Радомир Д. Ракић

Поводом допуњеног репринт-издања са преводом на румунски путописа Тихомира Р. Ђорђевића Кроз наше Румуне)

Пре пуних 99 година, 20. јуна 1905 г. (по старом календару, као и сви каснији датуми), упутио се етнолог Тихомир Р. Ђорђевић на двонедељно путовање по селима североисточне Србије. Планирао је да летњи школски распуст проведе у Румунији на краћем студијском боравку. Али, како сâм каже, пословица вели: „Друго мисли један кум, друго мисли други кум”. Управо кад је већ све био припремио за одлазак у суседну државу, сазна да је одређен за председника бирачког одбора за избор народних посланика, који је заказан за 10. јул. Није му ни одговорено на молбу да буде ослобођен овог задужења и да не би дангубио, кад већ није могао да оде до Румуна у Румунији, одлучи се да обиђе „наше” у уверењу да ће му то добро послужити за каснији намеравани рад.
Тихомир Ђорђевић, рођен 1868. у Књажевцу (потиче из околине Соко Бање, из велике, разгранате и угледне фамилије коју су тамо звали „Кашмеровци”, а старином су били „Јере”, тј. „Ере”, свакако с подручја Старог Влаха, који су овуда пролазили „терајући катран и луч”, па се задржали и окућили), део детињства провео је и у Брестовцу код Бора у којем му је отац, свештеник, једно време имао парохију. Школовао се, затим, у Алексинцу и Нишу, а на Великој школи у Београду, на историјско-филолошком одсеку, дипломирао је 1891. године.
Од најраније младости се заинтересовао за етнологију, па је почео и самостално да истражује и пише о разним темама из народног живота и културе, а 1899. у Алексинцу, у којем је годинама радио као наставник у гимназији и учитељској школи, покреће, уређује и из својих приватних средстава издаје наш први етнолошко-фолклористички часопис Караџић, који излази чак четири године. На кон само једног семестра („једног – али вредног”), 1902. године, докторирао је у Минхену са тезом „Цигани у Краљевини Србији”, и постао један од најцењенијих циганолога у свету (члан међународног удружења Gypsy Lore Society).
Ипак, тек школске 1905/1906. године доспева у Београд где је примљен у Прву београдску гимназију, а затим је на тада основаној Катедри за етнологију Филозофског факултета изабран у звање доцента, јуна 1906, кад је Велика школа прерасла у Универзитет.
Као резервни санитетски поручник, био је учесник у оба балканска и у Првом светском рату (док га влада Краљевине Србије није послала у дипломатску службу).
Научно дело Т. Ђорђевића (са преко 700 библиографских јединица) од великог је значаја не само за етнологију, него и за културалну, привредну, етничку, просветну и политичку историју првенствено Срба, али и других балканских народа. Нарочито су му значајни радови: Из Србије кнеза Милоша, I и II, Архивска грађа за насеља у Србији за прве владе кнеза Милоша, Архивска грађа за занате и еснафе у Србији, Зле очи у веровањима Јужних Словена, Вештица и вила у нашем народном веровању и предању, Вампир и друга бића у нашем народном веровању и предању, Природа у веровању и предању нашег народа, I и II, Деца у веровањима и обичајима нашег народа. Бројне веће или мање радове, објавио је у десет књига серије под јединственим насловом Наш народни живот.
Као научник, посебно као позна валац низа несрпских етничких гру па у Србији и Југославији (Цигани, Цинцари, Власи, Шћип’тари, Турци и др.), Ђорђевић се свим снагама ангажовао у утврђивању истине о стварној демографској величини и распострањености српског народа, а посебан му је допринос деловање у заиста успешној етнографско-историјској секцији (чији је био и секретар) делегације Краљевине Србије на мировној конференцији у Паризу 1919–1920.
Био је и омиљен наставник, редовни професор (пензионисан 1938), дописни, па редовни члан Српске краљевске академије, председник Просветног савета Краљевине Југославије, на чији је предлог 1930. године етнологија ушла као обавезан предмет у програм средњих школа (и остала у њима до 1941), а био је и председник Српске књижевне задруге.
Био је искрени Југословен (али не у смислу националности) и кад је постао један од оснивача Српског културног клуба (јер ова иницијатива водећих српских интелектуалаца нипошто није била националистичка што јој је неосновано и из непознавања, или тенденциозно приписивано, него само нацрт пројекта деловања национално освешћених, кад се увидело да остала два „племена троименог народа” настоје на одвајању и осамостаљивању). Убрзо након немачке окупације затворен је с већом групом професора, уметника и јавних радника у логор на Бањици, али је после два месеца пуштен због нарушеног здравља. Као затворенику у логору немачке власти су му понудиле да обнови рад Српске књижевне задруге, свесни значаја ове српске националне институције, што је он, кажу, с индигнацијом одбио, образлажући да је на тај положај дошао по жељи чланова СКЗ, а не постављењем од стране владе.
Ослобођење ипак није дочекао: умро је у Београду 25. v 1944. године.

Већина студија и прилога и бројне књиге обимног научног дела Т. Ђорђевића објављиване су још за његовог живота, па ипак је неколико значајних остало у рукопису све до каснијих послератних година, а неке су и поново штампане. (Споменута његова серија Наш народни живот објављена је као ново, допуњено издање, у редакцији Ненада Љубинковића, у 4 књиге, 1984. године.)
Ипак, последњих неколико година, посебно је један његов невелики рад припреман за објављивање и, у неким срединама о којима говори, најављиван као врхунско дело српске етнологије, јединствено по томе што говори о Румунима, а не о Власима североисточне Србије! Реч је, наиме, о чланку „Кроз наше Румуне”, који је најпре објављен у Српском књижевном гласнику, а онда, како је то била уобичајена пракса, и као посебна књижица истог наслова од свега деведесетак страна.
Као што и сам аутор поднасловом истиче, у питању су „путописне белешке”, дакле не научни рад. Била је то класична етнографија која се служила примером Херодота који је био и отац етнографије, а такође, из једноставног разлога што „στορ’ηζ απ™δεξιζ”, према Милошу Ђурићу значи: приказивање онога што је дознао, доживео и проучио. Није ли то, наиме, без остатка, и поступак етнографа?
Након опширнијег предговора, о коме ћу нешто више рећи на крају овог излагања, следи подужи и доста исцрпан део о распрострањености и бројности „Румуна” у Краљевини Србији. Овде, одмах, треба нагласити да је становништво о коме је реч – „Румуни” – тако званично називано, дакле и у државној статистичкој служби и пописима и да га Т. Ђорђевић није, дакле, произвољно назвао тим национимом, односно приписао му националност.
Аутор најпре наводи да ови „Румуни” живе на простору скоро од планине Ртња, па до Дунава и од Велике Мораве до Тимока, управо у четири округа североисточне Србије: тимочком (у два среза: зајечарском и бољевачком), моравском (у три среза: параћинском, деспотовачком и ресавском), пожаревачком и крајинском. У другим окрузима се нађу тек спорадично и случајно или их уопште нема. Набрајајући већину њихових насеља, сматра да, док су им источне, северне и западне границе углавном прибрежја Велике Мораве, Дунава и Тимока, јужну границу треба прецизније омеђити на неких двадесетак наведених насеља у зајечарском и бољевачком срезу.
У другом делу увода, Т. Ђорђевић износи њему познате податке о становништву, при чему се највише и без резерви ослања на познато капитално дело Владимира Карића Србија. Осим тога, прилаже и неколико табела статистичких података званичних пописа (из 1834, 1841, 1843, 1854, 1859, 1863, 1884, 1890, 1895. и 1900. године) који су се заснивали на изјашњавању о матерњем језику, па на основу тога, будући да је он, од стварања Краљевине Румуније, 1862. године званично третиран као „румунски” – механички су – како сам већ споменуо – убрајани у категорију „Румуни”. Ако се има на уму да ни данашњи пописи, уз сву технологију, нису најпоузданији, поготово што се ослањају само на субјективно изјашњавање, изложени подаци сигурно су још мање поуздани, али и без обзира на то, несумњиво је број ових „Румуна” упадљиво опадао у раздобљу друге половине XIX века: од неких 135 000 1846. године, још увек „влаха”, преко чак 159 500 1895. – до само 32 556 „Румуна” у Краљевини Србији, 1. децембра 1900. године. Куд се дедоше њих више од три петине? Говорећи, управо из овог и нешто каснијег времена, о етничкој композицији области Пожаревачка Морава, најзападнијем простору до којег су се проширили „Власи”, антропогеограф Мих. Ј. Миладиновић то овако разложно објашњава: По јачини на треће место (после тимочко-браничевске и косовске струје насељавања) долазе влашки досељеници који учествују са 13,14% по броју родова (…). Но сви ови Власи које смо као такве означили не сматрају себе за Влахе него за Србе. (…) Многе од ових породица себе сматрају за српске и чак сматрају за увреду да им се каже да су Власи. И сâм језик којим Власи говоре није чист румунски језик, но нека мешавина од румунских и српских речи, каквом су мешавином говорили и кад су се доселили. Био је то, дакле, сасвим природан, спонтан и нипошто асимилаторски процес присилног „посрбљавања”, него њиховог слободног српског националног освешћивања и нормалне жеље за интегрисањем у већинску средину…

