Весна Тешовић

Народна библиотека Бор је започела један обиман и веома значајан посао који представља потврду културноисторијског идентитета. Реч је о послу који ће у будућности, надам се, окупити многе посленике, не само библиотекаре, и који ће на крају као свој резултат имати завичајну библиографију. У времену пољуљаних вредности, библиографски рад и библиографија помажу да се створи права свест о писаним достигнућима прошлости и да се спречи њихово духовно растакање. Завршен је тек један мали сегмент који описује борско књижевно стваралаштво у 20. веку, и то само онај његов део који се односи на монографске публикације. Свесна колико је тежак пут проналажења белетристичких прилога хаотично разбацаних у периодици прошлога века, аутор библиографије се определила да почетак пионирског подухвата олакша тако што ће, за сада, пронаћи и описати само оно што би се звало „књига”. Тако је настала Библиографија борског књижевног стваралаштва у 20. веку као један од извора потпунијег увида у целокупно књижевно стваралаштво. Уносећи све своје регионалне различитости и специфичности, она доприноси динамичности слике националне књижевности и тако чини богатијим корпус историје и културе човека.
С обзиром на то да људи који су својим стваралаштвом обележили овај крај најчешће долазе са различитих страна, њихово дело не одише толико бојом места колико бојом времена. Наравно, рудник, рударење, бакар, присутни су, али не и доминантни. Једнима је локална боја грађа за уметничко обликовање, другима је често сама себи циљ и своди се на низ површинских запажања, документарних или декоративних занимљивости. Без жеље да се овде да нека дубља анализа, одговор на питање колико је локално постало носилац метафоричних и универзалних значења препушта се књижевним историчарима и аналитичарима. Књига је у сваком случају показатељ културног развитка. Колико ће неко наше културно добро постати својина целе нације или света зависи од његове вредности, али и од ангажовања да буде представљено. У томе своју улогу види и ова библиографија.
Библиографија борског књижевног стваралаштва садржи описе монографских публикација од 1918. од када потиче најстарија до сада пронађена публикација, до краја 2000. године. Обухвата појединачне ауторске збирке и зборнике у којима су излазила белетристичка дела.
До грађе за ову библиографију дошло се прегледом фонда Завичајног одељења Народне библиотеке Бор и личних библиотека неколицине књижевних стваралаца. Као секундарни извори коришћене су Српска библиографија и Каталог књига на језицима југословенских народа: 1868–1972 Народне библиотеке Србије, локални листови Колектив, Борске новости и Борске новине, часопис Развитак и књижевни листови који су периодично излазили у Бору: Медитације (7 бројева, од 1969. до 1970) Бакарна река (7 бројева, од 1971. до 1974), Билтени Балканских сусрета младих књижевника.
Библиографија садржи 186 библиографских јединица. Опис јединица рађен је према правилима Међународног библиографског описа за монографске публикације, de visu, тј. на основу непосредног увида. Она је завичајна и специјална, пошто обухвата све (нађене) публикације из области белетристике коју су објавили људи који су рођени, живе, или су живели на овом простору. Самостална је, ретроспективна и хронолошка. Обухвата период од прве пронађене публикације 1918. године закључно са 2000. годином, те тако пружа (додатни) увид у књижевно стваралаштво двадесетог века. Грађа је распоређена хронолошки, у оквиру сваке године дата је по азбучном реду аутора, односно наслова анонимних публикација, а нумерација је у континуитету. Пошто поред текста библиографског описа даје обавештења о приказима и рецензијама, наградама које су аутори књига освојили, или о неким поводима за објављивање књиге, припада анотираним библиографијама. Уз сваку библиографску јединицу дат је њен УДК број (коришћено је друго српскохрватско средње издање, ЈУБИН, Београд, 2004) и број који публикација има у фонду књига Завичајног одељења. Овај број је изостао код оних публикација које Завичајно одељење још увек не поседује, или их има али нису обрађене.
Ради веће информативности урађено је пет регистара: именски, регистар наслова, стручни, регистри издавача и штампарија и статистички преглед издања по годинама.
Именски регистар подељен је у три групе. Одвојени су аутори белетристичких текстова од оних аутора који су сарађивали на књизи, било као уредници, приређивачи, или рецензенти. Трећу групу чини списак аутора ликовних прилога. Овако издељен именски регистар има низ практичних предности јер пружа најбржу информацију о томе ко се (и у којој мери) бавио књижевно-уметничким стварањем, ко његовим критичко-теоријским промишљањем, а ко је бринуо о визуелној лепоти публикације. Прва група аутора именског регистра је чисто завичајна и чине је аутори књига и они чија су дела објављивана у антологијама и зборницима. Овај регистар показује да се књижевноуметничким стварањем у Бору до краја двадесетог века бавило 188 аутора, док је своју уметничку афирмацију самосталним књигама потврдило шездесет и двоје.
Стручни регистар даје целокупну грађу разврстану у групе према УДК. Можда за неког сувишан, јер је цео у групи 821.163.41 која означава књижевност на српском језику, овај регистар даје занимљиве податке о томе којим књижевним врстама су се бавили борски ствараоци. Наравно, поезија је најрадије писана (можемо је наћи у 80,1% описаних публикација), али нису ретка ни огледања у различитим прозним врстама, те се ту нашло и седам романа. Најређе су се бавили драмом (две публикације), а деци су се борски ствараоци обратили само три пута: два пута књигом стихова и једном лутка -игром.
Регистар издавача обухвата места и називе, без обзира да ли су то институције или појединци. Тако сазнајемо да је до 2001. године књижевно стваралаштво у Бору пратило чак 17 издавача. Највећи број публикација објавило је ЈП „Штампа, радио и филм” (40). Три књижевна клуба која су деловала у овом периоду били су издавачи 23 публикације. Некоме ће можда бити занимљиво да је институција која носи име Музеј рударства и металургије била издавач 6 белетристичких књига, а Народна библиотека Бор 4. Како год, Бор је био издавач за 44,1% објављених публикација (82 књиге).
Регистар штампарија у којима су штампана дела борских књижевних стваралаца показује да је у Бору штампано 96 књига (51,6%). Нешто мало мање од половине монографских публикација штампано је ван Бора. И ово ће неком аналитичару бити занимљиво с обзиром на то да је у Бору деловала некада изузетно снажна штампарија „Бакар” (раније Штампарија Бор) која је својим деловањем покривала велики простор некадашње Југославије. Локални ствараоци указали су јој поверење 54 пута (29%).
Статистички преглед издања по годинама на најсажетији начин приказује учесталост излажења публикација у временском распону који је обухваћен библиографијом. Занимљив је податак да је само у последњих 5 година двадесетог века штампано 86 књига, тј. 46,2% свих издања.
Грађа за библиографију прикупљана је у дужем временском периоду, истовремено са стварањем фонда завичајних писаца на Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор. Технички посао израде библиографије трајао је 10 месеци. Библиограф се суочио са проблемом исцрпности фонда јер не постоји потпуна заступљеност ни савремених аутора, ни писаца који припадају културној прошлости. Великом броју људи Бор је био само успутна станица, а малобројни су они који су по свом одласку одржавали везу са градом. Неки од њих су тако „у пролазу” објавили и по неку књигу. Уколико траг о томе постоји у неком штампаном локалном гласилу, публикација је пронађена. Ни електронско претраживање COBISS/OPAC каталога и база података ВБС није било делотворно. Природа ових база није могла да обезбеди претраживање по принципима које намеће трагање за завичајним ауторима и зато је коришћена само ради појединачних провера. Сигурно је да постоје публикације за које библиограф није ни сазнао. Све могуће празнине су, дакле, последице реализаторске, а не концепцијске природе.
Вредност рада на овој библиографији је у томе што је у току истраживања пронађено 46 публикација завичајних књижевних стваралаца које Завичајно одељење Народне библиотеке Бор није поседовало. Принцип дистрибуције обавезног примерка није успешан ни у Народној библиотеци Србије, а на локалном нивоу не функционише уопште. Завичајни фонд се попуњавао, а и данас се попуњава поклонима и, у заиста ретким случајевима, куповином књига. Зато резултати овог библиографског истраживања делом представљају и предлог за набавку како би збирка Завичајног фонда била потпунија. Такође, због неажурности доставе обавезног примерка ЈУБИН-у, ова библиографија представља скроман допринос јер у себи садржи и описе публикација које до сада нису регистроване.
У току истраживања показало се да се неколицина борских књижевних стваралаца бавила и публицистиком (што је некима основно занимање), мемоарском прозом и књижевном критиком. Таквих публикација има 18, али због опредељења да се ради специјална библиографија, оне нису овога пута разматране. Стручни регистар показује да у пет публикација, уз белетристичке, можемо пронаћи и публицистичке и мемоарске текстове, и зато су се нашли у регистру.
Пошто се библиотека сматра памћењем човековим, онда је библиографија покушај да то памћење буде систематизовано. Ова библиографија је само један камичак у мозаику који осликава пуноћу живота једне средине, да нам се не би десило да не знамо шта имамо у сопственој кући. Прећутати постојеће значи омаловажити сопствену традицију, а ако се то што имамо не забележи, будуће генерације неће ни знати да смо га имали. Библиографија борског књижевног стваралаштва у 20. веку представља почетак израде завичајне библиографије, а тиме и почетак дуге и, надам се, истрајне борбе за заштиту културне баштине на локалном нивоу.

Проф. др Александра Вранеш Борски празник (Весна Тешовић: Библиографија борског књижевног стваралаштва у 20. веку: монографске публикације, Народна библиотека Бор, 2004)

На нашим просторима библиографија се, од својих почетака у 18. веку до данас, чешће, спонтаније и инвентивније појављивала као резултат истраживачких напора појединаца него колектива, па је ту привилегију персонализовања потврдила и Библиографија борског књижевног стваралаштва у 20. веку, којом су обухваћене монографске публикације. Нипошто не можемо рећи: „само монографске публикације„, јер нам је блиско сазнање колико је морало бити предано и пожртвовано ангажовање аутора Весне Тешовић и разумевање борске библиотеке, да се књига у овом облику представи јавности.
Библиографију, нарочито завичајну, и тешко је и лако дефинисати. Све се у основним поставкама чини јасним, прихватљивим и логички објашњивим, а опет скоро сваки наслов побуђује недоумице, упитаност, захтева педантно, предано и поуздано истраживање. „Књиге имају свој живот. Оне су сведочанство времена, али, чини ми се, и више од тога.” – писала је Десанка Максимовић – „Наше време је сигурно и паметније и вредније у књигама него у стварности. Можда се многи одговори налазе у књигама које нисмо стигли да прочитамо.” За завичајце Бора ова библиографија нуди увид непристрасног зналца у књиге настале на територији Бора, о Бору, или од борских стваралаца, тако декларисаних по пореклу или по животном случају. Живот Бора и Борана, књигом хронолошки праћен од 1918. до 2000. године, згуснут међу корице ове библиографије, нуди знање, информације, искуство и ужитак стрпљивим читаоцима, који се тој потрази несметано могу препустити, јер им пажњу не одвлаче грешке, несистематичност, недоследност, нестандардизованост описивања или непотпуност и непромишљеност индекса. Напротив, Тешовићкина библиографија има све саме одлике: прегледност, јасност, тачност, поузданост података, бројност индекса који задовољавају радозналост сваког читаоца, исцрпност и сажетост уводне речи и разуђеност описа привредног, културног и политичког живота Борана у скоро стогодишњем периоду у закључној Хронологији.
И још је једна позитивна особина ове библиографије: скромност аутора, који је свестан чињенице да „постати задовољан собом значи крај стваралаштву”, те своје дело квалификује као сегмент будућих библиографских истраживања која ће обухватити серијске публикације и прилоге у њима.
Препоручујући библиографију Боранима, поклањамо им „златни пресек” њиховог завичајног стваралаштва.

