Бранислав Бане Димитријевић

У претходним чланцима писао сам о критичарима, писцима и општем стању у књижевности, са нагласком на издавачима. Анализа и критика којима сам покушао да их подвргнем (признајем – понекад сувише директно, понекад превише лично, а све време недовољно стручно), нису имале за циљ нити да увреде, нити да науче некога памети или одуче од писања, већ да подстакну на размишљање и преиспитивање, што би као последицу требало да има побољшање стваралачког рада, или барем свест о потреби за њиме.
У граду у коме постоји више десетина људи који себе сматрају писцима, и скоро исто толико (а можда и више?) професора и наставника српског језика и књижевности (да не спомињем све оне сродне делатнике, а има их много, којима књижевност није основна опсесија, али чије се професионално испуњење без ње не може у потпуности остварити), очекивао сам некакву, барем благу, ако не и грубу, полемичку или увређену реакцију, јер им је повод збиља и у пуној мери пружен на отвореној тацни. Ако је реакција и било (а знам да јесте), остале су у усменом облику, у међусобној одвојености истомишљеника разних врста и интереса.
Стога сам решио да овај мали „серијал” завршим (иако тема има још, и напретек), и то изношењема неких начела којих се држим приликом писања белетристике, свестан њихове недовољне стручности, и без намере да их икоме намећем као (не дај, Боже!) свете и непрекршиве законе. Намењена су, можда, највише почетницима у писању, као један од видова и могућности за проверу њиховог досадашњег и будућег рада. Такође представљају изазов искусним и афирмисаним ауторима да још једном преиспитају своје, али и моје ставове, и, уколико би у неком од наредних бројева резултате таквих промишљања јавно изнели, свакако би се степен мог задовољства овим градом и његовим књижевним животом значајно увећао.
Поштовање начела која следе, дакле, не гарантује квалитетно књижевно дело (пишући их, превасходно сам мислио на приче, али се, у мањој или већој мери, она односе и на друге врсте књижевности), нити може надоместити непостојање дара, али просто смањује шансе да коначан резултат писања буде потпуно лош. Исто тако, сматрам да је могуће написати добро дело и на сасвим другачији начин, само бих молио поштеног налазача да ме упути и на такве примере.
Да скратим, дакле, овај предугачак и мучан увод, прелазим, коначно, на тему.
Два су основна предуслова да би од писменог човека (уколико он то, наравно, жели) постао какав-такав писац. Први је да стално, много и аналитички чита. На тај начин, не само што шири општу културу, већ се и упознаје са начином писања, темама, стиловима и техникама других (бољих) писаца. Образложење многих, нарочито професора књижевности, да превелико познавање књижевности убија порив за писањем и смета слободи писања и оригиналности, напросто, не стоји. Пре ће бити да у таквим случајевима правог порива није ни било, а што се тиче овог другог, размислите о савету да градитељ мостова не треба да зна како су их градили други, његови претходници, из разлога оригиналности?!! Да ли је потребно коментарисати?
Други потребан предуслов је, ма колико то личило на плеоназам, да (писац мора да) стално пише, на разне начине и теме, нарочито на своме стваралачком почетку. На тај начин се „бруси перо” и проналази сопствени стил. Заступници тезе да треба писати мало, али добро, при чему се, обично, као пример потеже Милан Ракић, обично пишу мало и лоше. Просто, немогуће је радити било шта добро, па и писати, ако то радите два пута годишње. А Ракић је фасцинантан пример изузетно строгог критичара који је живео у великом писцу и човеку, и сâм Бог зна колики је број лоших, али сигурно и песама које би свако од нас поносно пригрлио као своја најдража чеда, а које су нестале у пламену његове тежње ка савршенству.
Крећући од ова два предуслова, написали смо причу (или слично), ставили је пред читаоца. Шта очекујемо од ње?
Пре свега да буде занимљива. Ово је прво и најважније правило, из простог разлога што нико не чита ништа што је досадно, осим ако је обавезно, или се тиче њега лично, па чак ни тад. Зато прича мора да има свој почетак, који ће на прави начин увести читаоца у радњу, средину, у којој ће му рећи све што овај треба да зна, и крај, где ће му саопштити поенту и извести га паметно из приче, дајући му да о њој још мало размишља. Шта и како треба писати у том почетку, средини и крају, може бити тема многих дебелих књига, и заиста је пуно различитих могућности, али ниједна од њих не садржи у себи досаду као постулат.
Замка коју у себи садржи ово начело је могућност да се писац одмакне даље од пуке занимљивости и због тога…
Прича мора у себи да носи поруку и лични став. Кроз испричани догађај, писац ставља на знање читаоцу нешто што се десило и (што неприметније, то боље) шта он о томе мисли, или га оставља да сам о томе донесе своје закључке, изјављујући (ваљда увек лажно), да је збуњен и у недоумици.
Често је (нарочито код добрих писаца) и постављање тешко решивих (обично моралних) дилема са подједнако лошим решењима, које читаоца дуго муче и терају га да се изнова враћа читању, где решење, ма колико дубоко скривено, ипак постоји.
Писац (поготово лош) шаље поруку читаоцу, чак иако то не жели, само што у том случају она може бити прилично поражавајућа за самог писца.
Замка овог начела је да порука буде преочигледна, тј. постаје дидактичка, што директно штети начелу занимљивости.
Писац, такође, мора да има и исказује лични емотивни однос према ликовима и догађајима из приче. Мора да их воли, мрзи, поштује, презире, било шта, само не сме бити равнодушан према њима. Уколико је прича успела, читалац се идентификује са неким од ликова (најчешће са главним), а према осталима почиње да гаји осећања слична пишчевим, чиме се на посредан начин остварује повратна емотивна спрега аутор–читалац, што чини додатни и, рекао бих, неопходни квалитет правог дела.
Ово начело, наравно, пренаглашено примењено, зна да одведе писца у тзв. „херц литературу”, илити кич, што такође има своју верну публику, али…
Прича, даље, мора да звучи аутентично и веродостојно, тј. читалац мора да поверује да се описани догађај стварно збио, или барем да се могао збити, баш тако како је и испричан. Постизање тога умногоме зависи од пишчевог дара и занатске вештине, али такође постоји начин да и мање даровити и вични аутори постигну сличан резултат. А то је, пре свега, коришћење модела из стварног живота. Дакле, упрошћено речено, ликове градите према стварним ликовима чије понашање у разним ситуацијама можете да предвидите, догађаје – према стварним догађајима, место догађања – према месту које добро познајете, па можете да га опишете.
Такав приступ носи опасност да вас повуче, па да просто препричавате стварне догађаје, онако како су се догодили, без икакве интервенције, чиме упадате у анегдотност или мемоарност, а ми овде причамо о fiction књижевности, измишљеној или бар обрађеној стварности која у рукама правог мајстора често изгледа реалније од (понекад стварно сулудог) живота.
При свему томе, потребно је користити језик разумљив просечном читаоцу белетристике (рецимо свршеном средњошколцу који је имао тројку из српског). Јасно је да чак и лош писац има знатно богатији речник од просечног конзумента књига, али је глупост парадирати тиме, из простог разлога што нико неће да чита оно што не може да разуме. Оставимо такве трикове политичарима.
Када сте, дакле, проверили своју причу по овим начелима, шта урадити са њом? Дајте је на читање пријатељу који се, канда, разуме у књижевност. Он ће вам најчешће рећи да је прича добра, што обично значи да вам је сувише добар пријатељ, да се не разуме у писање, или да му је била досадна, па је није довршио. Онда је дајте следећем пријатељу, који ће вам рећи да је лоша, што може да значи свашта, а обично не значи ништа. Дајте је затим наредном, који вам је дуго неће враћати под изговором да је још није прочитао, што значи да вас воли, али да му се прича уопште не допада. На крају је дајте ономе ко ће вам рећи шта му се допада, а шта не, па по његовим примедбама напишите нову верзију, и тако више пута.
Ово је врло делотворна метода, која са собом вуче само једну замку, а то је да врло брзо изгубите све своје пријатеље. А да бисте спречили да вам се то догоди, згужвајте овај папир, заборавите на писање, извалите се на кауч, пустите музику коју волите и прочитајте неку књигу. Верујте ми, биће вам много лепше. Ако мене питате, препоручио бих вам Цвајга.

Саша Д. Ловић

(In Memoriam: Милан Младеновић, 1958–1994, „Екатарина Велика”)

Бићу искрен – нисам сигуран да чак имамо своју садашњост.
Извесно је да стихијски идем кроз живот, па где се зауставим.
Једно је сигурно – никад не знам у ком ћу смеру кренути.
(Милан Младеновић)

Више смелошћу духа но правим погоцима, Милан Младеновић је заталасао своје време. Остао је скривен у свом херметичном омотачу, са изузетним осећајем за музику стиха – као непресушни стваралац речи – бића; као иза тамничких решетака остао је скривен његов митски свет. Као да је одувек мислио да није у стању да уочи истински значај проблема, није чак ни стигао да се од њега уплаши, нити да похвата његове законистости; проблем га је престигао и смрвио…

…Прете ми ноћу у моју собу тихо уђу
нађу ме будног где слушам откуцаје сата
приђу ми тихо док имам камен уместо срца
лагано склопе прсте око мога врата.
(„Рано изјутра”)
Човек се диже у висине на крилима својих илузија, а најзад, поуку му даје сама наша судбина, сами наши удеси. На том искуству песник наставља стихове свога јада у својој поезији ставља у погон механизам неочекиваних и значајних веза међу стварима: пустио је да се слике и метафоре сударају, суочио речи у неочекиване сусрете, узвишено и банално спајао у нови квалитет.
Мислим да је доста патетично време у коме живимо… Ако имаш доста јаке одбрамбене механизме, онда то не може да те дотакне; међутим, ако мало шире отвориш очи, онда све јасно видиш. Врло је тешко да оно што видиш кажеш и пренесеш људима, а да не испаднеш баналан.
Уместо да разбија окове, поезија песника баца у окове. Поезија је, у ствари, замена за вечито прижељкивање неисказаности која песника гуши испод „лешева”, закона, традиције, испод прихваћених конвенција. А како препознати себе у мору конвенционалности? Каквог онда има смисла – упознати себе, када упознати себе значи извршити замену!?
Охрабрује ли чињеница, што нам дело Милана Младеновића доказује, да пролазећи кроз многе векове, људски идентитет остаје исти, и да је вечит? Идеја да је људска судбина увек потресна, трагична током читаве историје, у свакојаким преокретима, свакако застрашује.

…Магла чешља прамен на улици
хладан дах са запада
гар се црни свуда по снегу
плава блуза и кифла пред час
рођен сам у гету
тако нешто задаје страх
рођен сам у гету
тачно у час да видим…
(„Гето”)
Орфејева уста певају испод земље, окупљају комаде његовог тела и припајају их глави. Та уста ипак певају о љубави. Опет и ипак. А љубав буди мртве, обгрљује супротности. Милан је био дечак из воде, воде као средства обнављања, као извора живота. Он је гласом водио и усхићивао. Широки токови стихова које нам је подарио, преплављују тоном смирености, ма колико у њима врвело од струја у судару…
Борите се за своју личну слободу, не дозволите да вас лажни сребрњаци и криво оправдане норме угуше…
Борите се за свој живот..
Слобода се најчешће завршава у ропству. Ако нико не воли свога ближњег, ако је све неподношљиво, ако наука и религија не дају одговоре на питања која нас највише муче, онда ни поезија не може ништа битно поправити. Човек је остављен на ивици амбиса… чујемо данас са свих страна.
А уме ли још ико да слуша поезију? Њена порука није помодна. Њу не можемо сматрати просто „културном”. Тачније, дело Милана Младеновића не може тек тако да се једноставно упише у историју културе. Научимо поново да се дивимо. Он је познавао моћ чуђења и дивљења. Никада није заборавио питање крајњег исходишта.

… Добро знаш
сваку реч
сваки знак
како најлакше
најбрже
најслађе
рећи
одлазим…

Виолета Станковић

Ништа није достојно дивљења сем душе
и ништа у поређењу са њом није велико
(Сенека)

