Драгица Радетић
Јубилеји: 150 година од рођења Фрање Шистека

Трагајући за благом, рудари земљи мењају облик и састав. А земља, старија и мудрија од човека, опире се, чинећи рударски посао тешким и неизвесним.
О тежини рударског посла говорио је 1827. године Вук Караџић описујући земљу Србију у време турске владавине: „У брдима има доста руда свакојаки; но будући да је њиово копање и топљење у Турскоме Царству на особиту тегобу народу, зато не само што ји нико не тражи него се још крију и затрпавају.”1
Обнова рударства у Србији почиње тек после потписивања Хатишерифа 1833. године када Кнежевина Србија добија унутрашњу аутономију. Међу првим истраживачима који су заслужни за обнављање српског рударства био је барон Хердер, који је дошао у Србију на позив кнеза Милоша. Овај саксонски рударски стручњак је указао на значај рудних појава у Мајданпеку и Бору.
Улога страних стручњака у обнављању рударства Србије је од изузетне важности, јер тадашња Србија није имала образоване рударе и геологе. Највећа заслуга за рударска истраживања у источној Србији такође припада странцу, банатском Немцу Феликсу Хофману.
Хофман, чији су преци били рудари, и сам је изабрао рударски позив. Са тридесет две године, као млад стручњак, дошао је у Србију 1862. на позив кнеза Михаила. Отворио је рудник злата у Благојевом камену и Дели Јовану, изградио је узоран рудник у Кучајни и топионице олова и цинка, а захваљујући њему откривен је рудник живе на Авали и угљенокопи у Ресави и Мелници.
Више од двадесет година се бавио рударско-геолошким истраживањима у источној Србији. Резултате истраживања објавио је 1892. год. у Годишњаку Рударског одељења, књ. 1. Они несумњиво указују да су руде источне Србије богате златом и бакром. Значај изнетих података је утолико већи што потичу од Феликса Хофмана који је у то време био најбољи познавалац минералног блага Србије. Цео живот и цео свој иметак уложио је у рударство Србије.
Сусрет Феликса Хофмана са Ђорђем Вајфертом, имућним индустријалцем заинтересованим за улагање у српско рударство, био је пресудан за откриће борског рудника. Вајферт је имао поверење у Ф. Хофмана као врсног рударског стручњака и одлучио је да започне истражне радове у околини Бора. За овај подухват био му је потребан неко ко је стручан, поуздан, вредан и упоран, ко би руководио и надгледао истраживања. Био је то Фрања Шистек, један од тројице најзаслужнијих за откриће рудника у Бору. Свако од њих тројице дао је свој допринос овом открићу, како истиче наш познати историчар рударства др Василије Симић: „научни Феликс Хофман, технички Фрања Шистек и финансијски Ђорђе Вајферт.”2 Њих тројица су чинили срећан спој знања, новца и стручног рада.
У истој години, када се обележава стогодишњица оснивања Француског друштва Борских рудника још је једна годишњица, а тиче се личности Фрање Шистека – сто педесет година његовог рођења.
Фрања Шистек је рођен 1854. године у Плзену, највећем граду у западној Чешкој, познатом по
развијеној машинској индустрији и индустрији гвожђа, челика, нафте и угља. Такође, у овом граду се налазе познате пиваре из којих је потекло чувено Плзенско пиво. Да ли уз Плзенско или Вајфертово пиво, први пословни разговори Шистека и Вајферта тицали су се рударства у Србији. Ови разговори су у Фрањи Шистеку, као младом човеку, подстакли истраживачки дух, а као рударском инжењеру, амбицију за практичну примену и проверу знања.
Из родне Чешке, која је у то време била под протекторатом Аустроугарске, долази осамдесетих година 19. века у малу, сиромашну, ратовањем исцрпљену и беспутну Србију.
Тек после добијене независности на Берлинском конгресу 1878. године, у аграрној Србији оснивају се прва индустријска предузећа. За развој индустрије био је потребан угаљ, те се интересовање јавило најпре за руднике угља и то углавном код страних улагача. Зато су прва рударска права у Србији дата странцима за угљенокопе. Г. Вајферту је био потребан угаљ за сопствена предузећа, првенствено за пиваре у Београду и Панчеву. Он је још тада био познат у Србији као велеиндустријалац, чија је крилатица била: „Моје дете је српска индустрија”, како је забележио Феликс Каниц.3
У Костолац, место на Дунаву, по позиву г. Вајферта који је био власник повластице за костолачки рудник угља, осамдесетих година 19. века долази Фрања Шистек. Руководећи експлоатацијом угљенокопа, врло брзо показује изванредну стручност и смисао за добру организацију у послу. Захваљујући њему, костолачки рудник убрзо постаје најбоље уређен рудник угља у Србији. Василије Симић у књизи Развој угљенокопа и угљарске привреде у Србији наводи речи С. Лозанића из 1886. године о костолачком руднику: „Једини потпуно уређен рудник наш који се експлоатише већ у велико, сва места на дунавској обали троше у велико тог угља.”4 В. Симић даље истиче: „Угљенокоп има за оне прилике најмодернију радничку колонију, затим стручног управника, рачуновођу, надзорника и 44 радника.”5 Заслуге за постигнуте резултате свакако припадају Фрањи Шистеку, као управнику рудника. За свој рад у Костолцу Шистек је највероватније добио одликовање као награду државе за развој рударства у Србији. На фотографији из тог периода може се видети Шистек са Орденом Таковског крста око врата.6
Радом у костолачком руднику, Шистек заслужује поверење да буде ангажован и на другим теренима за које је г. Вајферт имао повластице.
Крајем деведесетих година г. Вајферт по Хофмановој препоруци одлучује да почне са истражним радовима у источном делу Србије. Тада Шистек напушта Костолац и долази у Глоговицу, где је била смештена хемијска лабораторија за испитивање узорака руде са Вајфертових терена у овом подручју -глоговичког рудника „Св. Ана” и рудника у Д. Б. Реци „Св. Игњат”.7 Све рударске послове у овом делу Србије Вајферт поверава Шистеку. Под његовим техничким руковођењем били су и радови у селу које је лежало на обалама Борске реке. Било је то најпре упознавање овог краја и људи који су ту живели. Осим „најглавнијег земљоделског рада” којим се бавио ондашњи живаљ, био је не мали број оних који нису одолевали увек привлачној моћи злата, те су се бавили испирањем злата из песка у водама златоносних река Пека и Тимока. Шистек је настојао да са својим истраживачима открије примарна лежишта и златоносне жице са којих је речни ток спирао и односио зрнца злата.
Пут ка златоносним лежиштима водио је истраживаче узводно дуж Борске реке и одвео их до три брда: Чока Дулкан, Тилва мика и Тилва рош. Издизали су се изнад сеоцета као три горостаса, чије су главе биле покривене „гвозденим шеширима” обојеним шупљикавим кварцом од жуте до црвене боје.
Око практичара је умело да прочита поруке које природа бојама упућује човеку. Шистек је знао да црвена боја брда Тилва рош потиче од оксида гвожђа, те је по Хофмановој препоруци остао да детаљније испита ову оксидациону зону. Тако почињу истраживања на овом локалитету. Радови су почели 1898. године под сталним надзором инжењера Јарослава Кучера, који је своју стручност показао радећи као мерач у Глоговици. Шистек је имао пуно поверење у г. Кучера јер га је веома добро и приватно познавао као свог пријатеља и мужа своје сестре.
Истаживачи су брзо установили да је на Црвеној стени (Тилва рош) било ранијег рударења. Стари истражни радови, делови рударског алата, остаци ранијих грађевина и античког гробља били су доказ старог насеља, преантичког, античког и римског трагања за златом. Као образован човек, Шистек је умео да препозна историјску и културну вредност делова алата и посуђа, те су пронађени предмети са пажњом издвојени да би их г. Вајферт поклонио београдском Народном музеју.8
Утамничени духови незнанаца из прошлости у старим рударским ходницима и тумачење њихових порука остављених у старим копинама уносили су у Шистека немир и подстицали његов истраживачки дух. Пуне четири године, све до 1902. радило се на Црвеној стени са уверењем да су близу златној жици. Међутим, резултати истраживања су показали да је златоносни кварц на овом рудном телу сиромашан, јер садржи од 0,5 до 3,0 грама злата по тони кварца.
Иако је г. Вајферт био већ финансијски исцрпљен, није одустајао од даљих истраживања. Уз Хофманову подршку да се наставе радови, Шистек почиње поткоп у селу, с десне стране Борске реке испод Дулканове чуке.
Сељаци су с неверицом и чуђењем посматрали Шистекове рударе. Њихова везаност и однос према земљи били су потпуно другачији него што је однос ових дошљака, те су често показивали неодобравање и отворено негодовање према њима и њиховом копању. Нису ни слутили да ће ускоро бити сведоци великог открића. Тражећи жуто злато, у поткопу на рудном телу Чока Дулкан, на око 120. метру, у октобру 1902. године пронађено је „црвено злато” – богато налазиште бакра.
Ово је заиста био велики догађај. И као што то често бива, око великих догађаја се испредају велике приче које по занимљивом садржају, распрострањености и трајању понекад надмаше и сам догађај. Те приче се лако и дуго памте, а још лакше препричавају, а њихова веродостојност се не доводи у питање. Тако је било и са открићем борског рудника. Убрзо су ове приче прерасле у легенде које народ воли и чува до данас.
Легенда о случајном проналаску рудника може упућеном слушаоцу бити занимљива по томе што је име рудара, који је први крампом ударио у бакарну руду, Паун Междиновић. Према Речнику древног рударства у земљама централног Балкана 12–13 в. Татомира Вукановића, назив паун значи започињање бушења у рударском окну или назив окна док се не наиђе на рудну жилу (рудачу).9 То заиста јесте занимљива случајност, али откриће борског рудника није случајност, него резултат дугогодишњег рударско-геолошког истраживања, напорног рада и истрајности у раду.
Половином 1903. године у Бор-село стиже из Београда Комисија из Рударског одељења, коју шаље Министарство народне привреде са задатком да процени резерве бакарне руде у новооткривеном налазишту. Комисија званично извештава да бакарне руде са високим садржајем бакра има преко 255 хиљада тона, што је било довољно за одобрење концесије. Господин Вајферт добија концесију за експлоатацију руда на територији општине Бор, Кривељ и Оштрељ на педесет година, али он није у могућности да сам инвестира у будућност рудника и зато тражи помоћ других финансијера. Тадашња политичка збивања у Србији (мајски преврат и крај династије Обреновића) сигурно су утицала да г. Вајферт, упркос преговорима, не обезбеди ни домаћи ни аустријски капитал.
Након оцене познатих француских стручњака да је оправдано финансијско улагање и ангажовање на експлоатацији рудног блага источне Србије, француски финансијери окупљени око банке Мирабо, Пијерари и компанија из Париза откупљују повластицу од г. Вајферта. Француско друштво Борских рудника, Концесија „Свети Ђорђе”, оснива се 1. јуна 1904.године.
О свим овим дешавањима Фрања Шистек је био обавештен, али није био директно у њих укључен. Избором за директора рудника пред њега је постављен тежак задатак. Било је потребно проширити експлоатацију и повећати обим рада у веома тешким условима. Искуство му је говорило да ће прве године рада бити изузетно напорне за све, што се убрзо показало тачним. Најпре се изградио објекат „отварања” рудног тела „Чока Дулкан”, који је служио за извоз руде и сервисирање. Првих година већина Шистекових рудара из рудника Русман су прешли у Бор-село, запослено је и много нових радника, али је и даље био недовољан број радника и потребних машина. Радно време је било десеточасовно.
Године 1904. у руднику је радило 78 радника. Имали су само најнеопходнији алат за копање, којим је ручно откопавана руда и вршио се утовар. Ипак је највећи проблем био транспорт. Руда се возила воловским колима до Вражогрнца, одатле железницом до Радујевца на Дунаву, а онда воденим путем до светских лука. Није био само проблем превоза руде из Бора, него и проблем допремања опреме, сировина, угља и животних намирница у Бор. Транспорт воловским колима ће се обављати све до 1911. када ће се завршити изградња железнице Бор–Метовница. Нажалост, Шистек то неће доживети.