Следи приказ Ђорђевићеве екскурзије који излаже као прави путописац:
Рано 20. јуна у 5 часова пре подне, кренули смо на коњима Г. Марјановић (Драгутин, пријатељ и колега, професор Учитељске школе у Алексинцу) и ја на коњима из Алексинца пут Соко Бање. Коњићи ситни, сељачки, које смо најмили за овај пут, одмицали су споро, те смо тек око 7½ часова били у Бавану, а у 9¾ бесмо у механи на излазу из Бањске Клисуре. Ту се лепо одморисмо и настависмо пут за Соко Бању.
Успут, осим туристичких утисака, бележи – где више, где мање – тек по који и етнографски податак.
После Соко Бање, стижу у Бољевац, затим у Валакоње и даље редом: Подгорац, Злот, Брестовачка бања и, коначно, 23. јуна – Брестовац.
У Брестовцу је мој отац пре 30 и више година, поповао пет година. Ту сам ја као дете напоредо са српским језиком у кући, научио и влашки са децом на улици, и знао га као право Влашче. Али, како сам био мали, ја сам га кроз толико времена готово потпуно био заборавио и сад га од неког доба освежавам. (…) За 30 година Брестовац се мало изменио. Онакав је као као што га ја памтим, само ми се сад чини све мање, простије и прљавије. Ширина на сред села, поред реке на којој сам се са децом играо и на којој памтим да су на Беле покладе паљене велике ватре, те је изгледало као да село гори – изгледаше ми мала према оној какву ја памтим из првих дана свога живота. (…) Што према сећању, што из обавештења мештана, овде износи више етнографске грађе, али и то овлашно и без систематичности.
Из Брестовца, у коме су се задржали једва сат времена, кренули су у 11 часова а у 12¼ бесмо већ у Бору, који ће, како изгледа, имати велику будућност због бакарне руде која се ту од скора експлоатише, због чега су овде доведени многи људи од рударске струке и силни радници. Сад се овде граде станови за чиновнике и раднике који ће чинити читаво ново насеље. Овде се инсталира и фабрика за топљење бакра, која ће коштати огромне суме. Рудник је, веле, врло богат и има великог изгледа на будућност. (…)
Све у том тону, Бору аутор посвећује неколико страница.
Са колегом наставља пут 4. јуна: у 6 часова из јутра већ јахасмо за Оштрељ у који стигосмо око 8 часова, задржали се до 9½, да би за сат времена стигли у „чисто српско село”, Белу Реку. Био је Ивањдан, па аутор не пропушта прилику да изнесе значајније податке о обичајно-обредним елементима овог хришћанско-народног празника.
Иза поднева су кренули у село Луку у које су стигли у 2½ часа по подне. У овом су селу опет сами Румуни, но како сазнадох од мештана, раније није било тако. Ово је село некад испод Тупанског потока било насељено самим Србима, а изнад Тупанског потока беху Румуни. Током времена, цео се српски крај порумунио и данас у селу нема Срба. Пре 50–60 година доселило се у Луку опет нешто Срба, али се досад и то потпуно порумунило, сем што још старији људи од њих знају поред румунскога језика још и српски али се њиме ретко кад служе.
Или, случај села Слатине, које је до пре 80 година, причају, било половина српско, половина румунско, са тачно одређеном границом између Срба и Румуна. Данас је то чисто румунско село, али се онај део у коме су живели Срби још и данас зове Српска страна.
Примери ових села послужили су аутору да детаљније образложи упадљив и незанемарљиви процес повлашавања, односно „румунизације”. О томе говори отворено, па чак и са нескривеним замерањем Србима на попустљивости. Упушта се, даље, и у процене менталитета и морала, налазећи код Румуна много више негативнх црта: тврдоглавост, јогунство, затвореност, неприступачност, подмуклу себичност, лабав полни морал и изразито слабу хришћанску веру, а чување бројних архаичних веровања и обичаја, нарочито у култу мртвих који је посебно развијен.
И само још један пример оваквих Ђорђевићевих ставова: Румуни чак имају некакву, не знам откуда, ако не урођену, племенску или националну мржњу према другим народима, па и према Србима. Колико се према Србима у томе далеко тера, да наведем један, мало смешан пример, каже Т. Ђорђевић, па наводи како су му у Брестовцу, Бору и околним селима говорили да у сандук поред мртваца стављају и батину. Такав је обичај, продужује Ђорђевић, али Срби веле да су им Румуни објашњавали да то чине због тога да се умрли на ономе свету том батином брани од Срба!
После ових дигресија, Ђорђевић продужава путопис као и ранијих дана, поново без значајнијих етнографских података. Ређају се села: Танда, Црнајка, Клокочевац и Мосна, да би 25. јуна увече стигли у Доњи Милановац у којем су преноћили и задржали се сутрадан до иза ручка, када су кренули у „Мајдан Пек”. Даље их је пут водио кроз село Корита, па у Рајково и Мали Пек. Рано ујутро, 28.јуна, пошли су за Кучево, прошли кроз Благојев Камен и Нересницу. Ово село је посебно познато као једно од њих неколико у којима су жене падале у ритуални транс што је аутора навело да пише и о овој појави за коју каже, дословно, преносећи тумачење др В. Суботића: Појава падалица у Србији продужење је старих и вековних појава хистеричне природе, унетих са стране у Србију у влашки елеменат: Србо Влахе. Русаље – падалице у Србији јесу наслеђем пренета, локална, хистерична епидемија, која се ауто-сугестивним путем периодично повраћа о Св. Тројицама, на истом месту, или бар у породицама које су некада биле у крвном сродству.
Из Кучева су кренули 29. јуна, преко Каоне и Рановца у Петровац у коме су преноћили и одморили се па се у подне, преко Ждрела, запутили у манастир Горњак. Пре подне 1. јула стигли су у српско село Шетоње, после подне кренули за село Ћовдин да би, преко Безичева, Златова и Грабовца, дошли у Деспотовац. Краће су се задржали у манастиру Манасији и Ћуприји да би, 3. јула предвече, дошли у Параћин, а у Алексинац се вратили путујући кроз Сикирицу, Јовановац, Ражањ и Делиград.

До овде изнесени део Ђорђевићевог чланка, био је, како сам приказао, у највећој мери путописног карактера. Остаје да се вратимо на уводна његова објашњења овог „предузећа”.
Одлучујући се за путовање, аутор каже да је желео да прође средином оних крајева Србије у којима живе Румуни, које ми обичније зовемо Власима (…) да се, ма и овлашним оријентисањем, обавести о становништву неких срезова североисточне Србије.
Ја знам, продужује Т. Ђорђевић у свом предговору, да ће на ово многи наш забринути ’патријота’ значајно замахати главом и рећи да чиним ’издајство’ према Отаџбини, кад се усуђујем да говорим о Румунима у Србији, које по мишљењу многих ваља крити или бар прећуткивати, јер свако истицање Румуна у Србији може одвести тако званом румунском питању, од кога по мишљењу многих, прети опасност. Може то и бити, наставља писац, али и без ових мојих редова цео свет зна да у Србији има Румуна. То се зна и у Краљевини Румунији, где се води рачуна чак и о Цинцарима у Македонији, Епиру и Албанији (Т. Ђорђевић, овде, наводи неколико библиографских јединица искључиво румунских аутора) и о Румунима у малој Азији (позива се на чланак Т. Бурада-а), Моравској (исто), Шлезији (исто), полуострву Истри (такође), Босни и Херцеговини (Исидор Јеşан (…) итд, а да не говорим о областима које су у непосредној близини као Трансилванија, Буковина и Бесарабија, – а камо ли не о Румунима у Србији који су им само преко Дунава. Ђорђевић даље наглашава: О њима Румуни немају истина никаквих списа, али, у сваком школском уџбенику где се набрајају земље у којима живе Румуни, никад се не заборављају ни ови наши из Србије. У осталом, преко сто хиљада Румуна у тако малој земљи као што је Србија не даду се сакрити, закључује Т. Ђорђевић уводно и кључно објашњење предмета и задатка свог списа. Млади научник текст завршава речима: Што ја покушавам да се са Румунима Краљевине Србије упознам то је само у интересу науке, и што мислим да је боље да то упознавање изврши неко од нас но туђинац. Без испитивања у данашње доба, у културној земљи не може бити. Потребу испитивања наших Румуна подупире још и то што се о њима врло мало зна, и ако су и то синови наше земље. У осталом, ја се ограничавам само на констатовању онога што јесте. (Сва подвл. Р. Р.)
Наравно, Ђорђевићево делце, не само „са несрећним насловом”, него и научно недовољно одмереног приступа и става, свакако је дочекано оберучке и с највећим одушевљењем у држави с оне стране Дунава. Иако је, већ у ратним, а поготово поратним годинама, знатно исправљао своје безрезервно третирање Влаха као Румуна, ту штету је тешко било исправити. Мада су Румуни у Краљевини СХС и Југославији и даље, у времену између два рата, сматрани нашим великим пријатељима и ми њиховим (што је, бар с наше стране, у свести многих, и био случај!), било је уздржаности према првобитно исказаној Ђорђевићевој благонаклоности за влашко-румунски идентитет Влаха североисточне Србије и једино је вршачки лекар др Јован Ђокић, подсећајући на бројне конкретне примере румунизације не само Срба у Банату него и у североисточној Србији и пан-румунске националне политике и стратегије, указао на, може се рећи, отворене иредентистичке претензије румунских националиста према Власима у Србији. Што је и сâм Ђорђевић у овој књижици споменуо, износећи неколико драстичних примера велико-румунске пропаганде још у оно време.

Сложена су питања етницитета и националитета. Власи, можда првобитно и келтско-српско-словенска мешавина („власати”, са шубарама или чупави?!), као покретљиви, а борбени и добро организовани сточари, стапају се у Карпатима, на Татрама, на Балкану са Трачанима и старим Македонцима, а онда потпадају под римско царство. Бивају не романизовани, него површно полуроманизовани и то само и првенствено или једино лингвистички, усвајајући званични језик који је био „вулгарни латинитет” (П. Скок), а који је имао врло мало икаквих цвилизацијских достигнућа, јер су и имали од кога – овамо су долазили чиновници, трговци, ислужени ветерани, разни полу-свет, по правилу и сами провинцијалци из ко зна којих земаља Римске империје, дакле не-Латини, а камоли Римљани. С друге, пак, стране, новопечени „Ромеји”, све и да су имали прилике да прихватају процес романске акултурације, нису били културално дорасли за усвајање елемената високе цивилизације. Усвојили су какав-такав језик, усвојили су свест да су поданици Царства (при том су се брижљиво дистанцирали од Грка), прозвали се Романима, а у души остали Власи и кад су се касније масовно посрбљавали, па исламизовали, односно похрваћивали или пак румунизовали.
Сложена су то и замршена питања коме тешко може да помогне Аријаднино клупко … (Издавач је „Ariadnae filum”)
Према хрватском (кроатизованом) повесничару Милану Шуфлају, у хроници Причања монахâ Комнена и Прокла, која говори о приликама у подручју некада богатог града Јањине, спомиње се неки Вонко, „Серб-алва-нито-булгаро-Влах” („Σερβ-αλωανιτο-βυλγαρο-βλαχοζ”). Читав један стољетни етнички циклон симболизован је у (том) надимку (…), што га је грчко пучанство надјело побједнику [деспота] Spatâ (…). Тај надимак показује, да је бит тога циклона спозната већ од савремених посматрача, додајући да се избрушени остатак тог националног мозаика, једне много комплицираније етничке смјесе, и у наше време среће у називу „Арванито-власи” којим Грци означавају номадске Фаршериоте у Тесалији. Гдје и како дуго је витлао тај циклон, драматично наставља племенити Шуффлаy, то је ласно показати из балканске хисторије 14. вијека. Ну да се покаже, одакле су негрчки и несловенски елементи такова мозаика, за то треба сегнути много дубље у прошлост.
Српски етнолози, међутим, ни у том међуратном раздобљу нису показали интересовање за ове етничке процесе, појаве и могући проблем, очигледно не желећи да се „не мешају у политику”. Или, како написа етнолог Мирјана Малуцков, аутор књиге Румуни у Банату: Живећи столећима заједно или у непосредном суседству једни са другима (…) Срби и Румуни у Банату (…) – итд – а Румуни су постали то тек од шездесетих година деветнаестог века!
У време после Другог светског рата, званична југословенска власт, поново – бар до разбуктавања конфронтације са Коминтерном, а тако и не само хлађења дотле великог пријатељства према комунистичкој Румунији него и разгарања међуграничних чарки са североисточним суседом ипак је, у Банату, наставила стару политику толерисања (велико-) румунства, па за то румунизовано становништво, без предомишљања, прогласила, заправо као једину опцију, мањински статус као Румуна, док је у североисточној Србији, поготово у два највећа града ове области, у Неготину и Зајечару, али и у Бору и Мајданпеку и мањим местима у којим је било интелектуалаца склоних да се дистанцирају од српског националитета огромне већине својих сродника и осталих који нису зазирали од свог регионално-етничког влашко-српског порекла – покушала да развија влашки идентитет пропагирањем „влашког језика” у нижим разредима основних школа, па чак, у Зајечару, увођењем и радио-станице на влашком говору. Акција ове десрбизације је имала делимичног успеха у Шоплуку, па је неколико десетина хиљада пограничних, национално неиздиференцираних „бугараша” навела да се изјашњавају као Бугари, док у области претежно влашког живља није имала никаквог успеха. Сви пописи становништва овог простора до најновијег времена показали су да се оно скоро стопроцентно изјашњава као српско, иако не крије, јер не пренебрегава, свој влашки домаћи дијалекатски говор.
Ипак, тамошњи истина небројни румунски националисти скоро сто година након Ђорђевићевог путописа позивају се на његово младалачко схватање као на, кажемо то без ироније, својеврсно своје „Свето писмо”.
И ето, Кроз наше Румуне. Заборављени Румуни, штампају се двојезично, уз предговор у којем се наводи и низ неповољних оцена о овој етничкој групи без свести да, осим формалног, номиналног и демагошког „добитка” (јер је, ето, један од највећих српских етнолога признао да су они „Румуни”) – заправо много више губе његовим објављивањем!
НАПОМЕНА:
• Прво издање: Др Тих./омир/ Р. Ђорђевић, Кроз наше Румуне (одштампано из Српског књижевног гласника, књ. XVI), Београд, 1906, стр. 93.
• Друго, допуњено издање: Др Тихомир Р. Ђорђевиђ, Кроз наше Румуне. Путописне белешке. На насловним корицама: Заборављени Румуни. За издавача: Маријан Тудор и Владица Рошкановић. Издавач: Ariadnae filum, Бор, 2004,15-96 + фотографија аутора, више оригиналних табела из 1. издања + додата карта местâ која је описао Т. Ђорђевић, са топонимијом на румунском, и + 29 додатих старих црно-белих фотографија са скоро искључиво етнографским снимцима + ненасловљени предговор, Увод и Напомена о издању издавача, стр. 14.
• Издање на румунском, штампано обрнуто: Dr Tihomir R. Georgevici. Printre Românii noștri. Note de c l torie. На насловним корицама: Românii uiţati. На насловној страни и поднаслов: Ediţie integrijit de Marian Tudor și Vladica Roškanović. Издавач: Ariadnae filum, Bor, 2004, стр. 103.