Петраркина појава у књижевности означава обрт ка унутрашњем свету, почетак узмицања у интиму и постепеног отуђивања од сфере јавног и социјалног живота. До изражаја долази субјективан осећај који себи потчињава спољашњи свет, чинећи од њега сопствено средство и подређујући га сопственим ритмовима. Следећи неке од својих великих узора, Сенеку и св. Августина пре свих, он придаје одлучујући значај интроспекцији и медитирању, испитујући сваку и најмању промену у својим осећањима, мислима и ставовима. Средњи век је подразумевао групни живот, јавност приватног живота и заједничке ритуале, док се код Петрарке сада јавља свест о индивидуалности и непоновљивости свакога искуства, праћена потребом за усамљивањем и затварањем у себе. Средњи век је имао амбивалентан однос према осамљивању, а Петрарка га прихвата као средство саморефлексије и неговања, истанчавања сопствене осећајности и пријемчивости. Самоћа је постала нужна за интелектуални и емоционални развој, за духовно сазревање самосвесне и егоцентричне јединке.
У себи Петрарка открива неисцрпност и неуморну динамику духа, самодовољност унутрашњег живота. Сваки тренутак постаје битан, сваки утисак и свако осећање ма како пролазни и нејасни завређују да се човек на њих осврне и да их изрази. Богатство духа је толико да често неки његов елеменат и не успе да се до краја артикулише, да се издиференцира из масе других осећања, мисли, сањарија, сећања. Због тога је његова поезија више наговештај појединих психолошких стања, него њихово конкретно и пластично уобличење. Живот, дела и назори човека племенитог и осећајног постају достојни пажње. При том се тај живот открива као непредвидивост, неизвесност, противуречност, јер Петрарка више није спреман на прихватање унапред задатих форми живота; нема код њега сигурности и уверености у исправност одређених типова постојања, јасно ситуираних у теоцентричном космосу. Тај космос постепено постаје антропоцентричан. Чак и религиозни живот подлеже интериоризацији, тежњи ка непосреднијем, личнијем односу према Богу, без институционализованих посредника. Међутим, са ранијом сигурношћу нестаје и мир. Петрарка за смирењем и спокојем непрестано трага, али их никада не достиже, бар не трајно. Он је свестан чињенице да човек мора да се стално опредељује и да бира следећи сопствене импулсе, али и чињенице да су ти импулси најчешће вишеструки и међусобно супротстављени. Требало би много снаге и воље да се тај унутрашњи конфликт савлада или превазиђе, а снага воље је управо оно што му недостаје. Он је болећив и сентименталан, нежан и рањив, готово женски ћудљив, немоћан у својим сталним колебањима. Он тражи свој пут ка врлини, ван формулисаних догми и императива, али једино до чега долази је сазнање о етичкој амбивалентности човековог положаја у свету без правила, о нужности заблуда и грешака.
Колико је човек у стању да ствара себе и да собом управља, изложен непрекидној мени спољашњих утицаја и непредвидивих интимних реакција? „…сваки тренутак нас тера напред, вукући нас упркос нама самима са овога мора у ону луку, као чудне путнике који воле путовање али се и плаше његовог крајњег циља”.1 Путовање је један од Петраркиних основних топоса; слике пута срећу се у готово свакој песми Канцонијера. Он је и лично много путовао и био радознао да види и сазна, да обогати своје искуство. Нису сва његова путовања била стварна, јер је за њега и читање античких писаца било вид имагинарног путовања – просторно и временско удаљавање, носталгично уживљавање у културу Грка и Римљана, а самим тим и терапеутско средство за његово вечито незадовољство. Путовање је код Петрарке метафора живота схваћеног динамички, као препуштање тренутку, али и као потрага, тј. ходочашће.2 Није увек реч о путовању копном, већ и чешће, као у горе наведеном цитату, о путовању морем, па отуда и топос буре.
Пун заборава брод ми морем плива,
Измеђ Карибде и Сциле тумара
У бурној ноћи; мјесто кормилара
Држи господар, што ми душман бива.
(Канцонијер, CLXXXIX)
…
бура у луци, лађар посустаје,
јарбол и једра већ покидани
(Канцонијер, CCLXXII)
Јасно је, дакле, да иако се у великој мери осамосталио у односу на разне спољашње ауторитете, човек код Петрарке још увек није у потпуности независан и самосвојан. Колико год да је процес интериоризације света код њега изражен, он не може да учини занемарљивом појаву екстеиоризације сопствених осећања, која онда бивају третирана као самосталне силе на које човек не може да утиче.
Пејзаж је још једна битна новина Петраркиног света. Библијске слике природе и њихово симболично значење, Вергилијеве (а преко њега и Теокритове) Буколике и Георгике, као и, мање него касније, римске љубавне елегије имали су утицаја на књижевност и пре Петрарке,3 тако да је тешко одредити тачан однос дескриптивног, конвенционалног и алегоријског у његовом делу. Већ се код трубадура и трувера усталила пракса увођења описа природе као оквира за љубавну исповест, коју су наследили и италијански песници, па и Петрарка. Природа је обавезан мизансцен његове поезије, при чему он успоставља извесне везе између свог тренутног психолошког стања и стања у природи, било по аналогији (нпр. CCCXI) или по контрасту (нпр. CCCX). Природа као »отворен« простор контраст је затвореном друштвеном простору одређеном етичким и религиозним правилима и дужностима, па је зато и нужан амбијент за ослобађање и медитацију, за сећање, ламентирање, филозофирање. Уочљиво је да се код њега не јављају представе вртова и других облика култивисане природе, већ готово искључиво »дивља« природа. Међутим, тешко да то обиље описа у Петраркином делу заиста сведочи о дејству лепоте природе на осетљив и пријемчив дух, како то истиче Буркхарт.4 Много више него чисто дескриптивну ти описи имају метафоричку, метонимијску и алегоричну функцију. Петрарки је и сувише стало до сопственог света да би имао смисла за стварност спољашње природе. Он њену лепоту цени готово само онолико колико је она одраз његове душе, подстицај на плодоносну рефлексију или одраз Лауриног лика.
Кад мрзне се ватра
и пали се снег
Канцонијер је у Петраркином обимном и разноликом опусу најзначајније и најпознатије дело. Састоји се из 366 песама – две деценије љубави сажете у једну вечно поновљиву годину. Песме нису хронолошки повезане; Петрарка се препушта случају и ћудима свог немирног и нестабилног духа. Динамика његове љубави је непредвидива и неправилна, а његова осећања крећу се од од екстазе, страсти, чулне љубави, преко пријатељске наклоности, меланхоличне контемплације Лаурине лепоте и врлине, до анксиозности, тескобе, очајања, клонулости. Једна крајњост је доживљај Лауре као светице, „степеништа” до Бога, оваплоћења највиших и најчистијих духовних стремљења, а друга – доживљај љубави као греха и тежња за ослобађањем од ње, праћена свешћу о сопственој слабости и грешности. Петрарка би хтео да његово одушевљење Лауром буде, као у Платоновој концепцији Ероса из Гозбе, само почетни импулс, подстицај на трагање за духовном и интелектуалном лепотом, које ће га довести, као Дантеа, до самог Бога. За њу се везује платонистичка слика крилате душе, она чини да дух буде прекривен перјем љубави, она јеизвор савршенства, светачких тежњи, она трому душу буди, оплемењује. Племенитост духа је нужан услов да би љубав о којој Петрарка машта и коју покушава да досегне уопште била могућа. Амор и нежно срце увек бива једно.5 Међутим, чулна и платонска љубав се код њега често мешају до неразликовања, а његов идеал духовног уздизања остаје болна и незадовољива чежња. Лаура симболизује и ту никада оствариву наду, идеал који непрестано измиче. Као и Данте у Новом животу, и Петрарка сучељава божанску и земаљску љубав, али док су код Дантеа оне међусобно комплементарне, Петрарка више и чешће истиче њихову међусобну искључивост. Захтеви љубави и морала често се косе, а и једно и друго се души намећу са подједнаким интензитетом. Он би хтео да их посматра у коегзистенцији, али му то полази за руком само у једној дијалошкој канцони – песма CCCLX;6 иначе, он не уме да без јадиковки прихвати противуречности живота, нити да се навикне на живот као страсно иако узалудно стремљење. Код Дантеа нема Петраркиних колебања, његов став према Беатричи је јасан и постојан, временом се само његова љубав шири и богати значењима, али је он ни на тренутак не доводи у сумњу, нити због ње осећа сукоб између религиозно-етичке и емоционалне сфере. Код Петрарке је Амор час природна сила, свеприсутна и свемоћна, животодајна и смртоносна у исто време, али ипак природна, а час метафизички и трансцендентни принцип. Он, у ствари, покушава да спиритуализује сензуалну љубав, да обожавању и глорификацији жене да оно достојанство на чијем су изграђивању песници радили још од трубадура и трувера, али је код њега тај напор често праћен осећајем узалудности. „Теолошка антитеза између caritas и cupiditas, коју су ’слатки нови стил’ и Данте привремено укинули, поново се у виду извесне психолошке тензије појављује код Петрарке.”7 Тек после Лаурине смрти он постаје способан да из своје љубави одстрани све плотско и грешно, па се у другом делу Канцонијера њен лик приближава лику Беатриче по концепцији и по мотивима који се за њу везују (нпр. жена – светица која из Раја бдије над њим и стара се да он остане на путу тежње ка врлини, посредница Божје милости).
За разлику од самог Петрарке, Лаура никада није приказана у стању афекта, њу не потресају снажне емоције. Њена лепота је пуна склада, благости и смирености; њени покрети су суздржани; у њеном лику нема ничег драматичног. Она отеловљује идеал мере и хармоније на коме ће се одтада, током ренесансе, све више и више инсистирати. Иако је јасно да њену физичку лепоту треба схватити као исијавање духовне, такође је јасно да Петрарка не успева да њен лик индивидуализује у већој мери и да том њеном претпостављеном савршенству да дубину, него остаје на површини, трагајући кроз њу за собом. Сама Лаура постављена као стварност ван њега једва је скицирана, постоји само у њему, и то утолико живље после смрти, када је њен лик искључиво његова субјективна визија.8 Лаурина лепота остаје неартикулисана, лелујава, етерична, јер изузев конвенционалних физичких карактеристика – нпр. плаве косе – он не даје никакав конкретан опис њене појаве. У телесној лепоти постоји нешто видљиво али неопипљиво, што се иако телесно испољава као нешто ван тела, тако је етерично и пружа слику блиску души. Он описује њен поглед (очи су код средњовековних љубавних лиричара станиште Амора, па се љубав и буди и одржава погледом9), затим њен ход, осмех, лепршање њене хаљине или косе и сл. С тим у вези је и могућност етимолошког довођења у везу Лауре са лахором и дахом (l’aura). Бог је човеку удахнуо живот, тј. животодајну душу -Постање, 2,7, па се тако повремено Лаура може видети и као симбол те душе, тј. њене изворне чистоте. С друге стране Лаура је и космичка сила која попут Лукрецијеве Венере господари природом, бистри воду, расцветава поља, смирује ветар (CCCXXV).10

Петрарки је очигледно више стало до своје представе о Лаури; више је опчињен стваралачким и обликовалачким могућностима своје маште, као и идеалом који је у себи пронашао, него њом самом. Он више живи маштом, него вољом и акцијом.11 Код њега нема потребе за стварним делањем. Уз ту пасивност иде карактеристичан култ успомена, тежња да се артикулисањем и сталним обнављањем осећања, утисци и представе стално оживљавају, тако да постану непролазни и да никада не изгубе на интензитету. Фантазија, визија и сан постају главна садржина песама написаних после Лаурине смрти, мада код њега то препуштање машти увек бива праћено и сетним сазнањем о илузорности таквих доживљаја.
Међутим, приказ Лауре у светлости којом је модификује Петраркин дух чини да се она појављује не само као идеализовано биће, помало апстрактно, него јој и даје извесну тајанственост и шарм. Лаурин портрет је динамичан, не зато што се она током времена мења; она остаје до краја неодређена, недокучива, увек другачија иако суштински непроменљива, што је чини адекватним симболом Петраркиног идеала. Уз све то, она тј. слика коју је на основу ње себи створио, Петрарки је нарочито битна као неисцрпан извор инспирације.
Пратећи развој своје љубави, Петрарка у њен приказ уноси и алузије на мит о Аполону и Дафни, тј. митску парадигму или examplum, као што су то чинили грчки и неки римски песници (а уместо примера из Библије или из живота светаца, као што је то био случај у средњовековној књижевности). Овидијеве Метаморфозе су у Канцонијеру присутне на више начина, али нарочито кроз Петраркину реинтерпретацију овога мита. Петрарка обнавља Овидијев приказ љубавног агона, али одбацује његову иронију и безбрижност. Уместо Овидијевог поигравања код Петрарке проналазимо сентименталност и поистовећивање потраге за љубављу и вољеном женом са потрагом за духовном чистотом и откровењем. Антички писци, а нарочито сам Овидије, мотиву љубави су посветили велику пажњу, али платонистичка теорија љубави код њих готово да није ни имала утицаја, нарочито не онаквог какав ће имати у позном средњем веку и у Ренесанси. Колико год је сматрали узвишеном и моћном, они јој никада нису придавали метафизичкли значај, који је у Петраркиној визији очигледно присутан.
Овидија, иначе, нису одбацили ни хришћански средњовековни писци, али су његове приче подвргли строгој егзегези којом су га до крајњости алегоризовали. Ловор (lauro) у који се Дафне преобразила бежећи од Аполона у средњовековној иконографији представљао је симбол девичанства и победе спиритуалног над телесним, Caritas над Cupiditas. Ловор су у антици добијали победници на играма у част Аполонове пророчице Питије. Тада је он представљао јединство песничког и пророчког надахнућа, због профетског статуса који су песници имали. Опет је, дакле, реч о успостављању непосредне везе између човека – песника и божанске сфере, односно о Лаури као аналогној античкој Музи. Као у случају љубави, тј. Амора, тако се ни за Петраркину инспирацију не може јасно рећи да ли је она унутрашња или спољашња сила, јер се од зависности од ситуације доживљава и овако и онако. Уз све то, ловор је и симбол славе, због праксе додељивања ловоровог венца, који је и сам Петрарка добио, па се онда Лаура јавља и као оличење његовог славољубља и тежње за бесмртношћу на земљи – још једне преокупације због које се осећао грешним и недостојним.
Јер ја сам
Као трошна барка
И као похотан океан
(Унгарети)
Петраркин утицај у историји књижевности био је огроман и готово без преседана, тако да се врло брзо и често изрођавао у један беживотан петраркистички манир, и исто тако брзо и често изазивао јаке противне реакције. На први поглед изгледа да је постепено, а са Леопардијем и дефинитивно, његово име међу песницима добило статус мртве и неупотрбљиве величине. Ипак, ако је престао да буде ризница овешталих мотива, шаблонских стилских решења и плачевне сентименталности, Петрарка није изгубио на актуелности. Осећање да је један виши и значајнији свет истовремено и на дохват руке и недостижан, осећање изгубљености у бескрају, вечнога изгнанства, странствовања, опсесија одсутношћу12 и прошлошћу (личном и историјском), све те препознатљиве одреднице Петраркиног песништва јесу, наравно, универзалне појаве, али нарочито интензивно присутне у модерном сензибилитету. Изгубљен у овој неисходној сети, Унгарети, по типу осећајности и преокупацијама Петрарки јако близак, један је од песника који је Петраркино искуство усвојио и учинио својим на креативан и плодан начин, настављајући његову линију поезије и у XX веку.
НАПОМЕНЕ:
1 Цитирано према: Nicholas Mann, Petrarch on the Crossroads, http:/petrarch.petersadlon.com, стр.2.
2 Реч је о топосу peregrinus ubique (Роберт Ернест Курцијус, Европска књижевност и латински средњи век, СКЗ, Београд 1996, стр. 152), наслеђеном из Одисеје и Енеиде, двају дела која је Петрарка веома ценио и из којих је извукао поуку о значају путовања за стицање све нових и нових искустава.
3 Курцијус наводи неколико карактеристичних топоса, нпр. топос природе у панегирицима који сведочи о представи лепоте као о дару природе, locus amoenus – место љубави и ужевања, итд. (Курцијус, Нав. дело, стр. 323)
4 Јакоб Буркхарт, Култура ренесансе у Италији, Просвјета, Загреб, 1997, стр. 278.
5 Данте, Нови живот, Нови Сад 1992. Овај Дантеов стих је парафраза стиха Г. Гвиницелија из канцоне која је за Слатки нови стил имала готово програмски карактер; њоме се љубав поистовећује са племенитошћу и чистотом, а жена којој је та љубав упућена са анђелом. У историји средњовековне поезије може се пратити развојна линија која, и у тематском и у естетском смислу, води од француских трубадура и трувера, преко сицилијанске школе и Слатког новог стила до Дантеовог Новог живота, а затим и до Петраркиног Канцонијера. Петрарка је синтетизовао карактеристичне мотиве и слике ове врсте љубавне поезије и до савршенства довео деценијама изграђивану тенденцију ка формално–стилској виртуозности. С обзиром на дугу и разноврсну традицију ове поезије, није било лако превладати укорењене конвенције, што Петрарки и није увек полазило за руком. Оно што његовој поезији даје нов квалитет изражајности јесте пре свега његов специфичан и нов сензибилитет, његова наметљива субјективност која читав свет вишеструко преображава, тако да и онда када свој унутрашњи и спољашњи свет структуира по обрасцима и гради алегорије, он често успева да им да непосредност и интензитет.
6 Детаљнија анализа ове канцоне дата је у: Бенедето Кроче, Канцона „Quel’ antico mio dolce empio signore” у: Уметност тумачења поезије, прир. Драган Недељковић и Миодраг Радовић, Нолит, Београд, 1979, стр. 49–56.
7 Ервин Панофски, Уметност и значење: иконолошке студије, Нолит, Београд, 1975, стр. 91.
Caritas (amor Dei, amor spiritualis) – духовна љубав која повезује човека са Богом, али и са читавим светом, израз Божије милости. Cupiditas (amor mundi, amor carnalis) – плотска, сензуална љубав, пожуда.
8 Франческо де Сантктис, Критички есеји, Култура, Београд, 1960, стр. 130.
9 Уп. тзв. Cantilenae ocularum – LXXI, LXXII, LXXIII. Иначе, највећи број песама из Канцонијера посвећен је Лауриним очима.
10 Лаура се Петрарки јавља готово искључиво у облицима природе, и за живота и после смрти, нпр. XLI, XLII, XLIII, или CXCII. Један од ретких изузетака је канцона CCCXXV где је дата алегорична представа Лауриног тела као тамнице љубави.
11 Франческо Де Санктис, нав. дело, стр. 151.
12 „Лаура, то је одсутан свет, свет који ваља повратити”. Ђузепе Унгарети, Осећање времена, БИГЗ, стр. 235.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Михајло Пантић, Хуманизам и ренесанса, Обод, Цетиње, 1967.
2. Поетика хуманизма и ренесансе, 1, прир. Михајло Пантић, Просвета, Београд, 1963.
3. Франческо де Сантктис, Критички есеји, Култура, Београд, 1960.
4. Бенедето Кроче, Канцона „Quel’ antico mio dolce empio signore” у: Уметност тумачења поезије, прир. Драган Недељковић и Миодраг Радовић, Нолит, Београд, 1979.
5. Роберт Ернест Курцијус, Европска књижевност и латински средњи век, СКЗ, Београд, 1996.
6. Јакоб Буркхарт, Култура ренесансе у Италији, Просвјета, Загреб, 1997.
7. Еуген Гарен, Култура ренесансе, Нолит, Београд, 1982.
8. Франо Чале, „Петрарка и петраркизам”, у: Франческо Петрарка, Канцонијер, Накладни завод Матице хрватске, Либер, Загреб – Дубровник, 1974.
9. Богдан Суходолски, Модерна филозофија човека, Нолит, Београд, 1972.
10. Ервин Панофски, Уметност и значење: иконолошке студије, Нолит, Београд, 1975.
11. Историја приватног живота књ. 2, Од феудалне Европе до ренесансе, прир. Жорж Диби, Clio, Београд, 2001.