Постоји податак да је у 1904. години ископано око 5,5 хиљада тона руде са просечним садржајем бакра око 9% . Следеће године, 180 радника је ископало дупло више руде, 12 хиљада тона. У ове прве две године производња је, према неким ауторима, била пробна, због чега су и подаци оскудни, али се мора имати у виду да власницима компаније није било у интересу да се званично објаве тачни подаци о производњи, о квалитету и количини бакра, злата и сребра у руди која је одвожена из сиромашне Србије, чија је влада била задовољна редовним плаћањем пореза, такси и царине.
Фрања Шистек се није бавио цифрама које су се пратиле у Паризу, где се водило финансијско пословање. Он је решавао практичне проблеме који су се тицали производње, организације, услова рада и обуке радника. И тада се Шистек показао способан у техничком руковођењу рудником, али и вешт у опхођењу према људима са којима је радио, како са домаћим тако и са станим радницима. Можда због година, јер су сви они били много млађи од њега који је већ пунио педесет година, а можда и због његове једноставне људске природе без имало надмености и презира, његов однос према радницима био је отворен и праведан, понекад чак и заштитнички. Иако и сам странац, настојао је да се његово туђинство што мање истиче. Борски сељаци, још увек неповерљиви према свему што је ново и страно, постепено су се навикавали на појаву овог господина осредњег раста, јаке конституције и живих, проницљивих очију и прихватали га све више као свога.
Са отварањем рудника и пред Бор-селом се отварала будућност.
„Село Бор једно је и врло мало и врло сиротно влашко село у срезу зајечарском, округу тимочком, на једној малој реци, која никада не пресушује, и у једноме каменитоме и романтичном месту.” Тако је писала Самоуправа 1905. године.10
Са отварањем рудника све почиње да се мења: и земља и небо и људи.
Повећање производње је условило и нагли прилив радника. Почела је изградња зграда за становање, од оних које су личиле на касарне у којима су могли само да преспавају обични радници и рудари копачи, до пространих кућа у којима су живели страни мајстори, инжењери и чиновници.
Градили су се и други важни објекти. Тако је село добило болницу, апотеку, пошту и нову школу. За изградњу нове школе посебно се залагао г. Шистек, који је био у прилици да види запуштен, тескобан простор од 24 m2, у коме се обављала настава. Захваљујући њему, Управа рудника је помогла градњу школе и новчано и у потребном грађевинском материјалу. Изградња нове, простране школске зграде је започета половином 1904, а завршена је у лето 1905. године. Школа је добила име „Краљ Петар”. Мештани су се желели одужити г. Шистеку, те је Школски одбор упутио предлог „окружном начелнику и министру просвете и црквених дела да се Фрања Шистек, директор борског рудника Св. Ђорђе” одликује за труд око подизања нове школске зграде у Бору”.11
Истим поводом и Политика пише: „Грађани општине борске да би се достојно одужили пажњи г. Шистека, изабрали су га за свог почасног грађанина. Овај акт извршен је на лицу светлих празника о Божићу. Колико је г. Шистек био ганут овим чином види се из тога што се у свом кратком ал’ дирљивом говору заветовао да ће својски радити, у најкраћем року поред школе сазидати и цркву као уздарје Доброј срећи”.12
Школа и црква као основа и услов духовног и културног развоја сваког друштва, биле су, према Шистековом мишљењу, неопходне борској сиромашној и непросвећеној средини. Међутим, није доживео 1912. годину, када је изграђена православна црква, захваљујући Француском друштву Борских рудника (ФДБР).
Француски финансијери у Паризу свесни су потребе великог улагања у новооткривени рудник, као и касније исплативости тог улагања. Иако је основни мотив ФДБР дугорочни интерес, ипак не треба потценити улогу и значај овог предузећа за друштвени, привредни и културни развој не само борског подручја, него и шире.
У циљу повећања производње компанија ФДБР све више улаже новац у боље услове рада, потребну механизацију и техничку опремљеност. Оснива се хемијска лабораторија у Бору, уводи се систем механичког бушења и копања руде са електричним паљењем мина, монтирају се две Ватер жакетне пећи и пет конвертора за топљење руде. Годину дана пре отварања топионице, 1905. је почело пржење руде на отвореном простору без димњака, на око 50 гомила, на тзв. „роштовима”. У време када листају шуме и када се на њивама почиње таласати младо зелено жито, топионица почиње да ради. Исте године управи стижу притужбе због нанете штете усевима. Иако и сам очевидац, г. Шистек није у ситуацији да удовољи захтевима сељака. Производња се одвија без прекида.
У Паризу се воде финансије, доносе планови и пишу извештаји о производњи. У Бору се производи, реализују се планови. Спона између Париза и Бор-села је Фрања Шистек, управник рудника, који их све спаја. Радећи и сам за плату, није био богат човек. Његова одговорност према људима који су га плаћали огледала се у професионалном односу према раду, извршењу планова и спровођењу одлука. Одговорност према људима запосленим у руднику била је двоструко већа. Живећи у истој атмосфери и радећи у истим условима са својим рударима, није желео да их изневери ни као стручњак ни као човек. Тежак рударски посао упућивао је ове људе једне на друге и развијао код њих нарочит осећај заједништва и солидарности. То је посебно долазило до изражаја у случају несрећа у руднику. А несрећа је било. Према званичном извештају Рударског одељења, у борском руднику је до 1910. године повређено 16, а погинуло 6 радника.13
Савременик откривања борског рудника, геолог Димитрије Антула је у Годишњаку Рударског одељења, бр. 2. детаљно писао о пословној 1907. години. Производња је нормализована, рудник је технички опремљен, број радника је знатно порастао (од укупно 1450 запослених, 500 је радило у руднику) и предузеће је позитивно пословало.
Као резултат вишегодишњег рада, производи борског рудника приказани су први пут свету на изложби у Лондону.
Велике заслуге за дотадашње постигнуте резултате могу се приписати Фрањи Шистеку. Уложио је пуно рада и енергије, упорности и добре воље да се предузеће стабилизује и да започне успешну будућност. Нажалост, 1907. год. је година у којој се рудник опрашта од свог цењеног управника. Умро је изненада од срчаног напада у својој 53. години. Обучен у свечано рударско одело, са рударским обележјима, и положен у бакарни ковчег, отишао је са овог света, али је остао у Србији, у Бору. Сахрањен је на старом борском гробљу 17. маја. Испратио га је и ожалио велики број радника и сељака из Бора и околних села. Вест о његовој смрти објавили су Рударски гласник и београдске Вечерње новости.
Шистек је умро, али рудник наставља живот. Постаје осовина око које се убрзава цео живот Бора –покретач интереса, људи и догађаја.
Нагли и брз прилив становништва ствара промене у свим видовима друштвеног живота, посебно у социолошком и културолошком смислу. Доласком Француза, Руса, Немаца, Италијана, Мађара и наших народа из различитих делова земље мешају се разнолике етничке и културне групе. Међутим, сви они окупљени око рудника, живећи у истој средини стварају нову културу која се заснива на индустријализацији и урбанизацији. Иако говоре различитим језицима., споразумевају се језиком производње. Тако Бор постаје својеврсни „лонац за топљење”14 у коме се мешају различите друштвене групе и стварају нове вредности. „Природна” средина се замењује „техничком”. Граде се зграде за становање и објекти за друге потребе становника. Рудник преживљава и у ратним условима, балканске ратове, Први и Други светски рат. У власништву ФДБР је до 1941. године. Од 1941. до октобра 1944. борски рудник је немачки радни логор.
Послератни Бор је типична рударска колонија са око 5 000 становника, без водовода и канализације, са једном болницом, једном четвороразредном школом, тек основаном гимназијом (1944) и више угоститељских и трговинских радњи. Иако је Бор 1947. године добио статус града, још увек је имао обележја колонијалног насеља. До 1950. године, рудником је управљала војна комисија, када власт преузимају „трудбеници борског рудника”, како је писало на улазу у тадашњу управну зграду. Иако је руда знатно сиромашнија бакром него у првим деценијама након отварања, рудник је још увек богат, а борски бакар квалитетан, познат и тражен у свету. Веровало се да ће бакра бити „док је сунца и месеца”.
Велики плански задаци, али и велики недостатак машина и радне снаге подстиче појединце да уложе максималан напор и енергију за испуњење плана. Повећање производње је синоним за пораст животног стандарда. Почињу године ударништва када такмичење радника постаје масовни покрет. Најбољи постају хероји рада. Имена рекордера, Љубомира Јовановића, ложача лонаца у топионици и Међеда (Х)Усеиновића, бушача у Јами, остају убележена у историју борског рударства. Ова два радника су имала част да међу првима буду добитници награде „Инжењер Шистек”. Награда је установљена 1968. године и додељивана је сваке године до 2001. најбољим радницима у производњи и најбољим инжењерима за рационализацију и техничко унапређење производње. Ова награда, као највеће друштвено признање Рударско-топионичарског басена Бор, названа Шистековим именом, израз је великог поштовања према њему и његовом делу. Када је установљена награда „Инжењер Шистек”, у Бору је, у исто време, постојала Техничка школа рударске, металуршке, хемијске и машинске струке, која је, такође, носила његово име.
Урбанистичким планом из 1968. године одређено је да висораван на Седмом километру буде ново градско гробље. Убрзо је извршен пренос посмртних остатака Фрање Шистека са старог на ново гробље. Сви који долазе на ово тужно место видеће на улазу са леве стране споменик на коме ћирилицом пише:
„Фрања Шистек рудар инжењер проналазач
и I директор Борских рудника (1854 – 1907)”.
Његово име је уписано у историју Бора и борског рударства.
Скромно је 2003. године обележена стогодишњица рудника. Производња је опала, а руда осиромашила, што је нормална појава у рударству. Одавно се престало веровати да ће бакра бити „док је сунца и месеца”. Ипак, бакар је још увек симбол града. Испред зграде Генералне дирекције Рударско-топионичарског басена Бор стоји скулптура рудара од бакра, патинирана, позеленела од времена. Нажалост, све је више и живих људи који су позеленели од једа, што немају посла и новца. Младе генерације се не сећају „златног доба” рудника. Многи од њих, окупирани свакодневним проблемима, и не знају историју рудника, нити знају ко је био Шистек, чак и ако станују у Шистековој улици. Али, зато су ту борска библиотека и музеј који чувају у књигама, документима, на разгледницама, фотографијама… време које је прошло и личности које су то време учинили значајним.
Један од њих је Фрања Шистек.
НАПОМЕНЕ:
1. Вук Стефановић Караџић, Српска историја нашег народа, Нолит, Београд 1975, стр. 11.
2. Василије Симић, Историјски осврт на рударство бакарног рудишта у Бору и околини, Бор 1969, стр. 48.
3. Феликс Каниц, Србиј: земља и становништво, књ. 1, СКЗ, Београд 1985, стр. 461.
4. Василије Симић, угљенокопа и угљарске привреде у Београд 1958, стр. 268.
5. Исто, стр. 269.
6. На основу фотографије послате Војном музеју Београд, Душанка Маричић, кустос музеја и аутор књиге Одликовања, потврдила је да се несумњиво ради о Ордену Таковског крста трећег реда. Таковски крст је први орден у Кнежевини Србији, установљен 1865. године за време владавине кнеза Михаила М. Обреновића III. Од 1883. године према Закону о орденима и медаљама, додељивао се не само за ратне заслуге, него и за заслуге у миру „према Краљу, Краљевском дому и држави”. Орден Таковског крста додељиван је све до краја владавине династије Обреновића, 1903. године.
7. Интересантно је приметити да ови рудници носе имена светаца, али и имена Вајфертових родитеља.
8. Годишњак САН, 1905.
9. Нав. дело, Бор 1998, стр. 70.
10 Самоуправа, год. 1905, бр. 204.
11. Жарко Милошевић, Основно школство општине Бор: 1839–1989, Бор 1991.
12. Политика, бр. 708, Београд 1906. У новинском чланку под наводницима стоји „Добра срећа”, али је јасно да се мисли на добру рударску срећу, а не на рудник угља „Добра срећа” у селу Вини код Књажевца. (прим. аут.)
13. Василије Симић, Историјски осврт на рударство бакарног рудишта у Бору, Бор 1964, стр. 64.
14. Цветко Костић, Бор и околина, Београд 1962.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Бор и околина, 1–2, Бор 1973/75.
2. Бор: 1903–1953, Бор 1953.
3. Татомир Вукановић, Речник древног рударства у земљама централног Балкана 12–18. в.
4. Божин Јовановић, Привреда тимочке крајине 1940–1990, Бор 1995.
5. Слободан Љ. Јовановић, Бор: историјски путокази, Бор 2001.
6. Феликс Каниц, Србија: земља и становништво, књ. 2, Београд 1985.
7. Раде Којдић, Откриће и експлоатација борског лежишта бакра, Бор 1999.
8. Цветко Костић, Бор и околина, Београд 1962.
9. Душанка Маричић, Одликовања Србије, Црне Горе, Југославије и Републике Српске: каталог изложбе, Београд 2002.
10. Жарко Милошевић, Основно школство општине Бор, Бор 1991.
11. Мирослав Радуловић, Сто година РТБ- а Бор, Бор 2003.
11. Василије Симић, Историјски осврт на рударство бакарног рудишта у Бору, Бор 1964.
12. Василије Симић, Развој угљенокопа и угљарске привреде у Србији, Београд 1958.
13. Момчило Станковић, Борски рудник 1903–1973.