Милен Миливојевић

Борски сатиричар по други пут победник Међународног фестивала хумора и сатире „Златна кацига” у Крушевцу

Они који пажљивије прате хумористичко-сатирично стваралаштво немалог броја борских аутора вероватно се сећају да је на угледном Међународном фестивалу хумора и сатире „Златна кацига”, који се сваке године одржава у Крушевцу, прву награду за циклус пародија 2001. године добио борски аутор Рајко Мицин. Те пародије су, већ наредне године, ушле у књигу пародија Ни по бабу ни по стричевима у издању агилног борског „Инорога”.
Рајко Мицин је, иначе, и пре тога био познат као сатиричар. Објављивао је афоризме и пародије у Ошишаном јежу, Трну, Експресу, Вечерњим новостима, Тимоку и још понегде, а афоризме за децу у београдском Змају и подлистку Момчило часописа Свитак, који излази у Пожеги. Заступљен је и у лексикону Ко је ко у нашем хумору, сатири и карикатури у издању Ошишаног јежа, у зборнику афоризама Извајане мисли објављеном у Алексинцу и у још неким зборницима и антологијама афоризама. У књизи Сатире 4, која представља избор са конкурса „Радоје Домановић” у Великој Плани (конкурс је био редован до 2000. године), објављена је 1996. године сатирична прича Рајка Мицина „Нови прилози за биографију Марка Краљевића” (што је неодољиво подсећало на наслов Владимира Дедијера „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита”).
Ове године, на 12. крушевачком фестивалу, који је имао задату тему „Врата Европе”, замало да „Златну кацигу” поново освоји Рајко Мицин. Конкуренција је била јака: у категорији писаних форми конкурисало је 1976 текстова 463 аутора из Србије и Црне Горе и још 14 земаља. Прву награду је, поред Крушевљанина Славољуба Јовановића, поново освојио један Боранин – Радиша Драгићевић. И њега добро знамо. Два пута је добио награду Народне библиотеке Бор „Књига године борског аутора” – за збирку песама Белези и роман Самотиња. Обе књиге, а нарочито Самотиња, наишле су на шири одјек и добар пријем код великог броја критичара у листовима и часописима широм наше земље.
Сатира као задовољство
Радиша Драгићевић је „Златну кацигу” добио за песму „Досије Кикс”, чији наслов асоцира на популарну ТВ серију „Досије Икс”, а садржај говори о суморној и славној (како за кога!) прошлости наше и песникове отаџбине, односно наших отаџбина.
Само малом броју Борана било је јасно да је добитник „Златне кациге” и 2001. и ове године исти аутор. Рајко Мицин је, наиме, псеудоним Радише Драгићевића. Псеудоним није ретка појава, ни у нашој, ни у светској књижевности, а Радиша Драгићевић само своја хумористичко-сатирична остварења (пародије, афоризме и сатиричне приче) потписује као Рајко Мицин. На овогодишњем крушевачком фестивалу само се стицајем неких изузетних околности појавио под својим правим именом.
Примећено је већ да елементе хумора Драгићевић успешно уграђује и у она своја дела која не спадају у ову врсту књижевности. „То је вентил, и за мене и за читаоца. Моји романи, па и песме у Белезима толико су тешки да би били неиздржљиви да нису омекшани хумористичким пасажима. И живот је такав: мало смешно, мало тужно. Хумором и сатиром се борим против тескобе у себи. Ко се не смеје, ко је без духа, као да и није човек” – каже најнаграђиванији борски књижевник. „Оно што није сатирично, пишем из муке и с муком. Све то одболујем док пишем, а сатира ми лакше иде. И она долази због неке муке, али та мука, док пишем, прелази у задовољство. Посебно уживам у пародирању. Не могу да пародирам песму која ми се не допада. То мора да буде добра песма, мада се у пародији може стећи утисак да је нападам. Није тако. Нападам, али нешто друго, а не пародирани текст. Тако сам радио и у читавој серији текстова који представљају хумористичко-сатиричне „приказе” књижевних дела познатих наших и светских писаца.”
Против глупости
„Сатира је борба против људске глупости и против власти, нарочито кад између глупости и власти може стајати знак једнакости. Наши сатиричари су много утицали на то да се власт промени. Чине то и сада јер је идолопоклонство чиста глупост. Лоша власт је највећа инспирација сатиричара међу којима и данас има добрих аутора. Као да сваког дана ничу нови афористичари и нови афоризми, од којих су неки баш антологијски. Питање је само колико се то чита и колико се ослушкују њихове поруке. Чини се, чак, да је тренутно недовољно медијског простора за све што је вредно, без обзира што велики број листова има сатиричне рубрике. И хумористички листови, и такве рубрике у другим листовима прилично су се затворили, ограничили на релативно мали број сарадника. А стиче се и утисак да се код уредника још осећа страх од последица за објављену реч, иако смо помислили да је страх требало већ да ишчезне. Штета је што Бор нема књижевни лист (који уопште не би сметао Бележници, напротив!) можда чак и само за хумор и сатиру, јер и за једно и за друго чини се да имамо снаге. Без обзира за коју бисмо се варијанту определили, тај лист не би био за борске ауторе, већ за све квалитетне прилоге на овом језику” – мисли Драгићевић.
Драгићевић, иначе, има књигу Године за причу (наслов асоцира на познату књигу Године расплета) која се састоји од осам прича написаних о осам година (1995–2003) и коју, због њене „дневности” и брзог застеравања теме, неће објавити. Међутим, књига пародија под радним насловом Тамо је далеко, као и књига афоризама под радним насловом Страхија, спремне су и биће објављене, али чекају још коју „аутоцензуру” (у позитивном значењу ове речи). А овај писац је досад био строг цензор својим делима.