Милан Орлић

Почев од 5. па до 10. октобра, адреса издавачке куће „Мали Немо” из Панчева била је хала 5 највећег и најзначајнијег светског сајма књига у Франкфурту на Мајни. Судећи по предсајамским on line информацијама, било је врло вероватно да ће једини издавач из Србије који ће у Франкфурту имати самосталан штанд, бити управо „Мали Немо”. И то се обистинило.
Мото наступа „Малог Нема” био је: Имате ли пет минута свог живота за нас? Тиме је остварен својеврстан дијалог са званичним мотоом Сајма: Пет дана у Франкфурту чини разлику. Немачки превод ове српске реченице гласи: Haben Sie die entsheidenden 5 minuten Ihres Lebens für uns? Педантни и добри организатори, Немци су, наравно, на прво место истакли енглески еквивалент мотоа: 5 minutes in Frankfurt is all we need to make a difference. Тиме су, несумљиво, уважили чињеницу доминације енглеског језика у пословној комуникацији, а да, при томе, нису изгубили поштовање за сопствени језик.
„Мали Немо” је заступао кон цепт издаваштва панонског Подунавља, у оквиру којег је сваки дан имао посебан програмски садржај. Један од садржаја био је и „Дан градова”, што је омогућило значајан простор за промоцију српског издаваштва, културе и традиције. Тако су, на пример, концептуално изабране, биле изложене и књиге других српских издавача. Овом приликом, издвојио бих издања Института за књижевност и уметност, Музеја Војводине, Историјског архива Панчево, „Прометеја” из Новог Сада, Српског народног позоришта из Новог Сада, издања неколико библиотека из Србије, међу којима је посебно место, због богатства немачког фонда књига, имала вршачка библиотека. Окосницу овог програмског садржаја чиниле су литераризоване монографије градова, објављене у едицији „Варошарије”. Том приликом и тим поводом, разговарали смо са господином Клаусом Вагенбахом, првим човеком једне од водећих издавачких кућа у Немачкој. Ова издавачка кућа има једну сличну едицију, чији је назив „Salto” и у којој се, на начин другачији него што је то случај у нашој едицији „Варошарије”, представљају светски градови.
Други тематски дан био је посвећен начинима исхране у различитим, али међусобно укрштеним културама и традицијама. Средишње место у том смислу имала је етно-културолошка студија из области културне историје Златоја Мартинова, Немачки утицај на исхрану Срба у Банату, објављена у едицији „Код златне руже”. На коктелу уприличеном тим поводом, на нашем штанду окупили су се угледни гости из великог броја европских земаља. Разуме се, понајвише писаца и издавача, међу којима је било и гостију из свих бивших југословенских република. Својим присуством, посебно задовољство свакако нам је учинила Евгенија Превер, унука славног Жака Превера. А кад већ помињемо госте, ваља рећи да су наш штанд посетили и актуелни министар за културу Драган Којадиновић, директор Завода за уџбенике и наставна средства Радош Љушић, директорка представништва Привредне коморе у Франкфурту Миланка Вучић, в.д. генералног конзула Србије и Црне Горе Биљана Станковић-Иванић, извршна директорка Франкфуртског сајма Дорис Милер-Вите и многи други.
Вишеструко препознавање био је мото трећег тематског дана. Вођени Гетеовом идејом светске књижевности, одабрали смо цитат на немачком језику из једног Гетеовог текста и изложили га на почасном месту на штанду. Значај међусобног препознавања великих писаца из различитих култура и епоха, повезаних подунавским комплексом, схваћеним у ширем смислу речи, показали смо на примеру Гетеа, Кафке и Црњанског.
И септембарски број часописа Свеске прилагодили смо концепцији наступа на франкфуртском сајму, сликом и речју. Централно место у броју заузео је темат „Памтимо као Дунав”. Текстови аутора потеклих из разноврсних култура и традиција, различтитих националности, представили су подунавски регион као област мира и сарадње.
Стицајем околности, бројним књижевним и приватним путовањима по иностранству, као и руковођењем Одбором за међународну сарадњу Удружења књижевника Србије, стекао сам драгоцена уредничка и пословна искуства. Без тих искустава, било би неупоредиво теже организовати квалитетан наступ на једној овако значајној светској манифестацији каква је Сајам књига у Франкфурту.

Милорад Грбовић

Пре 115 година одштампана је прва књига у Неготину

У години која је на измаку обележено је више годишњица значајних догађаја наше историје. На националном нивоу обележено је 200 година од Првог српског устанка. Значајне су и годишњице везане за источну Србију: 170 година од оснивања Тимочке епархије и 60 година од ослобођења источне Србије у Другом светском рату.
Ове године навршило се и 115 година од почетка штампарске и издавачке делатности у Неготину, али је та годишњица, на жалост, остала необележена. За то постоје два разлога. Први је лоша финансијска ситуација и неуспела приватизација Неготинске штампарије. Други разлог јесу непотпуни подаци о првој штампаној књизи у Неготину. Историју неготинског штампарства и штампе обрађивали су до сада највише др Тихомир Станојевић1 и Никола Плавшић,2 стављајући акценат на историју штампе, тј. листова који у Неготину излазе од 1890. године. У одељку о штампарији и листовима Станојевић наводи: Неготин је имао своју прву штампарију 1889. године. По предању ова штампарија је купљена у Каиру, а први власник је био Мита С. Николајевић. Већ прве године после набавке штампарије штампана је прва књига у Неготину („Двоструко убиство”), вероватно превод са немачког.3 Нажалост, аутор не наводи изворе ових података, а претрага по датом наслову није дала резултате. По Станојевићу, издавачка делатност Неготинске штампарије почиње 1890, када је штампана наведна књига и почело издавање листова Крајина и Неготинац. Међутим, недавно сам у библиотеци САНУ пронашао књигу под насловом Вила Равијојла, штампану у Неготину 1889. године. Аутор књиге, потписан као Александар Лазичић, у поднаслову посвећује књигу првом велеидеалном Србину, академијском књижевнику, песнику и доктору, господину Јовану Јовановићу Змају.
Осећао сам право страхопоштовање док сам прелиставао пожутеле и крте листове првенца неготинског издаваштва. Ради се о књизи поезије, малог обима, свега 16 страница, формата „дванаестице”.
У првој песми, „Поглед на петстогодишњи монумент”, аутор позива да се од султана затражи дозвола и на 500. годишњицу Косовског боја на Косову подигне споменик. Испод песме је забелешка: на Ђурђевдан 1889. Друга песма је: „Прославни помен” на удес 15. јуна 1389. године. Песник, после описа петовековног ропства под Турцима, захваљује Милану Обреновићу, називајући га првим витезом после Ђорђа, Вељка и Милоша, на ослобођењу крајева у около ближе што су били, (мислећи на округе које је Србија добила после ратова 1876–1878), али и жали јер су још увек неослобођени Косово, Босна, Херцеговина, Банат, Бачка и Срем. Са оптимизмом позива на оружје:4
На оружје браћо, ништ нам не остаје!
И Косово тужно да с’ покаје
Тражит право, морају нам дати,
Ил с’Европом, морамо се клати!
Из крви ће наше изнић мирис цвеће,
Свим слобода, ито до пролеће
Врште тако паметно и тачно,
Да нам име наше остане вечно.
Испод песме је забелешка: 4. априла 1889. год, Неготина.5 У следећој песми која носи наслов „Огледало Европе” песник позива европске владаре да помогну и осталим хришћанима. Према датуму (9. новембар 1885), ово је и најстарија песма у збирци. Четврта и последња песма је „Ода сјени Петра I Петровића Његоша”. Испод наслова је и мото:
Оличио си Србина
титана груд
изразив идеју ума,
не жалив труд
Поредећи Његоша са соколом, песник му одаје признање што је, док се одмарао од бритког мача и крста у руци, испевао „Горски вијенац”, јер, сваки Србин:
Кад га чита, мора скочит
Руком стегнут Јатагана
Песника гласом Мирочке виле зове пепео кума од старине Хајдук Вељка, да издалека дадне израз душе и Његошевој ледној сјени ода миље. При крају песник окрива неостварену жељу:
Остаће ми, жељ до смрти
Сјену твоју видет диве,
Да бар сузам, као при спеву
Твој оросим, камени кип,
Да ми жеља, срцу прође
У скуп виђет, Соколове
Оних дичних, – Југовића
Побједноносних Лавах Зете тип
Испод песме је белешка: На Задушницама, 10. новембра 1885. год.
Из ових неколико цитираних стихова могуће је закључити да се ради о песнику „наивцу” са заиста скромним песничким даром. Детаљнију анализу и оцену даће, надам се, књижевни критичари. Потребно је открити и мотив песника да збирку посвети Јовану Јовановићу Змају. Да ли је ове стихове испевао под утицајем Змајевих патриотских песама које су биле популарне у то време, а данас су у сенци Змајевих песама за децу? И у техничком погледу књига је скромна. У књизи има доста штампарских грешака, а наслов последње песме је преломљен тако да се 4 реда налазе на дну 11. странице, а последњи ред на следећој, 12. Но, то не умањује значај ове песмарице као прве штампане књиге у Неготину. На жалост, у самој књизи нема података о тиражу.
Ко је личност која је испевала ове стихове? С којим правом овај „ђида” себе назива „најстаријим оџаковићем Хајдук-Вељкове Неготине”. Потрага за овим, и данас ретким презименом, по, мени доступним, лексиконима, библиографијама, регистрима имена, интернету, није дала резултате. Лазичића нема у пописима становништва вароши неготинске. Претпоставка о неком просветном раднику или државном чиновнику који је службовао у Неготину, такође је отпала. Сви текстови који се баве историјом штампе у источној Србији за почетак продукције неготинске штампарије узимају 1890. годину. Неки библиофили и продавци антикварних књига које сам консултовао нису могли да ми помогну. Кључ за решење ове загонетке био је на другој страни: „Лазичић” је патроним! Брат обор-кнеза Јакова Лазаревића звао се Лазар, али је био познатији под надимком Лазица. Мајка Јакова и Лазице – Велика – сестра је познатог Станка Карапанџе, из породице чувених крајинских обор-кнезова Карапанџића. Лазица је рођен вероватно 1806. године. Са женом Жоицом изродио је три кћерке и три сина: Александра, Михајла и Ђорђа. У попису становништва6 из 1863. године под редним бројем 59. наведен је Лазар Лазаревић, а под бројем 60. Александар Л. Лазаревић, практикант Начелства окружног, стар 26 година.7 Лазаревићи су били утицајна и имућна породица у Неготину. Лазара и његове синове Михајла и Алексу (Александра – прим. М.Г.) помиње и Феликс Каниц,8 наводећи да је Лазар био „обор-кнез крајински” 1842, Михајло председник општине неготинске, а да је познати цртеж „Баба-Финке” добио управо од Алексе и да је цртеж само поправио у погледу перспективе.9
Поред Александра, склоност ка књижевности имао је и најмлађи брат Ђорђе. Његовим белешкама из Првог балканског рата (1912), ратни дописник париског Joyrnal-а Анри Барби посвећује цело једно поглавље у својој књизи Српске победе (Les victories Serbes) посвећеној Првом балканском рату.10 Иначе, Ђорђе Лазаревић, познат и као неготински индустријалац (тачније – пивар), отац је познатог књижевног критичара и дипломате Бранка Лазаревића. Бранко је рођен у Видину 1884. године. Само годину дана касније, његов стриц Александар записаће прве стихове „Огледала Европе”. На жалост, немамо података да ли је Бранко имао прилику да чита и оцени Александрове стихове.
НАПОМЕНЕ:
1 Тихомир Станојевић, Неготин и крајина : од 1859. до 1949. године, Неготин, 1980.
2 Никола Плавшић, Штампарство и штампа у Неготинској крајини : 1889–1999, Неготин, 1999.
3 Тихомир Станојевић, нав. дело, стр. 151.
4 Сви стихови из књиге дати су курзивом, у оригиналу, без икаквих исправки.
5 Некада је у употреби био и овај облик назива – „Неготина од Крајина”.
6 Попис становништва и имовине вароши Неготин из 1863. године, Неготин, 2001, стр. 33.
7 Подаци из пописа и матичне књиге рођених се не слажу ни по годинама ни по именима деце; попис је рађен 1862. и 1863. године, а сумирање је завршено тек 1864; власник домаћинства је давао податке о члановима домаћинства, тако да подаци о годинама старости у попису често нису веродостојни, а ту су подаци из матичних књига примаран извор; деци је често при упису у матичну књигу рођених уписивано једно име, а касније би била позната под другим именом; у Матичној књизи рођених Српске православне цркве, у периоду 1837–1844. године, уписана су следећа деца Лазара и Жоице: Настасја (рођена 1837, умрла 1904; не помиње се у попису као члан домаћинства, вероватно удата у то време), Анђел (1838), Тома (1841), Георгије (1848); ако се упореди са пописом: Анђел = Александар, Тома = Михајло, Георгије = Ђорђе.
8 Феликс Каниц, Србија : земља и становништво. Књ. 2, Београд, 1985, стр. 435, 437.
9 „Баба–Финка” је порушена 1833. године; штета што не знамо ко је аутор изворног цртежа.
10 Крунослав Спасић, „Анри Барби : један Неготинац о борбама за Битољ 1912. године”, Развитак, Зајечар, 1983, бр. 1, стр. 68–73.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Матична књига рођених Српске православне цркве у Неготину : 1837–1844, Историјски архив, Неготин
2. Феликс Каниц, Србија, земља и становништво : од римског доба до краја 19. века. Књ. 2, СКЗ, Рад, Београд, 1985.
3. Димитрије Кирицојевић, Сто знаменитих личности у Неготинској крајини : 19–20. век, Неготинска штампарија, Неготин, 2002.
4. Никола Плавшић, Штампарство и штампа у Неготинској крајини : 1889–1999, Неготинска штампарија, Музеј Крајине, Неготин, 1999.
5. Попис становништва и имовине вароши Неготин из 1863. године, Историјски архив, Неготин, 2001.
6. Тихомир Станојевић, Неготин и Крајина : од 1859. до 1940. године, Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча, Неготин, 1980.
7. Бештиник : годишњак Историјског архива у Неготину.
8. Развитак, Зајечар, 1983, бр. 1.