Бранислав С. Миленковић

Период између два светска рата, према оцени познатог геолога др Матије Дровеника, назива се „златно доба” у историји Борског рудника.
У оквиру постојања Француског друштва Борских рудника (1904–1941) – у даљем тексту ФДБР– најуспешнијим периодом сматра се пословање у времену 1930–1941. година.
У том периоду ФДБР остварило је највеће успехе у пословању, односно у остваривању циљева предузећа, а то су максимализација добити – профита и оптимализација раста и развоја предузећа. Резултате остваривања циљева сагледавамо кроз остваривање функција предузећа у областима:
– техничко-технолошке опремљености и коришћења средстава рада;
– производње и обезбеђивања рудних резерви (геолошка истраживања);
– остваривања финансијских ефеката и функције маркетинга;
– остваривања персоналне функције у смислу стварања стабилности и квалитета радне снаге, укључујући и остваривање материјалних и друштвених услова;
– организационе стабилности предузећа као пословног система и модернизације управљачке и руководне функције;
– остваривања односа са непосредним окружењем, државом и светским тржиштима, укључујући и унутрашње и међународне политичке прилике.
Техничко-технолошка опремљеност и коришћење средстава рада
У периоду који нас занима остварени су највећи домети техничко – технолошке опремљености, исказани кроз следеће резултате:
– у заокруживању техничке опремљености и модернизације производних погона – за производњу до 50 000 тона блистер бакра;
– у области рударства почела је масовна експлоатација руде на површинском копу Чока Дулкан и јамска експлоатација рудног тела Тилва мика;
– уведена је у производњу модерна механизација – бушилице, багери, утоваривачи; значајно је повећана ефикасност и продуктивност рада;
– повећани су и модернизовани капацитети извозног окна јаме;
– изграђена је нова флотација капацитета 2 000 t/24 h и почело флотирање пирита;
– у области металуршке прераде изграђени су већи капацитети Ватер – жакетних пећи и замењени стари конвертори;
– изграђена је електролиза бакра, капацитета 12 000 тона, у то време једна од најмодернијих у свету, чиме је заокружена металуршка прерада до производње електролитног бакра и племенитих метала;
– у интерном транспорту (транспорт руде, јаловине и других материјала) изграђено је око 100 км железничког колосека (различитих димензија), на којима је радило око 50 локомотива различитих капацитета.
– заокружена је техничка опремљеност и модернизација „главне радионице” (касније механичка, па машинска радионица, из које је створена данашња Фабрика опреме и делова – ФОД); изграђена је ливница и ковачница;
– изграђена је модерна хемијска лабораторија за праћење и модернизацију процеса производње;
– формирана је грађевинска оператива за одржавање и изградњу производних објеката и одржавање стамбених колонија;
– уведен је камионски транспорт и изграђене су одговарајуће гараже и радионице.
Сви ови резултати показатељи су комплетно заокруженог и на највишим стандардима заснованог процеса производње у техничко-технолошком смислу.
Остварена производња
Најбољи показатељ стабилног и високог континуитета производње, ефикасности и организованости предузећа јесте чињеница да се производња у периоду 1930–1941. године непрестано одржавала на нивоу од око 40 000 тона бакра, што је, у светлу пословања сличних предузећа, где различити услови и фактори битно утичу на ток и континуитет, на успоне и падове, изванредан резултат пословања ФДБР-а.
Друга битна карактеристика у оствареној производњи наведеног периода везана је за експлоатацију најбогатијих рудних лежишта, што је утицало на смањење века експлоатације рудних тела и услова експлоатације у каснијем периоду. Таква оријентација у експлоатацији произашла је из рока трајања концесије, али и услед одсуства интервенције државе у одређивању законом прописаних услова за експлоатацију концесија у страном власништву.
Финансијски ефекти
Повећање техничке опремљености, повећање производње, положај на тржишту, системски услови (однос према држави и системски закони), одразили су се на финансијске резултате ФДБР-а.
При оснивању, 1904. године, почетни капитал ФДБР-а износио је 5,5 милиона франака, да би се у периоду до 1938. године, емитовањем нових пакета акција, увећао на 120 милиона франака. Истовремено је вредност акција значајно порасла: године 1936. једна акција од 100 златних франака вредела је на тржишту 3 500 папирнатих франака.
Књиговодствена вредност (у исто време) свих инсталација износила је 50 милиона франака, док је чиста добит (профит) износила 108 милиона франака.
У периоду 1929–1935. године ФДБР је оставило у земљи (за порезе, таксе, царине и друге дажбине, радничке плате, услуге железнице, грађевински материјал, итд.) 707 160 000 динара, док је вредност произведеног бакра и племенитих метала износила 2 207 891 112 динара, што значи да је у земљи остала само једна трећина од вредности производње.
У области комерцијалног пословања остварени су следећи резултати: у периоду 1930–1941. вредност извоза производа ФДБР а премашивала је 8% укупног југословенског извоза, што је значајно утицало на економско стање и привредна кретања у земљи.
За разумевање одређених околности у односима на релацији ФДБР – држава – извозни послови, веома је значајна чињеница да је већ средином тридесетих година неупоредиво највећи увозник борског бакра (преко 70%) била Немачка, убрзано изграђујући своју ратну индустрију. У складу са том чињеницом можда можемо тражити и узроке одуговлачења и опирања француских власника предузећа да изграде рафинацију (електролизу) бакра, мада је било очевидно да је држава, извозећи нерафинисани – блистер бакар, имала огромне губитке, јер је са тим бакром одлазио и значајан проценат племенитих метала. Тако је било све до 1935. године, када је Народна банка донела уредбу о обавезном откупу целокупне производње племенитих метала у Југославији.
Но, без обзира на ове чињенице, комерцијални резултати у сваком случају показују какав је повлашћени положај имало ФДБР и какви су били односи између овог предузећа и државе.
Персонална функција
Повећање обима пословања условило је и одговарајуће ангажовање радне снаге са адекватном квалификационом структуром. У том периоду, сагласно са настојањима управљача да створе услове за високи континуитет производног процеса, ствара се једна стабилнија структура радне снаге. У ово време, већ се значајан број радника – који су дошли са стране – определио за сталност боравка у насељу, стварајући породична домаћинства, која су истовремено представљала и будући извор радне снаге, било да се ради о „наслеђивању” радног места или остваривању извесне вертикалне покретљивости запослених у области квалификације – занимања, или, најзад, у оквиру врло значајне структуре коју су чинили предрадници, мајстори, пословође, до руководилаца на нивоу погона. Управо је овај већ укорењени слој дао и главна обележја социо-културном и друштвеном амбијенту у насељу чије је и само име у том времену представљало обележје – „Борски рудник”.
„Стална” структура квалификованих и стручних радника је већ од почетка тридесетих година заменила значајни део иностраних радника (Французи, Италијани, Чеси, итд.), које је ФДБР ангажовало у првим деценијама рада. За француску управу то је било и јефтиније и поузданије решење, јер су домаћи радници, прихватајући за оно време значајне бенефиције (добра примања, бесплатан стан, огрев и осветљење, итд.), прихватали и професионални менталитет и однос оданости и верности према предузећу. Та групација радника истовремено постаје и агенс – носилац друштвеног живота у насељу; у погледу квалитета живота, структуре потрошње, модела понашања и опхођења, задовољења духовних и културних потреба, стварања одређеног система вредности који врши утицај на формирање друштвене свести – насеље постепено добија карактеристике урбаног простора.
Организација и управљање
Једна од најбитнијих карактеристика пословања ФДБР-а, оно што битно опредељује „златно доба” Борског рудника, јесте делатност предузећа као сложеног динамичког техничко-производног и друштвеног система, на највишем (за то време) цивилизацијском нивоу.
Остварени квалитет организовања и управљања произилази из чињенице да је ФДБР створено као акционарско друштво, чији су акционари били из редова светског финансијског капитала, ангажованог и у другим европским и колонијалним предузећима. То значи да је постојало велико искуство и кадровски потенцијал у стварању таквих предузећа и организовању пословања, и да је управљачка структура ФДБР-а (акционари) била у прилици да ангажује врхунске оперативне стручњаке у области руковођења производњом и предузетничким функцијама. Таква организација заснована је на основним принципима модерне капиталистичке привреде – предузетништву, професионализму, одговорности, радној хијерархији, оданости предузећу. И на крају, кроз процес формирања управљачке структуре и функције, доминирало је схватање да је организација, као облик колективне акције, отворила неслућене могућности проширења акционог радијуса човека. Због тога се сматра да организација (као колективно деловање човека), улази у ред најзначајнијих људских изума.
Управо таква организованост ФДБР-а оставила је најдубље трагове и најзначајнији цивилизацијски утицај на једну неразвијену и забачену средину (материјални развој, утицај технике и технологије на формирање индустријског радника, нови културолошки и друштвени обрасци).
  
Важно је напоменути да је стварање оваквог система управљања и руковођења, формирање квалификоване структуре запослених, креирање једног посебног менталитета у оквиру високо организованог колективног деловања (стручност, радиност, професионални однос, одговорност), временски превазишло постојање ФДБР-а. И дуго година после Другог светског рата, овај дух и однос према раду и предузећу оних у француско време формираних кадрова – носилаца производње – битно је опредељивао радни ангажман и напоре у правцу успешног рада РТБ Бор.

Весна Тешовић

Први сајам лековитог биља у Народној библиотеци Бор

Стручно одељење Народне библиотеке Бор поседује разноврсне књиге које за своју тему имају лековито биље и њихову примену. Ова литература је радо читана од стране наших корисника, а како живимо у крају који обилује теренима на којима расте најразноврсније самоникло лековито биље, Народна библиотека Бор се постарала да својим суграђанима уприличи и другачији вид едукације. У организацији Удружења за лековито биље Србије и Црне Горе „Др Јован Туцаков”, Актива лековитог биља „Мента” из Бора, Друштва младих истраживача и ЛЕАП канцеларије, библиотека је била домаћин 1. сајма лековитог биља у Бору. Сајам је трајао два дана, 31. марта и 1. априла, и у потпуности је оправдао настојања организатора.
Наши суграђани су се могли упознати са производима фирми „Адонис” из Сокобање, „Мелиса” и „Ведра” из Зајечара, „БАК” из Сврљига, као и породица Ђорђевић из Жагубице и Васиљевић из Зајечара.
Међутим, основни циљ сајма био је анимирање људи који би се бавили сакупљањем или гајењем лековитог биља. С том функцијом уприличене су изложбе лековитог биља и литературе о њему, промоције производа и програма одгајивача и прерађивача, стручна предавања за учеснике сајма и ученике борских основних школа. Иван Михаиловић из Центра за пољопривредна и технолошка истраживања из Зајечара говорио је о узгоју уљаног лана и његовој примени. Дипл. инж. агрономије Боривоје Степановић из Института за проучавање лековитог биља „Др Јосиф Панчић” из Београда представио је своју књигу Производња лековитог и ароматичног биља. Јасним и једноставним речником, г. Степановић је указао да је неопходно на што већим површинама гајити лековито и ароматично биље, како би се избалансирали односи између све веће потражње за овим драгоценим сировинама ограничене понуде на тржишту и заштите угрожених биљних врста. Сви присутни могли су чути и врло значајан податак да производња лековитог биља доноси и већи приход од пшенице и кукуруза. У том смислу су била занимљива и корисна искуства о брању, сушењу и откупу самониклог биља, која су презентовали г. Небојша Станојевић, председник Удружења за лековито биље Србије и Црне Горе „Др Јован Туцаков”, и г. Бранислав Митић, један од водећих биљобера из пиротског краја. Сава Спасојевић, економиста из Београда, говорећи о органско-еколошкој производњи лековитог биља, указао је на шта све треба пазити и чега се све морамо придржавати ако хоћемо да извозимо лековито биље и производе од њега у земље Европске уније.
Актив љубитеља лековитог биља „Мента” и Друштво младих истраживача својим активностима учинили су да атмосфера сајма све време одише специфичном енергијом и шармом. Свакој групи ученика, а за два дана, колико је трајао сајам, било их је 15, била је приређена мултимедијална презентација брошуре Стојане-Цане Перчић Лековито биље борског округа. Презентација се, захваљујући ауторовој енергији, претварала у курс, путоказ и позив свим ђацима и професорима да се активно укључе у проучавање и прикупљање лековитог биља. Цео програм сајма подржали су CHF, USAID и CEED.
Сајам лековитог биља у Бору био је идеална прилика да се чују занимљиве информације и размене искуства, да људи сазнају шта им све може донети сакупљање и гајење лековитог биља. Економска исцрпљеност не мора да буде ограничавајући фактор ако се исправно користе природни ресурси. У време када је велики број наших суграђана без посла све оно што се могло видети и чути за два дана сајма од великог је значаја за локалну заједницу.

Драган Марјановић

Апел борској јавности

Прошла али и наредне године у знаку су једног века постојања борских рудника и Бора. На значај овог јубилеја указиваће компетентни и одговорни, а ја као дугогодишњи и последњи уредник „Бакар-филма” (који је од 1993. године прерастао у Телевизију Бор, а до тада био једина филмска кућа на просторима бивше Југославије у једном производном предузећу, РТБ – Бор, и ван метрополе) желим да укажем и скренем пажњу на обавезу чувања богате филмске грађе о дугогодишњем развоју Рударско – топионичарског басена Бор и града Бора.
Филмска грађа (35mm и 16mm) која се исказује у хиљадама метара филмске траке, а представља значајан белег о прошлом времену, чува се, а боље је рећи – труне, у једном магацину Дома културе у Бору. О овом својеврсном власништву РТБ а Бор, Јавног предузећа Штампа, радио и филм (ШРИФ), а понајвише самих грађана Бора не брине нико, осим што ШРИФ има кључеве магацина.
Филмска грађа (филмови, журнали, филмска документација) годинама није премотавана (што је предуслов чувања – због слепљивања), нити се чува у адекватним температурним условима, а није у целини ни идентификована, као ни телекинирана (пребачена са филмске на видео траку) да би могла бити коришћена и презентована на медију какав је телевизија или помоћу савремених интернет комуникација.
Сматрао сам и сматрам, на шта сам надлежнима у Телевизији Бор, општини и РТБ у Бор указивао, да би ово време бар својим поводом могло бити почетак једног дуготрајнијег и „пипавог” посла сређивања ове филмске грађе и њеног депоновања – складиштења као националног блага у депое Југословенске кинотеке (што је обавеза и по Закону о кинематографији) са задржавањем права на власништво и коришћење.
Уколико се ово не уради, постоји сигурна претња да ови вредни документи (међу највреднијим које ШРИФ има) пропадну, што би била велика штета, али би показало и колики је степен неодговорности за властиту прошлост и историју (наравно, уколико се не сматра да СВЕТ почиње управо од НАС). О уложеним средствима (скупоцена филмска трака, филмска техника, генерацијама улаган рад и ентузијазам у филмски посао), да се и не говори.
У најкраћем, предлог је да се не баци у заборав оно чиме је од заборава сачувано време о нашем постојању, да се то среди и остави генерацијама као траг о прошлости, као и да се истраже и други архиви и у другим филмским кућама потражи грађа о Бору, како би све било на ползу грађанима, а и онима који ће се тек бавити филмском и телевизијском документаристиком.
Сматрам да јавност Бора неће остати нема на ово упозорење.