Весна Тешовић

На који је начин прави живот, често трновит и испуњен трагичним догађајима утицао на Вашу литературу? Колико у Вашем делу има аутобиографског и у складу с тим, какво место заузима роман Гори Морава?
Ставио сам аутобиографске моменте у свој роман иако не мислим да је исписивање стварних догађаја и њихово стављање у роман врлина у литератури. Имао сам компликован живот. После смрти другог родитеља живот ми је кренуо врлетним стазама и ја сам једва успео да га преживим. Био сам у три затвора пре Голог отока. Мислим, да сам имао живе родитеље, не би ме ни хапсили. Било им је згодно да повећају број ухапшених и зграбили су мене, а за мном није имао ко да закука и затражи правду. Нисам се најбоље сналазио у животу. Али литературу нисам схватао као место где о томе треба говорити. Када сам изашао са Голог отока имао сам 21 годину и шест месеци, а био сам искусан као неки деда. Знао сам о животу оно што моји вршњаци нису знали и можда ме је то определило да пишем о различитим стварима. А писао сам о потпуно различитим стварима које су мене самог понекад изненађивале. Ја нисам хтео да пишем о боксерима, а испало је да сам написао роман о боксеру који је преведен на 13 језика, штампан код нас у 22 издања и још су два превода у раду. Тог јунака ја у почетку нисам ни видео као боксера, али кад сам га довео у читав низ тешких ситуација у којима севају песнице, где је физички обрачун нешто што је свакодневно, онда сам напросто морао да га гурнем у неку спортску дисциплину где се стичу таква знања. Тако је Љуба Врапче постао боксер. Писао сам о једној удовици у књизи Петријин венац, која живи у неком малом месту које по многим детаљима личи на Бор и борски рудник. Писао сам у причи Лилика о малој девојчици која се налази у опасности да буде одведена у дом. Писао сам о предратном артиљеријском подофициру, а нисам никад био ни боксер, ни удовица, ни девојчица ни артиљерац. Роман Гори Морава је један од текстова који сваки писац гаји на срцу. Ту има доста измишљених ствари као и оних које то нису. Фотографије на крају романа многе су збуниле и ја сам увек говорио да су то фотографије једне породице: дечак од четири године, отац и мајка, баба и тетка која га је преузела после смрти родитеља. У последњем издању Гори Морава, мој издавач Флавио Ригонат није објавио фотографије. Рекао је да књигу види као чисту литературу и мислим да је био у праву. Као што сам се у животу бавио разним стварима, кад год сам писао аутобиографске белешке био сам у недоумици да сам нешто заборавио. Када сте аквизитер и циркузант, пакер коже, када сте кантарџија на вршилици, а онда једног дана постанете књижевник и академик -таква животна прича и мени самом изгледа чудна.
 Објасните нам, како то да један голооточанин својом првом књигом освоји Октобарску награду града Београда?
Био сам голооточанин, доста година сам провео са гладним стомаком. А онда је Александар Ранковић, трећи човек у тадашњој Југославији, шеф тајних полиција и, номинално, човек који је држао Голи оток пао 1966. До тада су све културне установе биле под непосредном контролом тајне полиције. Није било редакције у Југославији која није имала свог плаћеног удбаша. Сви жирији су били под контролом. Па и касније, прича о слободи уметничке речи је прича за малу децу. Неке делове из романа Гори Морава сам објавио као приче. На једном месту стоји реченица: Воз те вечери, зачудо, није каснио. Један „критичар” ми је баш то замерио. Таква је била контрола. Лека Ранковић 1966. пада и цела та структура се за две-три године пореметила. У том периоду ја објављујем Фреде лаку ноћ. У жири за Октобарску награду улази Јеремић који је пре тога написао суперлативни приказ моје књиге. На првом састанку он председнику жирија Душану Матићу скреће пажњу на њу, а на следећем састанку су изгласали мене за победника. Морам да признам да сам био запањен. У исто време сам у великим породичним проблемима. Под отказом сам, немам стан па седим у канцеларији јер немам где да будем. Звони телефон и неки човек пита да ли може да добије књижевника Драгослава Михаиловића. Мени нико до тада није рекао да сам књижевник. Када ми је рекао да сам добио Октобарску награду, могао сам да паднем под сто. То сам рекао свом јако добром пријатељу Ивану Кнежевићу, а он ме упутио да никоме ништа не причам док то за два-три дана званично не објаве, за случај да, ако није истина, не испаднем смешан. Као голооточанин, у Београду нисам имао стан 17 година и ова награда ми је решила многе проблеме.
 Реците нам нешто о својој „мајсторској радионици”, о јунацима који живе живот у Вашим књижевним делима и разлозима због којих сте их обликовали баш на такав начин.
Од детињства имам особину да ми рад не пада тешко, мада је књижеви рад јако психички тежак. Када вам посао не иде, кад седите за столом пет или девет сати, а нисте написали ни једну реченицу онда – шта заправо радите? Тако сам започињао књигу, терао донекле. Онда се појављивала нова идеја, учинило би ми се да бих то пре могао да завршим. Писао бих ту нову књигу, па би ми се десило да треба нешто друго брзо завршити. И тако се нагомилало код мене тих незавршених рукописа. Један од њих је био и Треће пролеће. Једног тренутка сам због болести и страха да ћу умрети, а све ће остати у ритама како је рекао Бранко Радичевић, одлучио да штампам први део Трећег пролећа као приповетку у књизи Ухвати звезду падалицу. Та прича није била лоша, али је могла да се продужи. Тако сада имам и приповетку која се зове „Треће пролеће Срете Петронијевића” и роман који се зове Треће пролеће.
Моји јунаци нису они који се повијају по ветру. Да то умеју вероватно би били много срећнији. Напротив, они имају неку чврстину, можда и претерану чврстину карактера која их води до трагичног заплета. Не знам да објасним зашто сам се опредељивао за такве књижевне јунаке. Књижевна критика и теорија тај начин писања зове сказ, а њиме се обележава говор књижевних јунака из првог лица. Мени је било интересантно што сам могао да говорим на начин који је удаљен од правог књижевног језика, јер то пружа могућност писцу да постигне велики дијапазон, да се користе најпростија и најпростачкија средства, а да у исто време говорите о неким суштаственим стварима живота: који је смисао живота, шта је љубав и смрт… То је онај дијапазон који је постизао (а ја не знам да ли јесам) Достојевски у својим романима. Стално пишеш о неким јунацима који нису као ти и мораш да улажеш све већи напор да разумеш те своје књижевне јунаке. Колико су они ниже на друштвеној лествици, толико треба да постигнеш већу уверљивост. Нико не би рекао да Петрија Ђорђевић или Жика Станимировић могу да говоре о филозофији живота, а они то чине или се бар тако нада њихов аутор. Чизмаше нисам писао са идејом да је Жика Курјак жртва неког притиска старог режима. То је један пикарски, мангупски роман о неозбиљном младом човеку, који на магарцу ујаше у скопски ресторан и из тога произађу свакојаке тешке перипетије, које изводи баш тај војни режим у коме се он, као подофицир, налази. Желео сам само да говорим о људским судбинама које се изокрећу и стављају човека у тешке ситуације из разних разлога. Ти разлози се могу објашњавати и социолошки и политички, али моја идеја је да говорим о најтежим проблемима људског живота и то на неке најнедостојније начине. Лилика је приповетка коју ја пуно волим и, као што је рекао Иван Буњин, Бог ми је помогао да је напишем. Она је опиљак једне друге, неостварене, куд и камо радикалније идеје о заосталој девојчици која се врло тешко изражава. За то нисам нашао решење. Ни Фокнер у свом роману Бука и бес то није успео. На крају се читалац замори непрекидним тумачењима шта је тај малоумни дечко хтео да каже. Саплитање у тумачењу дела на крају упропасти књигу. То је поступак који је за велико поштовање, али није успео. Није успео ни Уликс са позајмљеном причом из Одисеје, јер постаје превише запетљана да не можете да се ишчупате из ње. Литература мора да тече као вода; кад је узмете, да је попијете на душак и да се осећате лепо. Ако она изазива неке тешкоће приликом гутања онда то није успела литература.
 Језик којим Ваши јунаци комуницирају са читаоцем вероватно је један од разлога зашто Ваша литература „лако клизи низ грло”.
Залагао сам се за тај језик у нашој књижевности, који није признат као званичан. У својој књизи Црвено и плаво објавио сам говор у коме се види колико је подручје дисквалификовано Вуковом реформом. Са Павлом Ивићем сам ишао од села до села, 56% становништва Србије је на територији која није призната као књижевна. То је проблем за културу Србије. На том терену се књижевност развија слабије него тамо где је језик прихваћен вуковском реформом. Осим Београда, који има леп језик и представља мешавину разних језичких идиома, постоје само три града у Србији већа од 40 000 људи где се говори исправно, то јест где је локални језик прихваћен као књижевни. То су Ваљево, Чачак и Ужице, факултативно и Шабац. Имајући ово у виду Србија нема разлога ни за какав вуковски фанатизам. Жеља ми је да српска наука, која потиче од Вука Караџића постане и србијанска, бар исто онолико колико и других наших крајева, јер она, колико вуковске крајеве унапређује, толико невуковске уназађује.
 Велики део Вашег рада, не само књижевног, јесте настојање да се голооточка голгота представи јавности. Зашто процес рехабилитације тих осуђеника тапка у месту?
Ја сам 25 година бежао од те теме, а онда сам закључио да ћемо сви изумрети а остаће бљувотине које пишу наши злочинци. То просто нисам могао да замислим и желео сам да та прича постане мало јаснија. Голооточани углавном ћуте, али има и изузетака. Упознао сам једног Боранина, Душана Јанковића, који ми је донео јединствену фотографију Голог отока снимљену 1. маја 1951. У то време сам и ја био тамо. То је она фотографија која је објављена у другој књизи Голи оток. Душан је то украо из канцеларије неког иследника и кришом изнео са отока. То је изузетна фотографија и због тога што су се наши злотвори постарали да острво заравне, униште. Чујем да Хрвати имају идеју да га искористе или као место на коме ће се окупљати ликовни уметници или за ловни туризам. Рехабилитација голооточана никако да се покрене са мртве тачке. Ни ова данашња, кобајаги демократска држава, нема неку жељу да је изведе, тим пре што у друштву постоје разноразне тензије и глупе идеје и што се жртве титоизма између себе мрзе и опањкавају. Голооточани често кажу да им није потребна никаква рехабилитација заједно са четницима. Они други, жртве црвеног терора, кажу да голооточани не заслужују никакву рехабилитацију јер су некада, од ослобођења до резолуције ИБ а, били међу извођачима терора. Они који би требало да изведу рехабилитацију таква гложења једва дочекају и престану да се баве таквим рзмишљањима. Почео сам да причам о Голом отоку надајући се да ћу то завршити за две године. Знао сам шта је урадио Солжењицин својим Архипелагом и надао сам се да ћу и ја то урадити тако брзо. Међутим, чујем сада да је и Солжењицин радио 20 година. Нагомилало се и знање о томе, па вам дође природно да проговорите још понешто. У Политици сам објавио фељтон о томе шта је у нашој терминологији била шиба, а шта шибање. Изашло је 12 наставака. Никако не престајем да радим иако сам мислио да сам са тим стварима завршио и да идем даље.
Изостанак актуелизације овог питања у свету има чисто политичке разлоге. Цео Запад, нарочито Америка, био је заинтересован за рушење социјализма као система. И сада се ту појављују неке пришипетље које су улетеле у логор зато што су браниле СССР. То њих не интересује. У мојој студији Кратка историја сатирања наводим податак да је Тито за Голи оток и несврстане добио од САД-а помоћ и кредит од 105 милијарди долара, прерачунат на крају 1988. године. Југославија је за потезе Јосипа Броза добила за трећину веће кредите и помоћи него што је Немачка добила Маршаловим планом, којим је обновљена цела Западна Немачка. Не знам шта се десило у Југославији кад је добила за трећину више. Сматрао сам да ћу направити медвеђу услугу истини ако се будем у својим текстовима бавио политиком. Желим да ту ствар извучем из политике. Имам у виду одређени терор, а не политику која може бити оваква или онаква. Титова политика, ако се изузму неке ствари, била је кудикамо мекша од оних у Румунији, Бугарској, СССР-у. Али извела је Голи оток и 1944/45. стрељала 150 000 људи без суда и суђења. То је нешто што се заборавља, а нарочито га заборављају они који би да рестаурирају титоизам као друштвени систем.
 Какав је став САНУ по овом питању?
Одељењу језика и књижевности САНУ сам 1992. поднео предлог за оснивање Одбора за Голи оток. То је Извршни одбор Академије прихватио. Поставили су ме за председника Одбора. Али ја нисам научник. Могу да прокљувим неке ствари, али не могу да се бавим систематским научним радом са великим бројем људи. Тај Одбор је био проширен на све политичке затворенике титоистичког режима и није почео никад да ради, тим пре што је српска држава обилазила око тог проблема као око вреле каше. Чак и данас неки људи које ја много поштујем не желе да уђу у суштину проблема који сам нашао у мом досијеу. Досије сам гледао у јуну 2001. и нашао сам да ме министар унутрашњих послова Миодраг Станојевић октобра 1971. године ставио на листу за операцију „Муња”. Поставио сам питање нашим званичницима шта је то значило, али су они избегли одговор.
 Како сте и поред трауматичног личног искуства и свих препрека на које сте наилазили на свом стваралачком путу успели да сачувате себе од мржње и жеље за осветом?
Ви ми одајете признање да у свом раду нисам мотивисан мржњом. Хвала. Знао сам да ако будем мрзео, заступао странку или неку политичку идеју, нећу успети. Не знам да ли сам успео, али ако јесам то је зато што сам знао колико је то велика замка. Заиста нисам желео да се светим. Нити је посао књижевности да то ради.
 Велико Вам хвала на овом разговору.

Немања Савић

Надриписцу, чије романе нико није читао, пријатељи су замерали како су му, наводно, ситна слова у књигама и како их управо то спречава да се озбиљније посвете његовим делима. Међутим, колико год је он у наредним књигама повећавао фонтове слова, изговор је био исти: ситна су!
Једном, док је кориговао недостатке свог стваралаштва, инспирисан написаним, спопала га је мука, и одједном је повратио. Тиме је учинио бар садржај уочљивијим.
(Трећа награда на Конкурсу за кратку причу)

Ненад Максимовић

У страху да не престанем да је слушам, она је убрзавала своје излагање и збунила би се управо пред суштином онога што је намеравала да искаже, улазећи након необичне омашке у један нови тон, нову боју, неочекивано изокрећући претходну озбиљност, украшену суптилним и елоквентним речима, у неку врсту самоироније, или пре пародију самоироније, која је требало да ми стави до знања да она то намерно чини. Сваки такав свршетак сваке од тих њених малених представа изгледао је као некакав минијатурни кинески радио-апарат у функцији привеска за кључеве, и завршавао би се оном врстом смеха од које чујемо само: с-с-с.
Читавих пет месеци, из дана у дан, састајали смо се у том дворишту препуном хортензија, лала и хризантема, седели под столетним орахом у столицама од прућа, каткад би прошетали крај Тимока, или једноставно отишли и вратили се, колико да удахнемо свежину вечери, и она је за све то време понављала исту, добро познату представу. И најзагушљивијем мозгу у најтеснијој лобањи брзо би постало јасно да та девојка, чија манекенска лепота нагони на дисање пуним плућима, све време крије нешто. Из оне фиоке која се налази одмах испод речи, фиоке која се или заглавила или је заборављено да се затвори, тек би наједном искочио незвани кловн и њене крупне очи намах би се скрушиле остављајући ми у залог нејасну кривицу. Да, осећао сам се кривим, иако нисам имао појма зашто, и требало је неколико месеци да би се најзад разданило у оном делу моје главе где је боравила мисао о њеној заљубљености у мене.
Знао сам! Све време она жели да ми то саопшти! Не! Она ми то све време саопштава! Већ ми је толико пута то рекла!
Бојећи се да не помисли да сам глуп, реших да јој што пре изјавим своју љубав и тако јој најзад олакшам положај.
Тог дана, детлић је био задужен за ритам-секцију, комшијски пас за басове, а славуј је изводио соло свог живота. Обукох белу кошуљу и успут свратих у цвећару и купих јој неколико белих лала. Прсио сам се као билдер и саопштавајући јој да јесам за кафу, искористио најнежније тонове својих гласовних могућности. Она је носила црвену хаљину и скакутала степеницама горе-доле као некакав девојчурак. Преда мном се брзо створише ишлери, венчићи, карамел-обланде, кремпите, ледене коцке и домаће купиново вино. Најзад, стиже и кафа.
– Имам нешто да ти саопштим, – рече званичним тоном док су јој очи тражиле најпогодније место за шољице.
Као да је управо прочитала моју мисао из некаквог стриповског белог облачића који је лебдео над мојим левим уветом. Али, добро, помислих, најзад је скупила храброст, није ли свеједно ко ће начинити први корак. И препустих се свим својим срцем њеном устрепталом гласу.
Требало је да прође бар пола пасуса да бих у потпуности схватио значење њених речи. Управо је истицала друга година од оног дана када је одлучила да свакога месеца од своје више него бедне трговачке плате издваја по значајне три стотине динара, и то све у циљу да би једнога дана могла да наручи један од оних француских парфема намењених високом друштву (ако се добро сећам, беше реч о Ланкому). Да, за недељу дана требало је да истекне друга година од исто толико планираних и да се најзад сакупи читава потребна сума.
– Од почетка ове године осећам нестрпљење – објашњавала је – а замисли тек како ми је сада тешко да се стрпим, сада када сам надомак циља! Ноћима се преврћем у сну, а често ми дође, па скакућем у месту. Знаш? Као кад ти је пуна бешика. Разумеш ме? Хајде да прославимо, ово морамо да прославимо…
Осетио сам се као издуван балон који виси са статива неке прашњаве, лимене тезге, на некој блатњавој пијаци, па славље беше толико да бих разбио чашу о сунце да сам могао.
(Друга награда на Конкурсу за кратку причу)