Душан Кабић

(Лазаревац 1931 – Београд 2004. г.)

Доласком Јарослава Кандића за професора ликовне уметности у Гимназију „Бора Станковић” у Бору, почиње један темељнији период у ширењу ликовне културе у Бору. Кандић је у Бор дошао да живи и ради 1961. године.
Рођен је у Лазаревцу 1931. године. Академију ликовних уметности завршио је у Београду 1959. године у класи професора Недељка Гвозденовића. Постдипломске студије завршио је 1961. године у класи професора Зоре Петровић. Члан је УЛУС – а од 1960. године. Изл а гао је на Октобарском салону 1960. и 1961. године. Док је живео и радио у Бору, организовао је више самосталних изложби: 1961, 1962, 1963, 1966, 1969. и 1972. године. Самосталну изложбу у Бору имао је и 1999. године када је већ био у пензији и живео у Београду. Јарослав Кандић је први добио Октобарску награду Бора за ликовну делатност.
Кандић је у Бору живео и радио близу дванаест година. За то време, ангажованост Јарослава Кандића креће се и изван граница његових најинтимнијих уметничких преокупација. Као грађанин, човек и педагог, Кандић никада није престао да буде близак средини у којој живи. Никада уметничко дело у Бору није толико значило као у овом, „Кандићевом” периоду. Никада у Бору није било толико радника – ликовних аматера, никада Бор није био спремнији да буде покровитељ и заштитник ове уметности и уметника, уопште. Нико за стварање овакве атмосфере није више учинио од Кандића, првог сликара који је мотивски и поетски своје ликовно дело везао за Бор и овај крај..

У периоду када је радио и живео у Бору, Кандић је остварио велики број сликарских дела која су остала у друштвеном и приватном власништву. Овом приликом нећемо се бавити подробније естетском анализом, али треба истаћи да је иза сваког дела остала Кандићева сензуалност, самостална визура, особена ликовна поетика, зналачко познавање ликовних елемената. На то јасно указују и сликарска дела која ће овде бити поменута, а која су власништво Музеја рударства и металургије у Бору.
Најстарија датирана слика: Градски кварт, 1960. године, 1м x 70 cm, уље на платну, сигнатура Ј. Кандић 60, у духу неореализма. На слици је представљен један део непознатог града, слика је обрађена у чврстој геометријској форми, пригушених и складних тонова, инв. бр. 65.
Панорама Бора, 1962, 67 x 52,5 cm, уље на платну, Ј. Кандић 62, инв. бр. 52, у духу експресионизма. На слици је први план празан по средини, док се, такође у првом плану, у левом и десном углу налазе стамбене зграде, а у левом углу некакве рушевине. У другом плану (леви угао) налазе се индустријска постројења. Слика је рађена кратким потезом кичице и широко, са мало дебљим намазом. Композиција је добра, боје лепо компоноване.
Одмор, 1960, 68 x 53 cm, уље на платну, Ј. Кандић 60, инв. бр. 61, у духу реализма. Насликан је део парка, у првом плану се налазе три људске фигуре: једна сама, две заједно. Усамљена фигура је у левом доњем углу. У другом плану два потпуно оголела стабла. У трећем плану по средини слике налази се велика кућа, доминира зелена и мрка гама, композиција добра.
Изградња, 1962, 100 x 64 cm, уље на платну, Ј. Кандић 62, инв. бр. 21, у духу фигурације са примесом надреалног. На слици је приказан детаљ улице, главне, која дели град на два дела, види се окука на самом улазу у центар Бора. Са десне стране се налазе, у првом плану један ред кућерака, а одмах иза њих велика стамбена зграда у изградњи. По распореду маса слика тежи ка некој врсти орнаментике, понегде кубистичке, а негде надреалне.
Пејзаж из околине Бора, 1968, 100 x 70 cm, уље на платну, Ј. Кандић 68, инв. бр. 20, у духу експресионизма. Са пропланка обавијеног модрозеленкастим стаблима види се у позадини Бор. Слика је рађена у наранџастим, окер и тамним тоновима и даје рефлекс чудне светлости која као да долази из топионице. Обрађена је у снажном експресионистичком маниру.
Рудари на одмору, 1968, 80 x 66 cm, уље на платну, Ј. Кандић 68, инв. бр. 22, у духу експресионизма. У сиво-наранџастим тоновима представљена је група рудара која се у пуној опреми, са рударским шлемовима на глави, одмара на једном брегу отпадног материјала. Слика је по графицистичком поступку рађена маниром Ђорђа Андрејевића Куна. Атмосфера је обавијена лаком измаглицом, што даје слици верни амбијент рударског радног места.
Борска визија, 1968, 80 x 70 cm, уље на платну, Ј. Кандић 68, инв. бр. 23, у духу апстрактне фигурације. Над малим хоризонтом у првом плану који представља детаљ са површинског копа, надвија се на небу чудесна визија. Појаву на небу карактеришу геометријске форме међу којима распознајемо и један лик. Читава визија је више апстрактни модел са чисто симболичким значењем, док је доњи део слике рађен слободним експресионистичким маниром. Слика је рађена у окер и тамној гами.
Композиција I, 1968, 80 x 68 cm, уље на платну, Ј. Кандић 68, инв. бр. 54, у духу апстактног сликарства. На слици постоје два плана подељена по хоризонтали. Читава композиција је урађена разним геометријским облицима, од троугла, коцке, лопте, па до квадрата у горњем левом и десном углу. На доњем делу слике, па до половине, доминира црвена, жута и зелена гама, а у сасвим горњем левом и десном углу жуто-зелена гама.
Експлозија на дневном копу, 1972, 140 x 120 cm, уље на платну, Ј. Кандић 72, инв. бр. 24, у духу апстрактне фигурације. Изнад огромног улаза на површински коп, посматраног из птичје перспективе, диже се усковитлана маса у виду облака. То је симболички смисао експлозије која је представљена у виду огромне смесе гасова. На слици је та смеса састављена од неке врсте испуњених кугли, чију је констукцију аутор приказао на највећој лопти при самом врху слике. Заправо, те кугле могу да представљају и атоме, можда скривену енергију, заправо снагу која је све то створила. Тонови су окер, цинобер, цитрон и умбра.
Композиција, 1968, 120 x 100 cm, уље на платну, Ј. Кандић 68, инв. бр. 26, у духу апстрактног сликарства. Доминирају геометријски облици чврсте конструктивне композиције, са једва уочљивим људским ликом, одлика Лотове сликарске школе. Преовлађују окер тонови.
Панорама Бора, 69 x 54 cm, уље на платну, Ј. Кандић, инв. бр. 25, у духу импресионизма шездесетих година. Класичан пејзаж у коме преовлађује богатство тонова. На слици је приказан поглед на Бор, слика је рађена доста слободно.
Пејзаж, 1961, 68 x 53 cm, уље на платну, Ј. Кандић 61, инв. бр. 207, у духу експресионизма. Слика представља пејзаж једног малог места. У првом плану су три куће, у другом плану су планински венци, нејасне контуре дрвећа око кућа.
Предах, 1963, 80 x 69 cm, уље на платну, Ј. Кандић 63, инв. бр. 9, у духу експресионизма. У првом плану слике налазе се две људске фигуре, вероватно радници у предаху рада. Фигуре су у седећем ставу. У позадини се налази део града са извесним градилиштем. Људске фигуре су обрађене експресивно, кратким и широким потезима, композиција добра.

Милорад Грбовић

1923–2003.