Весна Тешовић

Разговор са г. Томиславом М. Симићем, аутором студије Господар Миленко Стојковић, који је, поводом обележавања јубилеја 200 година српске државности, био гост Народне библиотеке Бор

У издању Историјског архива из Крушевца 2003. године објављена је књига Томислава М. Симића Господар Миленко Стојковић. То је историјска студија о Првом српском устанку са посебним освртом на дело и значај великог војводе Миленка Стојковића. Пошто је књига, уз неопходне елементе озбиљног истраживачког рада, написана јасним и занимљивим стилом и пошто у себи садржи документе који до сада нису објављивани, или се о њима говорило врло стидљиво, били смо мишљења да би представљање ове књиге борској јавности било добар допринос Народне библиотеке Бор обележавању јубилеја 200 година српске државности. Они који су се 19. фебруара обрели у Народној библиотеци Бор нису остали равнодушни. Надахнуто и аргументовано казивање г. Томислава Симића покренуло је на размишљање. О истинама које су историјски фаворизоване и о истинама које бледе на историјским маргинама, о трновитом путу откривања истине, разговарали само са аутором књиге.
У поднаслову своје књиге кажете да је то студија о Првом српском устанку са посебним освртом на дело Миленка Стојковића. Можете ли нам рећи како су се догађаји Првог српског устанка одражавали на овом подручју?

Ово је историјска студија са посебним освртом на дело и значај великог војводе Миленка Стојковића. Национална величина Миленка Стојковића је, нажалост, маргинализована из познатих разлога, јер победници пишу историју, али на то се можемо вратити касније. Ови простори нису одмах 1804. године били захваћени устанком. Три су жаришта буне: источна Србија, Шумадија и западна Србија. Морали су да се очисте тзв. централни крајеви, да би већ почетком 1805. године војвода Миленко Стојковић, на Св. Саву, освојио Пореч и ослободио целу Поречку нахију, а одмах потом кренуо у даља освајања читаве неготинске крајине, па и ових простора. Срби са ових простора неколико су се пута подизали на оружје, понадавши се да ће им српска војска доћи у помоћ. Међутим, ту је у близини био турски одметник, Осман Пазван-оглу који је као видински паша припојио Видинском пашалуку део Београдског, дакле и ове просторе, и чинио је страшне одмазде над живљем из овог краја. Војвода Миленко Стојковић му није остао дужан, неколико пута се сукобио са њим и неколико пута га је страшно потукао. Дакле, људи из ових крајева су и те како активно учествовали у Првом српском устанку, само 1804. нису. Можете ли нам рећи нешто о изворима које сте користили у свом истраживању, а који ову књигу чине другачијом од досадашњих студија?

Па, ја сада напамет не могу да кажем, али можете погледати библиографију која је веома обимна. Чини је 214 насловних јединица, плус неколико казивања и сећања, а све то скупа дало је мени легитимитет да на основу тих докумената говорим о источној Србији у целини, па и о овим крајевима. Чињеница је да је војвода Миленко Стојковић, који је родом из Кличевца крај Дунава, држао ове крајеве под својом командом, и чињеница је да је код српског народа изузетно омиљен као командант. Неколико добрих извора дају потврду за ове моје речи. На пример, Вук Стефановић Караџић је 1811. године био у источној Србији, конкретно, у Кладову и у Неготину, па је интервјуисао одређене људе, међу њима и бившу жену Миленка Стојковића Милену, из рода Карапанџића. Ту је и Милан Ђ. Милићевић који је неколико драгоцених података дао. Стојан Новаковић, такође, који је још старији од Милићевића. Али, ту је и неколико људи, међу којима је и последњи директни потомак Миленка Стојковића у Србији. Понављам, у Србији, јер он има потомке и у Русији. Тај деда Јова Матић је мени лично дао неколико заиста драгоцених података који, ето, ову књигу чине непоновљивом јер такви подаци нигде на другом месту нису записани.
Кроз мноштво докумената у вашој књизи, читаоци се срећу са личношћу Миленка Стојковића који се први пут комплексно приказује као војсковођа, дипломата и изгнаник. Било би занимљиво да нам протумачите избор Миленка Стојковића да не буде турски кнез, као што је само неколико година касније изабрао да уместо министар, постане изгнаник.

Ви говорите о 6. августу 1805. године, односно о боју на Иванковцу где је славни војвода Миленко Стојковић са само 2 500 бораца дочекао многоструко јачу регуларну турску војску под командом Хафиз-паше и потукао је до ногу. Но, пред сам дан битке, Исмаил-ага бањски, као изасланик поменутог паше, дошао је и понудио Миленку да пропусти пашу и његову војску десном страном Мораве, дакле, кроз ове просторе кроз источну Србију, обећавши му да ће израдити код цара да он, Миленко, буде највећи и први кнез у пашалуку. Као велики родољуб, Миленко му је одговорио да више воли бити командант над овим крајем, него турски кнез над целим пашалуком. Исто тако, величина попут Миленка Стојковића није могла да прихвати понижавајући положај министра. Можда ће се неко изненадити – зашто понижавајући? Положајем министра иностраних дела, Миленко Стојковић је много губио. Он је већ био главни командант највеће нахије у пашалуку, целе источне Србије. Био је изузетно омиљен у народу. Положај министра му се није нудио, него наметао. Циљ Карађорђа, Младена Миловановића и групе око њих био је да те велике, омиљене у народу команданте, доведу у Београд и ставе под директну Карађорђеву контролу. То значи, били би министри само на папиру, али би под Карађорђевом паском радили само оно што им он каже. Нису били мутави, дозволите да будем слободан у изразу, ни војвода Миленко Стојковић ни војвода Петар Добрњац. Наравно, они су одбили тај положај, а унапред спремљена акта о прогонству само су била спроведена. Велики родољуб Миленко Стојковић био је позиван од свих подређених старешина источне Србије да подигне буну, односно супротстави се Карађорђу. Документа указују да би и успео у томе. Међутим, један документ каже да се благородна душа војводе Миленка Стојковића гнушала и при самој помисли на међусобну борбу. Дакле, он није хтео прихватити понуде својих старешина. Решио је да иде у изнганство зарад добра Србије.
Неки извори кажу да је управо Миленко Стојковић пресекао везу између Карађорђа и руске команде, да је настојао да придобије за себе Хајдук – Вељка уздајући се у помоћ пожаревачке, ћупријске и ресавске нахије. Карађорђе је дошао у Ћуприју са 2 000 устаника и смирио страсти. Намеравао је да распарча територије које је дао на управљање Миленку Стојковићу и Петру Добрњцу и на тај начин им смањи власт.

Карађорђе није дао Миленку никакве територије на управљање. Лично је Миленко Стојковић сам подигао цело Подунавље и временом целу источну и целу југоисточну Србију. Дакле, ништа Карађорђе. Нема Карађорђе ништа са тиме. Ви говорите о 1809. години, када се у нашој историографској литератури наводи одметништво Миленка Стојковића од Карађорђа. То је период који Вас интересује. Многи историчари, попут Драгослава Страњаковића, карађорђевићевца, и других његових наследника, тврде да се Миленко одметнуо од Карађорђа, што није тачно! Намерно акцентујем: није тачно! После слома на Делиграду, зна се да је Карађорђе читаву леву страну Мораве држао, чувао и напокон, очувао, а уопште се не зна да је десну страну Мораве чувао војвода Миленко Стојковић. У овој студији то је јасно наглашено и описано. На једном месту стоји податак, да је главни кривац Миленко Стојковић, што ниједна турска лађа Дунавом није успела да дође. Ниједан турски војник није могао да прође том страном, обзиром да је Миленко Стојковић зауставио и затворио пловидбу Дунавом и да је заседе и засеке поставио на Дели Јовану, Мирочу и осталим висовима. Такође, зна се, али се не публикује, да је Карађорђе тајно послао људе у Пореч да убију Миленка Стојковића. Потом га позива на ону скупштину у Хасан-пашину паланку, а зна се да је хтео да га убије. Миленко Стојковић му одговара да не може доћи, а и да може, не би дошао јер зна да ће бити убијен. Ако је то одметништво Миленка Стојковића од Карађорђа, онда нека буде. Међутим, после те скупштине, одређени су људи да иду у руску главну команду да траже помоћ, да један пук руске војске буде на сталном боравишту. Баталака, који воли Карађорђа, каже да је Миленка Карађорђе предложио, што није тачно. Предложила га је група Миленкових људи на том скупу у Хасан-пашиној паланци, па је и Миленко Стојковић био одређен да буде у тој депутацији. На основу руске ратне преписке, може се закључити да тај назив, та титула вожда није била само резервисана за Карађорђа, већ за неколицину великих војвода или господара, међу којима је био први Миленко Стојковић. Дакле, и он је био вожд! Али, то питање нисте поставили и нећемо даље!
Не смета да нам сада то протумачите и успут можда боље осветлите психолошки лик самог Миленка Стојковића с обзиром на то да стално истичете његово частољубље и, са друге стране, чињеницу да уопште присутно властољубље међу великашима Србије тога доба јесте један од узрока пропасти револуције.

Теко је! У времену примирја, у 1808. години, Карађорђеви приврженици су, ослањајући се на име и закриљивање тог истог Карађорђа, чинили чуда по Београду и Србији. Наиме, куповали су за багателне новце куће по Београду и добра по Србији. За све то време, Миленко Стојковић је чувао дугу границу источне Србије, не само од Турака, него и од Аустријанаца, јер је Карађорђе нудио Аустрији да преда Србију, само да би остао на власти. Да ли сте знали за тај податак? Нисте?! Али, има га у мојој студији. Карађорђе је са Симшеном, аустријским високим официром, преговарао да Србију преда и ови су тражили да уђу у српске градове. Совјет народни, сербски, како се наводи, пише Миленку и налаже му, наређује му да запоседне обалу и да је чува не само од Турака, понављам, него и од Аустријанаца који хоће да пређу у Србију. Ето, шта је Карађорђе. Ето, шта је Миленко Стојковић. Ето, шта значи частољубље с једне стране кад је у питању Миленко Стојковић, ето шта значи властољубље кад су у питању Карађорђеви приврженици. Исту слику имамо и данас. Имамо последње Мохиканце који гледају да спасу малени српски брод који се љуља већ две стотине година и имамо оне који само гледају да га потопе.
У Вашој књизи су публиковани неки подаци који су до сада из разних разлога били потискивани. Ко и како пише историју? Постоји ли кључ за одабир докумената на основу којих се оживљава слика прошлости? Од чега зависи да ли ће неки документ ући у грађу или ће бити потиснут?

Ево овако. Ја сам на почетку рекао: као што кроз живот и време дувају разни ветрови, тако дува и ветар историје. Историју, познато је, пишу победници. Због тога се често дешава да многи важни догађаји и многе важне личности ветар историје одува на њене маргине. Време протиче, а измиче памћење. Памте се само најважнија дешавања и најважније личности у тако писаној историји. Она дешавања и оне личности које су ти креатори оставили на њеном рубу неминовно одлазе у заборав. Нашалио сам се, али и рекао, пре овог интервјуа, једну стравичну истину: ја сам оћоравио и оседео радећи на овој књизи, истражујући и копајући. Нико није хтео да ми каже: налази се ту и ту! На пример, у САНУ (видећете да има мноштво докумената из САНУ) само стоји шифровани број. Нема тамо каталога као овде, у библиотеци, па да тражите по аутору или наслову. Не, тамо само стоји број: ако знаш шта је 358, можеш да нађеш, ако не знаш, треба копати, копати, копати и рударски радити. Неће нико да изађе у сусрет, да каже: то је то, не ово. То само по себи говори да постоји нека привилегована елита која држи те податке само за себе! То је доказ, још један, да се све оно што је лоше о Карађорђу сакрива, а све оно што му иде у прилог – истиче. Зар такву историју хоћемо?! Зар после 200 година не можемо да кажемо: људи, дајте да отворимо карте и кажемо право стање ствари! Изгледа да не можемо, изгледа да сам ја, ипак, последњи Мохиканац јер се борим против ветрењача. То је доказао и 15. фебруар, када смо, лепо и академски, када смо еуфорично, национално, говорили како смо ми ово, како смо ми оно. Али, то је само бледа сенка, стварност каже нешто друго. Људи, пропадамо, највише због оних за које мало пре рекох да узјахаше овај мали брод који се зове Србија и због тога се Србија ослободила није!
Каква су досадашња реаговања историчара поводом Ваше књиге?

Лепо сте поставили питање, али то је одмах надовезивање на оно што сам мало пре рекао. Када сам ову књигу, која још није ни била одштампана, однео у САНУ… Могу ли да не поменем или хоћете да поменем име?
Ваш избор.

Ево, мој избор је да кажем. Академик Василије Ђ. Крестић је са одушевљењем примио ову књигу и поздравио мој рад. Понудио сам му ду буде рецензент. Пристао је, али је поставио услов да уз њега рецензент буде и др Радош Љушић. Међутим, конкретна животодавна ствар каже овако: „То кошта, г. Симићу, то кошта!” Ја сам се распитао колико кошта. У оно време су биле марке, не еври: 2 000 марака по једном потпису. Да ли је то у реду? Ја сам то одбио, да би после тога рекли: „Али, г. Симићу, ми смо ауторитети!” Рекао сам следеће: „Има ли у овој књизи једна реч, не реченица, реч која не одговара истини?” „Не, г. Симићу”, био је њихов одговор, „али, дозволите, понављамо, ми смо ауторитети.” Ја сам, Богу хвала, као побожан човек, добио од Бога благослов, а то је да сам наишао на још већи ауторитет него што су они. То је др Анатолиј Николајевич Степањук, професор историјских наука за балканологију при Руској академији наука, који је са задовољством прихватио да ми буде рецензент књиге. Рекао је: „Браво, г. Симићу, немојте се устручавати као што се устручавају ваши српски историчари који само пишу о Карађорђу како је устаљено, а да при том не смеју да изнесу оне податке који јесу важни на видело дана!” Ја сам то учинио. Може ли неко да ме „стави на крст”? Не може! Ја сам одужио свој дуг и војводи Миленку Стојковићу и његовом директном потомку кога сам имао част да познајем и интервјуишем толико дуго, мом покојном стрицу, итд. Ја сам свој дуг одужио и себи и пред Богом и пред људима, а они нека раде шта хоће.