Умберто Еко

Лепота истина, истина лепота,
и то је на земљи све, човече, знај.
Џон Китс

Лепо” – уз „љупко”, „дражесно”, или „узвишено”, „величанствено”, „дивно” и сличне изразе – придев је који често користимо да бисмо означили нешто што нам се допада. Изгледа да је у том смислу оно што је лепо истоветно са оним што је добро, и, заиста, у многим је раздобљима историје чврста веза успостављена између Лепог и Доброг.
Уколико, опет, расуђујемо на основу свакодневног искуства, склони смо томе да одредимо као добро нешто што нам се не само допада, већ бисмо га радо и сами преузели. Бескрајни низ ствари сматрамо добрим – узвраћену љубав, поштено стечено богатство, фину посластицу, а у свим овим случајевима пожелели бисмо да нам то добро припада. Добро је оно што у нама буди жељу. Када неки частан поступак оценимо као добар, волили бисмо да смо га сами учинили, односно показујемо спремност да и сами нешто једнако вредно остваримо, подстакнути примером нечега што сматрамо да је добро. Или, опет, добрим називамо нешто саобразно каквом идеалном принципу, али што стаје бола, попут славне погибије јунака, посвећености којом се негује губавац, жртве којом родитељ спасава дете својим животом… У тим случајевима прихватамо да је ствар добра, али, из егоизма или бојазни, не бисмо били ради да нас задеси аналогно искуство. Препознајемо то као нешто добро, али туђе добро, које, мада потресени, посматрамо са извесним неучествовањем, и нисмо обузети жељом. Често, док указујемо на часна дела којима се радије дивимо него што их чинимо, говоримо о „лепом поступку”. Ако размотримо непристрасни однос који нам омогућава да лепим назовемо добро које у нама не буди жељу, јасно нам је да о Лепоти говоримо онда када у нечему уживамо због њега самог, независно од тога да ли нам припада…
… Лепо је оно што би нам причинило задовољство кад би нам припало, али такво остаје и ако је туђе. Наравно, не узима се у обзир понашање онога који пред нечим лепим, рецимо, сликом великог сликара, жуди за поседовањем како би се подичио власништвом, како би свакога дана могао да је посматра, или јој се радује због њене позамашне материјалне вредности. Ови видови страсти, љубоморе, жеље за поседовањем, зависти или похлепе немају никаквих додира са осећајем за лепо…
… Када човек морен жеђу стигне до извора па стане жудно да пије, не удубљује се у његову Лепоту. То ће моћи да учини касније, кад утоли своју жељу. Зато је осећање Лепоте друкчије од жеље…
… Док су неке модерне естетичке теорије признавале Лепоту уметности, потцењујући Лепоту природе, у другим историјским периодима догодило се супротно – Лепота је била својство ствари из природе (попут лепе месечине, плода или боје), док је задатак уметности био само да оно што ствара добро начини, тако да послужи сврси којој је намењено – па се тако уметничким сматрао рад сликара, вајара, али и градитеља барки, дрводеље или берберина. Тек много касније, да би се сликарство, вајарство и архитектура раздвојили од оног што бисмо данас назвали занатством, развијен је појам Лепих уметности…
(Из књиге Историја лепоте, прир. Умберто Еко, Плато, Београд, 2004)

Станиша Милосављевић

Поводом (не)додељивања награде „Књига године борског аутора”

Петочлани стручни жири је ове године, по први пут узалудно, бирао књигу године борског аутора издату у 2003. години. На конференцији за штампу на којој је обнародована одлука жирија, речено је да у сиромашној прошлогодишњој продукцији ниједна од седам књига не заслужује да понесе епитет најбоље. Одмах треба рећи да само социолози могу објаснити присутну тежњу у нашем народу да се по сваку цену сруши традиција и крене испочетка, што нас, видљиво је у сваком трену и сваком погледу, уместо да погура напред, стално враћа назад, те смо стигли ту где јесмо.
Наградити неког значи изабрати од понуђеног, а такав избор је увек субјективан, у духовноој сфери нарочито. У образложењу, ако се жели, онај који бира, указује на делове којима се првонаграђени одликује, издваја од других, али је опет јако присутан субјективан став. Пошто је правилником о раду жирија предвиђена могућност недодељивања прве награде, а само једна се и додељује, апсолутно подржавам право да се у трци не прогласи победник (авај, такмичару!), и то је једино са чиме се у целом прошлогодишњем избору књиге године борског аутора слажем са жиријем.
Неко је, говорећи о књижевним наградама, побројао преко две стотине педесет таквих награда, заступајући тезу да је то озбиљна књижевна продукција, озбиљна по броју људи са пером. Ако се пет година узме као период за рад на иоле озбиљнијем рукопису, а сваки пети добије награду, онда се, по овој произвољној рачуници, долази до цифре од неколико хиљада књижевника у нашој малој земљи. И сви они очекују, надају се, верују да је посао којим се баве (у огромном проценту непрофесионално), најбоље што знају да раде, те, разуме се, теже наградама. Стваралац који тврди да је незаинтересован за награде лаже и себе и породицу и пријатеље и културну јавност. Многи јавно говоре да су незаинтересовани за награде, а добровољно учествују на књижевним конкурсима!
Оно што у образложењу жирија боде очи је »уочљива осредњост« присутна међу седморо аутора, чији су наслови разматрани. Оваквом оценом жири је, апсолутно непотребно, без тога да је ико то од њега тражио, ушао у тумачење и оцењивање књижевне продукције за дужи период за шта, треба подсетити, нема мандат. Чак и ако је та оцена тачна, осредњост је присутна не само у борском књижевном поднебљу, него и шире. Без обзира колико све врцало од домаћих лауреата, добитника међународних књижевних признања нема много (сем ако и овде није присутна некаква међународна завера!). Уочљива осредњост је била присутна и пре овог избора, а појединац који повремено искочи из осредњости само доказује наше стање у материјалном и духовном погледу. Свако ко тврди да се боље пише на гладан стомак – лаже, или никада није писао крај празног фрижидера.
Један од разлога да се награда не додели је изведена могућност да неко (читај: књижевни ауторитет) узме у руке такву награђену књигу и упита се, полазећи од тога да је награђена књига лоша, какве ли су остале ако је ово најбоља?
Питање је на месту, али се може преформулисати у исто тако могуће узимање у руке књиге која није награђена (било је и богатијих годишњих продукција) истог књижевног ауторитета уз питање: каква ли је тек првонаграђена? Не треба превише лупати главу о томе шта би било кад би било, јер књижевни ауторитети имају преча посла него да листају објављене књиге непознатих аутора, док ће им, са задовољством, уз одговарајућу накнаду, радо погледати рукопис и сочинити повољну критику.
То што повремено нису додељене наше најзначајније књижевне награде не сме бити изговор за одлуку борског жирија. Ван сваке сумње да „Нинова награда”, на пример, није додељена зарад сиромашне продукције; биће да се кланови нису договорили и посегло се за соломонским решењем да избор успе, а победника нема. Код оваквог избора, ако је више аутора у истој равни квалитета, ма како нереално то звучало, одлучује реноме писца, име издавача, рејтинг рецензента, род, врста, технички изглед и, на крају, формат и маса књиге. Током овогодишње доделе једне од наших најзначајнијих књижевних награда, члан жирија је методом елиминације све разматране књиге опаучио, хвалећи обазриво само награђену. Преостало је да ОН И САМО ОН може написати такву или бољу књигу, заборављајући да се памте лауреати, а не жири који, у ствари, представља читалаштво.
Знајући квалитет борских стваралаца, чланови жирија су, то им посебно замерам, и пре пристајања на избор (учешће је добровољно, волонтерско, а жири чине радници библиотеке, професори књижевности и један из плејаде књижевних стваралаца у Бору) имали увид у прошлогодишњу продукцију, те су могли одбити да учествују у раду, тако да организатору пруже прилику да евентуално нешто измени у Правилнику за избор. Овако, до конференције за новинаре све је било обавијено велом тајне иако је одлука у неку руку била позната крајем године док жири још није био ни оформљен. Пресуда је, дакле, донета пре почетка истражног поступка, само су тражени аргументи да се то потврди.
У сваком избору је могућа грешка, само што у случају неизбора та грешка не може бити ничим оправдана, јер аутори који су издали своје књиге те 2003. године као да нису ни постојали (сем у уочљивој осредњости!).
О неком »преваспитавању« књижевних стваралаца да, поучени одлуком жирија, не пишу лоше књиге, нема ни говора, а то ће се видети у наредном периоду. Ако су, како жири каже, све објављене књиге осредњег квалитета, претпоставимо могућност да је једна од њих својим квалитетом одскочила. У том случају, наравно, будући да се одређеним системом вреднују три књиге, па она са највећим бројем поена буде и најбоља, жири би морао да вреднује и преостале, ненаграђене, ове од којих се сада у неку руку згражава. Значи да се и међу овима онаквим-какве-јесу може направити избор. По мени, жири је могао, ако већ није успео да ескивира своје учешће, елегантно из свега овога да се извуче, прогласивши за књигу године постхумно издату књигу борског аутора. Не због тога што такав аутор, нажалост, не може написати ни бољу ни гору књигу (књигу је припремао, а није доживео њено штампање), већ што та књига има одређени квалитет, а по мом скромном мишљењу, не заостаје за свим или бар већином награђених, но моје мишљење је у овом тренутку некомпетентно и залази у оквир рада жирија.
Можда је избор књиге године борског аутора, једине књижевне награде Бора, лоше замишљен, али до измене правила не долази док утакмица траје, ту нема дилеме. Тако се на најбољи начин уче гледаоци да једнога дана и сами буду у улози такмичара или судија. Тако се поштује традиција, а млади нараштаји уче и припремају да својим учешћем учине такмичење богатијим. Рушењем традиције, пак, доказујемо да је лако вратити се на почетак, заборављајући да је одатле тешко поново кренути.