Пре годину дана у мојим рукама се нашла збирка песама Кавез, песника Милана Д. Милетића. У штурој биографији на крају књиге пише да је аутор рођен у Неготину, 1923. године. Пошто радим у завичајном фонду, тај податак беше довољан да почнем да трагам за подацима о Милану. Имао сам на располaгању опширнију биографију објављену у Лексикону писаца Југославије. Но, четврта књига Лексикона изашла је из штампе још 1997. године. Хтео сам да биографију допуним и проширим. Убрзо сазнајем да Милан више није међу живима. Живео је као пензионер у Београду, а ћерка Весна је негде у иностранству. Неискусан у истраживачком послу, као да сам се нашао пред великим зидом који не могу да прескочим. Остало је само да са „Кобиса” „скинем” библиографију, и готово. Нисам се мирио са тим. Нешто ме је вукло да наставим да трагам. И исплатило се. Као слагалица пред мојим очима откривао се живот једног дивног човека. Сазнао сам много, не само о Милану и Милетићима. Научио сам понешто и о Правди, Љубави, Истини, завирио мало у непозанте слике Неготина из прве половине прошлог века. На крају, научио сам нешто и о себи. Задовољство ми је да на страницама Бележнице пренесем део тих сазнања.
Порекло Милетића може да се прати још од времена књаза Милоша Обреновића. Њихов предак се звао Милета Милошевић, и био је Милошев ортак. Због некакве свађе са Обреновићима, 1821. г. одузето му је велико имање у Пожаревачком округу, а мало касније, за време Ђакове буне нестали су и Милета и Милошевићи. Преживео је само малолетни син Ђока. Он је пребегао из Србије, а када је одрастао и вратио се, покушавао је судским путем да поврати одузета имања. Због страха од Обреновића, променио је презиме и постао Милетић по оцу Милети. Имао је троје деце, ћерку Јелену и двојицу синова, Косту и Милана. Коста је умро као млад официр. Милан је рођен око 1848. године. Име Милана Милетића, судског практиканта у Пожаревцу, налазимо у списку претплатника на први часопис социјалистичког смера Преодница, објављеном у првом броју 1873. године. Четири године касније, 1877, у Горњем Милановцу, Милан ће се оженити Стаком Поњавић, ћерком Мијаила Поњавића, „бив. среског старешине”. И за Милана је опасно да помиње своје претке у време Обреновића и нерешених имовинских парница, па ће на изводу из Књиге венчаних, рубрике о његовим родитељима и години рођења остати празне. Венчани кум био је Радомир Путник, мајор.
Милан и Стака су живели у срећном браку и изродили деветоро деце, шест ћерки и тројицу синова. Подаци о годинама и месту рођења деце нису поуздани. Претпостављени редослед је овакав: Љубица, Радомир (1882), Драгомир (Крушевац, 1883), Драгиња–Гина (Крушевац, 1884), Вукосава–Вука (Крушевац), Наталија (Крушевац, 1887), Лепосава (Неготин, 1888), Милица–Мица (Неготин, 1890), Сава (Неготин, 1892). Милан је радио у Горњем Милановцу као судски писар, потом као судија у Крушевцу, а 1887. прелази у Неготин. У Неготину је провео пуних 13 година. Радио је као председник Првостепеног (окружног) суда у периоду 1889–1900. Потом је прешао у Београд. Умро је напрасно, у 57. години живота, 1905. године. Сломила га је смрт најстаријег сина Радомира 1903. године.
Током боравка у Неготину Милан је активно учествовао у политичком животу града. Припадао је Напредњачкој странци. Жар политичке борбе напредњака против либерала и радикала жестоко се распламсао крајем деветнаестог века у Крајини. И у буквалном значењу. Остало је забележено да су тих година у Крајини горели сењаци, штале и куће. Када су напредњаци освојили власт у Неготину, Милан је дошао на место председника суда. На следећим изборима су изгубили. У лето 1894. године, више од седамдесет грађана Неготина било је ухапшено и кажњено. Међу њима је био и Милан Милетић, председник Првостепеног суда, кажњен новчано са 150 динара и осуђен на 15 дана затвора. (Честе промене власти у Неготину последњих година показале су колико смо много напредовали за ових 11 деценија. Престали смо са паљевинама.)
Сва деца Милана и Стаке су школована, учили су музику и језике. Старије ћерке су се добро удале: Љубица за пуковника Илију Миладиновића (командант Марибора после 1. св. рата), Вука за Аћима Стевовића (један од оснивача и првих професора Политехичког факултета у Београду), Наталија је била учитељица, Мица је учила Уметничку школу у Београду, син Сава Трговачку академију. Изузетак је био син Драгомир. Био је брз и темпераментан, несташан, „црна овца” породице. По наредби оца судије, био је смештен у затвор, у самицу. Успео је да побегне. Једном приликом се, из обести, придружио радикалским демонстрацијама (а радикали су били жестоки политички противници очевим напредњацима) и био најгласнији у извикивању парола. Тако је добио надимак „Радикалац”, мада се политиком никад није бавио. После насртаја на професора, био је избачен из школе са забраном уписа у било коју школу у Србији. Да би му обезбедио било какву сигурност, отац га је дао на воскарско-лицидарски занат, а потом довео у Неготин, на периферију државе, где су већ живели и где је, радећи као судија, имао добра познанства.
Драгомир–Драги „Радикалац” се добро снашао у Неготину. Отворио је радњу и био способан трговац. И по томе се разликовао од породице. За кратко време купио је кућу и виноград у Бадњеву. Оженио се Неготинком Персидом–Пеком, рођеном Манојловић. Била је ћерка Анђела Манојловића, имућног трговца. Када је Анђел умро, породица је нагло осиромашила. Не желећи да живи од помоћи рођака, Пека је отишла код кума Милана Тодоровића Бечлије, обућара, и молила да је запосли. Није био обичај да девојке из добре куће раде, а она је седела у излогу обућарске радње, правила ципеле и била прва јавно запослена жена у Неготину. У том излогу ју је запазио и Драгомир. По мајчиној линији, Пека је била сестра од тетке Драгише Стојадиновића, комите, утемељивача војне кинематографије у нас и предратног посланика. Милетићи су живели у кући на углу, на почетку Дунавске улице (сада улица Стојанке Радосављевић). У тој улици, између два рата, становали су углавном чиновници, занатлије и богати трговци. Изродили су осморо деце. Деца су умирала као мала, преживела је само ћерка Десанка–Деса, рођена 1910. и најмлађи син Милан.
Милан Д. Милетић је рођен 26. 5. 1923. године. Основну школу и гимназију је завршио у Неготину. Много година касније, забележиће о себи: Ја сам син из градске породице, у мени је букнула вера када сам имао седам година, чак сам био једино дете које је у то време само ишло у цркву, па и кад је била празна, и чак сам за певницом читао и певао потребне делове…Када ме је у мојој четрнаестој повукла струја комуниста, постао сам скојевац, борац, сањар о једнакости и донекле и безверник све до моје осамнаесте године када је започео рат и када смо мало потом образовали борбени партизански одред… Комустичке идеје крајем тридесетих година међу средњошколском омладином у Неготину ширили су Тодор Бећирић и Миланова рођака Ксенија–Цица Стевовић, још као београдски студенти. Идеје о бескласном друштву и једнакости наишле су на плодно тле међу омладином увек спремном на бунт. Милан посећује родбину у Београду, посредством Цице упознаје се са комунистима и преузима пропагандни материјал (заставице са натписом „Бранићемо земљу” и часопис Младост), који касније растура међу неготинским средњошколцима. По завршетку студија, око 1939. Бећирићи прелазе у Неготин. Тодор је завршио медицину и у Неготину отворио приватну ординацију, а Цица је завршила филозофију, и по директиви бесплатно држала часове у Женској радничкој домаћичкој школи. У Неготин долази и Љуба Нешић, члан КПЈ, кога је Милан већ познавао преко Цице. Милан–Миле „Радикалац” постаје све активнији у ширењу и пропагирању комунистичких идеја. Одлази у Зајечар и растура летке приликом обележавања годишњице Тимочке буне на Краљевици. Када су 1938. године ухапшени ђаци после штра јка у пољопривредној школи у Буко ву, и затворени у затвору Среског начелства, а осталим ђацима из интерната забрањен излазак у град, Милан добија задатак да пренесе поруку Владимиру Шарановићу, организатору штрајка. Приметио га је жандар и ухватио га, али га је полицијски писар пустио. Одличан ђак, начитан и речит, Милан постаје једна од кључних фигура међу средњошколском омладином. Ипак, остаће забележено да је на крају седмог разреда школске 1939/40, полагао поправни испит из немачког језика. Од 1940. године води посебни скојевски актив Неготинске гимназије. Своје литерарне радове чита на заједничким седницама литерарних дружина средњих шко ла у Неготину. Управу заједничке литерарне дружине скојевци преузимају у своје руке у јесен 1940. У оквиру ње формирана је књижевна комисија, а Милан је њен председник. По директиви Љубе Нешића организовани су састанци и са радницима, обично у кукурузу или шипражју на периферији града, а Милан растура и загребачку напредну радничку штампу (орган УРС-а Тједник). Марта 1941. године полиција претреса кућу Милетића, али не налази ништа од компромитујућег материјала. Милан учествује у демонстрацијама 27. марта у Неготину. Заједно са школским другом Миланом Беширом, 15. августа 1941. напушта Неготин и одлази ка брду Алија где је сутрадан, 16. августа формиран Крајински партизански одред.
Као свршени матурант, искусан активиста и добар говорник, Милан је у одреду задужен за политички рад. Но, пракса и ставови које је по партијским директивама морао да заступа све више одступају од идеала које је имао. Испоставило се да су они који су пре рата били скаути већином пришли партизанима, а припадници соколског покрета отишли су у четнике. Школски другови су постали непријатељи. Договор о ненападању још је некако поштован, али се ужас грађанског рата могао наслутити.
После разбијања Крајинског партизанског одреда на Стеванским ливадама 29. септембра 1941, Милана и његовог имењака Михајловића је заробила немачка казнена експедиција. Сећање на непроспавану ноћ, док су чекали да буду стрељани, Милан ће, четрдесет година касније, записати. После неколико дана скривања у кући, Милана хапсе жандарми и са још 53 заробљеника одводе на железничку станицу. Пролазе близу куће и мајка Пека га види везаног, у ланцима. Но, на списку је 4 имена више и Милан остаје у Неготину, а транспорт са 50 заробљеника, уместо у Београд, бива упућен у Бор, где су сви обешени или стрељани. Хапшен је укупно седам пута. После четвртог хапшења, са групом од 40 заробљеника одведен је у Зајечар у Окружни затвор, а потом, фебруара 1942. у логор. У зајечарском логору су га саслушавали Немци, са добро припремљеном документацијом. Имали су чак и његову фотографију. И он, као и сви заробљени, добро се држао на саслушању. Мало је теже реконструисати његово кретање после логора у Зајечару, али се зна да је илегалисао и бивао хапшен и у Београду. Крај рата је дочекао у логору Најрупин на северу Немачке.
У Београд је стигао тек у лето 1945. године. Мајка Пека је умрла 1944, а отац Драги, предратни трговац, имућан, био је већ ухапшен, а виноград у Бадњеву одузет. Осуђен је на две године затвора и принудног рада. Од Милана, предратног скојевца, првоборца и логораша тражено је да се јавно одрекне оца. Није пристао. Уследила је, убрзо, Резолуција Информбироа и ново искушење. Бројни другови су већ били на Голом отоку. После вишесатног чекања, примио га је Крцун, лично. Но, Милан више није волео Стаљина. Није више волео ни Тита. Волео је само још Мају Семенич, студенткињу медицине, Словенку. Венчали су се 1949. године, а две године касније добили су ћерку Весну.
Милан је у Београду завршио Правни факултет (1945–1951). Променио је више радних места, али је највише радио као адвокат. Адвокатуру је волео и до смрти се представљао као „адвокат у пензији”. Био је одличан кривичар, али свој рад није умео да уновчи. Добро је познавао људску душу и успешно бранио своје клијенте. Једном приликом је своје једино одело поклонио оптуженом да би овај изгледао пристојно пред судијама. Крунослав Спасић, докторант са Сорбоне и Миланов пријатељ још из гимназијских дана (Крунослављев отац Јован био је директор Учитељске школе у Неготину), испричао ми је и следећу анегдоту:
Миле „Радикалац”, диван човек и добар говорник, убедљив у јавном наступу, имао је необичан стил одбране. Једном је, у жару одбране оптуженог за убиство таште, упитао судију: Па, друже судија, зар је грех убити ташту?
Увек је живео скромно, па тако сâм наводи да је, неко време, живео у монтажној кућици, а кад му се материјално стање мало поправило, купио је најјефтинији ауто на свету – фићу. Још током долазака у Београд пре рата, и касније, током скривања и илегалисања, стекао је бројна познанства. Много пута гледајући смрти у очи, научио је да цени живот и видео је само лепоту у свему и у свакоме. Био је дружељубив, шармантан, добар говорник и имао велики круг пријатеља. Позната је четворка пријатеља који су заједно стасавали и дружили се: Милан Милетић, Владета Јеротић, Мија Павловић и Љуба Рајчевић. Дружио се са књижевницима Слободаном–Бодом Марковићем, Васком Попом, Миодрагом Булатовићем, Весном Парун, Михизом, Драгишом Витошевићем, Зораном Глушчевићем, са уметницима Пеђом Милосављевићем, Ољом Иваницки, Павлом Вујисићем, са владикама Иринејом Буловићем, Атанасијем, Амфилохијем и Артемијем. Са Добрицом Ћосићем се познавао још из средње школе (Добрица је био ученик Пољопривредне школе у Букову). Најближи пријатељ током каснијег, зрелог периода био му је композитор Енрико Јосиф.
Средином педесетих година прошлог века, Владета Јеротић одводи своја три пријатеља у манастир Ћелије код Оца Јустина Поповића. Беше то време када није било препоручљиво одлазити у цркву и када су богослужења обављана у присуству само два-три човека. Тај мали круг људи Милан назива „последњом одбраном Београда”, а престоницу Србије приказује у једној реченици: Малопре сам бацио поглед на две трећине Београда, и видим само једну грађевину која се нова диже, а то је Централни затвор. Од тада, Милан редовно посећује Јустина у Ћелијама. Све чешће са собом води и своје бројне пријатеље које упознаје са Јустином. Јустин посећује Милана када долази у Београд на заседање Светог Синода. То су иначе била једина путовања која су му власти дозвољавале, јер овај монах беше у некој врсти притвора. Као што су Милана волели пријатељи и радо се код њега окупљали, волели су га и свештеници и монаси. Вреди напоменути да се 31. јануара 1973. године, на дан св. Атанисија Великог, крсној слави Милетића, поред пароха, без Милановог аранжирања, што самостално, што са Оцем Јустином нашло код мене седам црномантијаша. Поред сусрета и разговора, значајна је и преписка коју је водио са Јустином. Милан је био у Ћелијама и на дан Благовести, 1979. године, када се, после тачно 80 година, на дан када се и родио, упокојио Ава Јустин. Своје утиске о разговорима са Јустином, а утисци су једино што остаје и после сазнања, Милан је написао у књизи Заљубљен у Христа, коју су објавили Задужбина Аве Јустина „Свети Јован Златоуст” и Манастир Ћелије 2002. године. Када су људи почели да добијају пасоше и путују у иностранство са групом академика и јавних радника, Милан путује на Свету гору и први пут посећује српски манастир Хиландар. У Хиландар је одлазио и касније и био повлашћени гост.
Литерарни рад, започет у гимназији, Милан је наставио до краја живота. Писао је много, а објавио мало. Сваког дана би написао по сонет, ту строгу песничку форму. Поред великог броја рукописа, много радова је оставио и у компјутеру. Први објављени рад је приповетка „Мрак није потпун”, објављена у часопису Млада култура 1956. године. Поред тога, песме и приповетке објављивао је у Књижевним новинама, НИН-у, Југословенској адвокатури, Дуги, Политици. Доста текстова је објавио у Православљу. Текстове је објављивао и под псеудонимом М. Веснић. Прву збирку песама Кавез објавио је 1967. године. Аутор је и првог савременог романа о Светом Сави – Извори. Није био члан Удружења књижевника Србије.
Милан је у Неготин долазио ретко. Отац Драги је умро 1961. године, кућа у Дунавској је продата. Родбине више није имао, материјално стање је увек, како каже, било критично, а Неготин далеко. Ипак, волео је да прича о граду у коме је одрастао и да одавде узима карактере за своје романе. По посвети на поклоњеној књизи види се да је, вероватно последњи пут, у Неготину био у мају 2001. г, када је даривао Храм Свете Тројице. У објављеној грађи о предратним скојевцима и Крајинском партизанском одреду помиње се мало, увек некако узгред.
После 13 година брака, развео се са првом супругом Мајом. Остали су добри пријатељи, а 1963. године оженио се Загорком. Венчао их је Отац Јустин. Олга–Олика Радовић, академска сликарка, урадила је портрете Милана и његове породице. Када је Олга умрла, сахрањена је у манастиру Ћелије, а Милан је био извршитељ њеног тестамента. Супруга Загорка је умрла 2000. године, Милан 25. октобра 2003. и сахрањен је у манастиру Ћелије. Монахиње манастира су у знак сећања на овог дивног и дубоко верујућег човека и искреног пријатеља уредиле спомен-собу у којој чувају његову заоставштину. Милан је, за живота, написао и свој уметнички тестамент који, на страницама Бележнице, први пут дајем читаоцима на увид.
Ћерка Весна живи у Словенији и захвалан сам јој што ми је, дајући ми на увид породичну документацију, и препричавајући успомене на оца, несебично помогла да довршим овај текст.
Библиографија објављених књига Милана Д. Милетића:
1. Кавез, Београд 1967.
2. Велики концерт, Велика Плана, 1975.
3. Бројанице Светог Саве, Крњево, 1980.
4. Бројанице Светог Саве : повест о љубави, Нови Сад, 1997. (2. исправљено изд.)
5. Извори : роман о Немањи и Светом Сави, Београд, 2000.
6. Извори : роман о Немањи и Светом Сави, Сланци, 2002. (2. допуњено изд.)
7. Заљубљен у Христа, Београд; Ваљево, 2002.
Заступљен је и у следећим књигама:
1. Отац Јустин у песми, (б.м.;б.и.), 1979. (Јустин Поповић / Милан Д. Милетић)
2. Хелен Келер, Моја религија, Београд, 1988. ( аутор додатног текста)
3. Лепа Ђорђевић, Лирске заповести, Београд, 1995. ( аутор поговора)
4. Хелен Келер, Моја религија = My Religion, Београд, 2001. (аутор предговора, редактор)
Литература:
1. Божидар Благојевић, Неготин и Крајина : 1941–1944, Неготин, 1988.
2. Ђорђе Божиновић, Неготински сокаци, Неготин, 1987.
3. Станоје Динкић, Неготин, његове улице и тргови, Неготин, 2002.
4. Лексикон писаца Југославије. Књ. 4, М-Њ, Нови Сад, 1997.
5. Извештај за школску 1939/40. годину, Неготинска гимназија, Неготин, 1940.
6. Неготинска гимназија : 1839–1989, Неготин, 1989.
7. Милан Перић, Неготин и Крајина : раднички покрет од 1871. до 1941. године, Неготин, 1973.
8. Андрија Раденић, Социјалистички листови и часописи у Србији : 1871–1918, Београд, 1977.
9. Тихомир Станојевић, Неготин и Крајина : од 1859. до 1940. године, Неготин, 1980.
10. Развитак, бр. 6, Зајечар, 1963.
Необјављена грађа:
1. Стенографске белешке са састанака Историјске групе за писање историјата НОБ Крајинског среза, одржаних 22, 23, 24. новембра 1954. у Неготину.
2. Стенографске белешке – подаци о покрету у Неготинској Крајини дати на састанцима у Историјском архиву од 9 до 15. јула 1956.
3. Приватна документација породице Милетић.