Милисав Савић

Реч са отварања 19. Мајског сајма књига у Народној библиотеци Бор

Ја ћу данас, овде, у славу књиге, говорити о библиотеци, рекао је наш познати књижевник Милисав Савић, који је, у име овогодишњег промотера, издавачке куће „Просвета” из Београда, отворио 19. Мајски сајам књига. Не само зато што је борска библиотека зачетник овог Сајма, који је сигурно најпознатији сајам књига у источној Србији, него што без библиотека нема ни издаваштва, бар не оног правог. Да будем јасан: можемо ми имати и своје приватне библиотеке, можемо некако и доћи до нама драгих књига, али праве књиге налазе се и остају у библиотекама. Многи кажу да је читање приватна ствар, да је чин усамљености, али ја мислим да се и читање мора поделити са неким, односно да је читање у друштву много боље и лепше, а читање у друштву не може без библиотека.
Сви градови познају се и по библиотекама. Оне су у близини главних тргова, поред позоришта, музеја, цркве, градске већнице. Можда нису атрактивне као нека друга места, али у сваком случају су света. Она су храмови читалаца.
Ја не могу да говорим о борској библиотеци онако како могу да говорим о библиотеци из мог родног градића, која је за мене, у детињству, много значила. Била је смештена у једној трошној кући (у бољим или новијим били су смештени комитет, општина, полиција, банке, пошта). Сва је мирисала на буђ, на стару хартију, али ми је тај мирис пријао. За разлику од околних зграда, у којима је врило од буке, у њој је владала тишина. Ако се говорило, говорило се само шапатом. Детињство ми је било сиромашно, али што се тиче књига и духовног сазревања врло богато, управо захваљујући библиотеци мог града. И данас, већ истрошен, уморан и сит свега, често почезнем за миром те библиотеке, и мудрим речима старог библиотекара Руса.
Видео сам готово све градске библиотеке у Србији, многе од њих су заиста лепе, па и ова у којој се налазимо, али ево како изгледа библиотека о којој ја сањам. Налази се у центру града, али у парку или окружена неким старим, лиснатим дрвећем. До ње се може стићи само пешке, евентуално бициклом, никако аутомобилом. Ничега у њој нема, осим књига. Нема бутика, киоска, разних школа. Намештај је стари, у тамним бојама. Књиге су, наравно, сврстане по областима, а читаоцима је препуштено да сами шетају између полица и бирају наслове. Јер, прави читалац је онај који тражи, а не онај коме се нуди. Само тражећи можете доћи до неке чудне књиге објављене пре двеста година, коју пре вас нико није отворио и тада ћете открити сву драж поруке која је после толико времена стигла до вас. Због тога – схватићете – књиге и рукописи никад не горе. Два одељења су за мене најважнија: прво је Периодика и посебни фондови, у коме се налази много новина и часописа, по могућности и на страним језицима; друго је одељење речника и енциклопедија, такође на страним језицима, у којима можете пронаћи објашњење за све што пожелите. Сањам и о неком трећем одељењу, некој врсти клуба читалаца: то је топла просторија, зими је распаљен камин, служе се безалкохолна пића, а читаоци размењују утиске о прочитаним књигама, или, ако пишу, читају своје радове. Сваки разговор о политици, о бизнису или другим пролазним, земним стварима, строго се избегава. У библиотеци, човек је ипак у додиру са трајним, са вечношћу. Иначе, библиотека ради до касно у ноћ, бар онолико касно колико раде и кафићи. У клубу читалаца се једном месечно дешавају венчања: између читалаца који су се заљубили срећући се у библиотеци, баш као у роману Ако путник једне ноћи… Итала Калвина. Матичари су, наравно, библиотекари. Они могу бити лепе, паметне и љубазне девојке или неки седокоси мудрац, какав је био Борхес – ко се више допадне младенцима…

Ана Јанковић

19. Сајам књига у Народној библиотеци Бор: од 24. до 29. маја

Потреба је осећање нужности да се делује
како би се отклонио неки доживљени недостатак.
(Мото сајма)

Рекламни слоган за један од ранијих сајмова књига у Народној библиотеци Бор учинио нам се поново актуелан и потпуно прикладан да и убудуће скреће пажњу на ову највећу и најзначајнију манифестацију културе која се организује и одржава у борској општини. Да ли је књига Ваша (наша и уопште било чија) потреба, и да ли јесте (или није) потреба, свакако је питање које је заокупљало организаторе свих борских сајмова књига до сада, али и њихове учеснике (и посетиоце). Рекламирајући овогодишњи, 19. Сајам књига у Народној библиотеци Бор управо овим слоганом, понадали смо се да ће одговор на ово, можда и реторичко питање – које и не захтева одговор – ипак бити потврдан.
И, као што једном приликом рече наш пријатељ, сарадник и учесник борских сајмова књига г. Аца Видић, власник и главни уредник издавачке куће „Интелекта” из Ваљева, да је књига „духовна потреба, исто толико снажна као што је то потреба тела за храном” – то се показало тачним. Без намере да се делом реченице који следи било шта прејудицира, чињеница је да, док се председничка кампања на платоу испред Дома културе (у коме се налази и библиотека) захуктавала, дотле се, сасвим несметано, и слободно се може рећи достојанствено, у пријатељском жагору посетилаца, уз шуштање преврнутих листова књига и лагану музику, тихо одвијала наша светковина писане речи (свако поређење једног са другим, потпуно је случајно).
Кад год смо, након сваког завршеног сајма сводили рачуне, бројећи посетиоце и продате (купљене) књиге, били смо неминовно суочени са недостатком „репера”, тј. са неким опипљивим податком са којим бисмо могли да упоредимо наше резултате, као и наравно, са истином – да је све релативно. Где је место Мајског сајма књига у Бору међу осталим сличним манифестацијама (а има их преко 40 код нас), када се том приликом појави пар десетина издавача и прода (купи) пар хиљада књига? Где је место Народне библиотеке Бор међу сличним установама, када она, на манифестацији коју је сама организовала, купи неколико стотина књига? За некога је то мало, а опет, за некога, у овим тешким временима не само за културу, то је много – чак недостижно. Зато овога пута нисмо бројали посетиоце и нећемо овде написати колико је књига за библиотеку купљено (иако смо то избројали и прецизно утврдили). Све то и није важно, поготово онима који су, понеки и свакодневно, долазили на сајам и присуствовали књижевним вечерима. То није толико важно ни за саму библиотеку, иако смо, са нескривеним задовољством, приметили да је наша „кућа” била стално пуна људи, што нам и јесте, на крају крајева, циљ. Сајам књига на најлепши могући начин представља саму Народну библиотеку Бор и њене раднике код којих је разлика између њиховог професионализма и њиховог ентузијазма веома танана.
Протекли сајам, ипак, неће бити упамћен по великим издавачким подухватима, јер је на њему, приметили смо, ипак било изложено највише оних књига које би могле да заинтересују просечног читаоца, без великих прохтева (белетристика, трилери, мегахитови, популарна психологија – како из књиге научити да се опходите са људима, нервозним шефовима, да будете срећни и успешни, итд.). Међутим, остаће упамћен по томе што је одржан у помало необичним околностима. Због увођења принудне управе у општини Бор готово да је потпуно било доведено у питање одржавање сајма. Скупштина општине Бор је увек до сада, као што је то овога пута Привремено веће општине Бор, била покровитељ сајма. Неизвесност око тога да ли ће библиотека имати новца да купи књиге или не, да ли ће моћи да сноси трошкове организације или не, готово да нас је навела на размишљање да ли сајма уопште треба да буде, и на крају нас довела у ситуацију да сајам ипак организујемо – у последњем тренутку. Захваљујући разумевању наших дугогодишњих учесника (и понеких који су то веома кратко, неки први пут) и њиховој жељи да своја издања ипак представе свима онима који воле књигу и читање, без обзира на њихове сопствене (неизречене) сумње и уздржаност када се има у виду да и они имају трошкове, а да је зарада неизвесна… сајма је ипак било.
Мени лично је помало криво што први сајам књига у Бору није одржан годину дана раније него што је одржан. Тако бисмо, у овој години великих и значајних јубилеја у Бору имали и свој сопствени – 20 година одржавања сајма књига. Јер, када се узму у обзир све субјективне и објективне околности и потешкоће које су годинама пратиле овај сајам и када се сагледа како су, током година, у нашем граду многе иницијативе остајале кратког даха, многе добро замишљене идеје напуштене због недостатка добре воље, и тај се јубилеј чини итекако велик и значајан.

Занимљивости са 19. Сајма књига и сајамска статистика

19. САЈАМ – 20 ИЗДАВАЧА (1 више него прошле године)
 Време одржавања: од 24. до 29. маја 2004. године
 Радно време: од 10 до 21 сат
 Промотер: „Просвета” из Београда
 Број књижевних вечери: 7
 Најпосећеније књижевно вече: представљање књиге Св. Нектарије Егински, земаљски анђео, небески човек („Атос” и „Образ светачки” из Београда) – среда, 26. мај у 19 сати
 Најпосећенији дани на сајму: четвртак (после подне) и петак (свечено затварање сајма)
 „Просвета” и „Српска књижевна задруга” из Београда су 19. пут учествовале на сајму књига у НБ Бор
 Први пут на сајму – „Беокњига” из Београда и „Пи–Прес” из Пирота
 Највише наслова изложили су: „Народна књига/Алфа”, „Просвета” (Београд) и „Mono & Mañana Press”
 Највећи сајамски попуст – 50% („Зограф”)
 Најскупља књига на сајму је била (као и прошле године) Енциклопедијски латинско-српски медицински речник („Просвета” – Београд): 7 500,00 динара (са попустом 6 000,00)
 Најскупља књига за децу на сајму – Оксфордска илустрована дечја енциклопедија („Mono & Mañana Press”): 4.200,00 динара (са попустом 2.940,00)
 Најпродаваније књиге: Св. Нектарије Егински, земаљски анђео, небески човек („Атос” и „Образ светачки” из Београда), Чујте, Срби Арчибалда Рајса („Интелекта” из Ваљева)
 Највише књига је продато на штандовима „Беокњиге”, „Народне књиге” и „Mono & Mañana Press”
 Најмање књига је продато на штандовима „Малог Нема” из Панчева и „Платонеума” из Новог Сада (књиге су биле без попуста)

Милан Орлић, књижевник и гл. уредник изд. куће „Мали Немо” из Панчева:

Ми живимо у времену компјутеризације. Компјутери су један леп изум, потребан, узима нам доста времена, а вероватно и део читалачке публике. Али, мислим да имамо много већег противника који је потпуно некооперативан, а то је сиромаштво. Постоји читалачка глад, то је моје и ауторско и издавачко искуство. Али, ту читалачку глад у многим деловима наше земље, чини ми се, да све мање људи може да задовољи. Са друге стране, постоје институције којима је основна делатност да задовољавају део те глади и срећом да тај систем како тако функционише. Зато сваки библиотекар мора да ради на стварању култа читања. Сиромаштво јесте проблем, али не треба бити сиромашан у читању, и мислим да тај основни порив, поред свих спољашњих демотивација, постоји у нашој читалачкој јавности. Не волим култове, али култ читања нема ту негативну ауру. „Мали Немо” је овде на сајму трећи пут и зато ми је драго да овај сајам постоји, да задржава своје старе добре особине, а видим да сада ствара и неке нове.

