обраде података, још 1985. године. Постављање и реализовање Пројекта је обавио стручни тим из Института „Михаило Пупин”. У неким сегментима, тај систем је заживео, а био је постављен на локалној терминалској мрежи са сервером ТIM 200 под UNIX-ом и терминалима исте марке, у производњи поменутог института. Апликативни део овог система није никад завршен до краја због разних техничких и организационих проблема. После пар година рада на овом систему, тим стручњака састављен због овог посла се разишао.
Кључна година везана за аутоматизацију пословања у две најважније библиотеке у Србији, у Народној библиотеци Србије и у Библиотеци Матице српске, као и у другим већим библиотекама, је 1988. година, са почетком пројекта Система научно-техничких информација Југославије, чији је један део представљао умрежавање библиотека већег дела тадашње Југославије. Систем је био поставdљен као Wide Area Computer Network, са узајамним каталогом, који је обједињавао информације о фондовима свих библиотека учесница. Централни host, са библиографским записима из свих умрежених библиотека, био је смештен у IZUM-у, а локални сервери у Србији су били смештени у библиотечким чвориштима: у Народној библиотеци Србије, у Библиотеци Матице српске, у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у Београду, у Југословенском библиографско-информационом институту и у Народној и универзитетској библиотеци у Приштини. Сервери, разни модели VAX-ова, међусобно су били повезани преко JUPAK – јавне мреже за трансфер података.
Локалне мреже у поменутим библиотекама биле су у почетку терминалске, а после 1995. године изграђују се ethernet локалне рачунарске мреже, које у свој састав почињу да укључују и PC радне станице.
Тако, у Народној библиотеци Србије, почетком 1996. године, локална рачунарска мрежа се састојала од следећих компоненти:
– сервер за локални електронски каталог и Mail server VA4000/300 /VMS са терминал серверима и 40 VT терминала,
– XWEB сервер на LINUX-у,
– Novell NetWare server саCD-ROM уређајима,
– INFOWARE CD/HD наWindows NT *саUltra*Net сервер апликацијом.
На мрежу НБС, било је прикачено још 39 PC радних станица, а из лаз на Интернет се реализовао преко синхроног модема брзине 128 kbit/s и преко рутера брзине 28.8 s којима смо обезбеђивали везу са Академском мрежом преко Рачунског центра Универзитета у Београду. JUPAK се користио само повремено, као резервна варијанта.
3.2. Почетак аутоматизоване каталогизације
После свих припрема и куповине сервера, НБС и БМС су кренуле 1989. године да граде своје локалне електронске каталошке базе, у оквиру југословенског система узајамне каталогизације. Софтверска платформа тог система је била IZUM-ов пакет за каталогизацију и библиотечко пословање, ранија верзија данашњег COBISS-а, тзв. ATLASS.
Такав режим рада је трајао све до избијања рата, 1992. године, када је IZUM на НБС серверу инсталирао до тада креиран узајамни југословенски каталог, који је могао да се претражује преко терминалског OPAC-а. Све веће библиотеке у Србији, које су биле учеснице у изградњи некадашњег јединственог библиотечко-информационог система, наставиле су да обављају каталогизацију на затеченој софтверској и хардверској платформи, свака у свом локалном окружењу.
Од тада, чак и оне библиотеке које су биле у поменутом систему, све мање стручно сарађују. Рад српских библиотека од 1992. до 2001. године може се окарактерисати повлачењем у сопствена локална окружења, што је довело до суочавања с многим проблемима који су настали због убрзаног развоја модерних технологија и информатичког друштва уопште, с једне стране и због последица назадовања за време десетогодишњег недемократског режима у Србији, ратова и санкција међународне заједнице с друге стране.
Министарство за науку Републике Србије 1992. године финансира израду српског програма за каталогизацију BISIS. После две године, финансирање престаје, а оформљен тим са Математичког факултета у Новом Саду, који је започео рад на овом пројекту, наставља сам да развија започет софтверски пакет. Паралелно с тим, развија се и библиотечки програм BIBLIO, на бази UNESCO-вог програма ISIS, на DOS оперативном систему, са могућношћу повезивања преко Novell мреже, као прелазно решење до поновног успостављања система узајамне каталогизације. Око 2000. године појавdwљује се и Windows верзија овог програма.