Бранислав Бане Димитријевић

Песништво је извориште и суштина књижевности. Настало из песме која се пева (чак је и сам термин у многим језицима, па и нашем, остао исти), вуче корене из првих мумлања, кревељења, смејања и плача, и старо је колико и реч сама.
Стога су песници кроз историју увек имали посебан статус, били поштовани и привилеговани (додуше, ретко кад и плаћени). Имена владара су временом заборављана, песници и њихова дела су остајали као међаши људског трајања, ванвременска лепота и мера цивилизацијског развоја.
Временом су се развили и сви други родови, жанрови, поджанрови, стилови… (додавати по нахођењу) књижевности, али суштина је остала тамо где је увек и била – само и једино у поезији.
Криза у којој се данашња српска књижевност налази (можда и светска, али да не идемо ипак толико далеко) простире се на све њене сегменте: стваралаштво, издаваштво, критику, периодику, сталешка и струковна удружења, публику, али се највише осећа и најизраженија је управо у поезији. Усуђујем се да тврдим да је пропадање ту и отпочело и затим узроковало све остало.
Који су највидљивији показатељи пропасти поезије?
Непостојање песника – звезда и култних песама (последњи су били Перо Зубац и Арсен Дедић. Можда је још једино остао Бећковић, условно речено).
Мизерни тиражи (најчешће 300, ређе 500 примерака. Хиљаду се већ рачуна као хит!!).
Понижавајући услови издавања (чак и веома афирмисани писци најчешће сами плаћају трошкове штампе или јуре спонзоре; хонорари се не исплаћују, чак и ако се уговоре).
Како је дошло до овога и који су главни узроци, ако са друге стране знамо да велики број људи воли, чита и пише поезију? Кренимо, дакле, редом.
Први и најосновнији узрок пропадања поезије је (ма колико то на први поглед изгледало нелогично и контрадикторно) драстично повећање броја елементарно писмених! Ова чињеница деловала је у почетку благотворно – повећањем броја читалаца, љубитеља, а затим и писаца у покушају, пре свега песника. И у свему томе не би било ничега лошег да нису остварени и наредни предуслови:
Деструкција форме и слободан стих – вековно покоравање мање или више строгим правилима писања поезије постали су у једном тренутку окови слободном изражавању. И збиља, нове слободне форме дале су нови полет песницима, што је изнедрило многа величанствена достигнућа и нову, никад већу популарност поезије. Прави познаваоци и вични песници, наравно, знају да је за постизање добре и атрактивне слободне форме неопходно познавање оних класичних и можда чак и већа песничка вештина. Већини читалаца, пак, слободна форма изгледа као одсуство исте, и то је дало енорман подстрек писцима – почетницима да управо тако и пишу – без икаквог реда, правила, мере и укуса, позивајући се на нове трендове и критикујући (чак!) као застарелост сваки наговештај умећа. Нажалост, данас осам од десет написаних књига »поезије« нема никакву или има врло рогобатну форму, а исти толики број »песника« нема ни најосновније познавање песничких вештина и знања.
Истраживање језичких и граматичких норми и граница та кође је проширило територију по којој се поезија креће и створило многа велика дела и песнике. Нажалост, одступање од правила стандардне граматике или њихово потпуно одбацивање, поигравање великим и малим словима, знаковима интерпункције, облицима појединих речи (код правих песника у функцији и са циљем), већини читалаца ствара утисак анархије и сведозвољености, дајући полет неписменима, односно елементарно писменима. Све позивајући се на савременост и авангардност, готово сваки трећи српски песник не поседује ниједан други знак писмености до ли познавање тих тридесет словних знакова. Питајте било ког искреног лектора или уредника и уверићете се да три од десет »песника« не би умело самостално да напише ни писмо мајци из војске.
Развој симболизма и друга слична кретања представљају коначни ударац. Померање тежишта писања са осећаја, догађања или морала на сферу промишљања и тражења одговора, уз коришћење асоцијативних симбола као песничких средстава, поставило је пред читаоца тежак задатак широког познавања и разумевања књижевности, историје, филозофије, психологије…, као и способност и мотивисаност за темељно и аналитично ишчитавање стихова. Поезија се од естетског и емотивног задовољства претворила у интелектуални задатак, у решавање компликованог ребуса са више равноправних могућих решења. За огромну већину, заиста превише. Закључак писаца (не само почетника) био је: Гомилај сложене и неуобичајене речи, убаци мало Старе Грчке и Рима, понеког Бога, нелогичне метафоре и строго води рачуна да то не значи ништа конкретно. Замлате, будале и блефери су добили пасош за несметано кретање по светој земљи уметности. Огроман број савремених песама које пледирају високоумност и великомудреност су једноставно глупе и не значе ништа.
И тако је круг затворен. Сама поезија је сопственим развојем утрла пут једва писменима, невештима и глупима да се окураже и уђу у њу, наоружани бројношћу и незнањем. Па ипак, ни то не би било тако страшно, да се у међувремену нису догодили слободно тржиште и пад куповне моћи. Да покушам да објасним и то.
Док је на територији бивше Југославије постојало десетак и финансијски и уметнички јаких издавачких кућа, оне су објављивале уметнички вредне или/и тржишно атрактивне књиге и пласирале их на читалачки изграђено и довољно платежно тржиште. За сваки случај, ту је стајала и помоћ стабилне државе и солидне привреде. Притисак гомиле неквалитетних писаца је без проблема могао да се издржи. Почетници су морали да читају и да уче, па ко има талента…
Онда су почеле да ничу мале издавачке куће, које су решиле да искористе жељу и мотиве (погледати прошли број «Бележнице«) писаца и почели да их објаљују. Мали издавачи нису могли да се такмиче са великима и да им одузму ни тржиште ни добре писце. Узели су им оно што ови ни овако нису хтели – оне лоше, чије књиге нико није желео да купи, али то није ни било битно. Они су били спремни да плате све: и трошкове штампе, и лектора и коректора и припрему и рецензента и уредника и порезе и доприносе и екстра зараду издавача. Све, само да постану писци и докажу себи, рођацима, пријатељима, комшијама, да вреде. Да уђу у историју. Да их цене.
Слабљењем тржишта (читај: привреде и државе), велики издавачи су слабили, док су мали, неоптерећени непотребним скрупулима, јачали. Границе су се скоро изгубиле, и песнике сада објављују сви. Добре или лоше, нема везе, све има своју цену. Књиге или добије аутор (већ их је ионако платио), па их поклања (јер нико не жели да их купи, а он би желео да их сви прочитају и да му се диве), или остају код издавача (јер писац жели да га упозна шире тржиште), који их такође поклања (јер нико не жели да их купи, а само сметају у магацину). Читаоци тако, ни криви ни дужни, бивају бомбардовани бесплатним књигама поезије, које су, махом, или (свака трећа) неписмене, или (свака друга) глупе, или (осам од десет) лоше написане, тј. неподношљиве за читање. Од две до три хиљаде књига поезије, колико се по слободној процени годишње објави у нашој земљи, једва стотинак задовољава критеријуме писмености, занатске вештине и примерене ауторове опште културе и личне интелигенције (читај: занимљивости). А то је тек основа на коју може да се надогради (или не) уметнички таленат. Тако стижемо до бројке од десет до двадесет заиста добрих књига које се годишње појаве на нашој књижевној сцени. Мало или много? Рекао бих, више него довољно. Па ипак, у садашњој ситуацији, те књиге не добијају потребну пажњу, напротив! Потпуно су игнорисане, јер свима сметају! И (незаинтересованим) издавачима и периодици (у којој газдују неталентовани апаратчици) и (исфрустрираним) колегама. Потребне су само публици, која је већ скоро изгубила сваку наду да тако нешто још увек постоји. Али, са друге стране, ко је уопште спреман да зарони у реку кала, јер се тамо негде котрља и пар лепих облутака, а можда и понеки драги камен?
Стање је, дакле, такво какво јесте. Како га лечити?
Не знам, и није ме срамота то да признам. За то је потребан много бољи лекар него што ћу ја икада бити. Или да мало играмо око ватре, па да нам сиђе Велики Маниту.

Милорад Грбовић

Прилози за историју манастира Букова код Неготина: са седам факсимила у тексту и два плана у прилогу, скупио, превео и протимачио Гл. (Глигорије) Елезовић, Београд 1941.

Приказ неког дела обично се даје поводом објављивања истог, да би се публици скренула пажња и укратко приказао садржај. Овог пута, направићу изузетак и дати приказ једног веома мало познатог дела, објављеног пре више од 60 година, до ког сам дошао током рада у завичајном фонду. У питању је дело Глигорија – Глише Елезовића¹ под насловом: „Прилози за историју манастира Букова код Неготина и његове ближе и даље околине”, објављено прво као чланак у Братству² бр. 32, стр. 130–175, а потом и самостално, као прештампан сепарат, у Београду, 1941. године. Објављено у току Другог светског рата, ово дело се, на основу Закона о библиотечкој делатности, сматра ретком књигом. Међутим, оно је ретка књига у самом смислу те речи; наиме, сачувано је као сепарат само у библиотеци САНУ, док примерака часописа у коме је овај текст објављен као прилог има више (мада се у неким старијим енциклопедијама наводи да је Братство излазило само до 1939. године, а библиографије Г. Елезовића не наводе овај сепарат).
Иако малог обима, свега 45 страница и два плана, дело је веома значајно по садржају и то из више разлога. Као прво, даје нове податке о манастиру Букову, о коме је веома мало писано до сада, а осим тога, као што и у наслову стоји, садржи значајне прилоге из историјске грађе Неготина, Кладова, Фетислама, утврђења Ада Калеа и сл. Посебно је значајно то што је у питању период од 1816–1825, када су ови крајеви били под турском влашћу, после катастрофе 1813. године и за који има веома мало података.
Садржај се може поделити на два дела. У првом делу, на десет страна, Елезовић наводи шест³ турских докумената које му је донео вршилац дужности старешине манастира Букова, јеромонах Рафаило Бабић. Ради се о три тапије на манастирска добра (два винограда из 1816. године, воденица и ливада из 1819. године и воденица из 1822. године), једној молби раје вароши Неготина и целе Крајине за одобрење да поправе своје богомоље (из 1817. године) и две бујурулдије мухафиза Ада Калеа, од којих је једна дозвола за обнову цркава (усвојење молбе из 1817. године), а друга (из 1825. године) је потврда да је манастир Буково ослобођен плаћања пореза и осталих дажбина, пошто је претходна потврда изгубљена. Елезовић прво даје факсимиле тих докумената, а потом њихов превод.
Други део рада, знатно обимнији од првог (35 страница) под насловом: „Анализа и тумачења неких речи и израза у предњим документима” састоји се од напомена у којима аутор даје анализе и тумачења речи, израза, имена и сл. који су поменути у првом делу, по азбучном реду: Абд-ул-Керим, Абдурахим паша, Ада Кале, Arzuhal, Братовница, Буково (манастир), Дервиш Мустафа, Кнезови Крајине неготинске, Кобишница, Крајина, Крива вера, Муката, Мутевелија, Мухафиз, Неготин, Тапија, Фетх-и-Ислам, Haremein, Чубра, Шума. У прилогу су дата и два пресавијена листа, од којих је један садржи мапу опсаде Ада Калеа 1738. године, коју је Елезовић 1935. године нашао у Цариграду, а на другом листу је шема мапе са преведеном легендом. Овакав начин рада, са обимним напоменама и бројним библиографским референцама, факсимилима, преводима и тумачењима, карактеристичан је за Елезовића. Он познаје капитална дела из историографије источне Србије аутора А. (Андрије) П. Ивановића, Вука Стефановића Караџића или Косте Јовановића, па читаоца упућује на њих, пошто претходно изнесе исправке постојећих тумачења, неправилних превода и сл. Добар познавалац турског језика, докумената и архивске грађе, Елезовић негира уврежена мишљења о статусу Крајине као султанијиног феуда и даје језичко тумачење за њихов настанак.
Значајан је одељак и о кнежевској породици Карапанџића. Напомене о Братујевцу, манастиру Букову, Кобишници, Чубри и сл. дају нове податке о пореклу тих назива. Обимне и значајне су и напомене које се односе на Ада Кале и Фетислам, тј. Кладово. Турски документи из манастира Букова дају податке и о Абдул Керим Ариф-паши који је на положају мухафиза Ада Калеа заменио Абдурахим-пашу. После смрти Марашли Али-паше, 1821. године, Абдурахим-паша је именован за султановог намесника и команданта Београда.
Коначну реч о овом делу даће историчари, лингвисти и истраживачи прошлости, не само источне Србије, већ и шире. Према подацима којима располажем, само је др Владимир Стојанчевић користио ово Елезовићево дело. Потребно је истражити и целокупно Елезовићево стваралаштво, где вероватно има још грађе из периода турске владавине.
Веома важан путоказ је и библиографија коју је израдио сâм Г. Елезовић.
НАПОМЕНЕ:
1. Глигорије – Глиша Елезовић: псеудоним Котангес (Вучитрн 1879 – Београд 1960.), дипломирао 1905. год. на Филозофском факултету Велике школе у Београду. Био је суплент српске гимназије у Пљевљима и Солуну, професор српске гимназије у Солуну, Скопљу, српске богословије у Призрену, ите. Био је и дописни члан САНУ од 1946, а потом научни сарадник САНУ (1946–1950). Бавио се филологијом, историјом, етнологијом, туркологијом, исламистиком, историјом уметности, антропологијом. Сарађивао је у преко 40 научних и стручних часописа и дневних листова. Објавио је преко 140 научних и стручних радова, од којих су неки капитална дела. Посебно је значајан његов рад на превођењу и истраживању турских докумената, архива, извора и хроника (Путописи Евлије Челебије, и др.).
2. Братство, часопис, гласило Друштва Св. Саве, излазио у Београду од 1887. до 1941. године, са прекидом од 1911. до 1921. У њему је објављено више од 400 историјских, књижевних, географских, фолклористичких студија и чланака од преко 150 сарадника, од којих су неки били истакнути научници и културни радници тога времена.
3. У Споменици Тимочке епархије, на стр. 29, наводи се пет турских тапија. Неподударност потиче вероватно отуда јер два документа (молба раје вароши Неготина и целе Крајине за допуштење да могу оправити цркве порушене за време Српске буне и бујурулдија са дозволом за обнову манастира, тачније наредба заступнику војводе вароши Неготина да не омета дозвољену обнову порушених цркава) имају исти црквенословенски запис на полеђини да се ради о тапији манастира Букова из 1817. године
ЛИТЕРАТУРА:
1. Прилози за историју манастира Букова код Неготина: са седам факсимила у тексту и два плана у прилогу, скупио, превео и протумачио Гл. (Глигорије) Елезовић, Београд 1941.
2. Глиша Елезовић, „Прилози за историју манастира Букова код Неготина и његове ближе и даље околине”, у: Братство, бр. XXXI, Београд 1941, стр. 130–175.
3. Енциклопедија српске историографије, приредили Сима Ћирковић, Раде Михаљчић, Knowledge, Београд 1997.
4. Лексикон писаца Југославије: II : Ђ–Ј, Матица српска, Нови Сад 1979.
5. Споменица Тимочке епархије: 1834–1934, Књижевни фонд Тимочке епархије, Београд 1934.
6. Владимир Стојанчевић, Из историјске прошлости источне Србије: 1804–1833, Историјски архив „Тимочка крајина”, Зајечар 1983.