Стеван Молнар

Према опсежним истраживањима професора Габора Толнаија, великог мађарског песника, заточеника борских радних логора из времена Другог светског рата, Миклоша Раднотија су убили припадници мађарских фашистичких формација, 9. новембра 1944. године, у близини села Абда, на крајњем северозападу Мађарске. Дакле, пре равно шездесет година, одмах након Раднотијевог мучног повратка из борског радног логора.
Великана мађарске поетске речи у борске логоре довело је његово порекло. Рођен у Будимпешти, у породици мађарских Јевреја, непосредно након рођења је остао без породице: на порођају су му умрли мајка и брат близанац, а убрзо је остао и без оца. Бригу о њему преузео је ујак, фабрикант, наменивши му судбину канцеларијског службеника. Он се томе отео, завршио је студије књижевности и већ се у раној младости почео бавити поезијом.
У својој докторској дисертацији Песник и смрт, пок. академик Имре Бори помно трага и прати Раднотијев песнички развојни пут. Сазнајемо да је већ 1930. године млади Радноти, у својој 21. години објавио прву збирку песама Пагански поздрав. Песме ове збирке су идиличне, пуне радосног доживљавања младости и лепоте природе, мада се јављају и песме тамнијих тонова – сећања на трагичну судбину његове породице.
Наредна збирка Песме нових пастира доводи га у сукоб са властима, те је забрањена.
Након тога настаје период Раднотијевог песничког сазревања и трагања за новим формама изражавања, али и богатог свестраног ангажовања у широкој лепези културних догађања.
Већ 1933. године у збирци Млад месец објављује песме које указују на зрелост његовог поетског духа. Он предосећа долазак фашизма и то јасно каже у стиховима песме „Као бик”:
Живим сад као бик
али бик који устукне
на сред зрикавчеве ливаде
и високо оњуши ваздух.
Осећа да се у шумама
планинским зауставила
кошута, ћули уши одскаче
с ветром који шиштећи
доноси мирисе
вучјих
крда
Иако свестан да долази време реалне опасности, Миклош Радноти за то не хаје. Он наставља своју ангажованост и на плану преводилаштва. Читаву плејаду знаменитих песника преводи са француског, енглеског, немачког и латинског.
У збирци Само ходај на смрт осуђени већ се назире његова потпуна свест о томе да управо наступа период у коме ће за њега доћи време тешких искушења, патњи, па и опасности по сам живот.
Објављивањем збирке Стрмом стазом почиње време његовог континуираног успона до највиших песничких висина. Овом збирком он је дефинитивно стао уз раме са великанима међуратних мађарских песника. То му ни тада нико није оспоравао, али га ни чињеница да је признат песник није спасила од зле судбине. Још се мора поменути и један његов лирски прозни текст „Месец близанац”, који је производ његових унутрашњих дилема, у којем је себи приписао кривицу за смрт својих најближих.
У Мађарској су у то време већ увелико на делу прогони Јевреја који бивају одвођени на принудни рад. И Миклош Радноти је у два маха био упућиван на принудни рад где је обављао најтеже физичке послове.
У мају 1944. године, непосредно пре но што је депортован у Бор, написао је своју последњу песму као слободан човек. То је позната његова песма под називом „Одломак”, а која почиње стиховима:
У такво сам време живео на земљи
кад човек беше тако ниско пао
да је својевољно, страсно без наредбе клао…
Песму је потписао 19. маја, а пет дана касније одведен је у сабирни центар у Вацу, одакле је, у запечаћеном фургону, шест дана касније, стигао у Бор, у централни логор „Берлин”. Уз још 401 свог сапатника који су, попут њега, осуђени на принудни рад, ускоро бива пребачен у удаљен логор „Haedenau”, у планинама изнад Жагубице. Ту је, у најтежим и понижавајућим условима, створио своје ремек-дело, последње што је написао у свом кратком животу.
Нема поузданих података како је доспео до једног нотеса са ћириличним написом „Авала 5” у коме је на првом листу исписао истоветну поруку на пет језика: мађарском, српском, немачком, француском и енглеском. Она гласи:
Овај нотес садржи песме мађарског песника Радноти Миклоша.
Он моли налазника, да истог пошаље на адресу свеучилишног
професора Ortutay Gyula Budapest Horánski u. l. i.
Већ у јулу месецу, у бележницу уписује своју прву песму „Седма еклога”. Поред потписа још стоји: Lager Heidenau у планинама изнад Жагубице. Убрзо настају још четири песме: „Писмо жени”, „Корен”, „A la recherche…” и „Осма еклога” која је потписана 23. августа 1944. године.
У то време, деловање домаћих партизана је постало исувише опасно по Немце и мађарске чуваре, па су удаљени логори из околине Жагубице евакуисани у Бор. Током тог повлачења, 30. августа 1944. године, Радноти је написао своју прву „Разгледницу”.
У логору у Бору Миклош Радноти је написао засигурно једну од најлепших својих песама – „Усиљени марш”. Песма је потписана 15. сепетмбра 1944. године.
Након тога, ова група логораша, међу њима и Радноти, пешице је спроведена у немачке логоре смрти. У том паклу, у таквим немогућим околностима, песник је смогао снаге да напише још три песме: „Разгледницу” (2), „Разгледницу” (3) и „Разгледницу” (4). Последња, „Разгледница” (4), написана је у месту Сенткираљсабадја (Szentkirályszabadja), 31. октобра 1944. године. Девет дана касније, Миклош Радноти је убијен метком у потиљак.
Након ексхумације и проналаска нотеса са песмама, 1971. године је у издању Magyar helikon-a, на мађарском језику, објављена збирка од 10 песама Миклоша Раднотија, под називом Борска бележница (наслов оригинала: Radnóti Miklós: Bori notesz). То издање ускоро достиже највиши степен интересовања књижевне јавности, како у Мађарској, тако и у многим земљама Европе. Песме су превођене на румунски, италијански, португалски, бугарски, хебрејски.
На српски језик Борску бележницу је превео Данило Киш и она је, као двојезично (мађарско–српско) издање, објављена у Бору 1979. године. Издавачи су били Народна библиотека Бор, Књижевна омладина Бор и Самоуправна интересна заједница културе Бор.
Упоредо са представљањем овог издања, на годишњицу рођења аутора Борске бележнице, на обали Борског језера је 5. маја 1979. године откривен бронзани споменик Миклошу Раднотију, рад веома цењеног вајара Имреа Варге. Споменик је био поклон владе Мађарске. Убрзо се показало да су сви ови догађаји везани за Борску бележницу утицали да борска културна средина, а и сам град у целини, прихвате песника као свог. Било је веома значајно то да се Бор из „културне провинције” преселио на место веома значајних књижевних дешавања. Довољно је само се сетити „Борских сусрета балканских књижевника”. Место на коме се споменик налазио незванично је добило име „Рт песника”.
На „Рту песника” споменик је стајао пуне двадесет две године. Међутим, у ноћи између 30. сепетмбра и 1. октобра 2001. године, дивно дело великог скулптора је нестало да никада не буде пронађено.
На књижевној вечери посвећеној том неславном догађају, г. Драги Тасић је прочитао свој дирљив есеј необичног наслова: „Тарталом – садржај душе вандала”. То није био класични вандализам. Било је то нешто много горе – скулптура је украдена (и вероватно истопљена у некој од илегалних ливница – прим. ур.).
Оформљен је иницијативни одбор са задатком да се испита могућност поновног изливања споменика и постављања на неко безбедније место.
Данас смо сведоци да су напори уродили плодом. Не 9, већ 8. новембра 2004. године, на платоу Дома здравља, уз мало конфузну организацију, откривен је новоизливени споменик са тек једва приметним разликама у нијансама и неким детаљима у односу на претходни, украдени.
На крају, цитираћемо део изузетно надахнутог текста са позивнице за овај значајни догађај: Живећи дуго у уверењу да ствари које нестану, нестану заувек, постајемо сведоци чуда каква само људска племенитост и доброта могу да изнедре. Ствари и обележја неупоредивог значаја за нас, поново се враћају и освањују у нашој средини у још чудеснијем симболичном смислу и значају.
То је суштина и наших схватања.

Ана Јанковић

О руднику бакра у Бору између два рата опширно је писано у претходним бројевимаБележнице. У то време, у „златно доба”, како су га називали борски рудник је био у власништву француског капитала. Све је било подређено производњи бакра, а Бор је постао један од највећих произвођача бакарне руде у свету. За само насеље то је много значило: захваљујући развоју рудника и расту производње, у Бор су се сливале реке људи у потрази за послом и зарадом. Од мале, забачене рударске колоније, настајао је модеран и индустријски град.
Све је то, међутим, имало и своју тамну страну. У то време, у свету је владала велика економска криза која није заобишла ни предратну Југославију. И у Бору је владала велика незапосленост, а радни (и животни) услови радника који су имали запослење били су готово неподношљиви. Са друге стране, производња бакра је расла, истовремено загађујући и уништавајући летину околних села.
У тим временима тешким за борске раднике и земљораднике из околних села, у Бор је у лето 1934. године дошао Ђорђе Андрејевић Кун, сликар и револуционар. Као сведочанство Куновог боравка у Бору настала је његова чувена мапа графика „Крваво злато”, прва од четири које су настале у његовој десетогодишњој графичкој активности.
„Крваво злато” је врста „романа у дуборезу”, урађеног по угледу на радове Франса Мазарела, белгијског графичара. То је серија гравира које у редоследу чине једну приповест, јединствену целину. На њима се могу видети напуштена имања, сељак који проклиње рудник који му је затровао земљу од које је живео; сељак је принуђен да ради у руднику -узима рударску лампу; потом следе призори из јаме и топионице, крај пламених пећи, потом у кругу породице уз сиромашан обед; слика експлозије топионичке пећи, сахрана погинулог радника; незадовољни и огорчени радници, окупљени у топионичком кругу; следе слике богаташких забава и пријема, кабаретских представа и свега онога у чему уживају малобројни богати; радници покрећу штрајк који се завршава стрељањем једног учесника.
Потпуно је јасан документарни карактер графика „Крваво злато”. Приказани су сви социјални и културолошки сегменти присутни у Бору 30. година прошлог века: староседеоци (сеоско становништво), који, због димом и прашином из рудника, уништених усева бивају принуђени да раде у руднику, радници рудари и топионичари, који као јефтина радна снага раде за страног капиталисту, рударска постројења, богати и сити страни експлоататори који, у истом том сивом и загађеном насељу, живе један сасвим други живот, потпуно одвојени од рударске колоније, склоњени иза зидова Француске касине.
Све то је видео Ђорђе Андрејевић Кун и његова мапа графика и није у то време имала други циљ до да буде средство пропаганде, најподеснији облик изражавања у борби за обесправљене.
Двадесет осам графика које чине мапу „Крваво злато” власништво су Ликовне збирке Музеја рударства и металургије у Бору од 1951. године. На основу ознаке 1-10, која стоји у левом доњем углу сваке графике, сматра се да су графике из мапе „Крваво злато”, којима разполаже музеј, први отисак из серије од 10 отисака које је радио сам Ђ. А. Кун у свом стану у Београду, на преси коју је лично израдио. Осим ових 10 (првих отисака), направио је још 250 примерака, али у штампарији Јована Лукса у Старом Бечеју, 1937. године.
У Бору је дело Ђ. А. Куна „Крваво злато” било излагано три пута: као прва поставка музеја у оснивању 1951. године (у просторијама бивше кафане „Весели рудар” Симе Јовановића), затим 1979. године у Музеју рударства и металургије (аутор изложбе је кустос музеја Душан Кабић) и ове, 2004. године (аутор изложбе је историчар уметности Јелена Милетић), поводом 100. годишњице рођења Ђорђа Андрејевића Куна и 70. годишњице од његовог боравка у Бору када су и настали цртежи на основу којих је он сачинио мапу графика „Крваво злато”.