Поред ових, појављују се и други програми. Неки су инсталирани у стотинак библиотека, неки у десетак, а неки су се правили по наруџбини појединих библиотека, очекујући да могу да се реализују за пар месеци. Групе аутора библиотечких програма су се истом брзином растурале, са којом су се и састављале, а програми су остајали недорађени или постајали технички, или у погледу примене библиотечких стандарда – застарели.
Већина ових програма нема могућност WEB OPAC-а, а велики број и данас фунционише у off-line режиму.

Године 1998. BMS и YBIN, а 2001. године НБС и УБСМ напуштају стару верзију програма COBISS на VAXплатформи, и у сарадњи са IZUM-ом, инсталирају COBISS програмску опрему са ALPHA серверима. То је била почетна фаза за формирање узајамног каталога спајењем локалних каталога ове четири установе, на истој платформи.
3.3 Почетак аутоматизације циркулације и осталих функција
У НБС и БМС користи се само онај део модула COBISS2 Позајмице који се односи на упис корисника, штампање чланских карата са бар-кодом, благајничко извештавање. Разлози за овакву праксу су организационе природе, а у НБС највише због високог процента електронски необрађених публикација које се налазе у њеном фонду.
Као позитиван пример, навешћу Универзитетску библиотеку у Београду, у којој је почетком 2004. године заживела аутоматизација циркулације, са онолико разноврсних могућности колико COBISS модул за овај део библиотечке праксе пружа.
4. Преглед аутоматизованих библиотечких функција са аспекта целе земље
Техничка опремљеност библиотека је веома лоша, при том не мислим само на поседовање одговарајућих компјутера и пратеће опреме, већ и на изграђеност локалне рачунарске мреже и приступ Интернету. Српско библиотекарство карактерише велики број малих библиотека са библиотечким радницима који, у већини случајева, немају ону врсту знања која су везана за специјализацију услуга у савременом библиотекарству. Нарочито бих истакла како су школске библиотеке угрожене: без рачунарске мреже су готово све, неке имају само по један PC, а у најбољем случају имају модемски излаз на Интернет.
Многе јавне библиотеке су тек у протеклих годину дана кренуле у израду пројеката за изградњу локалне рачунарске мреже. Неке од њих су успеле да се прикључе на Академску мрежу, а остале, које су далеко од постојећих телекомуникационих чворишта, сналазе се на разне начине: оптички се повезују до најближег провајдера, успоставлјају бежичну или кабловску везу са приватним провајдерима, обезбеђују ISDN или ADSL прикључак, што им додатно оптерећује ионако неадекватан буџет.
4.1. Online узајамни каталог и OPAC;проценат библиотека које учествују у његовој изградњи
Седамнаестог фебруара 2003. године, успостављен је систем узајамне каталогизације у Србији, као прва фаза реализације пројекта „Виртуелна библиотека Србије”, тако што је IZUM формирао узајамни каталог и инсталирао софтверски модул узајамне каталогизације, поред већ постојећих. Формирање узајамног каталога је обављено обједињавањем електронских каталошких база: Библиотеке Матице српске са 750 000 библиографских записа, Народне библиотеке Србије са 430 000 записа, Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић” у Београду са 98 000 записа и Југословенског библиографског информацијског института са 390 000 записа. На самом старту, узајамни каталог је имао око 1 300 000 записа.
У овом тренутку, српски узајамни каталог COBIB.SR има 1 565 000 записа. У систему раде 43 библиотеке, активне чланице система, а десетак библиотека су у припремној фази за укључивање. Online међубиблиотечка позајмица још није укључена у систем.
Ако посматрамо укупан број регистрованих библиотека у Србији, проценат библиотека које учествују у изградњи online узајамног каталога би био нешто мањи од 2,5%. Ми не одбијамо ниједну библиотеку да постане чланица система, па ни школске, али библиотеке у основним и средњим школама су специфичне: имају мале и ретко занимљиве фондове, лошу техничку опремљеност, телекомуникациону инфраструктуру никакву, недовољан стручни кадар, лошу финансијску ситуацију. Тако, тренутно немамо ниједну библиотеку овог типа у систему.
Ако издвојимо само јавне, академске и специјалне библиотеке, можемо рећи да око 10% библиотека ових типова активно учествују у изградњи система узајамне каталогизације. Ако узмемо у обзир то, да наш систем развијамо само 2,5 године, можемо очекивати да ће се убрзо овај проценат знатно повећати.