Едита Евгенија Цоловић

„Што смо ближе лудилу, ближе смо истини; ако не паднемо у лудило, неизбежно морамо стићи до истине.”
(А. Жид и Р. Жирар, Достојевски –
предавања о Достојевском; од двојства
до јединства, Октоих; КЗНС, 1994.)

Препустити се вртоглавој бесконачности дела Ф. М. Достојевског понекад, заиста, може изгледати као бесомучно тумарање између два поларитета: лудила и истине. Пут који његово дело отвара није ни уобичајен, нити лак. Безболан и равномеран понајмање. Од самог почетка он стрмоглаво креће наниже, у дубине, и како каже Штефан Цвајг, „кроз пакао порока, води преко свих ступњева земаљске патње; патње људи, патње човечанства, патње уметника и последње најстрашније патње Божије.”
Оно што Достојевског највише интересује јесте тај поларитет божанског и демонског начела и тај оштар сукоб светлости и таме који се открива, у ствари, у самој дубини људског бића. Такође, њега интересује и који су то мотиви, које неискорењиве тежње вуку човека ка ирационалном, ка патњи. Али, овде се Достојевски интересује за још један моменат, а то је моменат слободе, која је, како каже Н. Берђајев, и сама ирационална и безумна и која нас мами да прекорачимо границе постављене човеку. „Та бескрајна слобода мучи човека, води га у пропаст”– говори Берђајев; и то као какав демон искушења.
Те, али и многе друге моменте и мотиве налазимо у Злочину и казни, роману који се колеба између реалности и фантазмагорије и који је на граници између овосветовног, уобичајеног тока, и света у коме демони плешу своју чудновату игру нагонећи и саме јунаке да по том такту заиграју.
Чак је и само место радње у роману – Петроград – некако нестварно, на граници постојања и измаглице: ониричко. У Петрограду је као у каквом пакленом котлу у коме је све измешано и у коме све ври, до распрснућа. Али, у њему је, исто тако, скучено и загушљиво, што напросто дави и сужава свест. У таквој атмосфери живи главни јунак Раскољников, и такав кужни ваздух он удише.
Раскољников је готово на ивици егзистенције. Живи као подстанар у некаквом скученом собичку који више личи на мртвачки сандук него на студентску собу. Свакако да у таквом амбијенту, под таквим околностима, Раскољников постаје роб меланхолије.
У њему, тако, погодно тле налази једна мисао, мономанска, злочиначка; мисао о убиству. Она се шћућурила у дубинама Раскољниковљевог ума, одакле полако и подмукло рије по ионако већ разрованом његовом бићу.
Таква мисао, свакако, није могла настати у једном тренутку. Њу је, такорећи, створио сам склоп Раскољниковљевих несрећних животних околности. Међутим, постоји ту још нешто, осим конкретних спољашњих чинилаца. То је сам Раскољниковљев интелект који је кренуо чудним путањама и који је пожелео да пређе преко крајњих граница својих могућности.
Живећи, боље речено преживљавајући, у бедној и окуженој атмосфери, а не могавши, нити желећи, да се са њом помири, Раскољников почиње помније да обраћа пажњу на свет око себе. Његова свест се „отвара” и постаје, како то М. Бахтин каже, „арена борбе туђих гласова”. У њему се одвија интензивни дијалог са одсутним сабеседницима и том приликом Раскољников настоји да „реши своју мисао„.
Он запажа да постоје људи који се са својим стањем беспоговорно мире и којима не пада на ум да било шта у том поретку ствари измене. Он их назива „обичним” људима који постоје ради бројности и у репродуктивне сврхе. Са друге стране су „необични”, људи невероватних менталних квалитета, који су нови Прометеји човечанства и којима је, због тога, све допуштено. Размишљајући на такав начин, неминовно му се наметнуло питање у коју категорију људских бића он спада? Самим тим, Раскољников помера одређене дате му границе и тиме започиње искушење за њега. Као да га некакав демон гони да се не задржава на пуким спекулацијама, већ да крене даље, да своју теорију провери над самим собом, и тако утврди није ли он достојан наполеоновске величине, или је само обична ваш.
Све више заокупљен том идејом, полумахнит, у грозници, напетих нерава, Раскољников се усуђује да прихвати изазов демона из сопственог интелекта. Усуђује се да прихвати терет злочина. Али, да ли ће успети тај терет и да поднесе? Већ при првом кораку, „пробном”, видимо га, где несигуран у себе посрће, испуњен осећањем бесконачне одвратности.
Утисак мучнине и грозничавост се настављају. Раскољников, потом, упознаје још једног човека са дна, „из подземља”, несрећног бившег чиновника Мармеладова. Овај му, у загушљивој и прљавој биртији приповеда о свом исто тако прљавом животу; о својој патњи из које као да не постоји никакав излаз, већ само утапање у њу. И њега некаква мрачна сила неумитно вуче некуда на дно. (Мармеладов готово мазохистички још више жуди за невољама и понижењима, налазећи својеврсну насладу у томе.)
Као што то код Достојевског обично бива, смирења, па макар и привременог, за јунака не може бити све док се не стигне до крајњих граница. А Раскољников још увек није до њих дошао.
Мајчино писмо које Раскољников затиче у својој соби још више потреса његову узбуркану душу. Он не може да допусти, нити да поднесе Дуњин понижавајући положај. Али, шта он може да учини? У таквом тренутку поново се јавља нешто вечито будно што као да мотри на сваки људски покрет и само чека и најмањи тренутак слабости па да човека гурне у амбис греха са ивице разума. Такво нешто је и Раскољникову дошапнуло да решење постоји, а оно је ни мање ни више, натопљено крвљу старе лихварке Аљоне Ивановне!
Та крв старе лихварке била би, условно речено, оправдана и са друге, теоретске стране. Наиме, према речима двојице младића (а чији је разговор Раскољников чуо), то не би био злочин, јер је она ионако једно зло и бескорисно биће и новцем којим она располаже могло би се усрећити стотине несрећника.
Позорница догађаја тек сада може да се отвори. Раскољников убија, али он то чини готово несвесно, у бунилу. Тренуци у којима се одигравао злочин појачани су до усијања. Сваки трен је једна невероватна игра нерава, игра на све или ништа. А баш на такву игру одлучио се Раскољников, свестан да за њега не постоји средњи пут. Јер, он жели одједном и све, не признаје никакве границе (као, уосталом, и многи други јунаци Достојевског). Али, тој жељи испречила се једна личност – његова сопствена, која није сигурна да ли је способна за такву врсту игре; за нешто натчовечанско.
Сви конфликти који се дешавају у Раскољниковљевој души, конфликти су две личности: Божанске и Демонске. Ево шта Берђајев каже о тој борби: „Бог и Ђаво се боре у дубинама људског духа. Зло има дубоку духовну природу. Бојно поље Бога и Ђавола налази се дубоко у људској природи. Трагична се противречност Достојевском јавља не у оној сфери психичког, где је сви опажају, него у бездану где се бори биће”.
После злочина Раскољников не налази апсолутно никакво ни смирење, нити потврду своје првобитне идеје, а понајмање му је стало до опљачканих драгоцености. Испоставља се да Раскољников ипак није био створен за улогу Наполеона, већ да је само једна од „вашију”. Пожелео је да прекорачи границу, да докучи који су то оквири његове сопствене слободе, али се испоставило да „слобода није власт разума над душевном стихијом, слобода је и сама ирационална и безумна, она нас мами да прекорачимо границе које су постављене човеку. Та бескрајна слобода мучи човека, води га пропасти”. И, заиста, то питање граница људских могућности и слободе било је један од Раскољниковљевих демона пропасти.
Раскољниковљева унутрашњост је потпуно раскомадана. Он је сасвим заокупљен час оправдавањем, час злурадим потцењивањем сопственог бића. Још увек није сасвим сигуран у исправност својих начела и свог чина. „…Нисам ја убио човека, – убио сам начело! – Начело сам убио – али нисам прекорачио, остао сам на овој страни…” – узвикује Раскољников у делиријуму. Он запада у тешко ропство злочина. (Како би то Берђајев рекао, он је „иживео” своју слободу.)
Међутим, и поред свега, Раскољников поседује невероватно привлачну снагу и ни у једном тренутку не побуђује на осуду. Јер, он није, како каже Н. Милошевић, „преступник који тријумфује и ужива у својим злочинима, па је можда управо то оно што га искупљује у очима читалаца”. Да, то је веома могуће, али могуће је и то да читаоца управо привлачи та тамна, демонска страна у којој је све неиспитано и застрашујуће, а тако примамљиво. И Берђајев је мишљења да човек поседује неискорењиву тежњу ка ирационалном и према патњи и да не тежи увек и стално користи.
Сила самоодржања гони Раскољникова да злочин сакрије, да на себе стави маску циника и да се готово подло смејуљи неуспесима полиције. Она мрачна, разарајућа сила самоуништења, пак, нагони га да злочин призна и већ једном заврши са свим тим (обе силе су у његовом случају разарајуће!). Растрзан тим крајностима, Раскољников се само врти у концентричним круговима који ће га, на крају, сабити у једну једину тачку из које неће имати куд. (Његово понашање је Порфирије Петрович окарактерисао као лептиров лет ка свећи.)
Усред тако усијане атмосфере искрсава један крајње чудноват лик. Појављује се као привиђење, сабласт, иако поседује све људске атрибуте. То је Свидригајлов; поникао из дубина ониричког, скоро неприметно се преселивши у овосветовну димензију, носећи собом дах оностраности.
Један према другоме се односе као да се одавно познају, још из неког пра-времена. Они, у ствари, имају сличне карактерне црте: преступништво, осећање кривице грешне свести, растројеност и некохерентност. Обојица стоје пред дилемом – живот или смрт? Обојица оваплоћују у себи онај неразлучиви спој Божанског и Демонског. Чак и њихове судбине теку у паралелним двојничким перспективама. (Можда се може смело претпоставити да Свидригајлов и није ништа друго до једна од непознатих димензија саме Раскољниковљеве личности; као што је то и онај непознати грађанин који му на улици довикује: „Убицо!”)
Раскољников жели да негира постојање и привиђења и натприродног и свега оностраног, мада, дубоко у себи није сасвим сигуран у то. Свидригајлов настоји да оповргне његово мишљење, тачније, да га наведе да призна оно што и сам несвесно зна. Они воде разговор о другом свету, о вечности. Раскољников изјављује како не верује у будући живот (што значи да не верује ни у Христа). Али, да ли је баш тако? (Сетимо се сцене читања јеванђеља са Соњом!). А у шта Свидригајлов верује? Он верује у то да и у оностраности постоји један собичак, скучен, препун паукова и да је то сва вечност! Штавише, Свидригајлов на неки начин и жели такву скучену вечност. Он жуди за смрћу, за Танатосом и на крају и одлази у његово мрачно окриље. А Раскољников? Његова душа јесте измучена, његова свест јесте постала болесна, али он и даље жуди за животом, за патњом коју тај живот носи. Јер, само кроз патњу Раскољников ће бити у стању да обнови живот. У томе је суштинска разлика између ова два лика. (То је, у ствари, више приказ две могућности избора једне личности.)
Индикативан је моменат појављивања Свидригајлова у животу Раскољникова. То је управо онај моменат када Раскољников спознаје (несвесно, наравно) да је његова слобода прешла границе људске природе и родила свест о сопственој немоћи, неслободи и ништавилу. То је онај моменат када се у Раскољникову јавља божански принцип, који се иманентно показује и притиска човекову савест.
Свидригајлов се поставља као какав свезнајући демон, као опонент божанског принципа. Можда он уистину и јесте демон, и то лични Раскољниковљев, произашао из њега самог. Али, и ту постоји поларитет, и то поларитет тог демонског самог. На једној страни је интелектуални демон, а на другој демон разврата и сладострашћа, отеловљен у Свидригајлову.
Свидригајлов је свестан своје природе, али је, исто тако свестан и природе Раскољникова, за коју каже да је шилеровског идеалистичког типа. Због тог сазнања Свидригајлов делује тако надмоћно (али само привидно надмоћно!) над Раскољниковим; као демон искушења који унапред зна исход те кушње. Али, како и не би знао? Зар и библијски први човек, Адам, није страдао због своје природе? И Адам је посегнуо за плодом са дрвета спознаје добра и зла и пао из вечног блаженства незнања у поноре сазнања. И Раскољников је, баш као и Адам, прешао дате му границе, жедан интелектуалних спознаја и, уместо да се вине до потпуне и бесконачне слободе, он пада ниско, веома ниско, у сам пакао демонске нискости.
Можда се, на крају, Раскољников зато и обраћа Свидригајлову јер потајно зна да је он та особа која ће разумети ту таму око њега и, пре свега у њему. Али, Свидригајлов се сада разоткрива у потпуности! Његов цинизам и разврат долазе до врхунца! Ни трунке скрупула, ни трага било каквој вишој мисли, нарочито наспрам Дуње. Међутим, ту се дешава преломни моменат за Свидригајлова. Он бива поражен Дуњином чистотом; бива доведен до саме ивице ништавила коју, коначно, и прелази, вршећи самоубиство. Дакле, враћа се у таму из које је и потекао.
Нестанком Свидригајлова као да се све привидно утишава и добија смирење. Нема више оне снажне напетости и врућине усијаног мозга који прате роман од самог почетка.
Раскољников, на крају, прихвата терет своје судбине; прихвата и ту „спољашњу” казну која је уследила након његове унутрашње буре. Он одлази у Сибир, у који га прати и Соња; где, после извесног времена доживљава заиста прави препород; доживљава својеврсну катарзу. Поново се из небића враћа у истинско људско царство, али царство од Бога дато. Он није више „слама”, како га Берђајев назива, већ човек у пуном смислу те речи. Са друге стране, Свидригајловљева судбина није људска, као што то никада није ни била. То је судбина једног демона који самоубиством никако није могао да заслужи Царство небеско; он одлази, као потпуно привиђење у царство сенки.
Раскољников и Свидригајлов – два пола истог лика – у ствари су и главни носиоци демонских особина, а самим тим и демонских мотива у роману. Радња романа и његова драматика граде се на економској кризи добра, која је водила у идејне конфликте и личне катастрофе; али, ту постоје још неки моменти који ту катастрофу појачавају. Један од тих момената је и трагедија нихилизма која је обузела Раскољникова и која, аутоматски, поставља питање Бога, али не даје одговора. И самим тим она активира оно демонско у човеку, које покушава да се уздигне до неслућених висина универзално-општих, апстрактних идеја које су, у ствари, зло у вишем облику; и које, ма како то парадоксално звучало, бацају човека у најстрашније дубине. Све је то прожето неком невероватном снагом која подређује себи све што јој се нађе на путу. Ту снагу поседују само две личности: Раскољников и Свидригајлов. Раскољниковљев демон се налази у његовом интелекту, у његовој можданој области; и сва искушења која је доживео јесу интелектуалне природе. Свидригајлов је, међутим, целокупним својим бићем демонско пребивалиште; почев од телесног, па до интелектуалног нивоа. За разлику од Раскољникова, у коме је то демонско на крају превладано, Свидригајлов је доживео онтолошко одрођавање људске личности.
Спољашњи негативни фактори романа још више се појачавају присуством ова два лика. Као да се хаотичност њихове душе рефлектује на хаотичност њиховог окружења. (Или је та веза, чак, узајамна?)
Драма људског живота одвија се овде у самом понору људске душе, као и у Хофмановом фантастично-ониричком свету. Позорница догађаја пренета је у саму душу личности. А ко, у овом случају, вуче конце на тој позорници? Да није то сам Ђаво, тај отац лажи, „истинит и лажан истовремено; илузоран и реалан, фантастичан и свакодневан. Ван нас као да верујемо да је у нама, он је у нама када верујемо да је ван нас. Иако има непотребну и паразитску егзистенцију, он је моралан и дефинитивно „манихејски”. Он нам пружа исцерену карикатуру онога што је најгоре у нама. Он је истовремено заводник и непријатељ, он не престаје да осујећује жеље које нам шапуће у ухо и, ако их случајно задовољи, то је само зато да би нас разочарао”.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Штефан Цвајг, Градитељи свијета, ИП Веселин Маслеша,Сарајево 1955.
2. Николај Берђајев, Нова религијска свест и друштвена реалност; поглед на свет Ф. М. Достојевског, ИРО Партизанска књига, Љубљана Београд, 1982.
3. Никола Милошевић, Негативни јунак, Вук Караџић, Београд 1965.
4. Андре Жид и Рене Жирар, Достојевски – предавања о Достојевском; од двојства до јединства, Октоих, Књиж. заједница Нови Сад 1994, стр. 207.
6. Лав Шестов, Достојевски и Ниче; Достојевски као мислилац, избор текстова Н. Милошевић, ИРО Партизанска књига, Љубљана – Београд 1982.
7. Леонид П. Гросман, Достојевски, СКЗ, Београд 1974.
8. Томас Ман, Нове студије, Матица српска, Нови Сад 1963.
9. Ференц Фехер, „Песник антиномија”, у: Достојевски и криза индивидуума, Нолит, Београд 1981.
10. Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, Нолит, Београд 1967.
11. Николај Берђајев, Очовековом ропству и слободи, Бримо, Београд 2001.
12. Никола Милошевић, Достојевски као мислилац, Белетра, Београд 1990.
13. Леонид П. Гросман, „Достојевски као умјетник”, Руска књижевна критика, (одабрао и уредио А.Флакер), Напријед, Загреб 1966.