Кратка биографија

Ђорђе Андрејевић Кун је рођен 31. марта 1904. године у Пољској. Основну школу је завршио у Берлину, штампарски занат у Београду, где се његова породица 1914. године преселила по избијању Првог светског рата. Упоредо са тим завршио је и четири разреда гимназије, а потом и уметничку школу у класи професора Љубомира Ивановића, Петра Добровића и Милана Миловановића. Дипломирао је 1926. године, након чега је боравио у Милану, Фиренци и Риму обилазећи сликарске школе и галерије. Годину дана провео је у Паризу. На конкурсу за грб града Београда 1933. године добио је прву награду. Учествоваоје у шпанском грађанском рату, а од 1941. године и у НОБ-у. У Јајце је стигао као илегални партијски радник 1943. године. На Другом заседању АВНОЈ-а, 29. 11. 1943. г. изабран је за члана Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, а затим за члана Привремене народне скупштине Демократске Федеративне Југославије и члана Законодавног одбора Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије 1944. године.
Одлуком Комитета за културу и уметност Владе ФНРЈ, 1947. г. му је додељено звање мајстор-сликар. Године 1950. изабран је за дописног, а 1958. за редовног члана Српске академија наука и уметности. Од 1956. до 1960. године био је председник Савеза ликовнихуметника Југославије, а од 1960. до 1963. године ректор Уметничке академије у Београду.
Умро је 17. јануара 1964. године у Београду.

Весна Тешовић

Бор је млад град. У светлу те младости лакше можемо посматрати свеколике аспекте живота јер временска дистанца није велика.
Први завичајни књижевни стваралац кога бележи Библиографија борског књижевног стваралаштва 20. века је Драгољуб П. Илић. Он је са својом супругом, учитељицом Дивном, дошао у Бор 1906. године да образује и васпитава ученике у борској основној школи. Његово име налази се и на списку истакнутих учитеља Бора и околине из 1921. године али, највероватније, убрзо потом са породицом одлази у Београд. Драгољуб П. Илић је био свестрана личност „одличан познавалац школских питања, љубитељ књиге и уметности, посебно наклоњен музичком стваралаштву”.¹ О његовом преданом раду сведочи на својствен начин и Српска библиографија у чијој се четвртој књизи налазе 143 библиографска записа књига које је Драгољуб П. Илић објавио.² То су пре свега декламатори, уџбеници и приручници за наставу музике, историје, српског језика и познавањe природе.
За ову библиографију занимљиве су две његове књиге штампане 1918. и 1919. године. Прву чине два садржајно самостална рада: „Изгнаник”, емотивна, лирска проза, и приповетка „Свете жртве”, а друга књига носи назив Изгнаничке песме. Књижевно стваралаштво Д. П. Илића и мотивски и емотивно одредило је родољубље и трагизам Првог светског рата, а специфичну, борску боју носи последњи циклус Изгнаничких песама „Рудари”.
Из периода до Другог светског рата датира и књижевно појављивање Драге С. Јанковић. Драга је рођена сестра Владимира Ђорђевића, пионира етномузикологије у Србији, и чувеног етнолога Тихомира Ђорђевића. Рођена је у Брестовцу 31. 12. 1872. године где је провела прве две године живота. У њеној рукописној заоставштини налази се роман Маћија, разне приповетке и мемоари, а 1928. штампана је Драгина приповетка „Деца” која је 1927. била награђена на конкурсу Уметничког одељења Министарства просвете.³
Посебно истакнуто место у Библиографији борског књижевног стваралаштва припада и Стевану Живадиновићу (1908–1993). Рођен је у породици путујућих лекара која се 20. новембра 1908. затекла у Бору. Иако су се убрзо одселили, Стеван је именом града у коме се родио употпунио властити идентитет и својим уметничким деловањем целом свету се представио и оставио неизбрисив траг као Ване Бор. Бавио се пре свега визуелним медијима (сликарство, фотографија, филм), акустиком и афирмисао се као експериментатор на пољу надреализма. Међутим, не мање значајан је његов књижевни рад. Када се 1929. у Београду конституисао надреалистички покрет, међу тринаест стваралаца који су му приступили био је и Ване Живадиновић Бор. Његова књижевна дела су највећим делом расута по домаћој и страној периодици. У Поезији надреализма у Београду 1924–1933 (Београд, Рад 1980) објављена су два аутоматска текста и две песме, а захваљујући прегаоцима Музеја савремене уметности у Београду, 1990. године објављене су две књиге које представљају и тумаче Ванетову надреалистичку поетику и дају потпуни увид у интелектуални ангажман Стевана Живадиновића Бора.4
Период Другог светског рата, када је реч о хронологији настанка дела, обележава Борска бележница. У то време, Бор је један од највећих радних концентрационих логора на Балкану и у њега, заједно са хиљадама Мађара и мађарских Јевреја, као принудни радник у руднику доспева Миклош Радноти (1909 – 08.11.1944), песник и филозоф. У борском логору задржава се само три месеца (од 1. јуна 1944. до 21. августа 1944. када је почело повлачење логораша), а сву физичку бол и духовну патњу претаче у стихове којима изражава елементарно људско достојанство. Када је после рата вршена ексхумација лешева из масовне гробнице у селу Абда у Мађарској, у џепу панталона леша идентификованог као Миклóс Раднóти нађена је свеска са натписом „Авала 5”. На првој страни Радноти је на пет језика (мађарском, српском, немачком, француском и енглеском) написао: „Овај нотес садржи песме мађарског песника Миклоша Раднотија”.5 Бригом тадашњег управника Народне библиотеке Бор, Томислава Тешовића, Bori notesz се појавио и на српском језику.
Послератни период, када се у град сливају хиљаде људи да би радили у руднику, има своје карактеристике у развоју културе. Почетком 1946. отвара се књижара „Култура” а културне делатности синдикалне организације Борског рудника биле су значајне не само за Басен, него и за цео град и простор Тимочке крајине.
Иако се прва штампана књиже вна дела борских стваралаца појављују почетком шездесетих година, овај „празан” период употпуњавају специфичне форме као што су усмене новине, зидне новине и тзв. „црвени кутићи”. Њиховим посредством тадашња јавност се упознавала са књижевним радом Душана Брекића, Стеве Протића, Вјерка Аничина и других. Они су читали своје песме, репортаже и козерије, а омиљена форма био је „врабац” у коме су кроз стихове осликавали тадашње негативне друштвене појаве. „Црвени кутићи”, као посебна одељења где се читала штампа и књиге, били су места за одмор и релаксацију. Временом су интензивније снабдевани књигама и постали су претеча библиотека у оквиру погона рудника.6
Континуитет у књижевном стваралаштву Бора, не само када је реч о штампаним публикацијама већ и о некаквом јавном животу у граду бакра, може се сигурније пратити од 1960. године. У то време, као новинари у град долазе Рајко Чукић, већ афирмисани песник, и Божидар Милошевић који је објављивао песме у неким београдским листовима. „Рајко Чукић је био иницијална каписла која је покренула борске песнике”.7
Поштоваоцима лепе речи, било да су конзументи или ствараоци иде на руку и то што је у јулу 1961. у адаптираним просторијама хотела „Турист” отворена, за тадашња времена, модерно опремљена Централна градска библиотека.8 Она својим активностима постаје значајан креатор опште културне климе у граду. Током шездесетих, библиотека је имала осмишљен програм презентација актуелних књижевних токова, организоване су вечери македонских, босанскохерцеговачких, косовских, војвођанских, црногорских и осталих југословенских књижевности. У оквиру књижевних вечери гостовали су Данило Киш, Оскар Давичо, Бранко Ћопић, Ћамил Сијарић, Меша Селимовић, Десанка Максимовић, Мира Алечковић, Душан Баранин и многа друга велика имена домаће литературе.9 Библиотека утиче на то да се оснује „Друштво пријатеља књиге” које би окупљало литерарне ствараоце Бора, али и оне који воле књигу.10 Активност Друштва згаснула је под велом заборава, писаних докумената о њему нема, а пратећи написе у Колективу и Борским новинама из шездесетих година, можемо закључити да је Рајко Чукић емисар поетске речи на већини манифестација. Јавности су на страницама локалне штампе представљени радници – песници Мирољуб Голуб11 и Стево Протић.12 Пошто је у тој деценији Бор и саобраћајницама боље повезан са метрополом, бележена су гостовања тада афирмисаних књижевника, али и оних младих чија ће пуна афирмација уследити касније. У локалној штампи, природно, много више места заузимају све остале теме, јер град у том периоду интензивно расте, што је последица снажног рада РТБ-а, а таква догађања имају приоритет у медију. Прати се рад библиотеке, додуше периодично и више манифестационим поводима. Помињу се позоришна гостовања, концерти забавне и народне музике и филмске пројекције. Ако је судити по томе како Колектив прати филмски репертоар може се закључити да о културно–забавном животу грађана највише брине управо предузеће за приказивање филмова „Рудар”. Могу се наћи и занимљиви критичко аналитички текстови: „Како да књига буде свачија” (9. 10. 1962), „Против културног примитивизма” (2. 8. 1963), „Културно забавни живот на испиту” (23. 10. 1964). Али, спомињања локалног књижевног стваралаштва, изузевши већ поменуте часне изузетке, не постоје.
Међутим, о животу не мора да се пише да би се потврђивало да он заиста постоји. Књижевно стваралаштво јесте плод интимних тренутака испуњених унутарњим немирима, грозницом мисли или светлим надахнућима, али своје дарове показује углавном стидљиво, што оку правог поклоника лепе речи не може да промакне. Крај шесте деценије обележиће самостална књига Јована Павловића Кише (Багдала, Крушевац, 1969) и клуб „Еутерпина деца”. Од тада је могуће боље пратити књижевни живот града који је за своје „опипљиве” последице имао листове, штампане зборнике и књиге индивидуалних аутора.
„Еутерпина деца” родила су се почетком марта 1969. године у главама Милете Кузмановића и Мирослава Јовановића. Они позивају своје пријатеље, љубитеље лепе речи, углавном ученике Гимназије и Индустријске школе и 20. марта формира се Клуб младих уметника „Еутерпина деца”. Први чланови Клуба, по речима Мирослава Јовановића, били су: Босиљка Филиповић, Звездан Манојловић, Ђорђе Рех, Верица Радосављевић, Лела Павковић, Јелица Кожукар, Ирена Милошевић. Под тим именом делују до новембра када постају Књижевни клуб Бор. Литерарни рад чланова Клуба остао је забележен у књижевном листу Медитације чији је први уредник била Лела Павловић и који је штампан гештетнером. У 1969. излазе два броја Медитација, а 1970. четири, да би на предлог Жарка Пешића лист променио име у Бакарна река. Наредне две године (1971. и 1972) у седам бројева Бакарне реке улили су се стихови и прозне форме борских литерата.13 Многи од њих своју афирмацију потврђују ван Бора у тадашњој периодици.14 Своје песме објављују у младомајским зборницима које издаје Дом омладине у Зајечару. Сам Књижевни клуб има снаге да 1972. изда свој први зборник Песму бакарне реке. Лист Бакарна река доживео је класичну судбину многих у српској периодици. Иако 1973. својим појављивањем прераста гештетнер и штампа се у Штампарско-издавачком предузећу Бор с намером да буде тромесечни лист за књижевност, уметност и културу, Књижевни клуб је имао могућности да објави само један број. Исто се десило и у 1974, а онда је Бакарна река усахла. На Завичајном одељењу чувају се записници са састанака Књижевног клуба од 1972. до 1974. које је потписивала Наталија Србуловић. У њима нема ни речи о томе зашто је Бакарна река престала да излази, али зато откривају много тога другог. Књижевни клуб је функционисао по строго одређеним правилима. На састанке се морало редовно долазити. Уторком су читани и коментарисани радови чланова, а четвртком су биле теме из књижевности како би се младе литерате училе естетици и књижевно–критичком промишљању. Од чланова клуба се очекивао марљив рад, стална друштвена ангажованост, редовност и поштовање личности рада других чланова. Функционисала је и институција другарске критике и самокритике. Њихов рад је изгледа био под будним оком органа власти који су „оцењивали” вредност поезије. На пример, збирку Милоја Ђуришића судија за прекршаје је одбио да прегледа. Али, и поред свих тешкоћа, млади ствараоци бивају гости и домаћини многим књижевним клубовима у Србији, оглашавају се у седамнаест зборника, а појављују се и самосталне збирке песама Јована Павловића, Кадрије Шаиновића, Стева Протића. Чланови књижевног клуба се труде да приближе своје стваралаштво што ширем кругу људи. Обилазе погоне борских радних организација и у паузама читају радницима поезију.15
Још 1969. у Шарбановцу, под будним оком Милена Миливојевића и Слободана Ж. Ракића, тамошњих наставника и књижевних стваралаца, почиње да излази ђачки лист Јасмин. Најпре у гештетнер техници, за поптребе школе, као један од начина да се стимулишу млади таленти и да се код њих негује чистота стила и књижевног израза, Јасмин ће у седамдесетим годинама прерасти Шарбановац и себе самог и постаће лист борских основаца. Маја 1974. по одлуци главног жирија Политике, кога су чинили Бранко Ћопић, Мира Алечковић и Десанка Максимовић, биће проглашен најбољим дечијим листом свих „наших народа и народности”16. Велики број ученика, који су прошли „Јасминову песничку школу” Милена Миливојевића у наредној деценији представиће се својим самосталним збиркама. Почетком седамдесетих, библиотека се налази у саставу Дома културе и та несамосталност и материјална зависност битно утичу на стагнацију у раду. Средином 1973, управник постаје Томислав Тешовић, у борској средини већ доказани културни посленик и изузетан љубитељ и познавалац књиге. Он управља библиотеком до 1980. и у том периоду библиотека поново постаје значајно извориште културе и центар културне комуникације у граду. Посебно делотворно за снажење читалачких навика суграђана и формирање књижевног укуса и књижевних критеријума било је оснивање Клуба читалаца. Борани су у библиотеци могли под врло повољним условима куповати актуелне књиге разних издавача и тако богатити властите библиотеке. Такође, у библиотеци су се релативно често могли срести са тада најпризнатијим књижевницима.17 Библиотека постаје место окупљања чланова Књижевне омладине Бора. Постаје место са којег пулсира лепа реч у најразличитијим облицима, што је морало имати утицаја на локалне књижевне ствараоце свих генерација, а посебно на младе.
Када је 10. новембра 1976. основана Књижевна омладина Бора (КОБ) настаје интензивније окупљање младих литерата. Својим деловањем ова организација обојиће и осамдесете године. КОБ ће у периоду од 1976. до 1986. бити издавач шест зборника поезије у којима ће, поред оних већ потврђених песника, своју афирмацију стицати и нова генерација. У издању КОБ-а појавиће се и три књиге индивидуалних аутора (Борска бележница Миклоша Раднотија, Лијепи грешник Марка Војводића и Скок преко коже Јована С. Митровића). Оваква жива активност имала је за своју последицу и то да је Књижевна омладина Бора 1979, 1982. и 1986. добила признање „Смели цвет” као најбоља књижевна организација у Србији.18
Октобра 1985. Бор је био домаћин Октобарских песничких сусрета Књижевне омладине Србије. За најбољег песника установљена је награда „Миклош Радноти”. Учествовало је тридесет младих песника из дванаест градова целе Србије, а поред њих и они већ афирмисани: Драган Колунџија, Зоран Вучић, Рајко Лукач, Србољуб Илић и Живко Николић. Три дана су Борани могли бити сведоци песничких догађања не само у библиотеци, већ и у месним заједницама и радним организацијама, а поетски караван обишао је и околна села Злот и Шарбановац.19
Народна библиотека Бор ће 1986. године покренути програм који својим садржајем и утицајем превазилази библиотечке оквире. То је Мајски сајам књига. Тај први сајам окупио је шездесет излагача из целе тадашње Југославије и, наравно, био прилика за упознавање са најновијим стваралаштвом Танасија Младеновића, Жике Лазића, Данка Поповића, Милана Комненића… 20 У календару културних догађања у Бору ова манифестација ће постати један од најважнијих датума, и у организацији Народне Библиотеке Бор ће дочекати и свој двадесети рођендан.
И те године КОБ је организовао Октобарске песничке сусрете. Овога пута на конкурсу учествује 160 младих песника из читаве Југославије. Посебан гост сусрета је Миодраг Павловић, а уз њега ту су и Љубомир Симовић, Бранко В. Радичевић, Слободан Селенић, Добрица Ерић, Рајко Петров Ного и још двадесетак књижевника који представљају тадашњи поетски врх у Србији.21 Тог октобра 1986. Бор је био домаћин и интернационалних песничких сусрета. Представили су се књижевници из СССР-а, Јапана, Кубе, Енглеске, Венецуеле, Гане, Источне Немачке, Данске, а са њима и Стеван Тонтић из Сарајева, Тодор Јаловски из Скопља и Адам Пуслојић из Београда.
Овакав начин рада КОБ-а допринео је да већ 1987. Октобарски песнички сусрети прерасту у Балканске сусрете младих књижевника. О самим Балканским сусретима, који су се одржали четири године, постоји документација у виду Билтена који су излазили свакога дана, а веома квалитетни, чињеницама богати написи, налазе се у часопису Развитак.22
Тих година (1987–1990) у септембру месецу Бор је постајао књижевни стожер Балкана, а са њим и цела Тимочка крајина, јер су групе учесника сусрета гостовале у Зајечару, Неготину, Мајданпеку, Кладову. Неговање књижевног стваралаштва и стварање услова за континуирани рад на зближавању и ширењу књижевне културе народа балканских земаља, циљеви су и задаци сусрета, записани у правилнику о организовању. Изграђивани су критеријуми за уметничку, културну и друштвену афирмацију младих стваралаца, учесника конкурса, а њихов број варирао је од 130 до 188. За оне већ афирмисане књижевнике, Бор је четири дана у септембру био место стваралачки грозничаве радозналости у истраживању културних посебности и сродности. Њих четрдесетак откривало је сваке године најдубље духовне сродности и градило путеве разумевања. Поред сталних књижевних представљања, Борани су сваке године били сведоци и научних промишљања на теме „Јесмо ли на Балкану” (1987), „Мој поглед на балканску књижевност” (1988), „Балкан на крају века” (1989) и „Балкан као обред и метафора” (1990).