Има покушаја развијања WEB OPAC-а појединачно, за локалне електронске каталоге библиотека које нису у систему узајамне каталогизације, на другим програмским платформама. Колико је таквих каталога, тешко је прецизно рећи, с обзиром на то да не постоји ни један други узајамни ни централни каталог у Србији, који би обједињавао бар оне електронске каталоге који се израђују на истој софтверској платформи.
4.2. Доступност дигитализованих докумената
У складу са дугорочном стратегијом развоја и укључења Народне библиотеке Србије у светску и европску мрежу библиотека, НБС је усвојила стратегију изградње Дигиталне НБС. Дигитална НБС обухвата: дигиталне рукописе, дигиталне књиге, дигиталне новине и часописе, дигиталне каталоге, виртуелне изложбе, дигиталне колекције аудио и видео записа и све друге облике електронских и дигиталних публикација. При изградњи Дигиталне НБС поштоваће се енциклопедијски приступ, биће обухваћене све области знања, све врсте докумената, најквалитетнија дела и најзначајнији ствараоци. Различити хронолошки историјски периоди биће равноправно заступљени.
Набројаћу грубо, само неке, до сада дигитализоване документе, неки су приступачни корисницима преко WEB-а, а неки још нису:
– каталози књига на језицима југословенских народа,
– библиографије (Ретроспективна, Текућа, специјалне),
– Српска дечија дигитална библиотека (130 књига),
– стручни часописи, Гласник Народне библиотеке Србије,
– новине (Политика, Београдске илустроване новине из 1866, Правда),
– у оквиру Пројекта дигитализације грамофонских плоча на 78 обртаја, дигитализовано је 399 плоча,
– у оквиру пројекта „Информациони центар 91–01”, извршена је дигитализација текстова из Политике за период: 1991–1995, на одређене теме – Вуковар, Дубровник, Сарајево, Сребреница,
– у различитим одељењима НБС израђено је више дигиталних докумената за различите сврхе (аудио записи, виртуелне изложбе, Карта Саве Текелије, закони, правилници, стандарди и упутства, везани за библиотекарство, Библиотекарски терминолошки речник),
– Данило Киш – Заоставштина и Сабрана дела, два CD-рома креирана у оквиру сарадње НБС и групе стручњака на челу са Мирјаном Миочиновић,
– рукописи Пећке патријаршије, манастира Дечани и Николајац.
До неке скениране грађе може да се дође преко COBISS библиографских записа, а за неке ће се правити посебна база скенираних докумената.
5. Порекло – извор софтвера за библиотечку аутоматизацију
Једини софтверски пакет у Србији који обезбеђује рад у режиму online узајамне каталогизације је COBISS, власништво IZUM-а. Остали програми који се користе су домаћи, у власништву неке институције, приватних фирми или лица. Колико сам успела да сазнам, из статистике Мрежа библиотека Србије, има их преко 10.
Овде ћу навести само неке:
BISIS развија Природно-математички факултет и Факултет техничких наука у Новом Саду, од 1992. године на ORACLE платформи. Инсталиран је у 18 библиотека (8 факултетских, 1 универзитетска, 6 јавних и 3 специјалне). Нема централни каталог који је доступан корисницима преко Интернета. Имплементиран је UNIMARC стандард и функционише размена библиографских података између локалних база преко server-client апликације.
NIBIS развија Машински факултет у Нишу од 2003. године у програмском језику Java.
Програм је наручила Народна библиотека у Нишу, где је апликација и инсталирана. Користи UNIMARC формат, у развоју је и тренутно није доступан WEB OPAC.
BIBLIO/WIN ISIS је модуларни пакет за библиотечко пословање који је урадио UNESCO, и понудио за бесплатно преузимање. Формат записа је UNIMARC. Од 1992. године, разне групе информатичара (једна је била из НБС) су прилагођавале овај пакет својим потребама. Тако су настали програми BIBLIO за DOS оперативни систем, и WINISIS за Wdwindows платформу. Ово је програм који је најраспрострањенији у Србији, (BIBLIO у 95 библиотека, WINISIS у 55 библиотека), а требало је да представља прелазно решење до формирања система узајамне каталогизације у Србији. Конверзија база је могућа, под условом да је избор поља и потпоља коректно постављен и да се унос података вршио по стандарду.
PERGAM је развијао мали тим стручњака од 1995. године на Clipper-у. Инсталиран је у 9 библиотека, више се не развија.
Следи списак програма који су инсталирани у мањем или већем броју библиотека: MMARC, UNILIB, B++, SZIREN, LITTERIS. Списак није коначан. Већина ових програма се више не развија, а тимови који су их направили су се распали.