Александар Фјодорович Воронцов

Већ сам рекао да је изнад моје куће, тик уз нашу башту, пролазила главна цеста за град. Тамо у граду је било све важније што је за житеље Бора у то време нешто значило.
Ту прво мислим на пошту, све врсте дућана, главна пијаца, биоскоп „Победа”, у то прво време и фудбалско игралиште код Ватрогасног дома испод Дирекције, железничка станица, апотека, књижара, Фото Митић-радња, Ледара, Јусуфова посластичара и тако даље. Наравно, ту су биле и све друге радње разних занатлија, као што су ковачка, браварска, лимарска, часовничарска, месараница и остале. Посебно морам да споменем градски трг и штрафту, те и све оно остало, што је Бор чинило малим градом, сличним свим таквим паланкама у Србији, али ипак и доста посебним, на онај рударски, специфичан начин.
На пример, оне реке људи што су се рано ујутру, око пола шест, поподне око пола два и увечер око пола десет, сливале према капијама за улазак у разна предузећа од којих се тај гигант састојао, као и возови који су долазили из правца Метовнице и довозили раднике. А, наравно, после пола часа, опет све изнова, али само у обрнутом смеру, река оних који су се, из тек завршених смена, враћали кућама.
Никако не смем да изоставим експлозије на Дневном копу у Гропи, где се експлозивом вршила припрема материјала за наредну смену, а од тих експлозија се тресао читав град у правилним временским размацима и то пре почетка смене, после четири сата рада и пред крај смене, односно почетак следеће, а радило се у већини погона у три смене по осам часова. Те експлозије, од којих вам је дрхтало цело тело, а посебно срце, сирене које су завијале у два наврата пред почетак неке од смена, као кад је била опасност од авиона у рату, а орила се страшним урликањем целим градом, онај дим који је куљао из два велика димњака и много мањих, ширећи сумпорни задах градом и околином, били су карактеристика, и на неки начин симбол, нашег драгог Бора.
Помоћу неколико слика старог Бора, покушаћу да подсетим на тадашњи изглед тог задимљеног, али драгог градића, у који се, ма где живели, понекад ипак вратимо, жељни да сретнемо своје старе пријатеље и да још једном прошетамо улицама за које нас вежу толике успомене.
Од Нове колоније према центру града, ишло се том главном цестом поред моје прве школе „Вук Караџић”, испод које се цеста оштро увијала и правила велику и оштру кривину са високим бетонским мостом у средини. Потом је, окренувши се назад за скоро 180 степени према граду и пролазећи поред Градског одбора са горње и Ледаре са доње стране, улазила у град, одакле је почињала улица Моше Пијаде.
За нас из Нове колоније и још даљих делова Града према Четвртом километру, постојала је и пречица за центар града, а коју смо ми називали „кроз поток”, што је значило, да ћемо, код фризерске радње мајстора Кечкера, скренути до куће попа Милорада, а онда лево, низ велику стрмину, кривудавом стазом до потока, па преко слабог мостића уз брдо, па опет на главну цесту и то код гвожђаре, преко пута чувене Јусуфове посластичаре.
Та пречица је у сећањима свих старијих Борчана, јер смо се њоме сви често служили, пуно скраћујући пут према центру града. Кад би пала киша, а посебно зими, кад падне снег, то је био врло опасан и несигуран пут, посебно за старије особе и тек сад ми падају на памет хиљаде јурњава моје мајке низ те заиста опасне стазе, док је журила на посао, којим је хранила мене и школовала Кољу.
Да би зло било још веће, кад би пао снег, ми млађи смо одмах јурили на те стрме стране и клизали се небројено пута и на тај начин углачавали лед и повећавали могућност људима да падну, а кад би неко одлетео на леђа, ми би се са стране кесерили и онда опет клизали, да стаза буде још клизавија. Наши остарели родитељи нам при томе нису падали на памет.
Главна цеста је, по проласку кроз центар, прелазила железничку пругу на месту званом „Рампа” јер се при проласку воза спуштала рампа, која је спречавала да се догоде несреће, и настављала поред Дирекције и фудбалског игралишта, па пролазећи поред Вајфертовог улаза у Јаму рудника, па поред сале „Јама” настављала према Бор-селу, из кога се и развио овај тадашњи Бор о коме и пишем, а у даљини се видели планина Стол и село Кривељ.
Што се тиче пруге и воза, то је био малени „Ћира” како смо га, из милоште или ругања звали, мислећи при том, прво на његову спорост, поцрнелост путника и околиша где год је пролазио, а свакодневно је, у више наврата и у оба правца, дрндао дуж целог града, уским колосеком, којим се ишло преко Метовнице, све до Зајечара, где се преседало у воз Београд–Ниш на прузи нормалног колосека, одакле се могло пут Софије, Скопља и Атине, те према Београду, Загребу, Љубљани и Паризу, а по потреби и до Лондона као и на север према Будимпешти и даље, „где смо иначе сваки час због нечега ишли”. Шалим се наравно, јер се у то време веома мало путовало, а посебно не из туристичких разлога.
До Метовнице и Тимока вожња је била дуго година бесплатна, а возило се углавном у фургонима, оним истим у коме су Немци превозили Јевреје и стоку, па су се још звали и сточни вагони. Но, нама није сметала вожња у тим фургонима, било је важно да је бесплатна и да смо тако стизали до Тимока, где се могло купати и уживати у чарима излета. „Ћира” је возио споро, посебно у том правцу, јер је била узбрдица и на неким местима си слободно могао изаћи и полако пресећи кривину и тамо га опет сачекати и без проблема ускочити, јер је скоро милео.
Тај воз је углавном био намењен превозу произведеног бакра и пирита, те радника из околних села од Бора до Метовнице, па и даље према Зајечару, а возио их је бесплатно, прво јер су то били фургони, друго, плате су им биле мале, па им је на тај начин смањен трошак за превоз. Иначе и тада, а посебно касније, од смрада одеће тих радника, њихових чизама или гумених патика, у том возу је било врло тешко издржати. Жене су често повраћале и то је представљало велики проблем кад бисмо се упутили на радосно очекивани излет.
Услови за хигијену односно купање у предузећу су били слаби, тако да су се људи прали тек кад стигну кући у своја села, и док би нешто ручали, већ би падала ноћ, а сутра ујутру, опет рано на воз и клај, клај до Бора на посао и тако вечно у круг.
Поред ове главне, постојала је још једна уска пруга за Црни врх, планину у близини Бора, са које су допремана дрва за огрев и потребе рудника. Црни врх је био добро пошумљен и одмах по завршетку рата, на њему су организоване радне акције сече шума за потребе државе. У једној таквој је, 1945. године, учествовао и наш Коља.
Цеста, која је пролазила изнад моје куће, својим другим крајем је ишла према Другом и Четвртом километру, где се рачвала у два правца. Један, леви, према Слатини, Рготини и Зајечару, а други према Брестовачкој бањи, Црном врху, Жагубици, Пожаревцу и даље према Београду.
Што се тиче великог борског гиганта, њега сам мало слабије познавао, јер ми из гимназије нисмо залазили у круг рудника, топионице, флотације. То су редовно чинили ученици Средњотехничке школе, рударског и металуршког одсека, а ми смо се спремали за неке друге позиве.
Тако сам највише упознао Гропу, велику рупу километарског пречника и сличне дубине, али којој се могло лако прићи, провлачењем кроз слабу бодљикаву жицу. Била је то рупетина (немачки назив за рупу је Гропа) која је својом величином истовремено изазивала неку врсту страха и екстазе. Бацали смо камење низ њене стране и чудили се слабости својих руку, јер је камење падало врло близу, тик испод нас.
Сећам се и дана, када сам 1966. године дошао у Бор, а са мном је била и моја супруга, Далматинка Маре. Сетио сам се Гропе и хтео сам да је и Маре види. Отишли смо „фићом” до ње и кад смо се пробили до њене ивице, Маре је зинула од изненађења.
Из оних давних дана у Бору, сећам се, да бих дошао до Гропе или даље ка Бор-селу, морао сам проћи крај ранжирне станице, са великим точковима који су се окретали час у једном, а потом у другом правцу, овисно да ли су спуштали рударе или руду у јаму или их извлачили из ње.
То је био један од симбола старог Бора. Ту су, у близини, били и базени са топлом водом која се трошила у том зачараном кругу од ископавања руде до прављења бакра, због чега је овај град настао и дан-данас постоји, само је много већи, али и на неки свој начин и пуно ружнији, или је то само моја увек присутна носталгија везана за Бор.