Едита Евгенија Цоловић

Напољу је дивље пљуштало и Мирко је већ скоро двадесет минута седео у колима мислећи се како да претрчи та два-три метра до улаза у зграду. Није имао баш ништа чиме би могао да се заштити од помахнитале водурине. На крају му дојади да тако беспомоћно чами у ауту и реши да јурне ка згради, па шта буде!
Ни сам не знајући како, нашао се испред врата свог стана, мокар као неоцеђена поњава. Неуспешно је покушавао да из слепљених џепова извуче кључ и коначно уђе у тај проклети стан! Сав изнервиран, шутну ногом врата из све снаге – КАД! врата се широм отворише! Мирко, онако бесан, упаде унутра гунђајући и на време и на петак и на глупаву браву коју ће морати после да замени… Уједно је скидао, боље рећи љуштио са себе мокре ствари, разбацујући их свуда по поду. Одједном, Мирко пренеражено стаде насред трпезарије, држећи се за мокру мајицу која му је, исто тако пренеражено, застала на пола главе! Из дневне собе, тачније из огромне зелене фотеље у тој соби, зачуо се један полупромукли баритон:
– Ало, бре, човече! Шта ти је? Шта драмиш толико? Ево и ја сам био скроз мокар, па сам се осушио!
Мирко је лагано кренуо да враћа мајицу на врат, па на груди, не скидајући за то време поглед са фотеље. Уједно се трудио да се што више избекељи, како му ништа не би промакло. Грудни кош му се лудачки дизао и спуштао, спуштао и дизао, као да му је неко невероватном брзином огромним мехом упумпавао и испумпавао ваздух.
– Него, ортак, где ти стоји фен? – настави онај баритон тоном који је говорио да се власник гласа баш фино сместио, само му, ето, недостаје једна ситница, па да све буде у најбољем реду – тражио сам га по купатилу, али није тамо. А баш ми фали да само мало сушнем испод крилца! Ала је невреме, а?
Са кнедлом у грлу и пометњом у глави, Мирко је кренуо ка гласу из фотеље, још увек не верујући сопственим ушима. Али кад је стигао до фотеље, укопао се у месту и ни речи није могао да изусти. Уместо уста, на лицу му се појави некаква глупава шупљина уперена према ТОМЕ! Не, не, ја сам сигурно полудео, помислио је Мирко пошто је, после ко зна колико времена тупог буљења, довео своје мисли у какав-такав ред. Дефинитивно сам претерао са послом… Ово је стварно апсурдно! Пре свега, ово уопште није могуће, мислио је даље он, тако да и немам разлога да бринем да сам полудео! Али, чињеница је да је овај орао ту и да седи у мојој фотељи и да ми се обраћа! Орао? Обраћа? Ма какви! Стварно смешно! Ући ћу поново у стан! Да, да, то је најбоље! И, Мирко се, као хипнотисан, окрену ка излазним вратима, празно гледајући негде у врхове својих прстију. Опет се зачуо тресак врата, па некакво гунђање, па и сам разбарушени Мирко насред дневне собе.
– Гле, ти си још ту! – рече Мирко и почеша се по глави. – Дакле, стваран си… Немогуће, али истинито… – уздахну овај некако тужно.
– Де, шта си се снуждио! Да сам ја на твом месту, црк’о бих од среће што се одједном нашао неко да ми прави друштво! Весело! – рођачки ће орлушина. – Него, нађи ти мени онај фен да се ја не прехладим!
И даље не схватајући шта га је снашло, Мирко се упути ка бифеу регала, одакле механички извуче справу за сушење косе. Орао није престајао да брбља. Испричао му је целу своју историју: и како се потуцао по Аризони, и како је надничио код Бугара, ма свашта! Мирко је слушао и гледао, и гледао и слушао разметљиву птичурину која му је, некако, што ју је више посматрао, постајала сва симпатичнија. У пола орлове приче зазвони телефон. Мирко скочи као опарен и престрављено диже слушалицу. Са друге стране је неки женски глас нешто урлао. Мирку је био потребан добар минут да укапира да је то Весна, која га је већ пола сата чекала у посластичарници „Код коња”. На брзину је промрмљао нешто и уз неко „извини” спустио слушалицу. Још увек је био у оном мокром оделу. Кренуо је брзо да се пресвлачи, псујући успут и себе и ту орлушину која га већ два сата замајава! Потпуно је био заборавио да се договорио са Весном да се нађу. Али, највише му је било мука при помисли на салве беса које ће се излити на њега због кашњења. И то по ОВАКВОМ времену! Зграбио је кључеве од аута и, не поздравивши се са орлом, излетео из стана.
Возио је као суманут. Када је, напокон, стигао у ту глупу посластичарницу, паде му на памет питање шта ће он, уопште, рећи Весни: зашто касни? За њу је пола сата било – смак света! Црвенео је и знојио се као неки школарац. Приближавао се том лицу изобличеном од љутине. И што је бивао ближи, тако су јој црте лица изгледале све нејасније и расплинутије. Пред њим је стајао облак гнева. Па шта сад да каже том облаку? Па, ништа! Рећи ће јој шта је стварно било и тачка!
– Орао, кажеш?! Дакле, набавио си орла за кућног љубимца, па си морао да се поиграш са њим? – подругљиво га сасече Весна.
– Ма не, женска главо, како не разумеш! То није љубимац! Он је стваран! Као човек! – трудио се Мирко да објасни о чему је, заправо, реч.
– О чему ти, човече, причаш? Ти си потпуно полудео! И још ме правиш будалом! – била је Весна крајње изнервирана.
– Ма, шта ти је уопште и објашњавам, кад си ти ионако глупа да то схватиш! Ти и ја смо завршили! – издера се Мирко и демонстративно изађе напоље. Тресао се од љутине. Није могао да схвати како је са таквом глупачом провео толико времена. „Кућни љубимац! Није него!”
Прошло је од тада неколико дана. Па и недеља. А онда и месеци… Мирко се потпуно навикао на орлово присуство. Штавише, постали су одлични пријатељи. Тако је бар Мирко мислио. Само, Мирку је било помало непријатно да говори унаоколо о том свом пријатељу, јер, ипак, средина као средина – конзервативна и затуцана; а, уосталом, то је ионако његова ствар. Али, једног дана, дошавши са посла, Мирко не затече никога код куће. То му је било мало чудно, с обзиром на то да орао није баш нигде излазио; био је код Мирка, такорећи, инкогнито. Пролазили су сати, а од орла ни трага! Није се ни преко ноћи појавио. Шта да ради; да позове полицију? И шта да им каже? Дуго се Мирко премишљао и најзад реши да крене сам у потрагу. Али куда?
Као помахнитао истрча из зграде, умало оборивши комшију Петра успут и упути се ка кеју. Лутао је изгубљено наоколо, завиривао по жбуњу, и у једном моменту поче из свег гласа да дозива орла. Људи су га у чуду гледали, а још чудније им је било име тог изгубљеног пса – Орао! Мирко је почео и да зауставља пролазнике и избезумљено пита јесу ли, можда, видели његовог пријатеља.
Та потрага је трајала данима. Па и недељама. А од орла ни трага ни гласа. Мирко реши да нестанак ипак пријави полицији. У станици су мирно саслушали о чему се ради, а онда су почели да се нешто међусобно сашаптавају – један инспектор у цивилу и још двојица у униформи. Пришли су Мирку и муњевитом брзином му ставили лисице. А затим су га пребацили у Палмотићеву.
Покушавао је Мирко да им објасни како је то све неспоразум и како је он потпуно нормалан; да је само стицај околности био мало чудноват и ништа више.
Али, објашњавао је то годинама. На крају му је дојадило да се са свима њима прегања и одлучио је да лепо прихвати њихову игру. Казао им је да је схватио како је то, ипак, био све само плод његове маште и ништа више. Доктори су га после тог признања већ благонаклоно гледали. Чак су му обећали и скори одлазак кући.
Два дана пре него што је требало да изађе, главна сестра позва Мирка и саопшти му да има посету у соби за пријем. Ко ли би то могао да буде, питао се у себи Мирко. Овде сам и самог себе заборавио.
У соби за пријеме га је заиста чекало изненађење! Код прозора је стајао орао лично!
– Чуј, -поче орао – дошао сам да ти се извиним за оно што сам тако нестао…
Мирко га не саслуша до краја, већ избезумљено отрча у собу главне сестре.
– Сестроооо! – урлао је он. Сестра брзо истрча у ходник. Мирко је зграби за руку и буквално одвуче у собу за пријеме.
– Ево, погледајте! Орао! Нисам луд! Ево га! – викао је он, док их је орао мирно посматрао пушећи неку скупу цигару.
– Добро, Мирко, смири се. Све је у реду! – покушавала је да га умири сестра. – Па он је дошао да те посети, он ти је пријатељ, зар не? – благо се смешила, тапкајући забезекнутог Мирка по надлактици. Утом се појави и сâм начелник психијатрије, који најљубазније замоли орла да извини овакво Мирково понашање, и да га, ако му то није велики проблем, посети неки други пут; јер, очигледно је да је пацијенту позлило, што значи да ће морати да продужи свој боравак у установи.
Орао се само осмехну, онако подругљиво – рођачки, угаси цигару и одлете кроз прозор.
(Прва награда на Конкурсу за кратку причу)

Милица Матијевић

Ко се у Србији може пријавити на овај конкурс? Превела и приредила Милица Матијевић, Библиотека „Димитрије Туцовић”, Лазаревац