Заједничке карактеристике ових апликација:
– програмски пакети се нису развијали (бар у последњих 5 година) у консултацији са НБС или БМС, које иначе имају кључну улогу у прописивању националних каталошких правила,
– цена није транспарентна, формирана је парцијално,
– не постоји институција која обједињава стручњаке из области технике и библиотекарства који заједнички развијају пакет.
6. Главне препреке за комплетну аутоматизацијуу библиотекама
Препреке у вези са реализацијом комплетне аутоматизације у библиотекама, поделила бих у 2 групе:
1. Препреке за активно учешће у систему узајамне каталогизације:
– некоординирани приступ на националном нивоу,
– несхватање руководеће структуре у неким библиотекама и у неким органима власти, колики је значај online узајамног каталога,
– незаобилазни финансијски проблеми у вези иницијалних трошкова и сталног финансирања система,
– неразвијена информациона и комуникациона структура (неинсталирана локална рачунарска мрежа, необезбеђен присуп Интернету),
– отпор библиотекара због страха од промена, нестручности и ниског нивоа стандардизације у библиотеци.
2. Препреке за увођење аутоматизације у свим сегментима библиотечке праксе, генерално:
– недостатак финансијских средстава за набавку потребне рачунарске опреме и изградње у локалне рачунарске мреже,
– недостатак финансијских средстава за набавку софтвера и његово одржавање,
– низак ниво стандардизације у библиотеци, недостатак финансијских средстава за службене посете установама у земљи и иностранству, семинаре, конференције, где би могла да се добију нова сазнања релевантна за организовање рада у одређеном сегменту,
– страх од новина које доноси реорганизација у неким сегментима пословања,
– недостатак уско стручно оспособљеног кадра који би анализирао и спровео одговарајуће промене до краја,
– неразвијена информациона и комуникациона структура (неинсталирана локална мрежа, необезбеђен присуп Интернету.
7. Искуства у инетернационалној сарадњи у области библиотечке аутоматизације
Прва фаза реализације пројекта Виртуелна библиотека Србије, реализована је захваљујући донацији Фонда за отворено друштво. Из поменуте донације, било је обезбеђено:
– финансирање израде пројекта ВБС,
– куповина 4 ALPHA сервера за најважнија библиотечка чворишта система,
– плаћање плугодишњих COBISS лиценци за библиотеке осниваче ВБС система,
– финансирање почетних COBISS курсева, по инсталацији узајамног каталога,
– куповина мрежне опреме за Центар ВБС, као и рачунара за електронску учионицу у НБС,
– стручне посете IZUM-у…
Донација Tempus програма Европске Уније је поред осталог, омогућила укључење универзитетских библиотека у Београду, Нишу и Крагујевцу и великог броја факултетских библиотека у систем узајамне каталогизације обезбедивши им:
– 2 ALPHA сервера,
– COBISS лиценце за један дужи период,
– финансирање стручне обуке за рад у систему узајамне каталогизације, – финансирање штампања COBISS приручника.
Трећи вид позитивног искуства у међудржавној сарадњи на развоју аутоматизације у библиотечкој делатности је сарадња са Словенијом, посредством IZUM-а. У оквиру те сарадње, у више наврата смо добијали донације за:
– боравак већег броја српских стручњака из области информатике и библиотекарства у Марибору ради пружања техничке помоћи,
– учешће српских стручњака на COBISS конференцијама (као што је то случај и ове године),
– рачунарску опрему за поспешивање развоја система узајамне каталогизације у Србији на COBISS платформи.
Овом приликом бих се захвалила IZUM-у на успешној сарадњи на развијању система Виртуелна библиотека Србије, а пре свега на великој стручној помоћи коју смо добили од IZUM-ових стручњака за разне послове из области библиотечке делатности: од инсталације разних софтверских компоненти, стручне обуке библиотекара, до овладавања разним сервисима који спадају у надградњу система.
8. Очекивања у вези CEI програма на пољу библиотекарства
Систем узајамне каталогизације у Србији не би заживео без ове три набројане донације. Прва фаза развоја овог система завршена је још прошле године, а последња година је била кључна у томе да се покаже да овај систем има виталности да опстане.