На завршној вечери додељивана су и признања: ”Борски грумен” – за дело инспирисано Бором и Тимочком крајином, настало на самим сусретима (Бранко Петровић, Бранислав Вељковић, Иван Растегорац и Александар Секулић 1987; Славомир Гвозденовић – Румунија, Миљурко Вукадиновић и Радослав Златановић 1988, Стеван Тонтић и Светозар Игов – Бугарска 1989; Фејзи Хепћилинигирлер – Турска и Радомир Брајковић 1990. Од 1988. додељивана је и награда „Вук” за укупан допринос Сусрету (1988. Дмитру Раду Попеску– Румунија; 1989. Антоније Исаковић; 1990. Десанка Максимовић) и награђивана су по три млада писца, учесника конкурса.
КОБ, као један од главних носилаца Балканских сусрета, имала је и задатак да целе године подстиче књижевно стваралаштво у Бору.
И колико год да су се учесници Балканских сусрета трудили да непатвореном кохезионом уметничком снагом надиђу расколе, догађаји који су уследили наредних година дали су за право енциклопедијском тумачењу речи балканизација: „пежоративни израз којим се у међународним односима означава стање расцепканости и заоштрености сукоба интереса у једном региону с малим изгледима да дође до споразумног решења”.23 Управо ти „заоштрени сукоби интереса” сасекли су Балканске сусрете књижевника. Наступило је време када је говорило бојно олово, али када ни штампарско није ћутало.
Сав организовани ангажман протекле деценије почео је видно да убире своје плодове. О томе најједноставније говори статистика издања по годинама. Борски књижевни ствараоци су у пуном замаху. Народна библиотека Бор, желећи да поспеши књижевно стварање, у оквиру Месеца књиге 1992. расписује поетски конкурс. Резултати конкурса евидентни су у зборнику Само пожели.
Јован С. Митровић и Мома Димић 1994. иницирају оснивање Свесрпске књижевне колоније у Злоту. Циљ Колоније сличан је ономе са Балканских сусрета, а резултати (у складу са временом) много скромнији. Прву свесрпску књижевну колонију, маја 1994. походили су: Добрица Ерић, Раша Попов, Даринка Јеврић, Јовица Аћин, Адам Пуслојић, Бојан Јовановић, Момир Лазић, Мома Димић, Мира Алечковић, Милић од Мачве, Зорица Р. Лукић. Друга Колонија, јуна 1995. окупила је Бранислава Антоновича Грушчука (Украјина), Јона Криштофора (Румунија), Свету Лукића, Добрицу Ерића, Небојшу Деветака, Томислава Мијовића, Адама Пуслојића и Зорана Мишића.
Међутим, уместо подршке локалне средине, колонија је изазвала буру незадовољства. Неки су тражили да то буде елитна културна манифестација са врхунским уметницима, неки да буде завичајна како се не би запостављали локални песници, неки нису желели да се на тако шта троше паре… После четворогодишње паузе, у октобру 1999. можда за инат, одржана је и трећа, последња Колонија. Њени учесници су били Саша Хаџи Танчић, Тања Крагујевић, Иван Растегорац, Драгиња Урошевић, Слађана Стојановић, Раденко Лазаревић. Данас о Колонији сведоче два зборника Доброта Злота и бронзане плоче са именима учесника на зиду Злотске пећине.
Без обзира на манифестациона појављивања, књижевно стваралаштво добија на квантитету. Поред оних који су се „школовали” у Књижевном клубу или КОБ-у, оглашавају се, најчешће поетским књигама, и они којима није било битно организовање било које врсте. Борска књижевна сцена расте и Народна библиотека Бор се одлучује да установи награду „Књига године борског аутора” како би методом вредновања утицала на квалитет књижевне продукције. Од 1997. Библиотека расписује и Конкурс за необјављену кратку причу, а најбоље приче са два конкурса штампају се у зборницима чији је библиотека издавач.
Књижевни клуб „Инорог” појавио се 1997. са мотивима потпуно другачијим од оних који су водили „Еутерпину децу”, Књижев ни клуб Бор или Књижевну омладину Бора. Не желећи да праве песничку школу, иницијална група коју су чинили Драган Тешовић, Весна Тешовић, Миодраг Игњатовић, Стеван Ћирковић и Бранислав Димитријевић потврдила је начин којим се најбрже и најјефтиније афирмише аутор, а то је волонтерски рад. Таквим начином рада постигли су да цена књиге буде једнака цени штампе и до 2000. године убележили су тринаест издања (12 завичајних аутора и један са стране). Своју издавачку политику осмислили су формирањем пет издавачких целина: библиотека „Првенац” за оне којима је то прва збирка; „Златоусти” за већ афирмисане ауторе; библиотека „Икар” прихватала је у себе она дела која су из разних разлога одбили велики издавачи; „Off” библиотека настала је да би подстицала експерименталне форме, а „Маслачак” се обраћао деци. За разлику од већине књижевних клубова у Србији, који уживају подршку општине, „Инорог” је опстао, и до ове 2004. године искључиво захваљујући елементарном ентузијазму људи који су окупљени око њега (и којих је све више), показујући да закони тржишне економије не морају да се примењују у свим областима људског деловања.
НАПОМЕНЕ:
1 Жарко Милошевић, Основно школство општине Бор, Бор: Сложена установа
основних школа „Бор”; Параћин: Вук Караџић, 1991. стр. 61–62.
2 Српска библиографија: књиге : 1868-1944. Књ. 4, Београд, 1990, стр. 426–441.
3 Владимир Ђорђевић, Огледи српске музичке библиографије до 1914. године, Нолит, Београд, 1969, стр. 9.
4 Ване Бор. Т. 1 и 2, Музеј савремене уметности, Београд, 1990.
5 Миклош Радноти, Борска бележница, КОБ и Народна библиотека Бор, Бор 1979. Из предговора Александра Тишме, стр. 9–14 и Габор Толнаи, Задња деоница „Стрме стазе”, ШРИФ, Бор, 1984.
6 Слободан Јовановић, Пут књиге у борском крају, ШРИФ и Народна библиотека Бор, Бор, 1989, стр. 68–69.
7 Милан Стојадиновић Бас, „Песништво бисерног Бора” у: Доброта Злота, ШРИФ, Бор, 1995, стр. 126.
8 Колектив, 7. јул 1961.
9 Слободан Јовановић, Нав. дело, стр. 90–93.
10 Колектив, 27. 10. 1961.
11 Колектив, 05. 8. 1964.
12 Колектив, 07. 10. 1966.
13 У јануару 1971. за Бакарну реку пишу: Рајко Лабан, Жарко Пешић, Милета Кузмановић, Видосава Богдановић, Владимир Симић, Живко Аврамовић, Милен Миливојевић, Венко Христов, Душанка Геочиловић, Јовица Ђорђевић, Милоје Ђуришић, Стево Протић; главни и одговорни уредник Бакарне реке Милета Кузмановић. У априлу им се придружују Јелена Урошевић, Наталија Србуловић, Асја Лимановска, Љубиша Игњатовић, Марија Филифер, Игор Вишњиков, Младен Думи трашковић, Александар Милетић, Милица Петровић, Кадрија Шаиновић. У октобарском и децембарском броју, уз неке од поменутих, први пут ће се огласити Драган Руцић, Жика Станчуловић, Мирослав Јовановић, Љубичица Ђорђевић, Мирјана Ђорђевић. У 1972. години у Бакарној реци објављују и Жарко Станојевић, Марко Војводић, Павле Марковић, Новица Павловић, Милутин Марјановић, Веселин Ивковић, Ирена Милошевић, Мирољуб Станковић и Давитко Танчић. Многи од ових аутора биће заступљени у зборницима.
14 Чланови књижевног клуба објављују своја дела у борском Колективу, Тимоку и Развитку (Зајечар), Градинару (Ниш), Трибини младих (Лесковац), Октобру (Краљево), Багдали (Крушевац), Брани чеву (Пожаревац), Одјеку (Сарајево), Просветном прегледу, Раду, Комунисту и Делу (Београд).
15 Борске новости, 5. 6. 1974.
16 Борске новости, 27. 3. 1974.
17 Слободан Јовановић, Нав. дело, стр. 94-99.
18 Награду „Смели цвет” као највише признање додељивао је Савез социјалистичке омладине Србије (Борске новости, 19. 11. 1986).
19 У Борским новостима од 30. 09. 1985. постоји и индикативна опаска новинара да је све било лепо, сем тога што су песници били најчешће сами себи публика. Одвојеност од борске публике проглашена је најкрупнијим недостатком.
20 Борске новости, 31. 5. 1986.
21 Борске новости, 8. 10. 1986.
22 Развитак, бр. 4–5 из година 1987, 1988, 1989. и 1990.
23 Мала Просветина енциклопедија. 1, Просвета, Београд, 1978. стр. 145.