Слободан Љ. Јовановић

У години 2004. догодило се да је, напоредо са великим националним јубилејима, подручје Бора и околине изнедрило годишњице које по свом значају и суштини представљају знамените међаше историјског развоја – не само локалног, већ и националног ранга, укључујући и догађаје којима с правом можемо придати и међународни реноме. Полазећи од давно познатих и много пута потврђених чињеница да се без познавања и поштовања прошлости и културно-историјских вредности не може остварити никаква визија будућности, и да је култура (заснована на баштини) темељ свеколиког развоја једног краја, навешћемо у овом прилогу само елементарне податке о нашим јубилејима; од читалаца очекујемо да сами донесу суд о томе шта је и колико Бор изгубио пропуштајући да достојно обележи ове велике датуме.
Незнање је извориште свеколиких невоља. А незнање (а са тим у вези и лажни систем вредности), комбиновано са осионошћу, нешто је најгоре што једну средину може да задеси.
– 27. јануар: Свети Сава – дан просвете, дан Народне библиотеке у Бору и 135 година од оснивања читаонице у Злоту – прве у селима Србије
– 15. фебруар: Сретење – 170 година од оснивања Тимочке епархије
– март–април – 70 година од боравка Ђорђа Андрејевића Куна у Бору (на основу чега је настала чувена мапа графика „Крваво злато”)
– април – стогодишњица најстаријег објекта у Бору – кафане „Весели рудар”
– 31. мај – 1. јун -Стогодишњица оснивања Француског друштва Борских рудника и, у оквиру тога, 150 година од рођења Фрање Шистека
– август – 170 година Брестовачке бање – прве државном регулативом уређене бање Србије (поред Соко Бање), са првим именованим бањским лекаром и задужбинама тројице српских владара и других знаменитих личности (једна од две „дворске” бање Србије у 19. веку)
– 15. септембар – 55 година музичке школе (64 ученика и 5 наставника ове школе године 1949. представљали су изузетно културно достигнуће за Бор)
– 3. октобар – 60 година од ослобођења Бора у Другом светском рату
– 9. новембар – 60 година од смрти Миклоша Раднотија (најзнаменитијег борског логораша и једног од највећих европских песника)
– 17. новембар – 60 година Гимназије
– 13. децембар – 140 година самосталности борске општине (догађај који је допринео да Бор, одвојивши се од Кривеља, по први пут постане препознатљив као самосталан чинилац на политичкој и административној мапи Србије)
– 24. децембар – 165 година школе у Злоту, прве школе у неком селу Тимочке крајине
– 31. децембар – 35 година од оснивања Радио Бора
Поред тога још и:
– 550 година од првог помињања насеља борске општине у историји (Злот, Слатина, Бела Река, Метовница – у првом турском попису Видинског санџака 1454. године)
– 20 година (југословенски значајне) ликовне колоније „Бакар”

– 85 година од формирања првог фудбалског клуба у Бору; 55 година откако је омладинска екипа ФК Бор (капитен Милош Милутиновић) освојила првенство Србије У овом кратком осврту на наше јубилеје задржаћемо се на једној годишњици која свакако, у симболичном смислу, заузима средишње место међу појавама од значаја за утврђивање друштвеног и културног идентитета Бора; 100 година кафане „Весели рудар” није само потврда нашег знања о најстаријем објекту који постоји у Бору, већ и подстицај да се овај вршњак рудника стави у контекст бурног раста и развоја Предузећа и Бора као насеља.
Прво помињање ове грађевине потиче из априла 1904. године – тада је у званичном извештају комисије Министарства шума и рудника наведено да се у Бору гради „велика кафана са преноћиштем”. Кафана је свакако завршена до почетка лета исте године. Њен власник и градитељ био је Сима Јовановић, трговац и председник борске општине, припадник најбогатије и најмоћније борске породице с краја 19. и у првим деценијама 20. века. За ондашње борске прилике објекат је свакако био необичан: својом величином и вишефункционалном наменом одударао је не само од традиционалног градитељства, већ се истицао и у односу на француско колонијално насеље, чија је изградња отпочета 1905. године. То се, уосталом, може запазити и на свим фотографијама из онога времена. Предузимљиви газда Сима Јовановић, међутим, добро је проценио будућност рудника у то почетно време његовог рада; кафана „Весели рудар” била је једино место у Бору где су могли да одседају истраживачи и први руководиоци рудника (Вајферт, Хофман, Шистек), нови француски власници и стручњаци, представници Министарства шума и рудника, чланови стручних комисија Владе Краљевине Србије и представници тек установљених органа власти. Тако је кафана „Весели рудар” била у ствари једино свратиште и „хотел” у Бору током низа година.
Још двадесетих година овај објекат се у изворима помиње готово искључиво као хотел. То чини и борски летописац, свештеник Андреја Ђорђевић, приказујући свечаност освећења споменика погинулим ратницима у Првом светском рату (1924. године), свечаност десетогодишњице уједињења Срба Хрвата и Словенаца (1. децембар 1928), прослављање празника Св. Ђорђа и рударске славе Св. Прокопија. И све друге манифестације, јубилеји и годишњице државног значаја обележаване су у кафани „Весели рудар”, често и уз учешће војне музике из Зајечара. Тако је овај објекат постао место првих јавних скупова и друштвених догађаја; он је, самим тим, био и извориште првобитног борског грађанства.
Напоредо са својом хотелијерском, кафанском и друштвеном функцијом, „Весели рудар” је представљао и место првих културних догађања. Још пре Првог светског рата у овој кафани наступало је Тамбурашко друштво и дилетантска позоришна дружина, а почев од 1919. године овде је радио и први биоскоп у Бору. Набавку и пројекцију (немих) филмова вршили су Французи, а пратњу је чинио Мирко звани Свирач, музикант из Великог Извора.
Наравно да је кафана Симе Јовановића била и поприште политичких борби; за овај објекат се може слободно рећи да је био седиште Радикалне странке не само за борски крај, већ и за ширу област (захваљујући утицају породице Јовановић, Бор и околина били су вишедеценијско радикалско упориште, а газда Сима вишекратни народни посланик).
Почетком тридесетих година, након сламања монополског положаја породице Јовановић (у политичком смислу, то је нашло свој одраз на општинским изборима 1928), кафана „Весели рудар” губи значај као друштвено и културно средиште. Оснивање Соколског друштва и подизање Соколског дома (1931–1933) још више је утицало на маргинализацију овог објекта, напоредо са изградњом нових репрезентативних ресторана – хотела („Круна”, „Корзо”, „Мексико”, итд.). Октобра 1939. године, „Весели рудар” је преуређен за потребе новоосноване женске занатске школе, под покровитељством „Пододбора госпођа Друштва Књегиње Зорке”. У овој школи, поред ручног рада, предавани су и гимназијски предмети и веронаука.
После Другог светског рата зграда кафане „Весели рудар” је претворена у Ватрогасни дом и то је остала више деценија. Данас је „Весели рудар”, најстарија и најзнаменитија грађевина Бора, руинирани објекат недефинисане намене (магацин, синдикална остава, узгајалиште живине /?!/).

Слободан Љ. Јовановић

У календару јубиларне 2004. године обележавање једног (широј јавности мало познатог) догађаја има посебну важност. Од одређеног тренутка у прошлости почињемо да меримо ток духовног времена у крајевима припојеним Кнежевини Србији. Само годину дана након присаједињења створено је духовно средиште које је, саобразно приликама, било и извориште првобитне културе и просвећивања; општи значај тог догађаја, утицај и последице сврставају га међу темељне цивилизацијске тековине у овом делу Србије.
Тимочка епархија, која у својим садашњим границама обухвата целу Тимочку и Неготинску крајину (у административном смислу: Борски и Зајечарски округ), основана је на Сретење (15. фебруара) 1834. године. Њена историја до данас није испитивана, нити је грађа о њеном постанку и првом уређењу објављена у потпуности. Основна сазнања потичу из успутних забелешки старих публициста (Милићевић, Карић) и путописаца (Каниц). Неки подаци и документа појавили су се у Летопису Тимочке епархије у периоду између два светска рата (Зајечар), а пригодни историјат дат је у Стогодишњици Тимочке епархије (Сремски Карловци, 1934).
У овом покушају да укратко изнесемо историју постанка Тимочке епархије, осврнућемо се и на ранију црквену прошлост тимочке области, сматрајући да ће она свакако заинтересовати радозналог читаоца и подстаћи настојања у правцу бољег и свестранијег сагледавања културне и духовне баштине нашег краја.
I
ПРЕДИСТОРИЈА
У прво доба ширења хришћанства по северном делу Балканског полуострва, данашња тимочка област потпадала је под географско-административни појам Илирик (Источни Илирик). Пет провинција ове префектуре припадало је Дакијској дијецези – тимочку област обухватала је провинција Приречна Дакија (Dacia Ripensis). Приречна Дакија је од 535. године била у црквеном смислу саставни део архиепископије Прве Јустинијане (Justiniana Prima), коју је тада установио цар Јустинијан I, по свој прилици са седиштем у Скопљу. Исте године у једној од својих новела Јустинијан помиње град Акве (Akvae); том новелом даје се право архиепископу Прве Јустинијане да у њему рукополаже епископа. Град Акве је данашње Прахово на Дунаву, а епископија је обухватала и читаво крајинско-тимочко залеђе. Под оваквом канонском јурисдикцијом тимочка област остала је до прве половине VII века, када су, услед словенске најезде, укинута епископска и архиепископска средишта.
Словенско насељавање на Балкан имало је за последицу да Источни Илирик, у смислу црквене организације, од VIII столећа буде потчињен непосредно Цариградској патријаршији.