Међутим, његов даљи развој обухвата:
– укључивање нових библиотека у чланство система Виртуелне библиотеке Србије;
– увођење аутоматизације у све сегменте библиотечке праксе у библиотекама које већ раде у систему;
– повезивање постојећег система са новим, савременим пројектима у области модерног европског библиотекарства.
Представници CEI програма на овој Конференцији имају могућности да се упознају са разним аспектима у развоју библиотечко-информационих система у Србији, што им може дати идеју како да се помогне српским библиотекама у инсталацији неких сервиса пожељних у модерном библиотекарству, како би оне успешно наставиле повезивање са мрежом европских и светских библиотека.
Та помоћ би могла да обухвати:
– набавку конкретне додатне рачунарске опреме за библиотеке, активне чланице система узајамне каталогизације, како би код њих заживеле све важније библиотечке функције;
– финансијску помоћ библиотекама које тек треба да створе услове за укључење у поменути систем, како у набавци основне рачунарске опреме, тако и у вези иницијалних инсталацијских трошкова,
– специјализовану обуку библиотекара за рад у аутоматизованој библиотеци кроз семинаре, курсеве и стручне посете напреднијим библиотекама.

Ана Јанковић

Марибор, 9–10. новембар

Након што је некадашња Заједница југословенских националних библиотека 1987. године прихватила систем узајамне каталогизације као заједничку основу библиотечко-информационог система и система научних и технолошких информација Југославије, улогу информацијског и библиографског сервиса, а уједно и носиоца развоја организационих решења и програмске опреме преузео је Институт информацијских знаности (IZUM) из Марибора (Словенија). IZUM је 1991. године представио систем COBISS (Кооперативни online библиографски систем и сервиси) као организациони модел повезивања библиотека у узајамни систем чији је задатак да аутоматизује библиотечко пословање, обједини библиографско-каталошке базе података свих библиотека чланица и учини их доступним на Интернету. Библиотечко-информациони систем је био конципиран као узајамни каталог са подацима о стању фондова свих библиотека укључених у систем. Циљ је био да се све библиотеке повежу како би се корисницима библиотека на организован и рационалан начин обезбедио приступ до информација и докумената у електронском облику, без обзира на то да ли су настали у самом систему, или је систем посредник између корисника и информација на било ком рачунару на Интернету.
Од тада, у Марибору се сваке године организује стручни скуп библиотекара из земаља чије библиотеке учествују у систему COBISS и информатичких експерата из целог света. Ти скупови су добра прилика за размену искустава и мишљења, презентовање разних идеја, не само оних који већ користе програмску опрему COBISS, већ и других, који су аутоматизацију пословања својих библиотека, архива, института и др. засновали на неким другим програмским системима.
Ове године је у Марибору, 9. и 10. новембра, у хотелу – конгресном центру „Хабакук”, прелепом здању подно Похорја, одржана 14. Конференција COBISS (2005) на тему: „Стање и проблеми у аутоматизацији библиотека земаља чланица CEI (Central European Initiative) – конкурентност библиотека у информатичком друштву”. Организатори скупа били су: CEI, IZUM и Влада Републике Словеније. Интересантно је да се први пут као суорганизатор појавила CEI, што довољно говори о значају саме конференције. Централна Европска Иницијатива је прва регионална организација у Европи, основана 1989. године (суоснивачи Италија, Аустрија, Мађарска, Југославија) са основним циљем да помаже мање развијеним земљама да се приближе Европској Унији. CEI данас чине 17 земаља чланица међу којима је и Србија и Црна Гора. Осим земље домаћина, учествовали су представници свих некадашњих република бивше Југославије: Србије и Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине, Хрветске, као и представници Бугарске, Албаније, Чешке, Словачке, Аустрије, али и представници Косова и Метохије. На основу њихових излагања о томе докле се стигло са аутоматизацијом, који су проблеми и начини решавања проблема, могла су се извести разна поређења и извући многи закључци о томе где се ко налази у свету информација и информатичке технологије. Све те презентације су имале информативни карактер и биле су веома корисне. Оно што се могло одмах закључити је да је ниво развоја аутоматизације у земљама Региона веома различит, неуједначен, што може представљати озбиљну тешкоћу у повезивању свих библиотечких система у Европи у један, а што би на крају требало да доведе до тога да се све библиотеке укључе у програм дигиталне библиотеке Европске Уније.