Ако ваша библиотека својим члановима даје бесплатан приступ дигиталним информацијама, ради смо да чујемо шта имате да нам испричате.
Овом реченицом „Бил и Мелинда Гејтс фондација” позивају библиотеке широм света да се пријаве за награду фондације за 2005. годину. Фондација је основана 2000. године и од тада се сваке године награда од око милион америчких долара додељује националној библиотеци или сличној организацији ван Сједињених Америчких Држава која има нов програм и нуди корисницима бесплатан приступ информационим технологијама.
Који су услови које треба испунити и како се врши селекција?
Које библиотеке могу да се пријаве?
Све националне библиотеке и сличне инстуције ван САД-а су позване да се пријаве. Предност дајемо институцијама које наша фондација није пре финансирала. Библиотеке на територији САД-а не одговарају конкурсу.
Како је дефинисан „бесплатан јавни приступ”?
Библиотека нуди бесплатан сервис уколико је свима, укључујући децу и омладину, омогућено да користе предности и олакшице (без обавезе да буду чланови библиотеке или да плаћају приступ Интернету). Установе би требало да покажу на који начин свима бесплатно приближавају информационе технологије, као и шта нуде јавности и особљу. Предност се даје установама које су нешто постигле у сарадњи са јавношћу.
Шта се подразумева под иновацијом?
Библиотечки пројекти су означени као иновација уколико обезбеђују приступ информационим технологијама и сервисима који су претходно били недоступни грађанима. Програм може бити нова, мала или дугорочна иницијатива.
Како одабирамо оног кога ћемо наградити?
Међународни савет библиотекара и стручњака у области информационих технологија прегледа пријаве и бира најбољег.
Награда ће бити представљена на Светском библиотечком конгресу у Ослу (Норвешка), у августу 2005. године.
Досадашњи добитници награде
 Библиотека конгреса, Аргентина, једна од неколико библиотека у земљи која обезбеђује сервисе за грађане без новчане надокнаде, укључујући и компјутерски центар који је отворен нон-стоп.
 Biblored, Колумбија, мрежа коју чини 19 националних библиотека у Боготи, која нуди бесплатан приступ дигитализованим информацијама у неким од најсиромашнијих домаћинстава.
 Библиотека града Хелсинкија, прва међу јавним библиотекама у свету која је понудила грађанима приступ Интернету. Обезбедила је Информациону бензинску станицу, преко које се обезбеђују информације путем телефона, факса или текстуалним порукама.
 Библиотека у Гватемали, поседује библиотечке и информационе центре у руралним насељима. Ови центри укључују компјутерску обуку становништва.
 Smart cape access project, Јужна Африка, инсталирала је компјутере и приступ Интернету у неколико библиотека у сиромашним областима да се по први пут свим становницима у Јужноафричкој републици обезбеди беплатан приступ.
Информација о конкурсу „Бил и Мелинда Гејтс фондације” стигла је до неких наших јавних библиотека преко CLIR-а (Council on Library and Information Resources). CLIR је независна, непрофитна организација која се залаже за ширење информација као јавног добра. У сарадњи са другим организацијама помаже сервисе којима се шири концепт „библиотеке” и подржава прикупљање и чување информација.
За више информација, посетите www.clir.org

Јелица Живковић

У периоду од 10. јуна до 10. августа 2004. године обављена је ревизија целокупног фонда монографских публикација у Народној библиотеци Бор.
Будући да је ревизија један од најсложенијих законом предвиђених послова који је свака библиотека дужна да у прописаном року извршава, веома су важне припреме, избор метода у складу са Упутством Народне библиотеке Србије о ревизији и отпису библиотечке грађе, као и пажљиво планирање самог тока да би се цео посао обавио ефикасно, са крајњим циљем да се о фонду добију веродостојни подаци.
Овогодишња ревизија у Народној библиотеци Бор је друга по реду која је рађена уз помоћ рачунара, сравњивањем стања фонда са електронском базом података. Претходна, која је на овај начин урађена 1998. године, дала је веома добре резултате у смислу установљавања правог бројчаног стања фонда монографских публикација, а након тога је уведена пракса годишњег расхода по основу дотрајалости и неупотребљивости на свим одељењима библиотеке. Имајући ово искуство у виду, као и чињеницу да се целокупни књижни фонд налази у електронској бази са подацима који задовољавају минимум који омогућава идентификацију сваке библиотечке јединице (аутор, наслов, инвентарски број, сигнатура), процењено је да неће бити потребно затварати библиотеку током ревизије. Стога је попис организован поступно, по одељењима – најпре на стручном одељењу, затим на одељењу за књижевност и језик, па на дечјем, а на крају је пописан фонд у депоу библиотеке; посебно је обављена ревизија фонда монографских публикација завичајног одељења, где је истовремено формирана електронска база. За то време са корисницима није радило само оно одељење на коме се управо одвијао попис, док се на осталим одељењима рад одвијао нормално, чиме је интерес корисника у највећој мери заштићен.
Сравњивањем података након извршеног пописа дошло се до следећих резултата: до почетка ревизије 2004. године Народна библиотека Бор је имала 129.726 библиотечких јединица уписаних у инвентар монографских публикација. У претходним ревизијама и редовним годишњим расходима (у периоду од 1962. до 2004. године) расходована је 57.501 књига, а у овогодишњој 3.327 књига, што укупно износи 60.828 примерака. Овом ревизијом је установљено је да је Народна библиотека Бор 10. августа 2004. године поседовала укупно 68.898 књига на својим позајмним одељењима и 1.553 књиге у фонду завичајног одељења, што укупно износи 70.451 књига.
Добра је вест да је свега 39 књига расходовано по основу старих задужења (иначе се, по закону, овај отпис врши након три године), што износи свега 1,2 % од укупног отписа. Тај податак сведочи о предности поседовања електронске базе корисника, чија се задужења ажурније прате него раније, па се и мере за враћање књига „заборавних” корисника благовремено предузимају.
Лоша је вест да је ревизијом установљено да на одељењу за књижевност и језик, чији су фондови у слободном приступу за кориснике, недостаје више од хиљаду књига! Мада немамо доказе који би на суду били валидни (нико није затечен in flagranti са књигом испод капута), верујемо да, без увреде, међу нашим корисницима има „несавесних”, како стоји у извештају Комисије за ревизију, која је на тај начин избегла ружну реч лопов. Елем, звали ми ту појаву како нам драго, чињеница је да су ти „несавесни корисници” прилично оштетили библиотеку, мада им у целини ваља одати признање за читалачку културу јер су на списку несталих књига дела Слободана Селенића, Светислава Басаре, Милорада Павића, Моме Капора, Габријела Гарсије Маркеса, Хорхеа Луиса Борхеса и, као куриозитет, целокупна дела Чарлса Буковског, која је библиотека приновила 2003. године.
Дакле, ова ревизије је, између осталог, показала да неки наш корисник не може без Чарлса Буковског, а да библиотека, са друге стране, не може даље са оваквим члановима. Зато је на одељењима појачан надзор, а размишља се и о набавци камера, ма колико то рушило романтичну слику о библиотеци.

Весна Тешовић

Фестивал хумора за децу у Лазаревцу од 14. до 16. септембра 2004. г.