У другој половини X века створена је независна словенска држава у Македонији са престоницом у Охриду, која је обухватала и тимочку област; у црквеном смислу јурисдикцију је имала Охридска архиепископија. У повељама из тога времена спомињу се, између осталих, епархије: браничевска, нишка, средачка (софијска) и видинска, из чега се изводи закључак да је тимочка област била саставни део једне од ових епархија или више њих.
У време формирања нових држава на Балкану (бугарске, српске, касније угарске), црквени положај тимочке области био је увек несигуран и несталан, услед учесталих ратова око овог пограничног подручја; такав је њен положај био и пре и после образовања српске и бугарске независне цркве. Она је прелазила из руке у руку час цариградских патријараха и охридских архиепископа, час опет српских и бугарских архиепископа и патријараха. Оскудна и непоуздана обавештења осујећују сваки покушај да се о црквеном статусу ове области каже нешто конкретније у периоду од XII до XV века. Из таме времена издиже се једино готово митска фигура српског попа Никодима (крај XIV – почетак XV века), кога традиција наводи као оснивача више десетина цркава и манастира од Књажевца па све до Дунава, укључујући и манастир Буково.

Након турског освајања у првој половини XV столећа изграђена су или обновљена четири манастира у Црној реци: Луково, Врело, Лоз(н)ица и Лапушња. Занимљиво је да се они појављују као једини манастири у Видинском санџаку у првим турским пописима, и сви су се налазили у слабо приступачном западном делу Црне реке. Најчешће помињани ктитор био је Јоан Радул, „воевода и господин всеј земљи угровлахијској”; овај влашки војвода запамћен је у традицији као мецена седам цркава и манастира на подручју тимочке области. У турско време црквена управа регулисана је према политичкој подели земље, па је тако видински митрополит, постављан од цариградског патријарха, имао „власт” над целим Видинским пашалуком. Он је успостављао епископате и протопрезвитеријате и хиротонисао владике и игумане манастира.
У XVI веку основани су још неки манастири: Крепичевац, Радулинац, Св. Тројица (код Каменице), Лесковац.
Крајем XVI столећа у манастирима Црне реке пописано је 16 духовника а у 20 насеља 34 сеоска свештеника.

Године 1718. Пожаревачким миром (након аустријско-турског рата 1716–1718) један део тимочке области потпао је под власт Аустрије. То је довело до значајних промена у црквеној организацији на овом подручју. Септембра 1718. београдски митрополит Мојсеј Петровић проглашен је за аутокефалног и независног архиепископа и митрополита над деловима Србије окупираним од Аустријанаца – поред патријарха у Пећи и митрополита у Сремским Карловцима. Такво стање потрајало је за све време аустријске управе (1718–1739).
Из овог периода постоји један изузетно значајан документ – извештај о стању крајинских парохија из 1736. године, који је након визитације саставио изасланик београдског митрополита. По овом извештају, у Крајини је било осам свештеника „српског рода”, који су се најчешће учили у манастирима Буково и Блаца (Блатни манастир, Блаце, Блато – назив по неготинском блату). Од осталих свештених лица, један је био из Бугарске, а дванаест из „Каравлашке”. И влашки свештеници користили су српске црквене књиге, а и код српских и влашких пароха могло се наћи руских црквених књига („псалтир московски”, „октоих московски”, итд.). О стању образованости овог свештенства говори податак да чак ни неготински поп Стојан није знао Десет божјих заповести и Седам светих тајни, и да су, код већине свештеника, од књига пронађени само требник и молитвеник. Парохијски свештеници служили су код својих кућа и држали су по једног или двојицу ученика. Поп Дамјан Братинковић опслуживао је Луку, Речку и Горњане (Лука и Горњане су једина насеља нашег подручја која се у овом извештају помињу). Он је био ученик сиколског свештеника Георгија Веселиновића.
Након поновног успостављања турске власти враћено је пређашње стање: Видинска митрополија, односно Цариградска патријаршија до била је канонску јурисдикцију над црквеном организацијом читавог Видинског пашалука, и тако је остало све до присаједињења ових крајева Србији.
II
ЕПАРХИЈА
Корене будуће епархије у оквиру Србије наслућујемо још у време Првог српског устанка. Тимочком облашћу управљао је митрополит београдски, о чему сведочи и наредба Совјета Хајдук-Вељку Петровићу приликом његовог именовања за војводу неготинске нахије: „…да се не мешате у свештенички чин, којим митрополит да суди”.
За време кнеза Милоша, све до 1833. године, тимочка област била је под турском управом, иако је Акерманском конвенцијом из 1826. признато право Србији на ове „отргнуте” крајеве. На основу ове конвенције, Милош Обреновић је још пре Хатишерифа из 1833. године уредио црквени положај своје земље, на основу споразума са Васељенском патријаршијом у Цариграду. По том споразуму, Србији је призната одређена црквена аутономија: митрополите и епископе у Србији бира народ, а васељенски патријарх их потврђује и посвећује. Већ 1831. створена је у земљи нова црквена јерархија – грчки митрополити и епископи опозвани су из Србије, а на њихово место дошле су српске владике. На тај начин створени су услови за канонску јурисдикцију Карловачке митрополије на територији Србије, укључујући и још неприсаједињене крајеве

Први епископ тимочки, Доситеј Новаковић, посвећен је на Сретење 1834. године. Избор епископа Доситеја пада у оно време када је Милош Обреновић обилазио новоослобођене нахије (1833). Тада је Доситеј назначен од стране кнеза Милоша за епископа „доњих крајева”, са седиштем у Зајечару.
У почетку се нова епархија звала тимочка, и под тим називом је позната све до смрти првог епископа (1854). Од тада (и због премештања седишта епископије у Неготин), па све до 1890. године, носи назив неготинска, а епископ се зове – епископ неготински. Законом о црквеним властима из 1890. седиште епархије пренето је поново у Зајечар и повраћен јој је стари назив – Тимочка епархија.
Тимочка епархија је обухватала четири округа: алексиначки, гургусовачки, крајински и црноречки, са четири протопрезвитеријата: алексиначки, гургусовачки, неготински и зајечарски. Законом из 1890. отпали су из алексиначког округа срезови алексиначки, моравички и ражањски, а од гургусовачког (књажевачког) срез сврљишки.

Указом од 1. децембра 1886. године Тимочка епархија је била укинута. Не зна се поуздано шта је био прави разлог за ову драстичну одлуку, мада се (као повод) наводило да је то учињено „у интересу штедње”. Нестабилне прилике у земљи – након непромишљене авантуре краља Милана и пораза у рату против Бугарске (1885) – указују на политичку позадину оваквог поступка. Тек на интервенцију чувеног архимандрита Нићифора Дучића – „из религиозних, државних и националних разлога”, приликом усвајања Закона о црквеним властима 1890. године, Тимочка епархија је поново успостављена и утврђена као самостална епархија.
У својој историји тимочка епископска столица била је два пута упражњена: 1883–1886. и 1913 – 1919.
Тимочком епархијом управљали су епископи: Доситеј Новаковић (1834–1854); Герасим Стојковић (1854–1865); Евгеније Симоновић (1865–1880); Мојсеј (1880–1882); Мелентије Вујић (1891–1912); Иринеј Ћирић (1919–1921) и, од „старих” епископа (рукоположених пре доношења новог Устава Српске православне цркве 1932), Емилијан Пиперковић (1922–1970).