Наградна игра

 У наградној игри организованој током трајања 19. сајма попуњена су укупно 253 наградна листића (од тога 55 неважећих – непотпуни подаци о учеснику или без свих одговора)
 Највише листића је попуњено у петак, 28. маја
 Награђенима је поклоњено 40 књига и 5 бесплатних годишњих чланарина (НБ Бор).
 Награде у књигама дале су све издавачке куће (највише „Инорог” – 10 књига, „Беокњига” – 4, „Драганић” – 3) и НБ Бор (5 књига)
 На питање која им се издавачка кућа допада, највише анкетираних одговорили су: „Народна књига”, „Атос”, „Драганић”, „Беокњига” и „Креативни центар”
 Као „нај-књигу” сајма, највише анкетираних издвојило је књигу Еминем (!?) – „Mono & Mañana Press”

Јелица Живковић

Презентација пројекта Виртуелна библиотека Србије (ВБС) и програмског пакета COBISS

У оквиру обележавања 135 годишњице библиотекарства у борској општини Народна библиотека Бор је 8. априла 2004. године организовала први стручни скуп библиотекара Борског и Зајечарског округа, са темама Презентација пројекта Виртуелна библиотека Србије (ВБС) и програмског пакета COBISS (предавач Весна Стевановић, помоћник директора Народне библиотеке Србије за ВБС) и Мрежа јавних библиотека у Србији 2002. године (предавач Владимир Шекуларац, библиотекар саветник – руководилац Одељења за унапређење библиотечке делатности Развојног центра ВБС).
Окупивши, после више од две деценије, све заинтересоване библиотекаре из региона, Народна библиотека Бор је, симболично, учинила и први корак ка решавању проблема којима су се бавили предавачи двеју обрађених тема, а чији је заједнички именитељ тежња да се српско библиотекарство на почетку 21. века повеже у јединствени информациони систем, у оквиру кога би се на организован и рационалан начин обезбеђивало поштовање стандарда, као и висок квалитет услуга за све кориснике библиотека у систему. Скупу су присуствовали библиотекари из Бора, Мајданпека, Неготина, Кладова, Зајечара, Књажевца, Бољевца и Сокобање.
Већина присутних библиотекара се кроз предавање Весне Стевановић први пут подробније информисала о суштини и циљевима пројекта Виртуелна библиотека Србије. Велико занимање је побудило представљање програмског пакета COBISS, током кога су учесници скупа практично упознати са основним појмовима и процедурама узајамне каталогизације. Иако већина присутних библиотекара не ради у библиотекама чија би техничка опремљеност у догледно време дозвољавала прикључење у Систем, оцењено је да је презентација остварила своју сврху самим тим што је присутнима јасно ставила до знања где се наше библиотекарство данас налази и шта нам све предстоји на путу ка приступању светској породици библиотека.
COBISS (Co-operative Online Bibliographic System & Services – Кооперативни онлајн библиографски систем и сервиси), промовисан 1991. године, систем је који је настао на темељима одлуке Заједнице југословенских националних библиотека, која је још 1987. године прихватила систем узајамне каталогизације као заједничку основу библиотечко-информационог система и система научних и технолошких информација Југославије. Улогу носиоца овог посла добио је Институт информацијских знаности (ИЗУМ) из Марибора, а до распада Југославије 1991. године у систему је учествовало 55 библиотека са целе територије некадашње државе. Данас су скоро све некадашње чланице обновиле сарадњу са ИЗУМ ом.
COBISS је организациони модел повезивања библиотека у библиотечко-информациони систем са узајамном каталогизацијом, узајамном библиографско-каталошком базом података и локалним базама података библиотека учесница, базом података о библиотекама и другим бројним функцијама виртуелне библиотеке. Основни услови за функционисање система су: стандардизована и узајамна обрада библиотечке грађе и уједначено вођење каталога, оспособљеност стручних радника за узајамну каталогизацију и рачунарска и комуникациона повезаност библиотека.
Од момента повезивања библиотеке у систем ВБС, стварају се услови за коришћење свих достигнућа у овој области којих је наше библиотекарство лишавано током деведесетих година 21. века, а то је управо време када је увођењем нових технологија дошло до великих промена. Примера ради, навешћемо само податак да су у свету електронски online каталози преко Интернета доступни корисницима већ читаву деценију.
Библиотеке свих типова могу постати чланице мреже и Народна библиотека Србије већ организује одговарајуће семинаре за оспособљавање стручних радника за узајамну каталогизацију, али је највећа препрека техничка опремљеност библиотека, као нужан предуслов за укључивање у систем, а која подразумева постојање локалне рачунарске мреже и непрекидну везу са Интернетом.
Већини присутних библиотекара је остварење ових услова, с обзиром на тренутно стање у њиховим библиотекама, изгледало као списак лепих и недостижних жеља.
Друга тема скупа, Мрежа јавних библиотека у Србији 2002. године, о којој је известио Владимир Шекуларац, бавила се стањем у јавним библиотекама и, у извесном смислу, библиотекаре је вратила у реалност испуњену свима нама добро познатим проблемима.
Анализа, рађена на основу статистичких података које библиотеке достављају Народној библиотеци Србије, подсетила је још једном на кругове хроничних проблема нашег библиотекарства, који се концентришу око простора, опреме, набавке, коришћења, изолованости и небриге друштва за делатност којој је у Европи додељена битна улога у изградњи будућег дигиталног друштва. Развијени свет је схватио је да су јавне библиотеке идеално позициониране да подстичу развој грађанског друштва и демократије ширењем информација и образовања, јер су политички неутралне и доступне свим грађанима под равноправним условима. Нажалост, наше друштво у транзицији се олако одриче једног потенцијално моћног носиоца културног и едукативног утицаја, какав би библиотека могла да буде.
Неумољиви језик бројки је показао да је у свим јавним библиотекама набавка далеко испод минимума које прописује стандард. То, наравно, јесте један од битних разлога недовољног броја корисника библиотечких услуга, мада није и једини. Други велики проблем је техничка опремљеност библиотека, од којих неке још немају ниједан рачунар! Имајући у виду да је током последње деценије 20. века у библиотекарству – увођењем нових технологија и електронских медија, који су омогућили умрежавање на глобалном нивоу – дошло до великих промена које су се одразиле на методе рада, стандардизацију, пружање услуга и сл, може се сагледати понор у који је библиотекарство код нас потонуло, ако нам бројке кажу да сада радимо горе него осамдесетих година.
Те промене, ти заокрети ка новом не пролазе безболно ни у земљама са високоразвијеним технологијама јер свака транзиција и преструктурирање изазива отпоре, па је утолико разумљивија сложеност задатка пред којим се нашао тим НБ Србије – да прескочи дигитални јаз који српско библиотекарство на почетку 21. века раздваја од света и да корисницима библиотека понуди нове услуге, које су се током последње деценије развиле.
Први скуп библиотекара Борског и Зајечарског округа показао је неопходност струковног организовања, регионалног повезивања, размене искустава и сарадње на путу ка тако озбиљним циљевима као што су обезбеђивање дигиталне писмености за све и укључење целокупног друштва у ново информатичко доба.

Бисерка Јаношевић

135 година од оснивања читаонице у Злоту (данас библиотека „Милан Поповић”, огранак Народне библиотеке Бор)

Ово место вреди злота”, рекоше Пољаци који су се нашли на овим просторима пре много година тражећи боље услове за живот. Нашли су се на обронцима источног Кучаја, у кањону реке, на самом улазу у (данашњу) Лазареву пећину. Земља је на том месту била погодна за обраду, са извором хладне, чисте и бистре воде (данас Злотска река). Ту је, много касније, пронађен пољски новчић, злот, те је и насеље по њему названо.
Како се свест људи кроз векове развијала, тако је расло и интересовање за нова сазнања. Ови крајеви су, као и уосталом, читава Србија, у оно време били под турском влашћу. Долазак Турака на Балкан значио је крај српске средњовековне државе и коренит прекид свих дотадашњих токова просветног, културног и уметничког развоја. Српски народ који је остао без свих институција просвете и културе, био је једино упућен на похарану, потиснуту и терором застрашивану православну цркву, као јединог носиоца писмености и чувара националних вредности, традиције и уметничке баштине.
У Злоту је 1837. године подигнута црква Светог Пророка Илије. С обзиром на то да је у то време била прва (и једина) црква на овим просторима, била је покретач културе и писмености. Крајем 1839. године злотска општина је упутила прошеније „попечитељству просвештенија” тражећи дозволу за отварање школе у селу. Зато се та година и сматра годином када је зачета библиотекарска делатност на овим просторима. Наредне године, у Злоту је отворена школа коју је водио Димитрије Поповић и која је 1841. године имала 9 ученика. Након тридесет година, 1871, отворена је и женска школа, у црноречким селима прва те врсте. На основу расписа Министарства просвете од 1848. године наложено је да се отворе читаонице „где год је то могуће”, тако да је већ 14. (27) јануара 1849. године, на Дан Светог Саве, у селу Злоту установљена читаоница која је, од свог оснивања до 1874. године, радила без прекида. Нажалост, не постоје прецизни подаци о томе чиме је читаоница располагала на почетку свог постојања. Зна се да су 1874. године њен скромни инвентар чинили: „два астала, седам клупа и четири столице”. Читаоница је располагала примерцима следећих часописа: Исток, Тежак, Коресподенција, Школа, Српске новине.*
Учитељ Милан Поповић (по коме данашња библиотека у Злоту носи име), био је главни иницијатор настанка тзв. Социјалистичке читаонице. Она је основана 1909. године и налазила се у преуређеној кафани у центру села. У почетку је имала 32 члана, а како је време пролазило, тај се број увећавао. Захваљујући поклонима Главне партијске управе, Социјалистичке књижаре и других, читаоница је убрзо располагала са преко 200 књига, брошура и новина. Она је и дистрибуирала радничку штампу и литературу свим напреднијим људима из Бора, Бољевца, Сумраковца, Брестовца и других околних места.
У Радничким новинама је 7. маја 1909. године објављено да је читаоница у Злоту на 7. месту у Србији по броју чланова. Тридесетих година 20. века Злот је био најнапредније место у Тимочкој крајини, имао је 5 000 становника и статус варошице, а злотска школа је имала 400 ученика и 7 учитеља.
Већ поменути учитељ Милан Поповић је, поред рада у школи и читаоници, приватно сакупљао књиге и правио своју личну библиотеку која је постала највећа те врсте у Тимочкој крајини. Бројала је око 4000 наслова. Када је умро, његова супруга је књиге продала зајечарском архиву.
Централна библиотека у Бору 1962. године добија матичне функције и надлежност над сеоским библиотекама. Значајна година за злотску библиотеку била је 1968, када је она добила нове просторије и сталног радника. Током 70-их година, ова читаоница је једина радила, а већ 1980. располагала је са 7 100 примерака књига и 1 800 сталних корисника.
Данас библиотека у Злоту има 9948 примерака књига, савремени инвентар, рачунар, али (нажалост) само 103 члана.
Очигледна је незаинтересованост људи за читање које би требало да буде део начина живота, васпитања – једном речју, културна навика. Библиотека не мора да има само едукативно информативну функцију и не само богат фонд књига, већ да иде у корак с временом и прати интересовања, како омладине, тако и осталих мештана села. Под модернизацијом треба подразумевати коришћење рачунара, приступ Интернету, подизање анимације на виши ниво, као и континуирано сакупљање некњижне грађе. То би неоспорно привукло већи број корисника. Свакодневна сарадња са локалном заједницом је још један корак у креирању јавног живота у селу.
На крају, треба истаћи да читалаштво на овим просторима има традицију дугу 135 година. Сталним унапређивањем библиотечке делатности, од првих читалишта (Злот 1869, Кривељ 1871 – касније огранци Народне библиотеке Бор), преко прве јавне читаонице у саставу Борског рудника (основана 1945) и мноштва тзв. „насељских” библиотека (50-е године 20. века), настала је данашња Народна библиотека Бор, савремена библиотека, са богатим фондом монографских и серијских публикација, чије је пословање аутоматизовано још 1991. године, када је целокупан фонд монографских публикација унет у аутоматску базу података. Данас је Народна библиотека Бор матична библиотека за читав Борски округ, са претензијама да постане главни информациони центар.
НАПОМЕНА:
* Материјал коришћен у овом тексту је преузет из књиге Слободана Љ. Јовановића Пут књиге у борском крају, ЈП Штампа радио и филм; Народна библиотека Бор, 1990.