Сигурно да нема детета у Србији и Црној Гори, а вероватно и шире, које не би пожелело да прве школске дане проводи попут младих Лазаревчана. Верујући у то да је смех неопходан за раст деце и да је преозбиљност велика штета за целокупно човечанство, деца Лазаревца, а са њима и цео град, живе према упутству Драгана Лукића: Још смеха, смеха, још смеха деци! Тако је било и овог септембра. Три дана Лазаревац је живео свој Фестивал хумора за децу. Деветоро писаца са својим хумористичким стиховима и прозама обилазило је „по утврђеном распореду часова” школе у Лазаревцу и околним селима, јер, како је рекао Алек Марјано у свом „фестивалском прогласу”: Не би било лепо да остану без вица / Јунковац, Степојевац, Вреоци / Велики Црљени, Дудовица. Ту су били и карикатуристи и професионалне и аматерске драмске дружине са својим веселим позорјима. Али, можда је још важније то што су се та три дана лазаревачка деца дружила са 300 својих другара који су се у Лазаревац слили из 40-ак градова Србије и Црне Горе и Републике Српске.
Главни и одговорни за овај тродневни урнебес, смех и песму, центар тог насмејаног дечјег свемира јесте библиотека. По 16. пут библиотека „Димитрије Туцовић” организује овај фестивал. Инициран 1989. године, као културна манифестација којом ће се прославити 100 година постојања града, брижно осмишљен и упорно негован од стране вредних библиотекара, фестивал је прерастао границе библиотеке, Лазаревца и Србије и, користећи смех као ванвременску и ванпросторну категорију, као универзално средство комуникације, постао спона за све вредне, креативне и жељне афирмације. Библиотека расписује конкурс на којем могу да учествују само деца до 15 година. У билтену фестивала Смехокази пише да је ове године стигао нешто мањи број радова, само (!!!) 1683, а подељене су 44 награде за литерарно стваралаштво, разврстано у 12 категорија, и 44 награде за ликовни израз, такође у 12 категорија. Од награђених радова направљена је у простору библиотеке богата и дечје разбарушена изложба.
Весна Петровић, библиотекар из Сремске Митровице каже: Програм Фестивала хумора за децу у Лазаревцу има двосмерни значај: васпитава путем уметности, али и васпитава за доживљавање уметничког дела и за уметничко стварање. Он живи у просторима школа и домова културе, на улицама и у парковима, у записаним причама, у испеваним песмама, у првим нацртаним карикатурама и изведеним представама у многим градовима Србије и Црне Горе.
Фестивалски дани у Лазаревцу сваке године имају и своје озбиљне садржаје. Ове године, посебно значајно за унапређење библиотечке делатности било је оно што се могло чути на трибини „Како фестивал подстиче сарадњу дечјих одељења јавних библиотека”. Колеге из Библиотеке града Београда, библиотека „Милутин Бојић” из Београда, „Глигорије Возаревић” из Сремске Митровице, „Вук Караџић” из Пријепоља, „Стеван Сремац” из Ниша и „Јован Поповић” из Кикинде говорили су о својим искуствима и различитим облицима рада са корисницима дечјих одељења, који као своју последицу имају и учествовање на Фестивалу хумора у Лазаревцу. Том приликом се показало како њихов континуирани креативни рад са децом у локалним срединама развија активан однос према књизи, буди и негује маштовитост и стваралачки дар и на тај начин васпитава младе људе да до краја живота буду прави уживаоци лепе речи и књиге уопште. Због тога библиотеке, ваљда, и постоје и зато је било драгоцено чути какве „мале тајне” у раду са децом примењују „велики мајстори библиотекари”.
Библиотеку „Милутин Бојић” из Београда у Лазаревцу су представљали директор Јасмина Нинков, Љиљана Милошевић, библиотекар који води радионице са децом са посебним потребама, и Александра Вићентијевић, која води курсеве креативног писања. Колегиница Љиљана Милошевић открива Бележници „кључ за тајна врата” радионице са хендикепираном децом.
Програм Библиотеке „Милутин Бојић”, као савремене библиотеке, подразумева сарадњу са другим институцијама и организовање програма ван библиотеке. Тако је успостављена сарадња Друштва за помоћ ментално недовољно развијеним особама „Палилула” и библиотеке, која се активно укључила у рад са хендикепираном децом. Ово удруживање допринело је побољшању односа деце са хендикепом са осталом децом и пробудило је њихово интересовање како за књигама тако и за библиотеком, као местом где могу самостално узимати и разгледати књиге. Посебну радост представља то што сами могу да бирају и одлучују коју књигу желе да читају. Библиотека је постала „посебно место’’ у коме се осећају пријатно и заштићено.
Радити са хендикепираном децом представља огромно сазнајно искуство и за водитеље радионице и за полазнике. У том процесу активно учествују и одрасли и деца. Ту сва питања добијају одговоре, ма какви они били, ту се прича и ћути, пева и слуша музика и игра, игра…
Прво правило радионице је да НЕМА ПРАВИЛА. Друго правило: ИГРА ЈЕ СУШТИНА СВЕГА.
Радионице се одржавају два пута недељно. Дужина радионице је од 2 до 3 сата. Радионица започиње поздрављањем. Водитељ се поздрави са сваким понаособ, а онда се они међусобно поздраве (рукују се, потапшу по рамену, загрле и сл.). Додир је важан облик комуникације. Потом се креће у акцију. Вежбе покретом могу бити:
1. Ветру у сусрет (шта раде када је ветар благ, а шта на поветарцу, када је јак, када је олуја и сл.). Како се крећу, да ли се пусте низ ветар или не и сл.
2. Будимо:
-птица (како лете птице, мале, велике);
дрво (корен, стабло, лист – расту као дрво);
вода (поток, река, море – пронађу покрет);
плава боја, црвена, жута (изнађу покрет који за њих значи плаво…) и др.
3. Ход (како корачам кад сам):
весео
тужан
љут
када се шуњам,
када шетам (сам, са неким и др.)
Дужину трајања вежби процењује водитељ радионице. У случају отпора, вежба се прекида.
Други део радионица предвиђен је за креативан рад у трајању од 60 до 90 минута и он обухвата:
цртање (оловка, дрвене бојице, пастел),
сликање (водене бојице, темпере, колаж),
вајање (пластелин, глина),
ручни рад (ткање, израда мањих предмета од вунице, папира, картона…),
или радимо неку причу на основу неке књиге (мање) или сликовнице коју сами изаберемо, цртамо (обучемо принцезу, принца, миша, саградимо им дворац, засадимо врт…), глумимо уз кратак дијалог, измислимо нови лик и убацимо у причу.
Последњих пола сата радионице користе се за релаксацију. Најчешће се слуша музика, певамо и плешемо заједно. Саставни део радионице је и мања закуска (сок, кекс, чипс, и сл.) као награда за уложени напор, уз обавезне похвале сваком појединачно.
Оно што се показало као добра пракса јесу поруке. Одредили смо једну кутију у коју свако (ако жели) убацује своју поруку. За нас, ту се налази „кључ за тајна врата”, као што су врата снова, смеха, жеља, љубави и сл. Овакав приступ нам је олакшао пут до неких доживљаја које им је било тешко да вербализују јавно. Свака порука се заједнички решава (ако то желе).
Тешко је овако информативно описати начин и суштину рада у радионици. Понекад ништа од предвиђеног не функционише, јер је довољно да једно или двоје деце одбије да учествује, па да им се прикључи одмах и остатак групе. Стога је план о току радионице флексибилан и често се деси да се неколико идеја које не прођу замене новим. Игра је увек оно што се може увести, а што је највероватније да ће бити прихваћено. Једино правило које би требало да важи је да се радионице не прекидају. За њих је континуитет знак сигурности. У раду са хендикепираном децом увек мора да присуствује стручно лице.
Шта нишке колеге чине да би се деца анимирала да посећују баш библиотеку и да би се спријатељила са књигом, сазнајемо од Саше Луковић-Васиљевић.
У раду са децом корачали смо полако, али сигурно.
Први корак је био – уређење просторија библиотеке. Данас је Дечија библиотека у Нишу један изузетно пријатан кутак за малишане.
У читаоници библиотеке посебно је ограђен кутак за децу предшколског узраста (са клупицама, јастучићима, луткама, прибором за цртање и малим изложбеним простором намењеним баш за њихове радове). Када уђу у тај простор, малишани се осећају „као код своје куће”. Родитељи им ту нису потребни, све сликовнице су им доступне. Често их на „њиховом” сточићу чекају и бомбоне.
На неколико ударних пунктова налазе се панои, огласне табле и излози. Све то мора да скреће пажњу, а препуно је информација (конкурси, информације о томе шта се дешава у граду, анотације, обележавање јубилеја, изложбе дечијих ликовних и литерарних радова).
Корак број два – покретање акција: НАЈ–ЧИТАЛАЦ, НАЈ–ПИСАЦ ЗА ДЕЦУ и НАЈ–КЊИГА ЗА ДЕЦУ. Од тога који писац добије највише гласова зависи кога ћемо позвати у госте.
Трећим кораком је Светски дан књиге за децу (2. април, Андерсенов рођендан) добио почасно место у плану активности Дечијег одељења. Три године за редом расписује се литерарни и ликовни конкурс за основце Нишког региона. Тема је слободна, а сам облик манифестације мења се из године у годину, вероватно док се не искристалише најбоља варијанта. Тог или тих дана све је посвећено стваралаштву за децу и дечијем стваралаштву.
Прве године тај дан био је посвећен Андерсену: двориште библиотеке било је декорисано „као из бајке”, на великим паноима били су изложени ликовни радови деце-илустрације познатих , али и сасвим нових бајки; гимназијска драмска трупа, у бајколиким костимима извела је представу – колаж Андерсенових бајки, а на крају је за сву децу приређен коктел – као у дворцу. Награђена деца су била гости Данске амбасаде у Београду (наравно, све у организацији библиотеке).
Наредне године манифестација је трајала два дана: литерарни дан – када је најбољима на конкурсу награде уручио песник Мошо Одаловић и ликовни дан – када је у дворишту библиотеке направљен прави атеље са четрдесетак штафелаја. Док су деца илустровала најомиљенију књигу, драмска трупа средњошколаца представила се колажом драматизованих најзанимљивијих делова романа Градимира Стојковића.
Ове године деци је приређен сусрет са Тодетом Николетићем, а деци целог града је поклоњена његова представа – мјузикл: „Како сам настао ја пре мене”.
Након посете Лазаревачком Фестивалу хумора за децу, а са досадашњим искуством у организацији прославе Светског дана књиге за децу, аутор ових редова обећава да ће Андерсенов рођендан наредне године бити прослављен на опет нов начин.
Четврти корак је начињен 2003. године – Фестивал витезова дечијег песништва у Нишу. Караван песника окупљених око часописа Витез био је гост Дечије библиотеке, а потом је изведен програм у Великој сали Дома Војске. Заједно са песницима рецитовало је више од хиљаду малишана. У програму су учествовала и деца из Ниша (финалисти „Мајске песме”, плесни клубови), програм је водио Миња Субота. Пошто су се сви сагласили да је нишкој деци оваква врста програма потребна и пошто је након овог фестивала посећеност Дечијој библиотеци нагло порасла, ове јесени, тачније 4. новембра, организовали смо опет Караван песника. Овог пута у каравану је било ни мање ни више него 16 песника, да не рачунамо водитеља, кантаутора, глумца и децу из Ниша. Призор је заиста био велинчанствен. Било је лепо чути Пера Зупца, Добрицу Ерића, Љубивоја Ршумовића, Душка Трифуновића и остале како позивају децу да дођу у библиотеку и постану њени чланови. И већина деце их је послушала!
Најновији програм јесте Књижевни клуб за младе (до 15 година). Он је у самом повоју и још га нисмо „крстили”. Кроз њега, уз помоћ људи добре воље, хоћемо да афирмишемо талентовану децу Ниша.
Знамо да су многе наше колеге из других градова одавно већ у пуном трку, али ми у Нишу, „корак по корак”, тек хватамо залет, надамо се, на правом путу.

Горан Миленковић

Човек нема околину, него свет.
Бела Хамваш
И не припада времену, већ вечности.
Јован Пејчић