Станиша Милосављевић

Србија ове године обележава двестогодишњицу Првог српског устанка, па и Тимочка крајина, рубни део данашње Србије (иако је тек 1833. године, народним устанком Крајинаца, Црноречана, Тимочана и Сврљижана, уз помоћ војске кнеза Милоша из Београдског пашалука, ослобођена турског ропства и припојена матици), може са правом да прослави овај велики јубилеј.
У литератури се војевања у Тимочкој крајини током Првог српског устанка везују за записе Вука Стефановића Караџића, који је у том периоду боравио у Кладову и Неготину. Вук говори о захтеву Хајдук-Вељка Петровића да му се дозволи повратак у свој крај, Црну реку, ради подизања устанка, а све то Караџић датира у 1807. годину, дакле, по ослобађању Београда.1 Озбиљни истраживачи, попут академика Владимира Стојанчевића, овакво Вуково датирање стављају под сумњу, будући да је текст написан доста касније (објављен у Даници 1826. године), доказујући да се Вељков долазак у Крајину одиграо чак годину дана раније.2
Не треба овде због забуне приликом одређивања времена отпочињања сукоба у Црној реци ни бранити ни нападати Вука, већ прихватити аргументовану поставку научних великана, какав је ван сваке сумње академик Владимир Стојанчевић. Међутим, ни у ком случају не треба олако прећи преко тврдње Вука Стефановића Караџића да „понајвише ондашњи совјетника српски нити су знали што је Криви Вир, ни Црна ријека, нити су тије имена прије чули до од њега”.3 Већина совјетника и вођа устанка је морала знати за постојање Црне реке, јер је један број устаника чинио и народ Црне реке. Када је почетком 1805. године, на Св. Саву, војвода Миленко Стојковић заузео Пореч, Петар Добрњац, Стеван Синђелић, Илија Стошић, Пауљ Матејић, Илија Барјактаревић и црноречки кнез Милисав Ђорђевић су пошли на Параћин.4 У бици на Иванковцу, већ 1805. године, када је до ногу потучена турска царска војска под вођством охолог новопостављеног Београдског везира Хафиз-паше, Црноречане предводи кнез Милисав Ђорђевић из Ласова (рођен у селу Сухотној, досељен у Ласово, од својих сељака изабран за кмета, био у крџалијама код Пазван-оглуа те га је овај прогласио црноречким кнезом).5 Пазван-оглу се одметнуо од султана, уздрмао Порту, те је на силу признат за видинског пашу, а за његову територију се знало, будући да се граничи са Београдским пашалуком.
Овакво постављање проблема: грешка у датирању преласка Хајдук-Вељка из Београдског пашалука и сумњиво незнање совјетника и осталих вођа устанка за постојање Црне реке, већ довољно говори да треба нешто више рећи о почецима устанка у овом крају. Посебно треба указати на везу суседних крајева (Црне реке, Хомоља и Ресаве), а све то кроз догађаје и судбину људи о којима се, ван сваке сумње, недовољно зна.
Одмах треба рећи да се у Тимочкој крајини или њеном окружењу, због геостратешког положаја и близине видинске армије, одиграло неколико великих битака, од којих треба поменути бој на Иванковцу (1805) битку на Џивџибари (1806), Штубику и Малајници (1807). Цариградским друмом се од Видина до Београда најлакше стизало долином Мораве, преко Ниша, али су изградњом чувеног Делиграда Срби запречили пролаз, те је турска војска користила друге правце. Један од њих је ишао кроз Црну реку, преко Вражогрнца, и рачвао се код Ртња према Параћину и ка Ражњу, чиме се избегавао Делиград. Према Београду се из Видина, такође, могло ићи преко Пожаревца, мада се пролазило кроз Горњачку клисуру, погодну за затварање пролаза. Међутим, за наше прилике је најважније, а то у постојећој литератури није, чини се, са довољном пажњом обрађено, да је најкраћа веза према Београдском пашалуку постојала преко Кривеља, одакле се пут рачвао према Параћину (преко Ресаве, мимоилазећи клисуру Честобродица), док је други крак пута ишао према Пожаревцу, заобилазећи Горњачку клисуру. Поред тога, од Кривеља је долином Поречке реке водио најкраћи пут према Дунаву.
Овакав положај Кривеља је условио да се после пропасти на Чегру, 1809. године, када је, на данашњем месту Ла Шан’ц, на сат и по хода удаљеном од Кривеља, организује одбрана ради заштите нејачи која се кретала према Поречу. Но, погледајмо како се развијао устанак у овим крајевима и ко су били предводници слободарских стремљења Тимочана.
Убрзо по доласку у Црну реку и првих бојева са Турцима у Подгорцу и Врбовцу, Совјет и Карађорђе именују Хајдук-Вељка Петровића за устаничког војводу, јединог у Тимочкој крајини.6 И из овога се види да је Вук погрешно датирао Вељков долазак у Црну реку, јер је Карађорђе после битке на Малајници, 1807. године, именовао Вељка Петровића за војводу бањског. Вожд Карађорђе у исто време Милисава Ђорђевића поставља за кнеза над Црноречком нахијом, а попа Радосава Живановића, Петра Ђорђевића Џоду и Драгана Папазоглуа за његове доглавнике.7 Одмах се види да је Хајдук Вељко, млад и до устанка непознат, мада га неки виде у Орашцу код договора око подизања буне, по старешинству још приликом преласка у Црну реку изнад Милисава Ђорђевића, црноречког кнеза још из предустаничког периода. Разлоге томе треба тражити у ванредним ратним условима, те звања добијена у време владавине Турака нису увек уважавана од стране вођа устаника, Карађорђа посебно.
Милисава Ђорђевића ће Карађорђе, вршећи реорганизацију државне управе над Зајечарском нахијом, коју неки називају кнежином или војном командом, јануара 1811. године поставити за војводу зајечарског, а Петра Ђорђевића Џоду за војводу вражогрначког.8 Ова двојица истакнутих устаничких вођа су од 1807. подређени Хајдук-Вељку Петровићу. Од 1811. године војвода Милисав и војвода Џода са војводским дипломама у којима су јасно назначена села у њиховој надлежности, командују територијом садашње зајечарске и борске општине. После пропасти на Чегру, Карађорђе је због неких притужби (избегавање борбе на нишком бојишту), позвао Вељка крајем 1809. године да се оправда пред Совјетом, а овај, не чекајући пресуду, побегне Миленку Стојковићу у Пореч. Вељка вожд Карађорђе, септембра 1810. године, после исказане храбрости у борби против Турака, на молбу руског генерала Орурка, потврђује за војводу бањског.
Петар Ђорђевић Џода, хајдук, па устаник од првих сукоба са Турцима, пратилац и са Папазоглуом први мегданџија и бимбаша Хајдук-Вељка Петровића, командант вражогрначког шанца од 1807. године, па војвода вражогрначки од 1811. године, постаје најпознатија личност из тог периода, ако се посматра територија данашње борске општине. Док је на једној страни стваран мит Хајдук-Вељка Петровића, чији необуздани темперамент и неразумну храброст (увек на челу својих бећара и када је постао војвода) нико не доводи у питање, тако је на другој страни, захваљујући понајвише Вуку Стефановићу Караџићу9 и Сими Милутиновићу Сарајлији,10 дошло до омаловажавања личности Петра Ђорђевића Џоде. Замера се војводи вражогрначком убиство свог побратима Папазоглуа, чувеног јунака; терети се да није помогао Хајдук-Вељку приликом одбране Неготина. Они наводе да су Црноречани у два наврата подизали читаве мале буне против свог војводе. Лични је став аутора овог текста, да му је понајвише замерено због сукоба са Хајдук-Вељком. Вратимо се, дакле, у период од 1807. до 1811. године, када је Џода био бимбаша и командовао вражогрначким шанцем.
Вражогрнац заузима важан стратешки положај. Ту се у периоду српског устанка и касније укрштају саобраћајнице према Влашкој (преко Неготина), ка Бугарској (према Видину), Нишу (преко Гургусовца, данашњег Књажевца) и Београду (преко Параћина).11 Сматра се да је Илија Стошић (командовао Хомољцима у боју на Иванковцу) први ископао шанац у овом селу. Петар Добрњац га поставља за буљубашу Хомоља. Подигао је шанац недалеко од Жагубице и спречавао турску војску да из Тимочке крајине и Црне реке пређе преко Хомоља у Пожаревац. Тај шанац се звао „Стошићева стража”. Карађорђе га именује за војводу и наређује му да код села Вражогрнца ископа шанац и организује отпор Турцима.12 Касније је Вељко ископао још један, а свог бимбашу оставио да командује и спречава продор Турака из Видина. Одмах треба рећи да шанчеви у Вражогрнцу, док их је чувао Петар Ђорђевић Џода, нису били заузети. И у оскудним подацима, на основу опште или повремене мобилизације, може се претпоставити да су људи из ових крајева били добри борци, распоређивани где је било неопходно, па и у вражогрначки шанац.
После пропасти на Чегру настају најтежи тренуци од почетка устанка. Срби нису имали овакве губитке ни у најтежим биткама и уместо да освоје Ниш, како су планирали, и споје се са Црногорцима, продру до Босне и отисну се према Видину (иако је сам Карађорђе био против разбуктавања борбе на свим странама), због своје неслоге праве грешку, коју и да хоће, савезничка Русија не може исправити.13 Петар Ђорђевић Џода, без вести шта се дешава на осталим линијама фронта, сазнавши за пораз на Чегру, и, након вождове заповести да се војска кнеза Милисава Ђорђевића упути према Морави, доноси одлуку да без борбе напусти Вражогрнац. Део становништва иде са војском, неки беже у Ресаву, где се и настањују.14 Са стратешке стране не може се замерити бимбаши Џоди за овакав поступак, јер утврђује шанац код Кривеља. Нејач креће према Поречу, те тај шанац на сат и по хода од Кривеља15 попуњава својим људима и мештанима села. Може се претпоставити да је из вражогрначког шанца преместио и топове. Својом храброшћу и чврстом руком успева да у тренутку општег српског расула једини пружи организовани отпор Турцима (по неким изворима ради се о двомесечној опсади шанца). Џодина команда код Кривеља била је запажена и чињеница је да, по повлачењу Турака, крајем те 1809. године, наставља да командује вражогрначким шанцем, а већ поменутом одлуком из 1811. године бива постављен за војводу .
Позната је нетрпељивост, па и непријатељство ранијих пријатеља Хајдук-Вељка и Петра Џоде, а сматра се да је све започело Џодиним именовањем за војводу, што охоли Вељко није могао да поднесе. Јавно је исказивао презир према Џоди, а овај му није остајао дужан, мрзећи га до те мере да се сукоб двојице некадашњих пријатеља пренео и на њихове војске. Постоји предање да је Џода пуцао топом на Вељка када је овај пролазио крај Вражогрнца. У сваком случају, није познато да је неко други отворено исказивао непријатељство према Хајдук-Вељку Петровићу.
Против Џоде су Црноречани, незадовољни његовим понашањем на месту војводе у Вражогрнцу, новембра 1812. године и јуна 1813. године подизали буне. У првој буни су учествовали народни прваци: Дулкан из Бора, Јован из Брестовца, Стојан из Оштреља (тадашњег Новог Села), Добра из Звездана и Здравко из Рготине. Другу буну је повео чувени поп Живан Свиленовић из Вражогрнца. Совјет је наведене народне прваке, предводнике прве буне, позвао у Београд и испитивао о Џодином понашању, али ни тада ни после друге буне војвода вражогрначки није смењен са свог положаја. Треба рећи да су се такве притужбе подносиле и против многих других војвода, и то због искоришћавања сиротиње кулучењем на имањима вођа, куповина напуштених имања и других вредности, кажњавања, насртање на част жена… Интересантно је да, иако је био непопуларан у Вражогрнцу (не залазећи у разлоге за то), народно предање у Кривељу помиње Џоду у позитивном значењу. И дан-данас стари људи у Кривељу кажу „Дуће ла Ђода” (иди, ако хоћеш, и код Ђоде) или „Ђода ва шћи” (Ђода би га знао).16 Уосталом, у наредби војног попечитеља Правитељствујушчега Совјета Србије види се да су се напоредо употребљавали и један и други назив за исту особу: Ћода – Џода.17
О Џодином пореклу има више тврдњи, а истражујући Ресаву од 1907. до 1926. године Станоје Мијатовић је непобитно утврдио: „Ћордаловићи славе Св. Николу, доселили се са Косова, са шест буљука оваца (од њих је био Петар Ђорђевић – Џода, војвода црноречки).18 Овде се за Џоду каже да је војвода црноречки, а тако га називају и неки други извори,19 а помиње се и као војвода ражањски.20
Ни Џодина смрт није без вела тајни. По слому Првог српског устанка, напустивши без борбе са војском шанац у Вражогрнцу, јер су Турци са више страна продрли у Србију, Џода бежи преко Дунава. По неким изворима, остао је у Аустрији, други тврде да се вратио у Србију, те да му се губи сваки траг, трећи кажу да су га Турци убили у некој пећини близу Стрмостена… Највероватније да је убијен и бачен у „биздању” (вертикална пећина), недалеко од Стрмостена, која је по томе прозвана Џодина рупа.21
Нема, дакле, никакве сумње да је Петар Ђорђевић Џода најпознатија личност овог краја из периода Првог српског устанка, будући да је хајдуковао у овим пределима, учествовао у свим већим бојевима до ослобађања Београда, организовао одбрану Кривеља, чувањем вражогрначког шанца контролисао ову важну саобраћајницу, тако да заслужује да му се на одговарајући начин ода заслужено поштовање. Својим истраживањима током рада на роману Џода, покушао сам, као и овим текстом, да дам свој скромни прилог том циљу.
НАПОМЕНЕ:
1. Вук Караџић, Скупљени историјски и етнографски списи, Београд 1898, стр. 217.
2. Др Владимир Стојанчевић, Из историјске прошлости источне Србије (1804–1833), Зајечар 1983, стр. 17–20.
3. Вук Караџић, нав. дело, стр. 218.
4. Миленко Вукићевић, Карађорђе II, Београд 1912, стр. 356–357.
5. Др Тихомир Станојевић, Хајдук Вељко Петровић, Неготин 1998, стр. 17.
6. Вук Караџић, Животи српских војвода, Београд 1967, стр. 43.
7. Драгољуб Јовановић, „Црна река”, у: Гласник СУД, књ. 54, стр. 223.
8. Драгољуб Јовановић, нав. дело, стр. 221.
9. Иако Вук не покушава да негира оптужбе на рачун војводе Вељка Петровић (овакве и сличне оптужбе су се односиле и на друге српске старешине), не пропушта прилику да каже да се Вељко „често срдио што ђекоје мале војводице, које су своја војводства мањом раброшћу или новцима и с лажама добили (као нпр. Џода вражогрначки, Јова Поречки, Живко Кладовски, Милисав Зајечарски), имају име и чест као и он…”
10. Сима Милутиновић Сарајлија, Сербијанка, Београд 1993, стр. 326–332.
11. Сергије Калчић, Вражогрнац II, Зајечар 1991, стр. 5.
12. Милан Ђ. Милићевић, Поменик, Београд 1888, стр. 694–696.
13. Дунав се излио и прелазак Руса је текао споро, што су Турци искористили да прегрупишу своје снаге према Нишу. Руси су оклевали и због рата са Аустријом. Тек заједно са Русима, Срби су започели потискивање Турака из Србије.
14. Сергије Калчић, нав. дело, стр. 15.
15. Место данас носи топоним Ла Шан’ц и налази се између села Кривеља и Влаола.
16. Казивање Видоја Несторовића (рођеног 1945. године) из Кривеља.
17. Сергије Калчић, нав. дело, стр. 27.
18. Станоје Мијатовић, Ресава, СЕЗ XLVI, књ. 26, стр. 234.
19. Константин Ненадовић, Живот и дело великог Ђорђа Петровића Карађорђа, књ. II, Беч 1884, стр. LVI
20. Велибор Берко Савић, Карађорђе, документи 1–3, 1988, стр. 496.
21. Током Другог светског рата, у близини, код места званог Јавор, био је четнички штаб. Више особа је убијено и бачено у Џодину рупу.