Осим припремљених реферата, на Конференцији се могло чути и неколико занимљивих издвојених мишљења, током дискусија које су уследиле након самих реферата. Приметно је било да код већине, који нису у аутоматизацији свог пословања достигли ниво Словеније (више него успешан библиотечки систем у Словенији – заслуга IZUM-а), преовлађују исти или слични проблеми који се обично своде на недостатак новца, неразумевање не само локалних власти, већ и управа самих библиотека, а и мањак информатичких стручњака. Са појавом великог броја WEB страница које обилују најразноврснијим информацијама, библиотеке имају све мање корисника, и то је тенденција која није присутна само код нас. У свету су овај проблем уочили много раније и чине све како би се и библиотеке прилагодиле модерном свету. Јер, све оно што су до сада радиле библиотеке (бирају информације и чине их доступним за кориснике), то сада ради Интернет, само се посредством Интернета до података долази много брже и то са било ког рачунара – тако да корисник може и од куће да дође до било које информације. У томе и јесте неспоран значај давања информација online. У пракси се показало, а то су и многи говорници на Конференцији потрврдили, да је COBISS добар модел за то. Свима је одавно јасно да библиотеке чувају велике количине знања, али ако се до тог знања не може доћи, онда је све бескорисно, јер библиотека тада није остварила сврху свог постојања.
Зато и библиотеке, уз, како то у шали рече један од учесника Конференције, Microsoft и Google, морају да нађу начина и снаге да заузму своје место на „тржишту” информација и постану конкурентне у овом информатичком друштву.
Хелмут Хартман из Универзитетске библиотеке у Грацу је веома илустративно изнео основне захтеве и могућности које су изазов функционисању данашњих библиотека у смислу односа корисник – библиотека – финансијери:
Шта корисници кажу?
„Моја библиотека је свуда где сам ја. Хоћу све то и то одмах.”
Шта финансијери кажу?
„Желимо да се новац троши што је рационалније могуће.”
Шта библиотекари кажу?
„Како да све то објединимо?”
Тако се, закључује Хартман, дошло до идеје да се рад библиотека аутоматизује.
За присутне библиотекаре, који се библиотекарством баве и у пракси, веома је била занимљива презентација референсног сервиса „Упитај библиотекара” (налази се у систему COBISS.SI). О њему је говорила Романа Мухвич Шумандл (IZUM, Марибор) и уз помоћ својих сарадника показала како то у пракси изгледа. Овај сервис има два основна циља: да се помоћу посредника (библиотекар) направи веза између информације и корисника, и да посредује у употреби COBISS-а. Уз помоћ chat-а и е-mail-а, успоставља се веза између библиотекара и корисника, при чему се подразумева веома деликатна улога самог библиотекара, који мора знати где да брзо пронађе тражену информацију и про   следи је до корисника. Постоји и опција да се све оно о чему се посредством chat-а разговарало са корисником њему то и пошаље mail-ом. Интересантна питања и одговори похрањују се у тзв. „базу знања”, те се и касније могу потражити и прегледати. Добро је то што приступ овом сервису није условљен чланством у библиотеци.
Закључак је и више него јасан: интензиван развој информацијских технологија потпуно је изменио начин сакупљања, приказивања и приступања информацијама и суштински је изменио мишљење о функцији данашњих библиотека. Све то, као и потребе крајњих корисника за брзом и лаком доступношћу информацијама, поставили су услов библиотекама да се потпуно трансформишу у јавне информацијско-комуникацијске сервисе који би, уз велику уштеду времена (и новца), својим корисницима (и не само њима) пружале велике могућности коришћења бројних података и садржаја на једном месту. У том смислу, први кораци већ се чине: све више библиотека жури да се укључи у један од постојећих система и да што пре што већи део свог фонда понуди online. Онога тренутка када све библиотеке буду дигитализовале своје фондове, то ће бити крај не само класичним библиотекама, већ и, у савременом свету, одавно превазиђеним моделима библиотекарства.
Уколико библиотеке учине да се корисник, који је код куће, или на послу, за својим рачунаром, уместо за Google, Amazon, Књижару или Крстарицу (код нас), у потрази за информацијама, определи за неки од библиотечких онлине сервиса или каталога, онда су оне оствариле своју функцију и оправдале своје постојање.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Steve Coffman, „Some Thoughts on Libraries and the Information Market”, реферат на Конференцији COBISS 2005, 9–10. новембар, Марибор.
2. http://home.izum.si/cobiss/konference/konf_2005/.
3. http://www.cobiss.net/platforma_COBISS_scr.htm#RAZVOJ%20SISTEMA%20COBISS.