Како се то види из наслова текста, посветићу овом приликом неколико речи теорији библиотекарства. Теорија бибиотекарства је, међутим, пре свега теорија, један посебан и ванредан начин одношења према свету. Кратко ћу усмерити своје размишљање према двема посебним чињеницама везаним за то одношење – прва се од њих односи на историју појма теорије, а друга на природу и функцију теоријског.
Када је у питању прво, потребно је вратити се у старо доба, где за Плутарха или Амонија теорија првобитно означава посебан контемплативан однос према светом, и надгледање нечег јединственог, издвојеног, узвишеног, битног – ову ће боју смисла теоријског у XX веку јасно препознавати и враћати Мартин Хајдегер, који је сматрао да је теорија највиши облик људског бића–на–делу и да теоријско сазнавање није само по себи сврховито, већ само такво сазнавање које зна за оно што је егзистенцијално највредније мишљења, а то је оно што се односи на присуство егзистенције у не-скривености. Теорија је, у том смислу, избегавање „страхопоштовања према безначајном”.
Други се моменат, везан сада за природу и функцију теоријског, односи на ставове Макса Вебера изречене 1919. године у предавању Наука као позив. Наука, односно теорија, про-мишљање је позвање које људе који про-мишљају обавезује на јасност и одговорност. Тако зачета и утемељена, на засновима специјализације у служби самоосвешћења, наука (односно теорија) постаје савест општег одношења према свету, а Вебер један од далекоутицајних моралних законодаваца теоријског мишљења о стварима и људима и односима међу њима. Мислити, у овом смислу, значи бити савестан.
Напослетку и у инверзији према почетно изреченом, теорија је и теорија библиотекарства, и ова се може посматрати тако што ћемо пратити њен унутрашњи однос према двема наведеним посебностима – према томе шта то теорија бибиотекарства може да третира као свето, узвишено, јединствено, вредно мишљења, и на који начин она постаје савест библиотекарске професије, а тиме и опредмећена савест у општем смислу.
Две посебности о којима сам изрекао кратку мисао сада ћу приближити тако што ћу рећи да је данас за теорију уопште свето и узвишено управо бити савестан. Но, какве је врсте та савест? То је, прво, она која је пробуђена у тренутку у којем се присећамо да је Декартова Расправа о методу, која је постала универзални картезијански органон, створена управо на месту које по природи није било људском вољом посвећено том крајносном утемељењу, тј. није била створена у затвореним собама и кабинетима за истином трагајуће Сорбоне, на Универзитету. Та савест нам заправо каже да је место универзалних истина увек већ унапред деконструисано неким другим местом, другим гледиштем. И да је савесно бити свестан да је истина увек већ негде другде, управо у тренутку док је изговарамо, измештена и нецеловита. (Дакле, свестан сам, у тренутку док ово изговарам, да је истина увек будна у некоме другоме.)
Свет и библиотеку даље посматрам као вишеслојне системе у којима се односе моћи. Систем је створен избором, а теорија је савест утолико што стално говори да коначног избора нема, да се опредељујемо за типове будућности тако што им прилазимо у гарду.
Ово је покушај одмеравања односа између библиотекарства, библиотека и библиотекара, са једне стране, и њиховог окружења или света, са друге, тако што кроз обе равни провлачимо нит једне велике моћи, економске. Каква је природа тога окружења?
Имануел Валерштајн посматра данас доминантни западни капиталистички систем кроз низ његових базичних особина: то је историјски систем који се развија кроз самосвесност, негујући интелектуалне или идеолошке оквире који га оправдавају и подстичу његово одржање и даљи развој; то је систем који је створен спајањем географски раширеног скупа производних процеса, у којем су главни економски притисци интернационални, а главни политички – национални; то је систем који функционише на принципу ширења у низу, у облику цикличних ритмова; то је систем који почива на бесконачној акумулацији по формули – радити више, а платити мање; то је систем који се самопроизводи по принципу новитета; то је систем који је поларизујући; то је систем који развија потребу и колективну оријентацију ка потрошњи; то је парадоксални историјски систем који мора да нестане услед нагомиланих поларизујућих противречности, а проповеда могућност неограничене експанзије, односно неограничености; то је систем који се налази у кретању, а ствари, пак, које утичу на његов настанак наставиће да постоје и после његове смрти; то је систем, коначно, који се служи семиотичким моделима да би себе модулирао (као што је нпр. менаџмент).
По Валерштајну постоји и феномен културе, који је идејни регулатив тога система, резултат колективних напора да се изађе на крај са његовим двосмисленостима и противречностима, као потврђива ње непроменљивих реалите та у свету који се мења. Међутим, овакав концепт показује одређену двосмисленост, грешку – сама идеја регулатива је применљива, али идеја културе као колективног експонента економског система је превише уска, јер је култура далеко шири феномен. А ширина у схватању представљала би сасвим други концепт.
Мој општи став гласи да се изабирањем разноликих матрица из окружења практично библиотекарство може наћи негде на линији која спаја ова два концепта, или се може подударити са једним од њих. Али шта је са теоријом? Теорија мора бити двојако према томе опредељена, следећи поменути теоријски идеал светости као савести. Другим речима, ма шта тврдила, теорија (промишљање) библиотекарства мора бити отворена у мери која превазилази нужности из стварности и верност сопственим самоостварењима. Затим, требало би да следи: принципе отворености, критичности, сумње у све, па и у себе, сумње у сумњу, и извесну парадоксалност, као посвојче модерности.
У Београду је 2003. године објављена књига Менаџмент у библиотекама аутора Гордане Стокић-Симончић и Жељка Вучковића. Аутори ове књиге у складу са тзв. општим захтевима, односно нужностима времена, усмерени су ка проналажењу друштвеног смисла и оправдања постојања библиотекарства, као и парадигме која ће бити прилагођена захтевима новог, информатичког доба. Погледајмо четири за ову прилику илустративна сегмента ове књиге: у првом аутори парафразирају закључке књиге Примена маркетинга у библиотекама у променљивој и глобалној средини, објављене 2000. године као резултат рада IFLA-ине Секције за менаџмент и маркетинг, по којима маркетинг није теоријски луксуз, пролазна мода и издвојена функција, већ прожимајућа нит целокупне делатности савремене библиотеке, начин рада, филозофија живота, начин размишљања, витални предуслов за успостављање друштвеног утицаја савремене библиотеке; у другом следе номенклатуру Адријана Мола, бранећи самосвојност професије од бирократизације, дакле – да менаџмент, али не менаџери у библиотекама, него професионализовани библиотекари–менаџери; у трећем, који проглашавам изванредно занимљивим али и ужасним, цитирају неименованог америчког колегу, који је у једној анкети написао да «морамо бити агресивнији у обуци нових професионалаца и одстранити све оне који не виде или не разумеју потребу за креативним задовољавањем информационих потреба”; у четвртом своје сакупљене есеје сматрају овдашњим пионирским покушајем сагледавања савременог менаџмента у библиотекама из аспекта историјских, социолошких и епистемолошких координата, те као такав он бива крајње отворен за све добронамерне сугестије и примедбе.
Према овоме, условни кабинети Сорбоне били би: интерсубјективни консензус на планетарном нивоу у лику IFLA-е, институционализовано знање, усаглашавање парадигми према свету, коришћење поменутих семиотичких модела једног економског историјског система, простије – уклапање, прихватање доминантних матрица, универзализација облика постојања, теоријска одбрана професије према опробаним и већином прихваћеним модусима. Спој трећег и четвртог поменутог сегмента желим да видим као неутрализацију агресивности, као један можда благ и уобичајен, али свеједно присутан облик очишћења од теоријског и практичног једноумља. Премда логичан, практичан, инструктиван, спој ових есеја ипак не показује горе наведену отвореност која превазилази априорне нужности стварности. Једна моћ, која није својом сржи посвећена оној Хајдегеровој присутности егзистенције у не-скривености, написала је ову књигу.
Исте 2003. године написан је, а ове објављен текст антрополога и библиотекара Драгана Стојменовића под насловом „Време у протоку књиге”. То је покушај заснивања метафизике библиотекарства на метафорама и симболици књиге и читања, односно на идеји трансцедентног библиотекарства као могућег надорганског чиниоца културе. Следе четири сегмента његовог текста: у првом текст проговара из самога себе, речима да не жели да буде прочитан, да се жури с ону страну стварности, да жели да се измести из себе и напише другачије; затим, следи критика методолошког система Жељка Вучковића из књиге Јавне библиотеке и јавно знање (2003), у смислу да се негира компетенција социјалне епистемологије и поперовског објективног знања – реч, логос се ту стављају наспрам њих, а за основну човекову потребу проглашава се религија; дакле, каталошки листићи Николаја Фјодорова и супраморализам, васкрсење књиге, а не социјална епистемологија; када савременим тенденцијама књига догори у информацију, када библиотека пожели да постане информациони центар, доведена је до ивице самоубиства, као треће; четврто – неумерено повлађивање технологији и бизнис-гносеологији маркетинга укида библиотеку, она престаје а постаје нешто друго.
Декартовски лик овде је лишен ауре универзитетског и није институционализован; текст је полуиронично посумњао у себе, али је саркастично посумњао и у водеће матрице, епистемолошке и практичне; место IFLA-е јављају се Јоханес Фабијан, Исидора Секулић, Макс Милер, Јован Дамаскин. Овај текст је ван, споља: књига поштованих колега Гордане Стокић-Симончић и Жељка Вучковића има приказе у библиотекарским часописима, позитивну перцепцију у стручној јавности, теоретску заснованост на планетарном нивоу, актуелност. Један од приказивача, управник једне српске библиотеке, каже о њој: „Сваки библиотечки колектив у овој земљи, без обзира на његову величину и без обзира да ли делује у селу или у граду, требало би да се у будућности позабави правилима савременог менаџмента о којима горе поменута књига транспарентно говори.” Знање књи ге се шири. Она се следи. Она постаје узорно знање и образац мишљења и понашања библиотекара.
Однос међу овим двама знањима, овде у сасвим одређеном значењу названим сорбонским и декартовским, као однос између двеју подвојених компетенција, био би сасвим прихватљив, мислећи на хијерархију утицаја и моћи и природу вредности, да не постоји ту негде, између и изнад њих, једна опасна и упозоравајућа прича, коју иако високофреквентном употребом излизану, као вишезначну историјску глобалну параболу морам овде на крају да поменем – то је прича о највећем, најјачем, најсигурнијем броду на свету, споменику једне технолошке и интелектуализоване цивилизације, који је једне тамне и хладне пијане ноћи утонуо у ледене воде ужаса. Но, то је и брод који је био маркетиншки озрачен, савршено уређен, и брод без сумње, мајестетичан и моћан, брод-израз једног света и његове филозофије, и поред свега постао је на крају Ништа. И управо је ово Ништа додатни разлог за ослобођење од институционализоване Истине. Јер Ништа је, по Хајдегеру, повлачење постојања. Ово ослобођење требало би да се изведе кроз концепт теоријског освешћења.
У овом рашчараном, раз-очараном свету, да поменем поново Макса Вебера, у којем се више не певају песме о библиотеци (а ако се певају а певају се, то је само присен давних љубави или можда илузија коју гради гладна празнина), сматрам да теоријски надзор над библиотечком професијом треба да буде обележен свеприсутном свешћу о целини света и неговањем гласова који нису истоветни, понављајући и свакодневни. Можда се у њима крије зрно оног кретања које чини да Декартов усамљени поглед на једно хистерично амстердамско двориште постане основ једне опште и свепрожимајуће приче.
То не значи да је нпр. менаџмент као модел сувишан у комуникацији библиотека са светом, то не значи да је зло ако библиотека у свету чији је крвоток новац пожели да заради и у економском смислу опстане, дакле да постоји у тзв. стварности, али то не значи, уосталом, и да није тако, али нека то буде тема за нешто друго и за неког другог и за неко време долазеће – то значи да је слепо поверење у менаџмент и маркетинг, у образложење њиховог присуства кроз пресликавање, теорију – сувишно, опасно и несавесно, несавесно у већ поменутом смислу, а не по себи. Језик њихов, којим се пише и описује та нека стварност, од споља долазећа, да ли је за богатство, да ли је за унижење? Радост због њих да ли је добра радост, лоша радост? А супротност? Могао бих да замислим нешто што бих могао назвати извором, чистим темељом, могао бих га реконструистати кроз причу, могао бих да замислим ток ствари тако да збивања не доведу до овога нашега полупразнога данас. Али та илузија, приметио је Ђани Ватимо, такође не би била безопасна.
Сматрам, коначно, да теоријска будност нужно подсећа да је дошло право време да престанемо да говоримо о теорији библиотекарства, не зато што то није потребно, већ стога што она није једна. Према томе не постоји, када год будемо говорили, теорија библиотекарства, него постоје разнолике библиотечке теорије. Већ тај техничко-терминолошки помак можда бива део увођења промишљања библиотекарства у теоријски идеал светости и савести, какав су већ оствариле у изванредној авантури духа нпр. поједине књижевне теорије прошлога века. Како је замишљена улога библиотека изражена кроз Горманову ревизију Ранганатанових закона та да „библиотеке служе човечанству”, библиотекарство треба отворити за човека. А лик који себи библиотеке желе да дају захтева и другачије промишљање и дубљу одговорност. „У епохи светске ноћи”, рећи ће на једном месту Хајдегер „светски бездан мора да се искуси и да се издржи”. Додаће: „А за то је потребно да постоје они који сежу у бездан”.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Макс Вебер, Духовни рад као позив, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци / Нови Сад, 1998.
2. Имануел Валерштајн, „Култура као идеолошко поприште модерног светског система”, Реч, Београд, 2003, бр. 71.17, стр. 265–284.
3. Ђани Ватимо, Крај модерне, Светови, Нови Сад, 1991.
4. Жељко Вучковић, Јавне библиотеке и јавно знање, Библиотека Матице српске / Футура публикације, Нови Сад, 2003.
5. Жељко Вучковић, Ка савременој библиотеци, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 1997.
6. Весна Жупан, Маркетинг у библиотекама, Свет књиге, Београд, 2001.
7. Пеги Камуф, Универзитет у деконструкцији или подела књижевности, Београдски круг, Београд, 1999.
8. Волт Крафорд, Мајкл Горман, „Библиотеке будућности – снови, лудило, стварност”, Гласник Народне библиотеке Србије, Народна библиотека Србије, Београд, 1999, бр. 1, стр. 289–298.
9. Горан Миленковић, „Идеја библиотеке: од ироније до меланхолије”, у: Интелектуална слобода и савремене библиотеке (зборник радова), Фило лошки факултет / Народна библиотека Србије / Библиотекарско друштво Србије, Београд, 2004, стр. 45–57.
10. Новица Милић, „Границе теорије”, у: Књижевне теорије XX века, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2004, стр. 65–73.
11. Јован Пејчић, „Мислилац и време”, у: Профил и длан, Плато, Београд, 2003, стр. 76–78.
12. Песме о библиотеци (приредила Љиљана Ђурђић), Народна библиотека Србије, Београд, 2003.
13. Боб Прелман, „Библиотека”, Књижевни лист, Београд, 2004, бр.28, стр. 11.
14. Немања Ротар, „Време за озбиљно и организовано деловање: Менаџмент у библиотекама / Гордана Стокић–Симончић, Жељко Вучковић…”, Панчевачко читалиште, Панчево, 2004, бр. 4, стр. 61.
15. Драган Стојменовић, „Време у протоку књиге”, Бележница, Бор, 2004, бр. 10, стр. 8–14.
16. Гордана Стокић-Симончић, Жељко Вучковић, Менаџмент у библиотекама, ауторско издање, Београд, 2003.
17. Мартин Хајдегер, „Ничеове речи Бог је мртав”, у: Шумски путеви, Плато, Београд, 2000, стр. 163–208.
18. Мартин Хајдегер, „Шта је метафизика?”, у: Путни знакови, Плато, Београд, 2003, стр. 96–112.
19. Мартин Хајдегер, „Чему песници?”, у: Шумски путеви, Плато, Београд, 2000, стр. 209–253.
* Овај текст је унеколико преправљена верзија саопштења које је аутор прочитао на научном скупу „Економска улога библиотека у савременом друштву”, одржаном у Народној библиотеци Србије у октобру 2004. године.