Драган Стојменовић
Књига као модерно историјско биће које би могло заменити традицију идејно је Новалисово решење, које ћу покушати да образложим кроз три ексцентричне еклипсе физичког, типолошког и интерсубјективног времена у релацији са књигом и читањем. С једне стране је физичко време библиотеке, старе и ретке књиге, библиотекарство као научна дисциплина и социокултурни процес; са друге – типолошко време, не као протекло време, већ као време које се квалификује у смислу социокултуролошког значаја и које је означено социокултурним дискурсом епоха или доба. У том смислу, шире посматрано, свакако је важно обратити пажњу и на одређене квалификације које се тичу и политичке употребе времена, односно извесне хронополитике, која може бити уочена у терминима поимања културе као инструмента у анализи друштвено-историјских облика. Време, дакле, типологизације и темпорализације. Ту је још и интерсубјективно време које се не мери, него формира, истиче комуникативни карактер људске акције и реакције. То је време у којем корисници и читаоци стварају одређене ставове и вредности које су везане за књигу и процес читања, метафоре и симболику књиге и читања. Поменуте ексцентричне еклипсе солипсистички су схваћене као пресецање различитих путања времена, којег најчешће нисмо свесни и које доводи до међусобног помрачења дискурса, који се крећу и сусрећу у појединим тачкама, стварајући при том нова поља међусобне интеракције идеја поменутих облика схватања времена. Њих ћемо искористити за стварање својеврсне приче о књизи и времену, за интерпретацију својеврсних синхроних универзалија у библиотекарству и генерализујућег трагања за универзалијама.
Традиција у свом најосновнијем облику наглашава опште начело континуитета, а то је „непрекинути временски ланац у преношењу било које појединачне теме или скупа идеја”1. Непрекидни осетљиви проток са својственим променама и преображајима, спољним и унутрашњим факторима, који лако мењају садржај и смер, динамику и однос између материје и форме његових конститутивних елемената. У таквом виру најчешће се хватамо за пену која је најуочљивија на површини, и празних стиснутих шака тонемо ношени безбројним струјањима. Таква својствено људска реакција јесте жеља и надање да та пена, у једном тренутку може постати, ако не опипљива и спасоносна, онда макар јединствена метафора стварности овосветског комешања и врења. Ако ништа друго, можемо је заменити док, можда, још безбрижно плутамо на нечему што је и само постало комплементарно, континуирано протицање нашег виђења, наше слике света, описане најразличитијим језицима, писмима, вођене најразличитијим идејама у најразноврснијим формама; нечим што је по својој суштини имагинарно, а што по себи жели да постане стварно, а то је једностано – прича. Прича о ономе што она у свом најосновнијем облику најчешће носи, или о том дављенику, човеку самом, дакле, који у себи садржи ненаписану причу, или у могућности да се она запише или прочита док се још има времена за то. Књига, дакле, као историјско биће може заменити традицију, јер се, једноставно, у њу човек може једнако утопити колико и у опште начело континуитета.
„Време је обала духа;све пролази поред њега,
а ми мислимода је то време што пролази”
(Риварол)2
Једна од обала свакако би могла бити и књига – биће/обала са својим трајањем и својим специфичним саставом, односно својеврсна опипљива текстура која својим садржајем може створити илузију потпуне безвремености или бесконачног трајања. Имајући у виду комплементарност онога што ми можемо видети и онога што јесте, субјективног виђења и објективног стања ствари, није неопходно поставити питања: шта је књига? Или чак: шта је време? Јер, ни у једном од ова два, рецимо, аналогна случаја, највероватније не можемо дати задовољавајући и коначни одговор. Међутим, без питања не можемо ни тражити одговоре, изузевши при том случај када је сама тема рада под знаком питања. Идеја је да започетом спекулацијом о извесној аналогији између књиге и времена можемо посматрати различите могућности виђења времена у протоку књиге – параболе времена кроз метафоре књиге и читања. Могућности различитих виђења времена у овоме раду имаће стратешку позицију посматрања књиге и читања из различитих углова, инсолације нових евентуално критичких позиција на еклипсама које описују различита виђења и замрачења самог времена оствареног кретањем књиге и читањем. Референтни оквир рада овога пута не може бити просторно-временски, већ оквир који намеће ток нарације и солипсистичко, емско, виђење постављеног проблема.
Оно што пре свега наводи на заузимање овакве почетне позиције и става јесте актуелно увођење социјалне епистемологије (без субјекта сазнања) и извесне социјалне философије у библиотекарству, упућујући на евентуално остварење идеје „трећег света” Карла Попера; „трећег света” објективног знања које стварају људи замрзавајући га у текст. Ледено доба оваквог „трећег света” без човека има за свој циљ могућност реконструкције историје, културе, цивилизације, па чак и човека од стране ванземаљаца. Како год да се осврнемо, рецимо, на критичке ставове према постмодернизму у делу др Жељка Вучковића3, и оспоравање постојања целовите теорије интерсубјективности и комуникације у парадигми постмодернизма, у истом делу наилазимо на очекивање коначне смрти човека. Без икакве далекосежне критичке намере, већ насупрот томе, уз пуно уважавање према делу др Вучковића које је и инспирисало тему која се овим текстом отвара пред нама, ипак можемо у његовом делу добронамерно уочити латентно постојање интерсубјективности постмодернизма и без његовог експлицитног прихватања. Онтологија смрти и пост-мода убијања артефаката, хуманих дисциплина, па и човека самог, јесте и корен песимистичких осећања и ставова, својствених људима који брину о животу на себи својствен начин, не кроз социјалну епистемологију већ кроз „црну жуч”4, јер је она својство и саме философије и човековог сазнања да, на пример, може доћи, поред силних убистава, и до самоубиства предмета. Зашто да не? До сада је познато да је човек једино биће које самом себи може свесно одузети живот, и нека остане на томе да је могућност замрачене ексцентричности одговорност човека за рушење свемира, и нама људима неопростиви грех. Нека остане на томе и то да не оспоравамо исту могућност артефактима, односно, фиксираном људском знању у текстовима. И немојмо поред те дебеле социјалне епистемологије и објективног знања очекивати ванземаљце да нас реконструишу. Једна од основних човекових потреба је религија, а не епистемологија и објективно знање о ванземаљцима. Николај Фјодоров је прозрео циљ овосветског залагања човека за бољу будућност кроз могућност супраморализма, у исписивању каталошких листића у својој библиотеци, полазећи од религије, не од социјалне епистемологије.
Знање је „тачно веровање плус логос”5. Наше знање о времену и књизи нам говори да не можемо лако објаснити ни време, ни књигу. Не можемо их објаснити без извесних релација јер и сами представљају извор знања, али можемо их зато на известан начин разумевати јер и саме у својој основи носе своју причу, своју представу, своје виђење света. Неретко је то разумевање, мора се признати, замрачено управо избегавањем конкретнијег објашњења али је у крајњем случају са свим својим слабостима пиродно и људски повезано са смислом и рецепцијом стваралаштва. Када је реч о времену и књизи, најчешће нисмо сигурни да ли представљају пуку ствар/пролазност или дело/искуство рецепције извесних вредности (сећања, тренутног осећања и слутње, нпр.), везу, дакле, између пуког постојања и услова постојања. Услов постојања који је у релацији препознавања одређених вредности живота, једини је услов у кретању духа индивидуе/личности, без које не можемо мислити постојање књиге и постојање времена, и чијом смрћу умире и једно и друго, и књига и време. Постојање нашег знања живи са нама и постаје биће – биће књиге и биће времена – бића, извесног веровања у смисао, која можемо спојити у једно. Тако живо, оно само се креће и претапа из једног у друго. Време постаје душа књиге, књига постаје душа времена и то конкретно биће посматраћемо у различитим позицијама и под различитим осветљењима. Инспирација и теоријски визир у овом случају биће антрополошки дискурс употребе времена који је уочио и формулисао Јоханес Фабијан,6 који не можемо избећи ни у случајевима порицања постојања времена.7
„Време је ипак једно стање,
елемент људске душе који дарује живот
и у коме је она као код куће
као саламандер у ватри.”
(Андреј Тарковски,„Запечаћено време”)8
Прва еклипса овога бића је замрачење физичког времена књиге, времена социокултурног процеса које, у извесном смислу, уписује историја књиге и писма; историја библиотека. Физичко време схватићемо као параметар квалитативног понирања у сиже, текстуру, крхку и осетљиву страницу песка, окамењене земље, надгробног споменика, пергамента, тканине, истетовиране људске коже, хартије, дигиталног записа, импулса и опет надгробног записа, као историју библиотеке – једног могућег облика институционализације људске солидарности и бриге о забележеном знању и веровању. Такав низ записаних фонема од којих је свака по једно „сада” у животном низу, класификује се и обележава numerus currens-ом, или универзалном децималом, следом, дакле, који је паралелан са вештином памћења људи. Сакупљено памћење људи захтева и протежност простора, који је у нашем случају назван Библиотеком. У једном другачијем смислу, записивање низа узастопног „сада” можемо схватити и као долажење из будућности и одузимање једног дела будућег живота времена. У том случају будућност постаје прошлост зарад садашњости. Почетак времена тако можемо сместити колико у прошлост, толико и у будућност, а протежни простор библиотеке би се у том смислу могао орјентисати наспрам почетка времена и у њој би се читањем могла реконструисати будућност, исто колико и прошлост. Физичко време библиотеке на основном плану, од одвајања говора од писма, има своју протежност записану најразноврснијим ортографијама, тако да је можемо схватити као један од начина бележења времена и у тим облицима препознати различита раздобља или, на пример, намеру да се таквим начином записивања створи одређена представа о некаквом историјском раздобљу код читалаца. Препознавање разноврсних писмена старог века, нпр. може нам дати информације не само о географској распрострњености, топографији већ и о раздобљу у којем се одређено писмо употребљавало. Поред разних начина и средстава писања и различитих облика графичких приказивања мисли, оно што би се једнако утопило у просторну протежност физичког времена јесте материјал на којем се писало са његовим траговима старења, са патином непоновљивих читања као и са питањима дијалектике детерминасаности: да ли мишљење утиче на техничка средства писања или та техничка средства утичу на човеково мишљење. Библиотечки материјал/грађу, најшире схваћено, чине носиоци садржаја из свих области знања и уметности. Библиотеке чувају управо облик темпорализације културних чињеница, а уједно и вид својевремене актуалности материјалне културе човечанства. Иманентна функција библиотека у свим историјским етапама од њеног настанка је меморијална, односно кумулативна функција прикупљања и чувања.9 Функција чувања тиме добија трајни и темпорални карактер, тако да се сачувана материја преображава у душу библиотеке – памћење. Библиотека са душом, са памћењем постаје биће, протежна материја која може имати моћ да мисли о прошлости. Мислећи о прошлости, мислимо и о почетку који иначе може бити увек нов по милости, не по суду. На том почетку налазило се заједничко дело, дело међусобног уважавања између Личности: „…једна скупност, у којој ми обоје сами смисаони то смисаоно заједно реализујемо” и без тог „…дела слобода остаје пука могућност.”10 Почетак би, по претходно наведеном ставу Макса Милера, могао бити дело једног вида заједништва, односно феномен институционализације који, у нашем случају, може бити тренутак постања идеје библиотеке, тренутак институционализације библиотека. Ако, при том, у институционализацији можемо препознати и неке од могућих видова слободе која би требало да обитава у библиотекама, онда бисмо могли замислити и библиотеку која мисли кроз њој својствену дисциплину – библиотекарство. Аналогно познатим својствима живих бића и библиотеку можемо посматрати као својеврсни мислећи организам, живи темељ на којем се гради „друштво знања”. У том смислу, она може мислити и о својој будућности, односно преображају, или о својој смрти, самоубиству, нпр. када савременим тенденцијама књига, њена основна јединица меморије, догори у информацију. Када библиотека из своје дисциплине помисли да се преобрази у дигиталну или виртуелну, када пожели да постане информациони центар, тада можемо сматрати да је у стању које је на ивици самоубиства. У том смислу, веровање да постоји „технолошки детерминизам” средстава за писање, на пример, која би могла технолошким променама коренито мењати друштво, наивна је теза којом не можемо оправдати еволуцију библиотека у информационе центре знајући да ни једна информација не може заменити књигу, дигитални запис, целулозу. То што би евентуално настало неумереним повлађивањем технологији и бизнис-гносеологији маркетинга у библиотекама сигурно се више не би могло звати библиотеком. У таквом информационом центру корисници највероватније не би тражили књиге, већ импулсе. Библиотери би постали телеграфисти који одашиљу или изнајмљују знакове, иконице, линкове, кодове. Да ли би то неко могао назвати библиотеком? „Или/или”; у обједињеном случају не може се ни замислити прича о Исидори Секулић, која је у библиотеци Британског музеја, после извесног времена, добила изгубљену књигу и држећи је пред собом, разумевала све оно што је околина те књиге, биће библиотеке – шума безбројних стабала, грана, листова и путева на којима можемо доживљавати лутање и трагање за нечим. Оно што одише старином, трајношћу, дугогодишњим организованим прикупљањем/таложењем материјала, управо је осећај физичког присуства времена, времена које је заустављено оног тренутка када је делић културне грађе која је проткана духом свога доба унет у фонд библиотеке. Садржај институције тако дефинише делатности, функције, форму и динамику свести о ономе што поседује у најширем могућем смислу. Трансформација материјала за писање је, у ствари, трансформација технологије за прикупљање и чување времена, која уједно мери и прати промену, еволуцију, револуцију антропоцентричне применљивости записаног људског знања које од ритуалног, култног, фетишистичког, изворно-сазнајног, уметничког, научног и најзад широко схваћеног културног статуса, добија карактер медија, у садржајном и вредносном смислу, импулса информације. Брзина савремене комуникације, чији је циљ да се истовремено одвија на више нивоа, тако доводи до незмисливог покретања човечанства, врења у једном трену, експлозије световног времена и „тираније тренутка”.
О човеку заустављеном на неком од ранијих ступњева развоја, који би био довољно култура и још увек природа, Леви Строс каже:
„…био је роб само своје човечности…
у извесној мери ослобођен ропства
ублажавајућим јастукомсвојих снова”11
Време које се у библиотекарству употребљава без икаквих физичких конотацаја је типолошко време. Типолошко време књиге можемо прозрети у сенци библиотекарства, у научној дисциплини која се, између осталог, бави и оцењивањем квалитета стања појединих временских дистанци везаних за књигу и читање у социокултурном контексту. На основу интердисциплинарних преклапања, можемо истаћи неколико важних хеуристичких резултата: структуирање људских чула и откриће типографског човека, односно једног малог дела историје писмености и теорије културне промене коју проузрокују медији (Маршал Меклуан); класичну типлогизацију у предмету историје књиге и писма; филозофију блиотекарства у нарастајућој пажњи према улози библиотека у савременом друштву (Џеси Шир); комуникацијски концепт културе библиотека који задобија све више пажње у библиотекарству. Структурирање људских чула на које утиче интериоризација медија, мењајући размеру појединих чула и менталних процеса, изведена је из прве руке код М. Меклуана. Он је, може се рећи, хорнолошки, генеративно и просторно-географски разделио културе, на основу тога да ли у њима преовладава аудио-тактилно или визуелно чуло. Организација опажања, и културолошки посматрано, има свој просторно–дифузиони и хронолошки след друштва без писма/без историје и друштва писмених, које су у знатној мери утицале на унутрашњу организацију самог човека, друштава и култура. У том смислу је и изведена теза о типографском човеку, његовој култури и времену. Периодизација историје књиге и писма такође може имати своје етапе у развоју предмета проучавања, а тиме и социокултурни дискурс појединих средстава у посредној људској комуникацији путем мнемотехничких, на пример, али и ранијих облика писма: пиктограма, идеограма, све до слоговног (силабичког) и фонетског писма. Такав облик посредне комуникације укључује и развојне етапе књиге: свитак, кодекс, рукописна књига, инкунабуле и библиотека које су у историјским етапама развоја поред форме мењале и своју функцију: прикупљање, чување, организација коришћења, анализа информација, садржајна и вредносна оцена информација.12 Генерално посматрано, ове развојне етапе крећу се од експресивних до прагматичних, и у том смислу пројектованих прогресивних идеја и уопште идеје прогреса коју је немогуће културолошки и вредносно поставити на здравим темељима. Сетимо се, на пример, да Сосир не трпи писмо у лингвистици, и да је Леви Строс сматрао да је писмо један од узрочника и пратилац свега негативног у цивилизацији. Замислимо да је истинито тврђење Леви Строса да је писмо „послужило да се утемељи историја као експлоатација човека од стране човека”13 и да су тезе о нужној декаденцији човека14 једним делом прихватљиве, у том случају би степеновање и периодизација људске историје у типолошком смислу схватања времена могли добити потпуно дугачији карактер. „А унутрашње препреке које извиру из тога како ова цивилизација делује на природу људског бића као таквог, а које се испољавају у оним људским хектакомбама (заправо миријатомбама) за које „предисторија” нема поређења – у међувремену су се упадљивије историјски манифестовале само као подстицај тражења и налажења што је могуће бржег заборава у даљим степеновањима њихових достигнућа.”15 Степеновање људских достигнућа, поред периодизације историје или нпр. у етапама историјског развоја појединих предмета, најуочљивије је на примеру геополитике и стратегије развијених земаља које су измислиле и најчешће користе новију поделу планете према друштвено-политичком и економском статусу држава на земље првог, другог и трећег света. Поред овог „просторног” начина степеновања, могли бисмо уочити и једнако применљиву и већ примењивану стратегију хронополитике16 оличену у терминима разумевања културе као инструмента у анализи друштвено-историјских облика. Појмови којима се служимо описујући догађаје, растојања, разне социокултурне облике, идеје итд. најчешће добију временску потку терминима „еволуција”, „историја”, „развој”, и њима се најчешће описује известан процес у односу на време, које је и један од главнијих референтних оквира у њиховом проучавању. У другачијем смислу речи, сви друштвени догађаји јесу условљени временом, па се самим тим карактеришу и организују колико у односу на простор, толико и у односу на време. Серж Московиси издваја у том контексту постојање хронополитике, препознајући је у деловању великих сила које „дефинишу своју дугорочну политику полазећи од једне перспективе или једног плана”17, нпр. времена револуције, социјализма, постиндустријске епохе, демократизације, или либералне економије која се не мора везивати за одређену територију, већ за експанзију мултинационалних компанија и примене међународних стандарда. У том контексту уочавамо и постојање временског империјализма „који се састоји у улагању капитала , у предвиђању развоја и наметању модела који уобличавају време сваког друштва”18. Техничка средства у комуникацији, од аутомобила до рачунара, представљају машине за производњу времена, тако да друштва са развијеним комуникацијским системима држе монопол над техником и информацијама, учвршћујући тиме позицију једног новог друштва, друштва знања. У нешто комплекснијем случају можемо рећи и да су таква друштва у ситуацији да измишљају време и намећу свој стандард у мерењу времена у идеолошком смислу, нпр. када намећу неки политички модел мањим и слабије развијеним друштвима. Када у том смислу посматрамо нашу друштвено – политичку организа цију државе и њених институција, уочавамо различите и многобројне утицаје великих сила и њихових идеолошких модела. Наша је држава уврштена у други свет, свет пост-комунистичке и пост-социјалистичке епохе, у време транзиције и демократизације, које можемо осетити у свим сегментима културе. Време транзиције у библиотекарству нпр, огледа се у некритичком и олаком прихватању модела и пројеката који не извиру из аутентично наших потреба, већ информативно интеграцијских потреба струковне елите, која тиме добија понеку етикету од стране идејних твораца пројеката, који круже по земљама нешег региона. Тако смо у скорије време имали прилике да пропратимо теме са научног скупа „Интелектуалне слободе у савременом библиотекарству”, где се нико од учесника конкретно није бавио једним јако индикативним и тада актуелним проблемом вазаним за наведену тему: узурпацијом просторија библиотеке у Врбасу од стране политичке странке са демократском атрибуцијом у своме имену. Бављењем овим проблемом, који би свакако могао показати право стање ствари у времену транзиције и демократизације, могли смо разоткрити и евентуални степен свесности о постојању интелектуалних слобода у струци или институцијама. У нашем друштву, које не поседује довољно свести о постојању културних добара на нивоу који би омогућио основно организованије деловање на њиховој регистрацији и очувању, не можемо ни помишљати о слободи духа и интелекта у друштву или институцијама, изузевши њено суштинско постојање у индивидуалном и личном погледу, које нестаје у сваком облику анонимног колективитета или чак, у нашем случају, на националном плану. У том смислу не сме се ни помислити на занемаривање експресивних човекових радњи које би се можда могле једним делом пребацити на колективни и институционални план, а које свакако могу дати праву слику света и својим залагањем метафизичким средствима могу мењати слику и стање света, којима по правилу никада нећемо бити задовољни.
„Куда ја нестајем за то време?
И куда, када их нико не гледа,
нестају ово дрвеће и рампе?”
(Виктор Пељевин,„Жута стрела”)
Заједничко у типолошком и интерсубјективном времену јесте то да се време у друштвима без писма не мери као апстрактно време незаустављивог протока или бесконачног низа инфинитезимала, већ се означава глаголским облицима и формира на понављању којем се придаје значајна пажња. У овим случајевима не рачуна се апстрактно време, нити апсолутно трајање, већ време које се формира у индивидуи или међу двема особама у односу према некој одређеној радњи, духовном или телесном старењу, нпр. и односу према смрти која није неизбежна. Интеракција која представља интерсубјективност уједно је и истовременост и услов људске комуникације. „Комуникација је у крајњем случају заједничко Вријеме”.19 Интерсубјективно је синхроно/симултано, савремено и исто-временско, комуникација је њиме пренос информација и суштински анахронизам, грешка у било ком смислу рачунања времена, само формирање/стварање јединственог времена које је суштинска разлика. Инвентивност у смислу формирања времена и комуникације као логоса репрезентације укључена је у једном наглашено темпоралном појму – модерно који „пре свега значи бити различит”20. „Време је највећи хоризонт разлике, оно је такорећи разлика сама, будући да је највише што о времену можемо рећи то да оно представља саморазликовање.”21 Оно што у том смислу може бити поред времена једнако непоновљиво и различито јесте личност, логос рецепције. Различитост у интерсубјективном времену тиме можемо апстраховати као симултану, неопходну у комуникацији и анахрону у типолошком одређењу времена као модерног, које се користи у репрезентацији, нпр. у реклами за компакт диск који држи голишави дечак црне пути, или на фотографији Растка Петровића „Црнац са Драинчевом књигом”.
„Човек који отвори књигу и чита је, у ствари, у њој тражи или објашњење о природном универзалном реду ствари у коме се налази, или жели да сазна за један другачији космички поредак ствари, но што је космички поредак у коме он бива.”22
У том тренутку може настати ванчулни однос са књигом, који се преображава у иманентно знање и трансцедентно означену независну позицију, која утврђује референце и значење, обезбеђујући тиме још текста у свим могућим облицима субјективне процене о могућем процесу читања/сазнања природних, културних или духовних вредности. Усредсређена пажња и брижљиво посматрање јесте читање, а брижљиво посматрање је у суштинском смислу религија. Метафоре писања, књиге и читања обједињују се у мистичном менталитету својственом сваком човеку који се рефлектује у другом, у оностраном свету. Писање и читање добијају карактер обредне радње, књига постаје култни предмет, а онај који чита хијерофант. Стилизација мисли писмом задобија сугестибилну и сакралну функцију читањем. У самом корену историје књиге, писма и библиотека налази се мистерија, тајна наслућивања нечега о чему се не може знати, трагање за тајном и њено чување, тајна шизофреног генија који је раздвојио човека смисливши начин екстериоризације мисли, створивши сенку мисли, писмо. Књигу као симбол Е. Р. Курцијус23 разоткрива у различитим фазама и етапама њеног развоја од сакралног, када је она, скоро, ортопедско поштапало памћењу код старих Грка, када служи реторским декламацијама код Римљана, када се, напокон, у античкој религији појављује Господ Исус Христос који се у уметности приказује као једини Бог са свитком књиге. „Највишу почаст дало је књизи хришћанство”.24 Метафорике књиге које у Библији можемо пронаћи крећу се од писања Плоча Закона прстом божијим, есхатолошких визија у којима се небеса савијају као књига, поређења хришћана са писмом, до књига које на крају одлучују о судбини душе на оном свету. У раном средњем веку јављају се метафоре књиге хришћанских мученика које су исписане њиховом крвљу и живим ранама. Парадоксално и заиста потресно реалистично делује Пруденцијев опис мучеништва светог учитеља Касијана, који постаје прва жртва свог позива.25 Метафоре књиге и писања временом нарастају и постају разноврсније и смелије. Комплементарност књиге и стварности, коју је човек на одређени начин могао разумевати, добијала је огроман распон од људског лица до света. Гастон Башлар замишља онострано: „рај је на небу једна велика библиотека”. Борхес патентира „пешчану књигу”. Бела Хамваш пише „имагинарне књиге”. Отвара се књига природе, отвара се књига света. Све је постало подложно читању, књига је персонификована, и лица почињу да читају и бивају читана, мисли су се отварале као књига, небо се савија као свитак.
„Читати не тражи чак ни обдареност и исправља неправду једног природног преимућства. Писац, читалац, нико није обдарен, а онај који се осећа обдареним, осећа нарочито да то није, осећа се бескрајно лишеним, одсутним од ове моћи која му се приписује, и као што бити „уметник” значи не знати да постоји већ једна уметност, не знати да постоји већ један свет, читати, видети и чути уметничко дело захтева више незнања него знања, захтева знање које садржи огромно незнање и дар који је унапред дат, који треба сваког пута примити, стицати и изгубити, забораву самог себе.”26
Читање је у крајњем случају постало рефлексија, одраз који бива поново доведен до религиозног искуства ауторефлексије и саморазликовања у њој, или у другачијем смислу начела идентитета који искључује двојност, рефлексивност и ауторефлексивност бића бивствујућег у Хајдегеровој критици метафизике која упућује на фундаменталну онтологију/философску антропологију. Библиотека је у времену след обредних пракси читања којим она постаје трансцендентна. Време је у том смислу суштина људска колико и вечност, тако да она не може бити спора или брза, већ довољно апстрактна да бисмо је могли назвати животом или веком, јединственом и непоновљивом суштином разлике времена, вечности и суштином человјека. Библиотеку ће тако грејати време и људи. „Јер, што је, заправо, време за оно што је под временом, то је век за оно што је вечно.”27
НАПОМЕНЕ:
1 Слободан Наумовић, „Од идеје обнове до праксе употребе”, http://www.rastko.org.yu.antropologija/smaumovic_od_ideje.pdf
2 Наведено у делу Михаила Петровића: „Време у метафорама и алегоријама”, Метафоре и алегорије, СКЗ, Београд 1967. г.
3 Жељко Вучковић, Јавне библиотеке и јавно знање, Библиотека Матице српске, Нови Сад 2003.
4 Горан Миленковић, „Идеја библиотеке: од ироније до меланхолије”, рукопис, Информативно одељење Народне библиотеке Бор, 2003. г.
5 Сајмон Блекбурн, Оксфордски филозофски речник, Светови, Нови Сад 1999, стр. 108.
6 Видети: Фабијан, Јоханес: „Неке употребе Времена у антрополошком дискурсу”, Вријеме и други, Јасен, Београд – Никшић 2001, стр. 37–42.
7 Чак и тада можемо говорити о извесном стилу „лишености”, одсутности времена, карактеристичном, нпр. за структуралисте.
8 Трећи програм, бр. 72, Београд 1987. година, стр. 93.
9 Ж. Вучковић, наведено дело, стр. 37–41.
10 Макс Милер, „Принципи слободе и феномен институционализације”, у: Филозофија модерног доба, Веселин Маслеша, Сарајево 1986, стр. 104–105.
* Томас Хилан Ериксен, Тиранија тренутка, XX век, Београд 2003.
11 Наведено је из предговора Сретена Марића „Егзистенцијалне основе структурализма” делу Мишела Фукоа Ријечи и ствари, НОЛИТ, Београд 1971, стр. 48–49.
12 Ж. Вучковић, наведено дело, стр. 37–41.
13 Предговор С. Марића наведеном делу, стр. 49.
14 Видети 4. поглавље у тексту М. Шелера: „Човек и историја”, у наведеном зборнику Филозофија модерног доба…
* Велика и свечано принесена жртва великог броја људи, заправо безбројним жртвама, у ироничном тону доле наведеног аутора. Примедба Д.С.
15 Јан Поточка, „Да ли је техничка цивилизација назадна, и зашто?”, у: Источник бр. 13, Београд 1995, стр. 35.
16 Видети интервју „Простор време и друштвено”са Сержом Московисијем у зборнику Простор и време данас, НОЛИТ, Београд 1987, стр. 207–216.
17 Исто, стр. 209.
18 Исто, стр. 209.
19 Овакав став је карактеристичан за суштину обредног и стварање светог времена. Ј. Фабијан… Наведено дело, стр. 49.
20 Новица Милић, „Представе и слике времена”, Модерно схватање књижевности, Завод за уџбенике…, Београд 2002, стр. 237.
21 Исто, стр. 237.
22 Растко Петровић, „Човек чита књигу”, Есеји и чланци, НОЛИТ, Београд 1974, стр. 222.
23 Е. Р. Курцијус, „Књига као симбол”, Европска књижевност и латински средњи век, Београд 1996, стр.494–572.
24 Исто, стр. 507.
25 Њега су, наиме, убили ученици тако што су му о главу разбијали табле за писање и пробадали га писаљкама. Исто, стр. 509–515.
26 Морис Бланшо, „Читање (књига)”, Есеји, Београд, 1960, стр. 154.
27 Свети Јован Дамаскин, Источник знања, Јасен, Београд – Никшић 2001, стр. 178.